LOŠE VESTI ZA KNJIGOLJUBE

 

Ne bih da mračim, ali... mračiću. Jer takva je situacija.

Zahvaljujući kriminalno-izdajničko-štetočinskom režimu, bavljenje kulturom i umetnošću u ovoj razrovanoj i zatrovanoj zemlji svakim danom je sve teže. Naravno, kako svima, tako i nama, piscima i izdavačima. Što nama da bude normalno, kad je svuda drugde – od poljoprivrede do univerziteta – nenormalno? Ako se već sistematski, planski, ciljano zatire naša kultura od strane zlotvora i njegovih slugu, onda nema šta da se čudimo. Dok se oni za naše sudbe pitaju, tako će nam i biti.

Konkretno...

 

1) Sajam knjiga

Sad je već prilično izvesno (vidi vest!) da se ova manifestacija ove godine ili neće održati uopšte, ili će na toj lokaciji biti održana neka bedna potemkinovska predstava koja će glumiti normalnost, ali nikog iole pismenog i pametnog neće ubediti da će TO što će SNS nazvati „sajmom knjiga“ da liči, čak ni iz aviona, na ono što je ta manifestacija nekada značila. Znači, biće tu, možda, neka šačica izdavača i brdo preprodavaca – ali svi, ili većina zaista bitnih neće pristati na ponižavajuće i neisplative uslove koje im Sajam nameće. Popovi i frikovi iz Hale 4 ima da se razbaškare po Hali 1, ćaciji će da se rašire, ćiriličari će da likuju, rakijaši će naći dovoljno štandova za svoju bleju i ogovaranja, ali – pravi čitaoci neće na Sajmu imati priliku da vide ni 20% relevantne izdavačke produkcije iz ove godine. A ako je tako, što onda i da dolaze? A ako ne dođu, to će biti izgovor dogodine da se to sve otera na neku livadu na Surčinu, pod neku šatru...

Baš vas briga, a? Vi kupujete onlajn?

Šta vas zabole, pa imate knjižare, imate Delfi, Vulkan, kome još Sajam treba?

Imate akcije u tim knjižarama, što da se gurate na Sajmu?

Pa, ako tako mislite, onda... vrlo loše mislite, i ne kapirate zašto je Sajam bitan.

Ako nema Sajma, možda uskoro u Laguna-Vulkan knjižarama nećete imati šta drugo da kupite osim Laguna-Vulkan izdanja. Ako vam je to Ok, onda super.

Bitan je Sajam, pored brda ostalih razloga, zato što mali i srednji izdavači, koji nemaju svoje knjižare nego izdanja prodaju u tuđima, tim knjižarama moraju da daju oko 50% rabata – srpski rečeno, da im daju pola svog prihoda. Ako knjiga košta 1000 din, knjižara im od svake uzima 500 din. tako da izdavaču ostaje taman da pokrije ono što je već uložio u tu knjigu, da dođe na nulu, a ne i prihod od kojeg bi živeo i razvijao posao dalje... Sajam je za te i takve izdavače spasonosna injekcija žive keš zarade, živog i konkretnog prihoda, za isplatu dugova štamparima i za isplatu saradnika i za kupovinu prava na nove knjige. BEZ toga, sa onime što tokom godine curka na kašičicu, preko knjižara i onlajn prodaje – biznis plan je ozbiljno poljuljan...

 

2) Ministarstva, konkursi, otkupi...

Sadašnji zlikovački izdajnički antisrpski režim dvojako kažnjava izdavače: 1) na konkursima i otkupima za biblioteke prolaze samo knjige poslušnih, režimu bliskih izdavača i autora – svi ostali mogu da pocrkaju, bez obzira na kvalitet toga što rade, na renome autora i značaj izdanja; i 2) povrh toga, doneli su antiustavnu i anti-mozak uredbu da se za biblioteke ne otkupljuju knjige na latinici – jer su, eto, oni mnogo veliki Srbi, pa mogu da srbuju samo na kirilici.

Ako ne možeš da računaš na NIKAKVU podršku države – niti kroz konkurse, niti kroz otkup knjiga za biblioteke – to dodatno ugrožava ionako poljuljano poslovanje.

 

3) Orfelin i Veseli Četvrtak

uskoro: ODLAZAK HORORA?

Ne govorim ovo zvanično, niti mogu da govorim u ime ovih izdavača, nego samo kao saradnik, sa strane, nezvanično, slutim: čini mi se da prodaja horor knjiga ovih izdavača ide slabije od očekivanog i poželjnog. U svetlu gorerečenog – budućnost ovih horor edicija meni ne deluje obećavajuće... Možda grešim, možda je to neki prolazni, trenutni pad uslovljen dubokom krizom u društvu, ali... možda i nije. A uostalom, ni ova kriza nema razrešenje ni u najavi. Ovo sranje će potrajati još ko zna koliko... A dok nam ne bude bolje, moraće da nam bude još mnogo gore od ovoga. Treba to izdržati...

 

4) Što se tiče 2. izdanja knjige VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, ni to neće ići glatko, izgleda. Dobio sam stručno pravno tumačenje prema kojem ispada da... long story short, ni ta knjiga neće izaći tako brzo kako sam se nadao. A, teoretski, postoji šansa da možda neće ni nikada više izaći. Ne mogu da konkretno pišem zašto, ali deluje da je tako. Videćemo.

 

5) Pošto našu državu ne vodi državnik, nego pomahnitali, ludi Neron, njegova „politika“ prema svima što mu ne ljube skute i guzicu jeste – „ZAPALI, nek izgori SVEEEE!“ Najnovija rešenja „ministarstva“ o dodeli sredstava za časopise više imaju smisao kao OSVETA nego kao iole racionalna odluka.

A ako se pitate – kakve to veze ima s ovim horor blogom i šta se to tiče nas, hororista... Pa, nažalost, kao i sve ovo gore, vrlo IMA VEZE.

Kao direktna posledica toga što sredstva nisu dobili ni neki vrhunski domaći književni časopisi s kojima sarađujem, ili s kojima sam bio dogovorio saradnju – sada su pod znakom pitanja neki horor temati i članci i objavljivanja raznih lepih stvari...

 

I što vam sve ovo pišem?

Zato što me stalno ljudi pitaju, uživo ili elektronski, šta se radi, šta se sprema, oćemo li izdati ovu, ili ONU knjigu, i kad ćemo, i šta čekamo više. Ljudi, po difoltu, pitaju stvari kao da živimo u normalnoj zemlji, a ne u POTPUNO I NA SVIM NIVOIMA NENORMALNOJ.

U datim uslovima mi pisci i izdavači ne živimo, nego životarimo... mrcvarimo se i dinstamo... a dokle god dinstanje traje, sa svih strana, svih prema svima, nemojte očekivati da se znaju planovi i rokovi kao što je to bilo u normalna vremena. Planovi se menjaju u hodu. Računaš na X ali desi se Y, ili neko odozgo donese odluku Z ili izbije rat, kriza, raspišu se izbori, izbiju neredi, zatvore Ormuz, nema nafta, zbog toga poskupi kurac, palac, papir, štampa, posvađaju se ovi, otkažu dogovoreno oni --- i odoše vaši lepi, divni, pametni, promišljeni planovi i proračuni u tri lepe...

 

Nemojte ovo shvatiti kao oproštajno pismo, ili najavu nekog kraja. Ili kao nagoveštaj odustajanja. Ne, borićemo se, dokle god je to fizički i finansijski izvodljivo. Ali gusto je... Samo sam hteo da vas upozorim, pa donekle i pripremim: stvari su vrlo nevesele, i nema opuštanja i ispraznog optimizma „Ma biće bolje, srediće se to...“

Možda i hoće – ali kada, i po koju cenu, pričaće ko preživi. A mnogi neće preživeti. Mislim, neće opstati, u poslovnom smislu. Glave ćemo valjda sačuvati.  

Zato, pamet u njih. Čitajte, kupujte dobre knjige dok ih još imate dostupne.

KIČMA (1975)

 

Umro je Vlatko Gilić (1935-2026), reditelj turobne, a po meni i hororične KIČME, i niza zaista prvorazrednih kratkih filmova svetskog ranga. Nek počiva u miru.  

O KIČMI sam pisao u studiji U BRDIMA, HORORI (2007), a o njegovom opusu imate kratak esej u zborniku NOVI KADROVI (2008) koji smo priredili Ivan Velisavljević i ja. Gilić je u toj knjizi prisutan na moj predlog. U to vreme KIČMA je bila nepoznanica i najvećim filmskim znalcima, a kamoli široj publici. Ja sam je prvi put gledao sredinom 1980-ih, imao sam tek 10-ak godina, neke srede u 20h uveče, i tada mi se urezala u um, a i dublje...

Gilić je jedna fascinantna figura. U vreme kada sam pisao U BRDIMA, HORORI film je jedva bio dostupan u vrlo lošoj kopiji, reditelja još nisam bio sreo niti video njegove – tada takođe nenalažljive – kratke filmove, niti sam o njemu imao gde da se obavestim. Plus, sad kad sam pogledao moj tekst od tada, zapažam i par materijalnih grešaka – jedna vezana za zaplet, a druga za podelu uloga. Sve je to promenjeno u međuvremenu. KIČMA je bila na nekolikim televizijama, pa se danas može skinuti sa neta u solidnoj, mada nesavršenoj kopiji. Gilića sam upoznao i sreo se s njim jednom, pa smo porazgovarali uoči mog pisanja i priređivanja knjige NOVI KADROVI; tom prilikom mi je dao VHS kasetu sa svojim kratkim filmovima – koji su me oduševili.

Kada sam prošle godine kopao po filmskim i drugim časopisima po Narodnoj Biblioteci Srbije i po Biblioteci Kinoteke, radi moje upcoming knjige DOLAZAK HORORA: FILM i druge upcoming knjige, FILM STRAVE NA BALKANU, iskopao sam BRDO odličnih i vrlo rečitih članaka i rivjua o Giliću i njegovim filmovima, a pre svega o KIČMI. Suprotno nekim nagvaždanjima danas, o Giliću se zapravo pisalo prilično MNOGO. Nije on nikakva skrivena tajna – za one koji prate stvari. Uglavnom, biće sve još jasnije kada budem sistematizovao svoje iskopine i kada produbim moju analizu KIČME u narednoj knjizi. A do tada...   

 

            Nudim vam ekskluzivno na blogu odlomke iz dva teksta, i jedan ceo.

            Prvo je početak mog poglavlja o KIČMI... iz knjige U BRDIMA, HORORI (odavno rasprodate, nenabavljive – ali u pripremi je novo, prošireno izdanje).

            Ispod toga imate početak eseja o Giliću koji je napisao Srđan Vučinić, za zbornik NOVI KADROVI, koji još uvek možete kupiti (izdao nas CLIO).

            Na samom kraju je članak iz dnevnih novina, pre snimanja KIČME, gde reditelj govori o tome šta namerava s tim filmom...

 

 

KIČMA (1975)

(c) Dejan Ognjanović

iz knjige U BRDIMA, HORORI

 

Moglo bi se diskutovati o žanrovskoj pripadnosti ovog filma: on svakako nije bio zamišljen kao horor film, međutim krajnji rezultat je tako neodoljivo blizak egzistencijalističkim hororima Dejvida Kronenberga da nam to daje za pravo da ga uvrstimo u priču o srpskim filmovima sa jakim elementima horora. U tome nas učvršćuje rediteljevo posezanje za tipičnim elementima žanra: ikonografijom (izmaglica tajanstvenog porekla), ambijentima (krematorijum u ovom filmu realizovan je i usnimljen kao gotska, nadrealna zgradurina, kao prostor izvan ovoga sveta) i motivima (najezda samoubistava, otuđeni protagonista koji se približava misteriji samo da bi na kraju i sam bio njome uništen). Uostalom, horor nije nužno posvećen izazivanju strave i šoka po svaku cenu: atmosfera teskobe i gnušanja koja natapa KIČMU bliska je autorskim, umetničkim filmovima koji su se okoristili tropima horora, poput Kronenbergovih, ili radova Dejvida Linča, Andžeja Zulavskog, Alehandra Jodorovskog i drugih. Ovim se ne želi reći da Gilićev film doseže nivoe remek dela pobrojanih autora, već samo da im je blizak po svojim ambicijama i, umnogome, stilskim sredstvima kojim iskazuje svoju priču.

            O ovom je naslovu malo pisano kod nas, pored ostalog i jer se radi o retko prikazivanom filmu naglašenog artizma koji kao da je svesno prigrlio opskurnost i nekomunikativnost. Njegovog autora, Vlatka Gilića, mnogi inostrani filmski teoretičari smatraju jednim od nekolicine najznačajnijih jugoslovenskih režisera svih vremena (rođen u Podgorici, živeo, radio i umro u Beogradu). Svedočanstva toga su, pored ostalog, Srebrni Medved u Berlinu 1970. za kratki film IN CONTINUO, te učešće u glavnom programu Festivala u Kanu 1977. upravo sa filmom KIČMA. Treba li onda uopšte da čudi što je u rodnoj zemlji ovaj originalni i u mnogo čemu avangardni stvaralac bio marginalizovan i što ovde nikada nije bio na pravi način prepoznat?

            KIČMA je nastala iste godine kada je svoje postojanje bioskopskoj publici obznanio Dejvid Kronenberg sa svojim prvim igranim filmom JEZA (Shivers, 1974; van Kanade prvi put prikazan 1975). U oba slučaja radi se o filmovima-ekscesima: pojavili su se skoro niotkuda, ni nalik ičemu sličnom u svojim kinematografijama, i –kao posledica toga- bili su u svojim sredinama opšte popljuvani kao degenerisani proizvodi vredni prezira, ili barem kao nepotrebne stranputice. Kronenberg je imao tu sreću da je svoju radikalnu filozofiju i stil upakovao u donekle prepoznatljive žanrovske matrice, pa je JEZA, iako oštro napadnuta od kritike, barem imala odličnu finansijsku prođu kod publike, i omogućila dalji rad ovom režiseru. Gilić u svojoj sredini nije mogao da računa na komercijalni odziv sa jednim tako radikalno različitim filmom, te je posle loše prođe KIČME kod domaće publike i kritike uradio još samo jedan, pet godina kasnije.

KIČMA sa JEZOM deli ambijent urbanih višespratnica, kao i likove – otuđene, bezosećajne, obezljuđene zombije, neprestano na ivici violentnosti. Tu je, takođe, i isti osnovni motiv: fantastična pošast koja apeluje na biološko biće ljudi, otkrivajući u njima prazninu i zverinjost i ljušteći slojeve kulture i civilizacije, pretvarajući ih u golo drhtavo meso i budeći u njima nagon za smrću. Sa Kronenbergovim filmom KIČMA još deli i atmosferu klaustrofobične nelagode u urbanom sivilu gde soliteri preuzimaju uloge nekadašnjih kula gotskih zamkova, i gde opresija u jednakoj meri dolazi spolja kao i iznutra. ONI DOLAZE IZNUTRA glasio je alternativni naslov JEZE, i on bi se mogao podjednako upotrebiti i za Gilićev film u kome je spoljašnja pretnja samo katalizator unutarnje mučnine i egzistencijalne jeze.

            KIČMA zaista stoji u okviru srpske kinematografije poput tuđinskog artefakta koji je pao s neba na jalovo tlo bez nutritivnih elemenata koji bi podstakli klijanje i množenje. Naime, među dotadašnjim srpskim filmovima koji su se usuđivali da propagiraju nekonvencionalne ideje (pretežno u okviru tzv. 'Crnog talasa') 'subverzivnost' se iscrpljivala u sociološko-političkom domenu, kroz dosadno, realističko (gotovo dokumentarističko) ocrnjivanje 'idile' samoupravnog socijalističkog društva. Radikalnost KIČME ogleda se u činjenici da ona sasvim napušta bukvalistički tretman realnosti, i opredeljuje se za satiru koja ide dublje i dalje od banalne društvene kritike –dotičući se mračnih aspekata ne samo tadašnjeg društva, već i psiho-biološkog, pa time i metafizičkog aspekta ljudske egzistencije uopšte. Sa svojom opresivnom, gotovo nihilističkom atmosferom organske i duhovne propasti ovaj je film bliži kasnijim Kronenbergovim filmovima, pre svega UKLETIM BLIZANCIMA (Dead Ringers, 1988) i SUDARU (Crash, 1996) nego bilo čemu nastalom na ovom tlu pre ili posle njega.

(...)

 

 

Srđan Vučinić

MAPE APOKALIPSE

Kičma Vlatka Gilića u svetlosti današnjeg iskustva

(iz zbornika NOVI KADROVI)

 

            "Sto hiljada tona gasova truje građane Beograda... Raste procenat samoubica u svetu..." – ponavlja savršeno monotoni, bezlični glas prodavca novina u jednoj od uvodnih scena filma Kičma, snimljenog davne 1975. godine. Konstatovati danas, trideset tri godine kasnije, zagađenje velikih gradova, ili uporediti čitav svet sa "velikom kantom za đubre" koja preti da sagori od vlastitog otrova, predstavljalo bi tek opšte mesto, jedan od poznatih novinskih naslova. Sumnjam da je i u vreme kada je film nastao sam motiv nesnosnog smrada koji se širi delovima Beograda mogao predstavljati nešto novo. (Kada kažem novo, mislim na problematiku stvarnosti, a ne fikcije. Kao film sa temom ekološkog i mentalnog zagađenja, Kičma je svakako predstavljala novinu u jugoslovenskoj kinematografiji.)

            Cilj koji Gilićeva Kičma zbilja ostvaruje je uzdizanje fenomena ekološkog zagađenja na nivo univerzalne metafore. Kičma je jedno od onih malobrojnih filmskih dela koja pokušavaju da iscrtaju celovite mentalne mape savremene civilizacije. Naravno, nije teško zaključiti da je zagađenje u Kičmi pre svega duševno; da dolazi iznutra, iz samih ljudi, tih insektoidnih žitelja Gilićevog nekropolisa, lišenih emocija, na čudan način upokojenih znatno pre vlastite smrti. Glavni junak filma, mikrobiolog Pavle (Dragan Nikolić), pokušava da pronađe misteriozni sastojak u krvi samoubica, u potrazi za antitelom pred kojim bi, možda, bolest suicida ustuknula. Istovremeno, doznajemo da smrad koji se širi gradom, proizvodeći dalju seriju samoubistava i smrti, dolazi iz krematorijuma – od spaljenih leševa samoubica. Krug je tako na savršen način zatvoren: spoljašnje i unutarnje zagađenje bivaju izjednačeni, vezani u nepogrešivi ciklus umiranja i samouništenja. Možda je zbilja krv ona misterija iza koje se krije konačni odgovor – onaj rezervoar krvi koju će, ubijajući se nakon smrti voljene osobe, Pavle ostaviti za sobom u velikoj staklenoj posudi. Ta, već pomalo usirena krv u poslednjem kadru Kičme – iskrsava pred našim očima poput Sfinge, da bi nam iznova postavila pitanje o zagonetki ljudske prirode.

            Tajna čojku čovjek je najviša, ovako glasi jedan Njegošev stih iz Prologa Luče mikrokozma. Mogao bi to biti zapreteni smisao ne samo Gilićevog filma, već i svih katastrofičnih scenarija koji na početku XXI veka dovode u pitanje opstanak čovečanstva. Nedavno smo upoznati sa nekim prognozama naučnika prema kojima čovek ima još svega nekoliko godina da zaustavi i ublaži pogubne efekte globalnog zagrevanja. Kobni, nezaustavljivi faktor u ovom apokaliptičnom scenariju očigledno je sam čovek, tajna najviša. Narastajuća pohlepa i opsednutost profitom predstavljaju tek aktuelne manifestacije autodestruktivnog nagona, duboko svojstvenog ljudskoj vrsti. Frojd i njegovi sledbenici koristili su za njega ime pozajmljeno iz mitologije (Tanatos) ne bi li time označili nagon smrti. U literaturi se, znatno pre Frojda, javlja ona Gogoljeva sintagma "mrtve duše" – stvorena u nameri da opiše dekadentni duh modernog vremena, epohe humanizma i prosvetiteljstva u Evropi i Rusiji. I likovi Kičme, automatizovani, groteskno pomereni u stanje sumanutog straha i podozrenja, predstavljaju mrtve, tačnije ubijene duše. Od depresivnog, plašljivog samoubice, komšije Pepija (Pepi Laković), mahnitog suseda koji traži olakšanje u davljenju psa (Milutin Butković), do devojaka kojima osećaj smrada ukida potrebu za lezbijskom vezom, ili lekara koji ispred sobe za obdukcije hladno govori glavnom junaku "Ovde se znaju obaveze mrtvaca... Javiće vam kad je mrtvac slobodan" – svi oni su na svoj način oboleli od smrti. 

Naravno, možemo reći kako je svaki čovek  samim činom rođenja oboleo od smrti – nije potrebno navoditi mnoge izvore, od antičkih mislilaca do Šekspira i filozofa egzistencije, koji nam vraćaju u svest ovaj zlokobni refren. Ali, jedno je biti svestan smrtnosti, a drugo biti za života sahranjen; hodati i govoriti, a zapravo kriti iza te spoljašnjosti nešto odavno preminulo. Poput tebanske kuge širi se smrad u filmu Kičma, vodeći sigurno do ubice skrivenog u ljudskim dušama, do virusa smrti i samouništenja koji upravlja tim čovekolikim ljušturama. Time se Gilić približava onim sineastima (među kojima su i Tarkovski, Hercog, Godfri Ređio ili pozni Kurosava) koji za aporijom savremene civilizacije tragaju kroz antropološko pitanje, kroz propitivanje duhovne devijacije koja je vremenom razorila čovekovu harmoniju sa univerzumom. 

            Struktura Kičme mogla bi se opisati kao kružno kretanje, ciklično ponavljanje mitskih motiva. Tako se ljubav Ahila prema mrtvoj Pentesileji, kraljici Amazonki, koju negde na početku evocira pisar krematorijuma, vraća i obnavlja kroz zaljubljenost glavnog junaka Pavla prema mrtvoj devojci Ani. U upečatljivo bizarnoj sceni Pavle u bolnici uzima urnu sa njenim pepelom (da bi zatim sa tom urnom mrtve drage otišao na bioskopsku predstavu). (Ova scena, prema svedočenju samog autora, postojala je u originalnoj verziji Kičme. Film se na televizijskim kanalima danas uglavnom prikazuje u skraćenoj verziji.) Motiv apokalipse susrećemo u najrazličitijim varijacijama, kroz agonije, smrti i samoubistva stanara novobeogradskih oblakodera. I apokalipsa je mitski utemeljena kroz neobično jak prizor – kadar snimljen kroz prozorče krematorijumske peći, kao pogled junaka na telo koje sagorevaju plameni jezici. I ovom prilikom najrečitiji je komentar pisara krematorijuma, te prilike homerskog znanja i pamćenja: ovako će izgledati kad ognjena kola prođu zemljom. Vezivanjem krematorijumske peći za oganj apokalipse na svojevrstan način ukida se razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti; između predanja, dnevne vesti i proroštva. Koreni apokalipse su neuhvatljivi, "sa zagađenjem je počeo još pećinski čovek"; kataklizma je, dakle, upisana u kodu naše civilizacije. Posrednim propovedanjem kružnog shvatanja vremena i istorije, Kičma je znatno bliža istočnjačkom fatalizmu negoli zapadnom isticanju slobode i individualnosti.  

(...)

 

 

 

(BORBA — 15. MAJ 1974.)

 

Svaka sličnost sa Bergmanom - samo slučajna

 

Vlatko Gilić: Film „Kičma“ stavlja pod mikroskop čestice zagađenje čovečje sredine, znači, i zagađenu čovekovu psihu

 

Jedan izuzetan reditelj snima jedan – po svemu sudeći – izuzetan film... Bio je to povod da porazgovaramo s njim – sa Vlatkom Gilićem: o filmu „Kičma“.

Film „Kičma“ već na samom početku snimanja ustalasao je radoznale kinematografske krugove. I ne samo njih. Nazivaju ga „najneobičnijim jugoslovenskim filmom bergmanovskog tipa“ i filmom „tajanstvenih poruka najzagonetnijeg jugoslovenskog reditelja“.

O tome reditelj i scenarista, Vlatko Gilić, kaže:

— Ovaj film zahtevao je dvostruku realističnost. U svom osnovnom tretmanu i po umetničkom izrazu. Prva podstiče na razmišljanje, a druga – umetnička – još i više, jer je sinteza one prve. „Kičma“ nosi upravo takva obeležja koja su neophodna da film ima svoju identifikaciju... Svet koji autor kroz filmski medijum prenosi publici razlikuje se od

sveta koji nosi neki drugi čovek. Utoliko između mene i Bergmana, ovog mog filma i njegovih dela – nema sličnosti... A ima ih utoliko što čovek, iako se razlikuje od drugog, liči, ipak, na – čoveka! Za „Kičmu“ ne bih rekao da je film „bergmanovskog“ tipa, bar ne

kada je u pitanju scenario.

A o svemu ostalom što čini ovaj film, Gilić ne govori mnogo... Ipak, saznajemo da film govori o proučavanjima jednog mikrobiologa. Stavljajući pod mikroskop delove zagađene čovečje sredine, istovremeno stavlja i zagađenu čovečju psihu. Dakle, „Kičma“ je film našeg vremena i o našem vremenu, ovdašnji – znači i urbani i beogradski, ali u sebi nosi i sva ona obeležja koja odlikuju i svaku drugu svetsku metropolu...

O filmu, reditelj – tumači autor – počinje duboko da razmišlja tek kada ga vidi. Što znači da jedan iracionalni put, kojim se kreće ostvarivanje dela, ne bi trebalo rigorozno racionalisati, bar ne u trenutku stvaranja. A to, opet, ne znači da ne postoji duel između racionalnog i iracionalnog u procesu nastajanja. Definitivna forma koju film dobija biće splet i jednog i drugog...

U kontekst ovog filma upliću se i ličnosti dva narodna heroja iz vremena NOB i revolucije.

— To su zapravo autentične fotografije dva ljudska osmeha nastale u trenucima neposredno pred streljanje dva heroja, Ljuba Čupića i Stevana Filipovića. Ljudi, čiji je život odbrojavao još samo trenutke, osmehuju se! U mom filmu to je, svakako, samo element koji opredeljuje jedan životni stav, stav čoveka koji nadjačava smrt. Fotografije koje će ući u film na mene su direktno delovale: u „Kičmi“, koja donosi naš savremeni život, osmesi sa tih fotografija imaju snagu kao da su danas nastali... Kroz njih ja vidim odbleske revolucije, odbleske koji traju i deluju...“

Glavna emocija, ona koja će u Gilićevom novom filmu dominirati nad ostalim je – bio je prvi rediteljev odgovor na ovo pitanje – ljubav. Zatim, dodao je – razmišljanja o životu i o smrti, što – kaže – znači i razmišljanje o ljubavi i o smrti. Najzad se opredelio za život kao za „emociju koja prožima njegov celovečernji prvenac“.

Glumci, koji u „Kičmi“ Vlatka Gilića tumače uloge su poznati umetnici, ali i debitanti, Dragan Nikolić, Stanislava Janjić, Đorđe Jelisić, Milutin Butković, Neda Spasojević, Jelisaveta Sablić, Taško Načić, Mira Banjac, Olivera Katarina, Nikola Gvozdenović (slikar sa svojim autentičnim modelom), književnik i muzikolog Pavle Stefanović, Đorđe Šahović, Miroljub Lešo i Jelena Radović.

Pitamo, zar debitanti nisu opterećenje za reditelja, posebno kada radi svoj prvi celovečernji film.

— Reditelj prepoznaje svoje likove u svakodnevnom životu. Kada naiđe na lik koji je najbliži zamišljenom, a taj čovek predstavlja ličnost i u privatnom životu, onda preostaje samo da se taj čovek zamoli za saradnju. Ako pristane, uz određenu dozu talenta koju mora, ipak, imati, onda posao sa takvim debitantima nije mnogo teži od rada sa glumcima – profesionalcima. Takve debitante ja imam u svom filmu...

„Kičma“ će najverovatnije biti snimljena za osam nedelja. Snima se uglavnom noću, na beogradskim ulicama i u studijima „Avala-filma“, pored ostalog i zbog same kompozicije filma koja se dešava između večeri i jutra, ali bez vremenskog jedinstva u klasičnom smislu reči. Zanimljivo je da film košta samo 220 miliona starih dinara, što je malo i za film u crno-beloj tehnici, dok se „Kičma“ realizuje u koloru.

Snima se film u koji mnogi – i van naših granica, dobri poznavaoci Gilićevih kratkometražnih remek-dela, među njima i reditelji Pol Stjuart i Roman Polanski – ulažu, opravdano, nadu.

Gilić bi mogao – govore ovih dana čak i njegove kolege te ovo mišljenje dobija utoliko drugu težinu – biti jedan od onih reditelja koji će, konačno, uploviti u svetske kinematografske vode i sa jugoslovenskim igranim filmom sedamdesetih godina. Reditelj, koji kaže da „svaki narod ima jedno svoje trajanje, u kojem svaki trenutak pišu desetine generacija“, ima – čini se – sve preduslove da to ostvari već sa „Kičmom“. 

D. RADOVIĆ

Đorđe Kadijević počiva u miru...

„Veliki filmski i televizijski reditelj, scenarista, istoričar umetnosti i likovni kritičar Đorđe Kadijević preminuo je 10. jula u Beogradu u 94. godini“, objavila je Jugoslovenska kinoteka.

sa snimanja PUKOVNIKOVICE

            Postoje neki ljudi, retki, ali tim vredniji, za koje se čini da su veći od života. Jednom li ih sretneš, vidiš, čuješ, shvatiš smesta da si došao u dodir s nekim izuzetnim. Nekim koga život, odnosno smrt, ne može tek tako da zgrabi i zbriše. Đorđe Kadijević je bio jedan od takvih.

To da sam u blizini velikana prvog reda bilo mi je jasno od prvog našeg susreta, pre 20 godina, tačno 9. aprila 2006. a taj osećaj samo se učvršćivao i usložnjavao tokom našeg druženja, saradnje i, mogu reći i – prijateljstva, u prethodne dve decenije.

BFF

            A onda pročitam vest poput gorenavedene, i podsetim se da od smrti nema bežanja. Barem u njenom najprizemnijem smislu – u smislu biografskih fakata, onih datuma s leve i desne strane crtice koja ih razdvaja: u ovom slučaju, 1933 – 2026.

sa seta SVETOG MESTA

Pune 93 godine na ovome svetu, i više od pola zahvaćeno iz 94-te. 

Pozamašan životni vek, reklo bi se. Više nego što je većini dato. Prosečan čovek automatski bi pomislio: „Eh, da je meni da poživim toliko.“ Ali taj i toliki vek, u Đorđevom slučaju, bio je dubiozni „poklon“. Svakako ne nešto čijoj se tolikoj dužini on radovao, jer – taj vek potrajao je mnogo više nego što je bilo dato svim njegovim najvoljenijim.

Doživeo je, u ranoj mladosti, da ostane bez oca, kraljevog oficira koji se, nakon nemačkog zarobljeništva, nikad više nije vratio u (Titovu) Jugoslaviju. Doživeo je da, kao mlad čovek, majku i sestru izgubi u užasnoj tragediji, u besmislenom, krvavom zločinu. Doživeo je da voljenu ćerku sahrani kada je imala tek dvadesetak godina. Par decenija potom ostao je i bez obožavane žene, što je bio gubitak koji ga je devastirao. Naposletku mu je sudbina udelila i tu kletvu, da sahrani svog sina jedinca, uglednog profesora i velikog intelektualca, koji je pre samo nedelju dana preminuo u svojoj 63. godini.

Vukova kuća u Tršiću

To ga je dotuklo. Praćke i strele sudbine nikoga na ovome svetu ne zaobilaze, ali na Đorđeva pleća je, očigledno, bilo navaljeno mnogo, mnogo više toga nego što prosečnom čoveku zapadne. Trpeo je sve to, junački, kako je znao i umeo, ali ovaj poslednji susret sa smrću najbližeg bio je previše i za njega.

Njegov stav prema svom nadživljavanju svega, pa na neki način i samoga sebe, iskazivao je na sebi svojstven, stoički i crnohumoran način. Ovo mi je kazao pre desetak godina, u razgovoru za knjigu razgovora VIŠE OD ISTINE (Orfelin, 2017):

„A sad zamisli kad svet i dalje postoji, tebe nema, ali ga vidiš. To je moja sadašnja pozicija. Ja sam sada u svetu posle sebe. Gledam kako izgleda ono što ne bi trebalo da vidim, jer sam ja mrtav u stvari. A tehnička smrt, ona grobarska rabota je sasvim sporedna i beznačajna. To je užasno stanje, kad te sudbina dovede u situaciju da posmatraš stvari posle sebe. One idu nekim tokom, stvari se događaju, ali potpuno mimo tebe, jer tebe tu apsolutno nema. Što rekao Ćirilov, svet postoji, ali nema mene.

„Ti sada de facto sediš sa jednim zombijem koji vidi, čuje, malo korača i tako dalje, ponekad i nešto razmisli, ali – mene nema. I to je jedna vrsta iskustva koju neko doživi, a neko ne; neko na vreme umre, kako treba, tehnički, a neko ne. A to me je snašlo i u odnosu na film. I ja gledam sad kako se snimaju Montevidea i šta ja znam, snima se Mir-Jam, snimaju se neverovatne stvari, a ja gledam to, ovako, sa strane...“

sa seta DEVIČANSKE SVIRKE

   Ovakve, i još crnje stvari otvoreno mi je saopštavao neposredno nakon što je sahranio svoju ženu, koju je doslovno obožavao. Govorio je da je njegov život gotov, da je njegova dalja animacija, posle te žene, samo isprazni privid, besmisleno, besciljno vegetiranje. Pa ipak, njegov urođeni vitalizam održao ga je na nogama, i ne samo u vegetiranju nego u kreativnom radu, kojim se bavio i nakon toga – sakupljajući i prerađujući svoje ranije objavljene tekstove, ali i pišući nove.

Stvaranje je bilo njegov lek protiv usuda, protiv nesreće i smrti. U stvaralačkom radu nalazio je utehu i spasenje za života, ali i zalogu jedine vrste besmrtnosti koju čovek uopšte može da dosegne – kroz svoje delo. A to delo nadživeće ga, u to nema sumnje, dokle god ima onih koji ga vole, čitaju, gledaju, tumače i predstavljaju drugima.

Time mislim na njegove TV filmove – neuhvatljivu i nedostižno zastrašujuću LEPTIRICU, šekspirovski tragičnu i potresnu KARAĐORĐEVU SMRT, i na monumentalnu istorijsku fresku u vidu TV serije VUK KARADŽIĆ... Mislim i na njegove igrane filmove: zavidno besprekorni PRAZNIK (za moj groš, jedan od pet najboljih srpskih filmova svih vremena), predivni POHOD (koji bi se takođe morao naći bar u top-15), vanredno jezivo SVETO MESTO u kojem, s lakoćom genija, on nadograđuje, preumljuje i osavremenjuje Gogolja...

Ali mislim, takođe, i na njegov genijalni roman u pričama, prvobitno objavljen kao KRAJ RATA, a kasnije, u dorađenom obliku, kao BOŽIJA VOLJA (Orfelin, 2016). Tipično za ovdašnju učmalu književnu čaršiju, ovo remek-delo bilo je i ostalo prilično nezapaženo, barem što se tiče nominacija, nagrada, prikaza, studija, fame i halabuke – ali, ako mene pitate, radi se o vrhunskoj, istančanoj, slojevitoj, mračnoj i potresnoj prozi prvog reda kakvoj ogromna većina profesionalnih pisaca nikada ne priđe, a Đorđe je to napisao onako, maltene uzgred, kao neku fusnotu u svom stvaralaštvu koja je ostala nepoznata i dobrom delu njegovih proklamovanih poštovalaca. Nažalost, knjiga je rađena u skromnom tiražu od 500 primeraka, kao i VIŠE OD ISTINE, i obe knjige su odavno rasprodate i već godinama nenabavljive. Već duže vremena se upinjem da u život vratim bar onu čiji sam ja autor, i nadam se da će mi to uskoro poći za rukom...

U uvodu knjizi VIŠE OD ISTINE, napisao sam:

„Kadijević se odupire definisanju i uklapanju u ma koju kategoriju: on je, kao stvaralac, etabliran, a opet – uvek i svuda stranac, gotovo autsajder. Među rediteljima bio je posmatran sa zazorom, kao došljak iz drugog sveta – kao intelektualac, odnosno „likovni kritičar koji pokušava da režira“. Među likovnim umetnicima i kritičarima posmatran je, sa čuđenjem, kao reditelj koji, umesto da tematizuje njih i njima slične, snima filmove o običnim ljudima u ruralnoj sredini. Među bioskopskim rediteljima retko se pominje, jer ga smatraju prevashodno televizijskim autorom. Na televiziji, stalno zaposlene „kolege iz radnog odnosa“ gledale su ga kao uljeza iz sveta bioskopa koji remeti njihova ustaljena pravila snimanja. Iako inicijalno stigmatizovan kao „crnotalasovac“ (zbog svoja prva dva igrana filma), slabo se uklapa u šablon te grupacije i retko se, a i tada sasvim uzgred, nalazi u napisima o „Crnom talasu“. Kao pionir horora u našoj kinematografiji stekao je određeno priznanje sa zakašnjenjem od više decenija, ali i ono je uglavnom ostalo u sferi „kulta“ – marginalnih publikacija i minornih festivala... Povremeno se poneko u štampi ili na internetu doseti Leptirice pa sroči prigodan tekst, uglavnom zasnovan na prepričavanju i opštim mestima, računajući na prepoznatljivost i popularnost ovog naslova, ali ozbiljnih kritičkih napisa o tom i drugim Kadijevićevim filmovima ima vrlo malo...

„A kad se ispod svega podvuče crta, glavni (mada ne jedini) krivac za ovakvu situaciju upravo je sâm Kadijević. Njegova nezainteresovanost za samoreklamiranje, za klike i tabore, za centre moći, kao i njegova umetnička, poetička neuklopivost u vladajuće paradigme domaćeg filma i svesni, snažni zazor od bilo kakve etikete, bilo kakvog pripadanja i svojatanja, u korenu su jednog skoro unikatnog statusa: da bude istovremeno svima znan, a opet, suštinski nepoznat i neprepoznat. I tako, već decenijama...“

 

naš prvi susret

Đorđa Kadijevića sam upoznao 9. aprila 2006. godine, na manifestaciji „Horor u Beogradu“, u Domu Omladine. Tom prilikom održana je i tribina pod naslovom „Paralelne linije – poreklo i nastanak strave i užasa u srpskom filmu“ čiji je inicijator bio novinar i pisac Jovan Ristić, a gost-moderator bila je moja malenkost. U to vreme već sam uveliko radio na rukopisu knjige o srpskim horor filmovima koja je godinu dana kasnije objavljena pod naslovom U brdima, horori: srpski film strave (NKC, Niš, 2007) a ova tribina, kojoj se pred kraj pridružio i Goran Marković, bila je dobra prilika da i uživo porazgovaram sa dvojicom najznačajnijih aktera tematike koju sam pionirski krenuo da obrađujem.

adžijazma na američkom blu reju

     Kadijević me je tom prilikom smesta impresionirao svojom erudicijom, intelektualnošću i prodornošću vizije, kao i jasnom posvećenošću metafizičkim aspektima strave (što je, inače, kvalitet koji se retko nalazi čak i kod vodećih svetskih režisera ovog žanra), pa sam stoga iskoristio šansu da, nakon što je tribina bila okončana, pitanja koja nisam stigao pred publikom, postavim u razgovoru u četiri oka i da taj razgovor, kao i prethodni, zabeležim diktafonom. Kadijević se pokazao kao otvoren, pronicljiv i elokventan sagovornik, ali i kao čovek srdačan, otvoren, dostupan i uvek rad da govori o umetnosti i o svojim „pokušajima“ da se njome bavi. Već tim razgovorom stvorena je klica prijateljstva, učvršćenog zatim sa pojavom knjige U brdima, horori (koju sam mu posvetio, rečima: „Đorđu Kadijeviću, majstoru srpskog filma fantastike“) i brojnim kasnijim profesionalnim i privatnim druženjima.

intelektualac i stend-ap majstor u jednom čoveku

            Iako mi je, isprva, Kadijevićevo bavljenje hororom bilo najintrigantniji deo njegove filmografije, moje zanimanje za njegove filmove nije ostalo samo na tome: uvidom u ostatak tog opusa, uključujući retke, jedva dostupne ili praktično nenalažljive filmove koje sam imao privilegiju da pogledam samo zahvaljujući ovom reditelju, iz njegove privatne kolekcije (a poneke i doslovno kod njega, u njegovom stanu), spoznao sam nove, fascinantne nivoe njegovog dela kojih dotad nisam bio svestan. Osetio sam, istovremeno sa uživanjem u tim filmovima, frustraciju i bes prema oficijelnim leksikonima i istorijama filma u kojima sam pokušao da se obavestim o Kadijevićevim filmovima.

Iz osećanja podozrivosti prema oficijelnim istorijama rodila se ideja za knjigu Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma, koju smo zajedno priredili Ivan Velisavljević i ja (Clio, Beograd, 2008). Za nju sam, pored eseja o srpskim horor filmovima (gde sam se, neizbežno, dotakao i Kadijevićevih), napisao i rad o, po meni, najboljem Kadijevićevom filmu: „Četiri dimenzije Praznika Đorđa Kadijevića”. Imate odlomak odatle na ovom blogu, pa potražite...

            Posle knjiga U brdima, horori i Novi kadrovi usledilo je iznova probuđeno interesovanje za ovog reditelja, što se ogledalo u organizovanju brojnih promocija tih naslova, te učešću na festivalima, tribinama i autorskim večerima na kojima smo Kadijević i ja pred publikom vodili razgovore. Evo nekih od takvih dešavanja.

U okviru ciklusa „Skrajnute teme srpske kinematografije“, 6. marta 2010. godine, u sali na I spratu Doma omladine održao sam predavanje „Đorđe Kadijević i srpski horor“ .

26. maja 2010. u Domu kulture Studentski grad, u okviru ciklusa „Skriveno u lišću: metafizika i estetika u umetnosti horora“ sa Kadijevićem sam razgovarao o njegovom filmu Štićenik (1973).

O istom filmu sa njim sam govorio i u Smederevu, 13. decembra 2011. u organizaciji Centra za kulturu, na večeri pod naslovom „Korak u tamu“.

Na Festivalu srpskog horora (nulto, i do sada jedino izdanje) od 3. do 5. septembra 2010. u Ribarskoj Banji kod Kruševca bilo je održano i „Veče Đorđa Kadijevića“. Nakon razgovora koji sam tu vodio sa njim, dodeljena mu je nagrada za životno delo u obliku vodeničnog točka sa ugraviranom zlatnom leptiricom.

prvi i jedini dobitnik ovog vodeničnog točka

            Na festivalu „Fantastic Zagreb“ 8. jula 2011. organizovan je panel „Fantastika i horror u ex-Yu: juče, danas i sutra.“ Učesnici su bili Đorđe Kadijević, Krsto Papić, Nevio Marasović i Aleksandar Radivojević, a moderator – moja malenkost.

Od 15. do 19. jula 2014. u Ljutomeru, Slovenija, održan je jubilarni, deseti „Grossmann festival filma i vina“. Njegov počasni gost bio je Đorđe Kadijević, koji je na završnoj ceremoniji dobio i nagradu „Hudi maček“ za životno delo. U okviru festivala održao sam javni razgovor („master klas“) s Kadijevićem na gradskom trgu, pred mnogobrojnim okupljenim gledaocima.

Sa Kadijevićem sam bio gost i festivala horor filma „Hrizantema“ u Subotici, gde sam 30. oktobra 2014. bio moderator razgovora sa Đorđem Kadijevićem, a on mi je narednog dana, 31. oktobra učinio čast da govori na promociji mog romana Zavodnik (za koji je i napisao pogovor).

A to je bio samo početak naših zajedničkih javnih nastupa, jer kada je izašla knjiga VIŠE OD ISTINE, s njom smo, na promocijama i književno-filmskim večerima, prošpartali dobar deo Srbije: Niš, Negotin, Kragujevac, Beograd (više puta), Loznica, Subotica, Vrnjačka Banja... i gde sve ne.

Đorđe je, nakon ćerkine smrti početkom 1990-ih, zadugo zaćutao i kao stvaralac (nakon NAPADAČA, 1993) i kao javna ličnost. Mediji, preokupirani opštom balkanskom klanicom, sankcijama, inflacijama, bombardovanjima, kriminalcima i kasapima, zaboravili su na njega, a on se nije laktao da ih sebi dozove. Nije ga bilo u javnosti duže od jedne decenije – a onda, delom zahvaljujući i internetu, delom i zbog aktivnosti koje sam ja inicirao u saradnji s raznim kulturnim centrima i institucijama širom Srbije, mlađe generacije počele su da ga otkrivaju, a starije da ga se iznova prisećaju... I mislim da neću pogrešiti u slobodnoj proceni da je Đorđe u poslednjih 10 godina svog života dao više intervjua, za novine, portale, sajtove, blogove, televizije, dokumentarce i podkaste, nego u celom dotadašnjem svom životu.

Kadija u RUE MORGUE magazinu

Naš poslednji javni razgovor bio je na Svetog Nikolu 2025, u okviru festivala „Odraz strave“ u DKCB, povodom SVETOG MESTA, mada smo njega morali da skratimo jer je Đorđe tu počeo da se vidno umara i gubi glas. Poslednji naš zajednički nastup u velikom stilu bio je tog leta (2025) u Aranđelovcu, na festivalu „Mermer i zvuci“. A oni koji ne čitaju knjige, ili nisu na vreme nabavili VIŠE OD ISTINE, neke od teza i anegdota iz nje mogu čuti u Đorđevom vanredno harizmatičnom i vickasto-pametnom nastupu u podkastu „Filmogram“ kod Gorana Nikolića.

naš poslednji javni nastup

O Đorđu i njegovim delima toliko sam puta pisao u stručnoj i popularnoj literaturi, pa i na ovom blogu, da sada ne bih to ponavljao. Tragači nek tragaju, ako žele. Umesto toga, za kraj ovog omaža izneću nekoliko subjektivnih opservacija.

„Kadija“, kako su ga njegovi mlađi fanovi iz 21. veka prozvali, nije bio sumorni i strogi mračnjak, kako je na prvi pogled, izdaleka, ponekad mogao da izgleda. Nije mu mnogo trebalo da se razgali i da otopli, čim bi video da pred sobom ima vrednog sagovornika, ili barem posvećenu publiku.

Nije trpeo budale, to je istina, i to im je, na manje ili više očit, ali uglavnom kulturan način, stavljao do znanja. Bio sam svedok kada se neki intervjueri nisu najbolje proveli u pokušaju da nedovoljno pripremljeni vode razgovor s njim. Nikad neće prestati da mi bude smešan podkast u kojem su neka dvojica došla kod Kadije u stan da malo Srbuju (a on, otvoren kako ga bog dao, nije se odazvao na razgovor samo onome ko ga nije zvao). Pošto su površno pomislili da je autor KARAĐORĐEVE SMRTI i VUKA KARADŽIĆA nekakav Srbenda i nacionalista, krenuli su sa velikosrpskim žvakama, samo da bi ih Kadija, zakleti Jugosloven, smesta sasekao i ispravio...

Bio je, u duši, topla i osećajna osoba, uz to veoma duhovita. I pod stare dane plenio je šarmom, naročito svoje ženske sagovornice, novinarke, umetnice, sagovornice, obožavateljke... Svako ko ga je ikada sreo bio je ozaren tim bleštavim duhom... Ljudi su izlazili drugačiji sa tribina (predavanja!) na kojima je on govorio. Uvek tečno, uvek iz glave. Čemer i bol koje je život lopatama bacao na njega nisu se sasvim zalepili, nisu ga zakopali: ispod crnila je u njemu do samog kraja ostala varnica svetla, i više od varnice, plamen – bio je zaista živ do samog kraja.

nasmejani Đorđe, kad ga je slikala njegova žena

Najviše se bojao posramljujućeg tavorenja u bolesti, nije želeo da se mrcvari u krevetu, da se polagano muči. Ako ništa drugo, barem takav kraj jeste izbegao. Nije umro „posle duge i teške bolesti“. Nije se gasio sporo i mučno, u mentalnoj senilnosti i telesnom raspadanju. Otišao je preko noći. Nažalost, kao što rekoh, do samog kraja ga je pratila ta zla kob koja mu je otimala, jedno po jedno, sve najdraže. Kada je otpratio i sina, bilo je stvarno dosta.

sa seta ŠTIĆENIKA

Do samog kraja je zadržao i umetničko i ljudsko dostojanstvo. Uvek je bio na pravoj strani istorije. Uglavnom je izbegavao direktan politički angažman (u smislu prozivke pojedinih političara poimence), ali je iz njegovih produhovljenih i neveselih analiza i tumačenja više nego jasno bilo šta misli o sunovratu današnje Srbije... ali i celog sveta.

Poslednji put smo se čuli pre oko mesec dana. Zvao me je da se raspita o izvesnom filmskom festivalu: naime, hteli su da mu dodele „Nagradu za životno delo“, ali on je želeo da zna „nije li to neki Ćaci festival“. Prošle godine sam ga odgovorio od toga da primi nagradu od jednog nedvosmisleno Ćaci festivala.

Kao istinski umetnik, bio je iznad dnevne politike. Životni put ga je ponekad navodio na druženje i sa nekim politički okaljanim ili bar „kontroverznim“ stvaraocima – od Dobrice Ćosića, preko Milića od Mačve, pa do Bokana – a opet je nekako uspeo da sam ostane neokaljan. Radio je (honorarno) za TV Beograd, ali ni to nije bilo, kako je Dimitrije Vojnov jednom brzopleto i površno napisao „u direktnom dosluhu sa režimom“.

Nije šurovao sa Đavolom: čak i u radu za „TV Bastilju“ nije se povinovao njihovim pravilima i zahtevima, nego je radio po svome, sa punim ljudskim i kreativnim integritetom. Svedočanstva toga su KARAĐORĐEVA SMRT i VUK KARADŽIĆ: današnji RTS i današnji „reditelji“ mogu samo da sanjaju da ikada priđu na puškomet tim monumentalnim dometima, da ikada zasluže bar cipele da im poljube. Bili u dosluhu sa režimom ili ne, oni pre svega nisu u dosluhu sa onim Muzama koje su Kadiju nadahnjivale. A bez tih Muza, i muda, „džaba vam novci, moji sinovci“...

u Filmskom Centru Srbije, koji je pomogao ovu knjigu

Imao je svoje greške, grehove i zablude, kao i sva smrtna bića (i o njima je legitimno argumentovano raspravljati, nekom drugom prilikom), ali ih je višestruko sublimirao i prevazišao i svojim likom i svojim delom. I naglašavam to, kroz čitav ovaj tekst – to jedinstvo Lika i Dela – jer pronicljivom posmatraču Kadija nudi vrhunski primer i svojim Životom, koji je napustio čista obraza, i svojim Delom, iz kojeg će tek imati šta da se uči i nauči.

Kadiju nisam zaslužio, ali je nekako ipak postao deo mog života, i beskrajno sam privilegovan i počastvovan zbog toga. Teško mi je da poverujem da me nikada više neće pozdraviti na vratima svog stana u Praškoj ulici, rečima: „Gde si bre, Dejanče“, ili „Kude si, be, Nišlijo?“, kako je običavao.

Prošle nedelje me je, usred trista akcija oko Slaughter festivala, zatekla vest o smrti njegovog sina – za koju sam se ponadao da je pogrešna, da je to neko drugi, a ne divan čovek kojeg sam takođe imao čast da upoznam. Jedno vreme je on bio gostujući predavač u Nišu, pa ga je Đorđe vozio kolima iz Beograda u Niš i nazad, kako bi sin bio odmoran na predavanjima. Tom prilikom sam, dok je mlađi Kadijević držao predavanja, imao čast i da Đorđa ugostim u svom domu na po nekoliko sati, i tako mu uzvratim bar manjim delom na bezbrojnim gostoprimstvima kod njega, i u vreme dok mu je divna žena bila živa, i kasnije kada je ostao sam...

Kadiju nismo zaslužili – kao narod, kao kultura – ali smo ga, svejedno, imali, i na darovima koje nam je, uprkos nama, ovakvima, ostavio, treba da doveka budemo zahvalni. Možda ćemo ih sad, kad on više nije među nama, još malo više ceniti.