GAUA (THE NIGHT, 2025)

NOĆ je novi, treći film baskijskog reditelja koji se zove Paul Urkijo Alijo; o njegovom sam debiju, folk-horor-bajci ERREMENTARI pisao i hvalio ga OVDE.

O njegovom drugom filmu, IRATI, nisam vam pisao, iako sam i njega overio na Grosmanu, jer mi se nije naročito dopala ta fantazija napadno protkana njegovim nacionalističko-separatističkim umišljajima i napumpavanjima baskijske (alternativne) istorije, folklora i mita spletenih u jednu nekritičku, čak propagandno intoniranu (mada vizuelno nakićenu) skasku.

Treći mu je, za sada, najbolji. I on je folk-horor-bajka u spoju sa „istorijskim“ – nešto kao baskijski HAXAN za 21. vek, bez dokumentarističkih pretenzija, ali isto tako fragmentaran. 

Od dosadašnjih filmova, ovaj mu je najhororističniji, ali cenim ga pre svega zato što je narativno i idejno najzreliji, a vizuelno upadljivo najbogatiji.

Dakle, u centru pažnje je jedna srednjevekovna domaćica koju više od muža-grubijana privlači zgodna susetka, i onda se njihova lezbo-romansa po šumama i gorama odvija na pozadini lova na „veštice“ i ruralnih legendi o šumskim demonima, opsednutosti đavolima, itsl.

Odnos ove dve ženice nije zaista plauzibilan, jer projektuje 21-vekovne odnose i vrednosti na vreme u kojem te stvari, i kad su postojale i radile se, nisu imale baš tako moderan oblik i ispoljavanje.

Još više, i ovde se pokazuje da Urkija iznad svega zanimaju lepe slike, što on pruža u izobilju, i to slikovitije, bogatije, ambicioznije i razuzdanije nego ikada – 

- ali žrtva ove slikovnice nije samo ljubavna priča ove dve žene, nego i bilo kakva druga emocija, uključujući strah i stravu.

Kad ženica usred noći u šumi sretne neko džinovsko čudo, to je više: „Wow, vidi kakvog sam cool CGI baskijskog Vendiga dizajnirao i napravio“ nego – „Trešće vam se gaće od strave!“ kad vam izrežiram ovu scenu proganjanja i beganja po mraku.

reditelj i njegove veštice

Kad drugu ženu opseda demon, veći je naglasak na simetriji kadra, svetlu, detaljima kolibe, a potom i na bajkovitoj dosetki kojom se (došanutom od Babe Koja Zna Znanje) doaka pevcolikom demonu, što nas vraća u bezbednu sferu priča za decu tipa „Sveti Sava isteruje đavola, odnosno Bugare, Bogumile i ostale manjine“.

Ipak, ne shvatite me pogrešno: ono što pomalo fali u punokrvnoj emociji i te kako je nadoknađeno nekim od najspektakularnijih prizora srednjevekovne gotike (sic), veštica, demona, mraka, egzorcizma i, naročito – Crnog Sabata.

Taj Sabat kojim kulminira film je ne samo najambiciozniji nego i u svakom smislu najbolji prikaz te svetkovine u celokupnoj istoriji filma još od pomenutog HAXAN do danas, a ako znate koliko obožavam taj film – za članak o njemu dobio sam Rondo Hatton nagradu! – onda možete zamisliti da ne bih olako pomenuo ovaj film u istoj rečenici s onim, da to ne zaslužuje.

Ta scena je zadivljujuća na svakom zamislivom nivou!

Po broju statista koje je trebalo orkestrirati u prostoru na proplanku oko lomače, a da njihove kretnje budu koordinisane, smislene, a ne brdo Srba izgubljenih u prostoru kao muve bez glave koji bulje u kameru (što bi bio slučaj da je ovo domaći film).

Po specijalnim efektima koje je trebalo ubedljivo inscenirati: levitacija (uklj. sex u vazduhu), Đavo-ukazanije itd. Uzgred, neskriveno je da su Gojine slike bile među glavnim vizuelnim izvorima nadahnuća, kao i HAXAN i srednjevekovne gravire iz kojih je i Kristensen pozajmljivao.

 Po prikazu orgijastičnosti, jer ovde, za razliku od HAXAN, reditelj stotinak godina kasnije, fala kurcu, sme da prikaže više golotinje nego što je smeo Kristensen, i to oba pola, kao i kopulaciju svih sa svima, dakle i lezbo i gej i hetero i animal i babe i đevojke – ali ukusno, a ne pornografski, pa ni previše lascivno.

Najzad, zaslužuje pohvalu jer, u tom spektaklu (ponavljam: Neviđenom! Neuporedivom!), ne gubi iz vida dramu naše glavne junakinje koja se tu zbiva, odnosno kulminira.

Sve je to lepo izbalansirano, uključujući božanstveno prikazanog Đavola, po uzoru na Bafometa Elifasa Levija, dakle, kao hermafrodita – on, višestruko rogat, ima ženske grudi, a među rutavim nogama mu penis viri iz vaginolikog procepa...

Sad, po pitanju konotacija veštičarstva i Satanizma, nisam baš siguran da je reditelj našao pravu meru, odnosno hteo je i Jare i Pare: i da njegove veštice budu nevine („mi smo samo smerne domaćice, lažno optužene“) i da imaju neskriveno natprirodne moći, i da je Đavo psihološki koncept odnosno metafora, i da je delatni, personifikovani princip u prirodi.

Kao kruna toga, film na kraju izjednačava poljubac Đavola u dupe i poljubac dve srednjevekovne lezbejke (takođe u dupe), pa bi neko to mogao doživeti kao on time demonizuje karnalnost uopšte, a lezbo-karnalnost naročito – mada bi neko drugi, možda, kazao da tu nikakvog Đavola (pa time ni njegovog dupeta) nije bilo, da je čitava ta scena od oko 20 minuta orgijanja bila samo drogoška fantazmagorija, i da je na toj livadi, u dobro osvetljenom Mraku, ljubljeno samo ljudsko, tj. ovde – žensko dupe. A to mu (spojler) dođe kao hepiend.

Bilo kako bilo, ovo je takav vizuelni spektakl da ga samo zbog toga obavezno treba overiti u najboljim mogućim uslovima (rezolucija, ekran itd), a šta ćete čitati u redovima i između njih – eto, recite, napišite ispod, pa da vidimo.

BETMEN: PUN MESEC

Autori: Rodni Barns, Stevan Subić

Žanr: BETMEN

Prevod: Nikola Dragomirović

Batman: Full Moon

Izdavač: Čarobna knjiga

https://carobnaknjiga.rs/betmen-pun-nesec

 

Format: 21,5 x 33 cm

Povez: Tvrd

Broj strana: 160

Štampa: Kolor

 

 

ŠTA KAŽE IZDAVAČ?

 

NI BETMEN NE ODOLEVA PROKLETSTVU VUKODLAKA!

VUKODLAK VREBA ULICAMA GOTAMA, ostavljajući za sobom takvo krvoproliće da je privukao pažnju najvećeg gradskog zaštitnika – Betmena. Ali kada Mračni Vitez postane najnovija žrtva likanovog prokletstva, junak će se naći na mukama kakve dotad nije iskusio. Saborci Zatana i Džon Konstantin nude svu pomoć koju njihova magija može pružiti, ali, naposletku, Betmen će morati da donese nemoguću odluku ne bi li se oslobodio kletve: žrtvovati svoj život – ili ugasiti tuđi?

Rodni Barns (KILLADELPHIA) i Stevan Subić (ZAGONETAČ: GODINA PRVA, PINGVIN) zaranjaju u jezivu priču o bolu i iskupljenju dok se Betmen suočava sa izuzetno neobičnim i sebi ravnim protivnikom: vukodlakom u Gotamu!

 

ŠTA KAŽE GHOUL?

Stevan Subić crta vukodlake! Mnogo vukodlaka! Betmen postaje vukodlak! Odlaze u Rumuniju, gde sretnu JOŠ vukodlaka! A tu je i čovek-šišmiš! Ne Betmen kostimirani smrtnik, nego baš čudovišni pola čovek-pola onaj što su me isterali iz šišmiši! I sve to na 160 kolor strana velikog formata.

            Šta vam još treba?

            Na ovom blogu već ste mogli videti nekoliko mojih izliva ljubavi prema Subićevom crtežu – ja podsećam, a vi klikćite: PINGVIN: NEBITAN ČOVEK i ZAGONETAČ… A evo je i treća sreća, njegov do sada upadljivo najhororičniji rad: čovek-slepi miš postaje čovek-vuk, ali da li je time manji procenat šišmiša u njemu i šta uopšte ispada iz te metamorfoze?

            Ono što je najvažnije istaći jeste da je ovo vizuelni horor superspektakl prvog reda. Subićev gotski senzibilitet ionako je prirodno naklonjen senkama i mraku, jezovitom i čudovišnom, šta god da crta, a ovo je scenario koji je, do sada, izvukao najviše horora iz njega. I hvala mu na tome!

            Bilo da su njegovi vukodlaci u mraku, polusenkama ili na punim svetlima velegrada (ili meseca), to su istinski zajebana čudovišta, krupne rutave zveri čiji mišići izdaleka najavljuju da protiv njih nemate nikakvih šansi a čiji izbečeni očnjaci i, još strašnije, bes u očima, jasno signaliziraju njihove namere.

Taj gnev, ta divljina, ta neljudskost… nisu nešto s čime možete da pregovarate, da se pogađate, da apelujete na čoveka u čoveku-vuku – kao što će neki likovi doslovno, i vrlo bolno, na svojoj koži i mesu, otkriti kad se u takvoj situaciji nađu.

Dakle, ako je uopšte potrebno to napomenuti, ovo nisu neki romantizovani, mučeni, emo-tvajlajt-„vukodlaci“ koji pod punim mesecom čuče na granama, krovovima solitera ili mostovima i lamentiraju svoju sudbu kletu: ne, ove zveri ovde jurcaju ulicama i parkovima i traže toplo, sočno, uplašeno meso da ga grizu sa svojim zubima!

A ako su tako lovački nastrojeni prema bednim smrtnicima, kako li su tek zajebani kad im na teren upadne konkurencija u vidu drugog vukodlaka – ili šišmišodlaka! Bilo da imate svog psa, ili čujete komšijskog, sigurno znate da džukac najdivljije ne laje ni na mačku ni na čovekolikog prolaznika, pa čak ni na poštara tako divlje i „rastrgnuću-te-poješću-te“ kao kad nanjuši drugo kuče u svom dometu. E, a sad zamislite to isto, samo sa vukovima, odnosno još gore – vukodlacima. AAUUUUUUURGHH!

Čisto na nivou eye-candyja, ovde se na svakih 5-6 strana dešava neka transformacija ili borba i kasapljenje, nema vunovlačarenja, filozofiranja, melanholičnog samopreispitavanja, infodampovanja, trtljanja, nego – akcija. Zubi. Krv. Mrak. Noć. Divljina.

Nigde nisi siguran: u gradskom parku, na velegradskom asfaltu, usred naučnog instituta, pa čak ni, suprajz, u crkvi, kako će neki nesrećnici na svoju žalost i nevericu otkriti.

A nije siguran ni Brus Vejn, kad njegovim krvotokom počne da kruži likanski virus – ili beše kletva? Naravno, on se kurči: „Pih, ko se vuka boji još? Tri za groš, tri za groš! Vuka se ne bojim ja, tralalalala! Šta mi to čudo može, šta mi sme, nek mi nosić pocrveni, eto to je, to je sve!“

Avaj, on zaboravlja da je ipak samo kostimirani smrtnik (nešto kao Zagor), a da je njegova jedina supermoć to što je multimilijarder, pa mu nije nikakav primetan trošak da sjebe jedan od svojih betmobila kad se u njemu (suprajz!) preobrazi u bezumno-besnu grdosiju koja sa sebe strgne skoro sve sem elementarnih betmenskih insignija…

            Sad, strogo gledano, scenario je bolji na nivou premise nego onoga što je od nje uradio: svašta se tu zanimljivo započelo, ali teško da se razvilo na neki super-memorabilan ili dubok način. Betmenova dilema, jednom kad postane čudovište, predvidiva je i lišena osećaja ozbiljnog saspensa (da li će stvarno da razulari čudovište u sebi i naruši svoju ljudskost?), pored ostalog i zato što, pored svojih milijardi i stručnog batlera-hirurga-devojku-za-sve Alfreda, ima ovde i brdo pomoćnika: Džona Konstantina (!) i mađioničarku-čarobnjakinju teleprompterskih moći, Zatanu. 

Pritom, Helblejzer je sveden na komik rilif dobacivača koji služi samo da pravi gužvu – čak i on sam, pred kraj, kaže otprilike: „Znači, džaba sam pola sveta prešao da dolazim ovde…?“ Pa jeste, dramaturški gledano ti si puška koja u celom stripu nigde nije opalila, ali eto, nekim stripadžijama će tvoje statiranje ovde biti dodatna vrednost, jer stripski narod voli te Džastis Lig Abot i Kostelo sreću sve žive multiverzume i likove i lige izuzetnih džentlmena… mada neki, probirljiviji, if any, neće biti srećni time na šta je srozan i za šta je jedan ovakav likčina prizvan.

Zatana, s druge strane, služi da prosipa te svoje nju ejdž vikanske hipi šitove i da skače s jednog mesta na drugo kroz šarene krugove svetla, pa čak i SPOJLER ---- na kraju da posluži kao božica iz veš-mašine.

Neki možda neće biti srećni ni promidžbom „vere“ u podzapletu u kojem NeBetmen dospe, gologuz (posle likantropisanja, pa preobražaja nazad u čoveka), među grupicu beskućničke sirotinje koja gravitira ka lokalnoj crkvi. Ima čak jedan momenat kad crnkinja-vernica toliko zadrto veruje da čak i nakon što ostane bez ruke koju joj otkinuo uzalud umoljavani vukodlak nastavi da rasipa mudrosti tipa: „Ma nema veze, pa imala sam ih dve, ostala mi još jedna; samo da smo mi živi i zdravi; može i gore.“ Ta baba sigurno glasa za Vučića. Ostala joj jedna ruka, dovoljno da zaokruži Broj 1.

O maštovitosti scenariste dovoljno govori to što se njegov vukodlak zove Kristijan Talbot: Kristijan=Hristijan, Talbot=prezime najčuvenijeg (filmskog) vukodlaka, Larija Talbota iz Wolf Man (1941), što je vukodlakom postao u Rumuniji za vreme Drugog Svetskog Rata, i što nas scenarista pred kraj vodi nazad u amerikanizovanu predstavu te zemlje – čitaj, jedna velika šuma (Trans-SILVANIJA), jedna ruševna kućica u njoj, i tamo Ciganka kako je mali Džoni zamišlja, dakle, kao da nije 2025, nego kao da smo i dalje u 1941-oj…

Plus, JOŠ JEDAN SPOJLER: ne samo što scenarista na kraju poseže za deus-ex-machina „razrešenjem“ u kojem Zatana iskoči iz međudimenzionalne rupe i bocne Vučka u zadnji čas (how convenient), nego, povrh toga, ispada da je sve baš ko što je Ciganka rekla: prestaćeš biti vukodlak ako umre onaj koji te je zarazio, pa se tako Betmen više nego jeftino izvlači iz situacije koja ionako nijednog trena po njega nije delovala ZAISTA ozbiljno i problematično. Znači, glupo je dramaturški, jer je jeftino (i još zamisli ti tog mušjačinu i superheroja: upala Žena da ga spasi iz nevolje!) i glupo je jer – kakva je to uopšte „zaraza“? Zamislite neko vas zarazi Koronom, a onda umre; a njegovom smrću i vi budete, naprasno, izlečeni. Zašto onda više u krvotoku i organizmu nemate Koronu? Pa, eto, tako, jer je umro onaj što vas je zarazio… E, isto toliko smisla ima i ova jeftina fora dostojna 1940-ih…

ALI, kao što rekoh, Subićev crtež je toliko upečatljiv da ovo što ja ovde cepidlačim vezano za scenario većini verovatno neće smetati, ako uopšte primete, zasenjeni tim moćnim hororičnim i jezovitim slikama.

Znači, ako vas horor iole zanima, ovaj album morate imati. Osim galerije Subićevih moćnih korica kao dodatak, on ima i glow-in-the-dark koricu – provereno svetli u mraku. Mađija!

GOLEM u Pragu

 

Kao što znate, prošle godine sam za Orfelin priredio ultimativno srpsko izdanje okultno-mističnog i fantastično-jezovitog romana GOLEM Gustava Majrinka. Možda imate po kućama neko ranije izdanje ovog klasika, ali – šta ovo Orfelinovo čini obaveznim i ultimativnim? O tome sam već iscrpno pisao OVDE, pa kliknite.

            GOLEM je, po mnogo čemu, jedan od ultimativnih romana o mističnom gradu Pragu, „evropskoj prestonici magije“ kako su ga mnogi nazivali.

Stoga sam veoma srećan što se prethodnih meseci ukazala prilika da čak dvoje vernih čitalaca ovog bloga prošeta baš naše zamašno izdanje po Pragu, i uslika ga na nekim lokacijama relevantnim za ovaj roman i za legendu o Golemu, na koju se on nadovezuje.

            Pre svega, čest „Prijatelj knjige“ u mojim novijim izdanjima je Nemanja Mijailović, dakle jedan od onih koji znatnim finansijama pripomažu moje samizdate, a sada i DOLAZAK HORORA kojeg uskoro izdaje Orfelin. On živi u Pragu, pa se rado odazvao mojoj molbi da načini GOLEME fotke.

Evo njegovih slika Golema! Razne Golem-related lokacije su tu: stara jevrejska sinagoga gde se po legendi nalaze ostaci Golema, grob rabina Leva, njegova statua, plus nekoliko slika sa starog jevrejskog groblja…

Većinu fotki u ovom postu načinio je Nemanja. Ali onda se ukazala prilika za još jedan ugao, jer je u Pragu turistički boravila čitateljka Milijana Planinčić Burda, pa je i ona sa sobom ponela prigodnu knjigu i načinila 5-6 prigodnih fotki kojima takođe krasim ovaj post.

Tačnije rečeno, da ne budu pobrkani ovi autorski prilozi, Miljanine su fotke ove koje vidite u ovom uvodnom delu posta, zaključno s donjom, koja prikazuje kip Rabina Leva. 

Nemanjine slede ispod, kao ilustracija dva ekskluzivna odlomka iz Orfelinovog GOLEMA. Naime, jedan od razloga da imate baš ovu knjigu je i taj što Orfelinovo izdanje sadrži i dva veoma zanimljiva Appendixa koji se prvi put javljaju na srpskom. Prvi je Majrinkov esej „Grad sa tajnim otkucajima srca“, posvećen magiji Praga, najvažnijeg i najinspirativnijeg grada za ovog pisca (a i šire).

Evo odlomka iz tog eseja:

„Čim sam tada prešao prastari kameni most preko spokojnih valova Vltave ka Hradčanima, i njihovom turobnom zamku koji odiše oholostima starog hamburškog plemstva, zaposela me je duboka strava, koja nije imala objašnjenja. Od toga dana, ta strava nije me ni na tren napustila, sve vreme dok sam – a to je čitav ljudski vek – živeo u Pragu, gradu sa tajnim otkucajima srca. Nikada me nije popustila u celosti; i danas me obuzima kada se prisećam Praga, ili ga sanjam po noći. U duši se mogu prisetiti svega što sam dosad proživeo, jasno kao da stoji preda mnome pršteći od života... no, dozovem li Prag u sebe, pojavljuje se jasnije no bilo šta drugo – tako jasno, čak, da prestaje biti stvarnost, već se čini sablasnim. Svako ljudsko biće koje sam tamo poznavao postaje avet i stanovnik carstva koje ne zna za smrt. Lutke ne umiru kada ih sklone sa pozornice; a lutke su sva bića koja ovaj grad sa tajnim otkucajima srca sadrži. Drugi gradovi, ma koliko bili stari, meni se čini da su pod vlašću svojih stanovnika; kao dezinfikovani antifungalima – Prag oblikuje i rukovodi svojim stanovnicima kao lutkar, od njihovog prvog do poslednjeg daha.“

 

 

Drugi Appendix koji sam uvrstio u ovog GOLEMA jesu kratke „Jevrejske priče o Golemu“, iz starih izvora, o nastanku, osobinama i uništenju Golema. Evo i odatle jedne priče:

 

 

Golem besni

 Rabin Lev uobičajio je da svakoga petka poslepodne zada Golemu neko dnevno uposlenje, jer nije želeo da ga ovaj uznemirava o Šabatu, izuzev u izrazito hitnim slučajevima. O Šabatu, Rabin Lev obično nije zadavao Golemu koji drugi zadatak osim da čuva stražu.

Jednom prilikom u petak poslepodne Rabin Lev zaboravio je da zada Golemu dnevno uposlenje. Stoga Golem nije imao šta da čini.

Gotovo da je bilo veče i ljudi su se pripremali za doček Šabata. Bez ikakva upozorenja, Golema su zatekli kako besni po Jevrejskoj četvrti kao mahnit, želeći da razlupa sve pred sobom. Od dokonosti bilo mu je dosadno i pobesneo je. Kada su ga ugledali, bežali su pred njime, poviknuvši: „Golem Josif je poludeo!“

Proširila se silna panika i vesti su uskoro dosegle i Rabina Leva koji se molio u Staroj – Novoj sinagogi. Istrčao je i pre no što je video Golema, povikao je: „Josife, stoj!“

Ljudi su videli kako je Golem stao i ukopao se nepomičan u mestu. U tome trenu ličio je na stub i sva njegova strahovitost isparila je.

Potom su kazali Rabinu gde se Golem ukopao, on je otišao tamo i došapnuo mu: „Idi kući i lezi u postelju!“ I Golem ga je poslušao voljno kao dete.

Rabin se zatim vratio u sinagogu i naredio pastvi da ponovo zapevaju jedan od subotnjih psalama. Od toga petka, nikada se više nije ponovilo da ne zada Golemu dnevno uposlenje, jer je dobro znao da bi Golem mogao da razruši čitav Prag da ga ovaj nije na vreme zaustavio.

 

            Za kraj, podsetiću vas da je i sam Lavkraft bio oduševljen ovim romanom: „To ja zovem pričom! (…) Kako je roman sjajno suptilan — nema konkretnih čudovišta, već samo nejasnih nagoveštaja nezamislivih prisustava i uticaja! Roman prikazuje maglovitu, mračnu stravu drevnog praškog geta kao što sam ja slabašno pokušavao da uhvatim stravu nekih drevnih i zaostalih rukavaca Nove Engleske.“ 

(H. P. Lovecraft to R. H. Barlow, 20 Apr 1935)

            Ako još uvek nemate GOLEMA, možete ga naručiti od mene, na mejl dogstar666 at yahoo dot com (cena: 1.100 din + ptt), ili od Orfelina, ili ga kupiti na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu, od 25. oktobra.

Još jednom hvala Miljani i Nemanji na svim vidovima podrške, uključujući i ove foto-sesije.