Mopasan: Dnevnik jednog ludaka?

 

Dragi čitaoci, i svi ostali ljubitelji horora, primite k znanju da je jubilarna, 40. knjiga edicije „Poetika strave“ izašla iz štampe. To je zbirka ORLA i druge priče strave Gija de Mopasana. Njen sadržaj čini moj izbor 17 najboljih horor priča ovog velikana francuske književnosti koji se, na našu sreću, povremeno oprobavao i u vrlo jezovitim i mračnim storijama.

            U toku je Orfelinova pretplata, koja obuhvata ovu knjigu, kao i novo, ultimativno izdanje mog romana ZAVODNIK. Detaljne podatke o tome imate OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/05/ultimativni-zavodnik-i-orfelinova.html

Kaže mi izdavač da se u štampariji među radnicima već govorka: „Štampamo jednu veoma lepu knjigu.“

Ko to može da ospori? Bacite oko na to kako ova lutka izgleda!

(U pitanju je maketa, tj. unutrašnji knjižni blok je neodštampan, ali povez je 100% onakav kako će ta knjiga izgledati, uskoro...)

 

            ZAVODNIK iz štampe izlazi sredinom juna, pa ako želite i njega zajedno sa Mopasanom, moraćete još malo da se strpite.

            Ko želi samo ORLU, može je kupiti odmah, od Orfelina, a ko tako više voli, može i od mene. Cena je ista: 1200 din + ptt.

            Takođe, ako vam fali još neka od ovih Orfelinki (i horor knjiga drugih izdavača) sa slike, možete ih naručiti od mene. Pišite, pitajte... i kašće vam se... dogstar666 at yahoo dot com.

            Možda se još uvek dvoumite, nećkate... Možda razmišljate „Hm, imamo Mopasana kod kuće“ – a „Mopasan kod kuće“ je neko šugavo mekokoričeno izdanje u kojem nemate ni pola ovih priča, a kamoli stručan pogovor i detaljnu horor biografiju pisca i prelepe ilustracije Ivice Stevanovića...

Ako još niste sigurni, možda će vas u odluci prelomiti ove divne fotke o tome kako knjiga izgleda – ili će vas zaintrigirati početak mog pogovora...

Evo ga, ekskluzivno na ovom blogu. 

 

 Mopasan: Dnevnik jednog ludaka? 

 

„Zamislite čoveka koji spava i koga ubijaju, a on se probudi sa nožem u grlu; ropće obliven krvlju, više ne može da diše, umreće, a ništa mu nije jasno – eto, to je tako!“

- Mopasan, „Orla“ (I)

 

 

Pri tumačenju pisca poput Mopasana, u književnoj kritici dominiraju dve krajnosti. S jedne strane su zastupnici biografske metode, koji delo tumače pretežno kao odraz određenih faktora autorovog života. S druge su formalisti i njihovi naslednici, za koje postoji samo nj. v. „Tekst“, tretiran kao samostvorena struktura, nastala u izolaciji, u idealnom slučaju anonimno, izvan bilo kakve biografije, geografije, jezika, kulture, istorije, roda, pola, rase... I jedni i drugi su, naravno, ekstremisti. 

Istorija horor književnosti uči nas sledeće: naše analize bile bi zabludele i nedostatne kad ne bismo znali, npr. da su oba roditelja H. F. Lavkrafta završila u ludnici i da je on celog života strepeo od potencijala prošlosti da se aktivira u sadašnjosti; da se „Vernon Li“ (Vajolet Pedžet) komotnije osećala kao muškarac, a Popi Z. Brajt kao „gej rođen u ženskom telu“; da je Tomas Ligoti, nakon nervnog sloma u sedamnaestoj godini, ostatak života proveo pod teretom depresije, bipolarnog poremećaja i anhedonije... Kada se ogoljavate pred publikom, kako to pisci čine, onda ni ovakvi detalji nisu samo privatna stvar koja nikoga ne bi trebalo da se tiče. U slučaju navedenih pisaca do krajnosti je dovedeno ono što važi i za većinu drugih, ali nije uvek tako očigledno: u dubinama najprivatnijeg života autora ukorenjeni su njegovi ili njeni dominantni književni lajtmotivi, teme, ideje i intonacije.

U tom svetlu, ako se zagledamo u deo opusa Gija de Mopasana koji naginje fantastici i hororu, neizbežno je imati na umu i njegovu erotomaniju kao i eteromaniju, ali ponajviše činjenicu da je ovaj pisac poslednjih osamnaest meseci svog života proveo pomućenog uma, u mentalnoj bolnici. O utvari ludila koja mu se nadvijala i nad mentalnim životom i nad pisanjem svedoče već i naslovi priča kao što su „Ludak“, „Ludak?“, „Pisma jednog ludaka“, „Strah“ i još jedan „Strah“.

U slučaju Gija de Mopasana, akcija, kontemplacija i kreacija bili su isuviše čvrsto srođeni a da bi se mogli silom razdvojiti na izolovane činioce. Opsesivna tema pomerene percepcije i pomućenog razuma nije kod njega bila gola formalna, književna činjenica, već egzistencijalno utemeljena zapitanost koja je vapila iz srži njegovog bića, a na koju je i kroz pisanje tražio odgovor. S druge strane, svoditi njegovo stvaralaštvo na „simptom“ bilo bi neoprostiva redukcija. Stvari su mnogo složenije od toga. Zagledajmo se sada u taj ambis, ali pažljivo, da on ne uzvrati pogled.

 

 

Ambis bezumlja

 

Površno gledano, Francuska druge polovine 19. veka mogla bi nekome delovati kao razdragano mesto kojim su vladali frivolnost, seksualne slobode, slikari, pesnici i kan-kan plesačice: „Veseli Pariz“, „Grad svetlosti“ (Ville Lumière) što obasjava i Luvr i Mulen Ruž i Foli Berže. Ovlašnom pogledu činilo bi se, takođe, i da ličnošću Gija de Mopasana dominira isto takva, svetla strana. Njegova majka, koja ga je nadživela, nastojala je da ga prikaže upravo takvim: „Sanjao je samo o trkama na otvorenom vazduhu, sportu i nedeljama provedenim u veslanju [...]. Pio je žestoko, jeo za četvoricu i spavao u jednom dahu, a sve ostalo bilo je u skladu s tim... Bio je najveseliji momak na svetu, otvoren, žovijalan, vatren u zabavi [...]. Nijedan simptom nije najavljivao katastrofu u kojoj je njegov razum potonuo. Uživao je, fizički i moralno, u divnoj ravnoteži.“ Teško da je ijedna majka ikada objektivno opisala svog sina, pa ćemo stoga s rezervom primiti tu „divnu ravnotežu“, a malo više, po tom pitanju, poverovati Mopasanovom introvertnijem (i vremešnijem) mentoru, Floberu, kada ga je prekorevao znamenitim rečima: „Previše kurvi! Previše veslanja! Previše vežbanja!“

Ono što je, na prvi pogled, važilo za Mopasana kao čoveka, izgledalo je da odlikuje i njegovu prozu:

 

Mopasan je imao tako oštar smisao za humor da je, bilo da je prikazivao težak život i škrtost normandijskih seljaka, brutalnost Francusko-pruskog rata, svet servilnih državnih službenika, pompeznih činovnika, sitnih političara, dosadnih žena, pijanih muževa – i gotovo svaki aspekt sebi savremenog društva – tako često pisao kao sažeti i cinični pripovedač, koji jedva da je mogao da odoli stalnim dodirima suvog, ironičnog humora i koji se ponekad prepuštao otvorenoj i razigranoj galskoj zabavi.

 

            Činilo se, dakle, da je Mopasan pucao od zdravlja: ekstrovertni ljubitelj lova, pecanja, veslanja i putovanja, veliki ženskaroš, poklonik dobre hrane, pića i naročito duvana... Ali, kao što podno „Grada svetlosti“ počivaju duboke, razgranate i mračne katakombe ispunjene hiljadama ljudskih lobanja, isto tako se i ispod Mopasanovog sloja ironije i joi d’vivre nalazi sumorna, pesimistična vizija života. Razvrat je kod njega praćen prezirom prema ženi, druželjubivost je moderirana mizantropijom a ekstrovertnost sklonošću ka osamljivanju, dok su užici i ekstaze relativizovani odsustvom vere u Boga, dušu, život posle smrti ili ikakav onostrani smisao. Njegova je proza izraz materijalizma lišenog iluzija i transcendentnih ideala. „Šta je biće?“, pita se njegov „Ludak“, i odgovara: „Ta oživljena stvar, koja u sebi nosi princip pokreta i volju koja upravlja tim pokretom! Ni za šta se ne drži ta stvar. Stopala joj ne opšte sa tlom. To je zrno života koje se mrda po zemlji, i to se zrno života, dospelo neznano otkud, može uništiti po volji. I onda ništa, više ništa. Istruli, gotovo je.“

            Bio je pod uticajem Šopenhauera, mada je ovog filozofa pesimizma, po svemu sudeći, poznavao samo preko skraćenih izdanja sa najpoznatijim sentencama. To mu je bilo dovoljno: „Ponekad mi dolaze tako jasna zapažanja o beskorisnosti svega, o nesvesnoj zlobi stvaranja, o praznini budućnosti (kakva god ona bila), da osećam kako u meni raste tužna ravnodušnost prema svim stvarima.“ On s gorčinom konstatuje ljudsku glupost, ali se ne zadržava na psihološkom i socijalnom, već zadire i u metafizičko: „Vidim stvari koje su smešne, smešne, smešne, i druge koje su tužne, tužne, tužne; sve u svemu, ceo svet je glup, glup, glup, ovde kao i drugde.“ Utvara Ništavila opsedala ga je i progonila mnogo pre prvih simptoma njegove bolesti: „Osećam ogromnu izgubljenost svih bića, težinu praznine. I usred tog sveopšteg rasula, moj mozak funkcioniše, lucidan, tačan, zaslepljujući me večnim Ništavilom.“

            Bila je to prikladna podloga za razvoj asocijalnosti i mizantropije koji su, u docnijim godinama, poprimili skoro patološke razmere:

 

Njegova fobija od gomile poprimila je sada tiranski karakter. Više ne može da učestvuje u balovima, da se pojavi za zajedničkom trpezom, da uđe u pozorište ili prisustvuje javnoj svečanosti. Prizor naroda koji se zabavlja čini mu se užasnim; sećanje na Svetsku izložbu 1889. progoni ga kao košmar. Gde god čuje zvuk ljudskog govora, on se suzdržava da ne zaplače od jada, gađenja i stida. Gde god sretne ljudska lica, oseća kako ga preplavljuje mržnja; ili, sumorno, uzvikuje: ’Bože, kako su ljudi ružni!’

 

Odsustvo religije kao činioca u njegovim ateističkim nazorima ne znači da nije tragao za verom u nešto tajanstveno, ali razumski pojmljivo: svestan ograničenja čula i razuma (što je jedan od lajtmotiva njegovih mračnijih priča), Mopasan gravitira ka ludnicama, proto-psihijatrima, istraživačima skrivenih moći uma. Oko 1885. postao je redovan posetilac Salpetrijera, pariske bolnice za umobolne. Koristi svaku priliku da se informiše o hipnozi, o magnetizmu; dugo ispituje psihijatre; uvodi se, osim toga, u radove Nansijske škole. Traži dokaze o postojanju nečega višeg, plemenitijeg od pukih animalnih nagona, od tog „zrna života koje se mrda po zemlji“ a onda istruli, i gotovo je.

 

---Nastavak (još nekih 20-ak strana) je u knjizi.

 

ORLA i druge priče strave – Gi de Mopasan

I dok trepnusmo okom, evo nama i jubilarne 40. knjige u najboljoj, a odavno i najvećoj ediciji horor književnosti na srpskom jeziku. Sasvim prikladno, ovaj okrugao broj u „Poetici strave“ pripada jednom prvorazrednom klasiku francuske i svetske proze, koji je ostavio značajan trag i u književnosti strave. Dakle, četrdeseta Orfelinka je moj izbor najboljih horor priča Gija de Mopasana.

                Za slučaj da to do sada niste primetili, edicija „Poetika strave“ postavila je sebi dva glavna cilja: 1) stručno premijerno predstavljanje našoj publici vrhunskih dela žanra koja do sada ovde nisu bila prevođena, i 2) manje ili više reprizno, ali ultimativno, zaokruženo, stručno predstavljanje autora i dela koji su do sada kod nas bili poznati delimično, sporadično, nasumično, ovde-onde, nesistematično.

                Gi de Mopasan je bio višestruko prevođen na srpski. To važi pre svega za njegove realistične priče, po kojima je najpoznatiji. Njegove fantastične i jezive priče nisu do sada bile predstavljene kod nas na zadovoljavajući način. Najčešće bi poneka od njih bila pomešana s njegovim realističnim u manje ili više stručno sačinjenim zbirkama, pa vi sad gatajte i gledajte u bob šta je šta.

Nešto ređe, njegove jezovite priče su se kod nas nalazile izdvojene u zasebnim knjižicama, ali one su, u retkim slučajevima kad bi se desile, patile od slabog izbora. Šta im je falilo? Više toga. Kao prvo, ti izbori su sadržali i osrednje i slabunjave pričice, a falile su im neke odlične; dakle, izbor nije bio najistančaniji. Kao drugo, ti izbori nisu bili praćeni adekvatnim, stručnim predgovorima ili pogovorima koji bi kontekstualizovali to kako je i zašto čuveni realista i naturalista jedan dobar deo svog opusa posvetio duhovima, vampirima, mrtvacima i ludacima, a o vanzemaljskim čudima da i ne govorimo.

forzec knjige

                Zato vam ORLA i druge priče strave pruža a) žanrovski i književno istančan odabir onoga najboljeg što je Mopasan napisao a da se u horor može svrstati, i b) to prati stručnim i korisnim pratećim tekstovima koji će vam sigurno pojačati uživanje u ovim pričama, kao i njihovo razumevanje, kada vidite kako se one uklapaju u književnu tradiciju francuske fantastike i strave, a kako u opus ovog neobičnog autora i njegovog nadasve slikovitog i, pred kraj, hororičnog života.

                Izbor koji sam vam načinio sadrži sledeće priče:

Ruka odranog

Ruka

Na vodi

Strah

Strah (II)

Vuk

Pokojnica

Utopljenik

Ludak

Moaron

Gostionica

Noć

Ludak?

On?

Pisma jednog ludaka

Orla (I)

Orla (II)

 

                Više od 2/3 ovog izbora su novi prevodi, rađeni specijalno za ovo izdanje, koje potpisuje naša istaknuta prevoditeljica sa francuskog, Olja Petronić. Starije prevode je urednik temeljno pregledao i korigovao, gde je to trebalo.

                Neke od ovih priča se prvi put nalaze na srpskom. Posebno naglašavam činjenicu da ovde prvi put na jednom mestu imate sve tri varijacije na „Orlu“: ova storija začeta je u priči „Pisma jednog ludaka“, zatim je razvijena u prvoj verziji „Orle“ (koja se kod nas našla samo u jednom hrvatskom izdanju, 1980-ih, ali ja je na srpskom nisam video), da bi se rascvetala u „Orli“ (II) koja je kod nas najčešće preštampavana.

                Zbog načina na koji je Mopasan tužno i jezivo okončao život, pomućenog uma, kao junak neke Lavkraftove priče, ponekad se potencira motiv ludila u njegovoj prozi, ali priče koje sam odabrao zapravo iskazuju znatno širi dijapazon tema: egzistencijalni strah u divljini („cabin fever“ u zavejanoj planini, sto godina pre ISIJAVANJA), egzistencijalni strah u urbanom okruženju velegrada gde se čovek i usred gomile oseća naročito usamljen, zatim strah od smrti i od povratnika iz groba, od komadanja tela i od raspada psihe, od dvojnika, od serijskih ubica i ludaka (na pola puta između Poovih manijaka i onih kod Tomasa Harisa), a naposletku tu su i apokaliptički strahovi od invazije natprirodnih/vanzemaljskih bića koji su, kroz „Orlu“ i njene varijacije, direktno nadahnuli i samog Lavkrafta.

                Pored navedenih priča, ova knjiga sadrži i sledeće dodatke: Dr Dejan Ognjanović, „Mopasan: Dnevnik jednog ludaka?“ (pogovor na 30 strana), „Gi de Mopasan: Biografija“ (život, delo, strava i ludilo; 7 strana) i „Bibliografija Mopasanovih fantastičnih i strašnih priča“ (4 strane).

                Korice, forzec, naslovnu stranu i pregradne strane ilustrovao je naš vodeći umetnik strave, Ivica Stevanović.

                Knjiga ima 264 strane, tvrd povez, šivena je, sa strane bojom poprskana, i tu su svi ostali tehnički i estetski kvaliteti na koje vas je Orfelin već odavno navikao.

                Pretplata se raspisuje ubrzo posle prvomajskih praznika, pa ćete tada doznati cenu i kako i gde tačno obaviti narudžbinu.

                Imajte na umu da ćete prilikom te iste pretplate moći da naručite i zadugo (predugo!) rasprodat moj roman ZAVODNIK – ovog puta u sasvim novom dizajnu i kontekstu, ali o tome uskoro, u zasebnom postu.

                I bez brige – iako je Srbija na ivici raspada (i građanskog rata), i iako je ceo svet na ivici propasti (i III svetskog rata), Dr Ghoul ne posustaje, a Orfelin se sprema kao da će svetom vladati mir i prosperitet, i kao da prodaja knjiga ne ide gore nego ikada u novijoj istoriji! Nove Orfelinke se uveliko krčkaju, prevode, ilustruju, spremaju, dogovaraju – pa ako propadamo, da bar propadnemo slavno... Ali i o tome uskoro, kad budem početkom maja obznanio horor planove za ovu godinu.    

 

 

ANIMALE (2024)

Prepričan, ovaj film ne bi baš zvučao mega-primamljivo. Ali ko baš mora znati O ČEMU SE RADI, evo: radi se o jednoj Arapkinji u Francuskoj koja se baš pali na bikove i jedino je žensko u gomili mužjačkog polusveta koji se bakće nekom francuskom varijantom koride, gde se kreteni jurcaju s bikovima po areni u pokušajima da im namaknu na rogove neke venčiće a da ih ovi pritom ne proburaze rogovima u tom mahnitanju.

            Pošto glavni aduti ovog filma nisu u plotu, dopustite da vam spojlujem ionako predvidiv „tvist“: naime, posle jedne noći pijanke s njenim kolegama, naš curetak doživi blekaut, ima rupu u sećanju, ali nešto joj potom nije dobro, ima neke fleševe, vizije, a istovremeno neki kao pobesneli bik-slobodnjak (ili bikodlak? čovek-žena-bik?) noćom počne da proburažuje njene kolege u kratkim ali efektnim splater horor scenama. Čak i ona, vremenom, počne da se kanda preobražava u bikinju (ne u kravu, nego baš u ženu-bičicu). Te scene gde ona na sebi otkriva deliće animalne anatomije podsećaju na nedavni francuski ANIMAL KINGDOM, ali su u njemu ipak bile bolje i smislenije i manje trapave.

Suprajz! Ispadne, pred kraj, da nema nikakvog bikodlaka nego je to ova curica u stanju fuge ubijala momčine, a sve zato što ih je, onako pijana i obeznanjena, toliko napalila te noći van sećanja da su je oni gengbengovali toliko žestoko da je to zaboravio ne samo njen um nego i njeno telo!

Izvinte me što nisam ni žena ni ginekolog, al mogo bih da pogledam, tj. laički zdravorazumski pretpostavim da bi ženina ribica itekakao upamtila čak i ono što njen pijani um nije, a naročito ako su ove sirovine bile sirove u snošaju, kao što slutimo da u toj redaljki jesu (jer to je u samoj definiciji silovanja)... Ali ona posle te burne noći, ujutro kad ustane, ne pomisli "Uh, osećam se kao da me je pojebala četa zagorelih vojnika!" Niti oseti išta čudno između nogu. Manje ogrebotine na nogama i bljuvanje i glavobolju pripiše olešenju alkoholom... Dakle, klimavo je na nivou same fiziologije plota.

A klimavo je, donekle, i na planu idejnosti – jer neko bi reko da je ova curica baš tražila đavola, i našla ga je (ko bi to očekivo?!), mašući svojom ribicom kao crvenom krpom pred krdom ovih uspaljenih bikova. Zato mnogi neće ovo doživeti kao nameravanu strogu studiju o opresiji sirotih omoćenih žena u patrijarhalnoj kulturi kojima okruženje ne dopušta da svoju omoćenost ispoljavaju tako što će da dele svlačionicu s krdom polugolih mužjaka i što će da loču viski iz flaše zajedno s gomilom pijanih kurčeva u dubini noći i mračne šume, nego će je (reakcionarne muške šovinističke svinje!) videti kao moralitet: „Curice, ne radite ovo kod kuće... inače, biće belaja... a posle, kriv vam Đavo! Odnosno patrijarhat.“

Plus, upitna je i njena ljubav prema bikovima i, istovremeno s tim, učestvovanje u tom maltretiranju bikova za pare. Iako ih ovde barem ne ubijaju kao španski degeni (čini mi se da pročitah da su to divljaštvo najzad zabranili tamo?), svejedno svako malo dođe do povređivanja, pa i smrti tih životinja u tom jurcanju i natezanju, kao što i vidimo u filmu, kad moraju njenom ljubimcu da prekrate muke kad se ostrvi...

No, šta pa ja znam? Uostalom, nisam žena, a žene na Leterboksdu kažu: „I mean, the primal, nearly animalistic nature of the fight of being a woman in a man’s world…
This film captured it perfectly!“ Možda jeste! Mada, čak i feminista u meni je ozbiljno izazvan sirovošću metafora ovog filma.

I neko bi, posle mojih gornjih reči, mogo reći: „Hej, pa ovo je sranje od filma, neću to ni da gledam!“ A taj neko bi se ipak zajebo. Ako voli dobre filmove.

Jer, uprkos goreskiciranim ogradama koje mi sreću kvare, ja sam u ovom filmu uživao na čisto visceralnom nivou čitavo vreme trajanja: ovo je neverovatno dobro uslikano i režirano, toliko vas žestoko baca u te dinamične situacije, da sam neretko bio fasciniran (kako su ovo jebote snimili?!), a i nevezano za scene akcijanja u koridi, ima nešto privlačno u toj curici (odlična gluma!) i njenom pišanju uz vetar, u njenoj većoj vezanosti za životinje nego za ljude, i uopšte u živom i upečatljivom prikazu tog nepoznatog, egzotičnog mikrokosmosa, slikovitog i punog odlično kastovanih i odglumljenih likova, pa najzad i u fetišizaciji tog sveta gde se sve vrti oko znoja, prašine, mošusa, krvi...

Da, upitno je to na više nivoa, uključujući činjenicu da završnoj sceni fali mašnica, ili jagoda na vrhu šlaga, falično je ovako prekinuti / „završiti“ film u ničijoj zemlji, u stasisu... a opet, kažem, većina filmova, strogo formalno „boljih“, koje gledam u zadnje vreme, ne pruži mi ovoliko užitka u gledanju i ne ureže mi se toliko jako u sećanje kao što je ova ŽIVOTINJA, pa zato... nije ovo bez đavla! Nije za svakoga – a naročito nije za one koji traže klasičan horor, jer ovo i jeste i nije horor. Ali meni će biti pri vrhu liste naj-horora za 2025. pa vi sad vidite.

P.S. Da, naravno da je jedan ovoliko idejno i svakako drugačije konfuzan film režirala žena; izlišno je reći, ali ipak da i to nacrtam.

THE SUBSTANCE (2024)

***

3+

 

Jedan od najiščekivanijih horora ove godine dolijao je, odnosno premijerno je prikazan, na upravo završenom SLAUGHTER FESTU u Doljevcu kraj Niša.

Bio je iščekivan iz više razloga:

1) ne viđaju se baš tako često velike holivudske zvezde u horor filmovima, a ovde su ocvala (ali dobro-držeća!) Demi Mur i Denis Kvejd pojačani zvezdom u usponu, Margaret Kvejli;

2) oni koji su bili oduševljeni debitantskim filmom Korali Faržea, REVENGE (u koje se ja ne ubrajam; to je, za mene, jedan okej ali tek malo ljuće začinjeni film osvete, za 3-), bili su nestrpljivi da vide njen drugi film;

3) počele su da pristižu glasine o spektakularnim efektima maske, o transformacijama i kreaturama kakvi odavno nisu bili viđeni, a naročito ne u filmu pristojnog budžeta;

i najzad, 4) iščekivanje je postalo neizdržljivo kad je ovaj creature-fest i splatter-fest u jbnm KANU – dakle, na najprvorazrednijem od prvorazrednih filmskih festivala – dobio NAGRADU ZA SCENARIO!

Na svu sreću, kada se ukazala opcija da, pored ostalih filmova, za SLAUGHTER FEST, možda možemo dobiti THE SUBSTANCE, ja sam, kao programski direktor tog festivala, snažno naglasio da taj film apsolutno MORAMO imati – pa su organizatori, podgrevani mojim ubeđivanjem, posle nešto komplikovanog pregovaranja (jer naravno da su neki „veći“ festivali hteli da imaju premijeru kanskog dobitnika!) uspeli da ga obezbede. I tako je THE SUBSTANCE imao ne samo srpsku premijeru u Doljevcu; imao je i regionalnu (biće npr. prikazan u Puli tek za par nedelja, a možda bude i na Paliću, ali reprizno, he he), a i u celoj Evropi je do sada bio prikazan na samo još par festivala.

Pa, sad kad su se slegli utisci, da odgovorim najzad na pitanje koje mi stalno upućuju ovih dana: kakav je THE SUBSTANCE?

THE SUBSTANCE je kao film Brajana Juzne (npr. body-horror satira SOCIETY), samo u slow-motionu. Ono što Juzna nabije u sat i po, ovde je razvučeno na dva i po sata.

Međutim, ako mislite da je to zato što su Juznini likovi „tanki“ jer im nije dat prostor da se razmahnu, a ovde se u tih extra sat vremena razvila neka „drama“ i „slojevitost“ i „motivacija“ – ne, nije u tome stvar, uopšte.

THE SUBSTANCE je, u pristupu likovima i temi, isto tako „dubok“ i „suptilan“ koliko i neki film Brajana Juzne! Dapače, ovo je Juzna na steroidima: ovde se karikatura i kliše i parodija uzimaju kao polazna osnova, a onda se hipertrofiraju do… eh, maltene, besmisla.

Ovaj film je skoro VULGARNO SIMPLICISTIČKI i pamfletaški.

I ovo ne kažem nužno kao osudu; nekima će to sigurno smetati, a nekima će biti zabavno. Meni je bila simpatična doslednost i samosvest u tom postupku. Dakle, nije se ovde jednodimenzionalnost nekako „desila“, nije se omakla; ne, ovde je ona u startu prigrljena, a onda je, kažem, stalno i svuda, u svakom minutu filma sve do odjavne špice, primenjivana na svim nivoima i u svim postupcima.

Glumačka preterivanja najočiglednija su u hiper-karikaturi lika ljigavog TV producenta kojeg igra Denis Kvejd: u poređenju s njim Korbin Bernsen u Juzninom DENTISTU deluje kao bergmanovska studija karaktera i mikro-glume. Ovo je kao da je Džon Voters uzeo da nad-juznuje Juznu. Ovo nije žvakanje scenografije – ovo je gaženje scenografije buldožerom dok se buldožerdžija Kvejd cereka BWAHAHAHAHAHAAA!!!

Rediteljska preterivanja ogledaju se na milion načina, ali recimo: krupni planovi, zumovi, brza montaža, isticanje svakog detalja, svakog pokreta, deformacije slike ribookim objektivom… Sve to i mnogo toga drugog primenjuje Korali kako bi svoju tanku priču napumpala do nivoa BILBORDA, kako bi svoju jednu rečenicu u koju može da stane zaplet povećala na FONT 72, pa mu udarila BOLD, pa ga metnula za svaki slučaj i u ITALIK, a za one iz zadnjih redova ipak to sve i PODVUKLA.

Pravila vezana za Supstancu ispisana su u krupnom BOLDU, a rediteljka nas često, u fleševima, podseća na njih kad zatreba (mada, realno, i ne treba – ali rekoh, ovo je jedna velika vežba iz preterivanja i redundantnosti).

Za slučaj da živite na Marsu, ne pratite horor i ne znate o čemu je ovaj film, evo: Demi Mur je omatorela za ukus ljigavih šovinističkih producenata koji traže mlado meso; zahvaljujući tajanstvenoj supstanci, ona iz svog tela vadi to mlado meso, u vidu Margaret Kvejli, koje uvaljuje producentima za debele pare. Fora (jer uvek ima neka fora! neka kvaka! zajeb, uslov, fusnota: čitaj ono sitnim slovima!) je u tome da se matora koka i pilence moraju smenjivati, naizmenično. Prvo 7 dana jedna hiberniše a druga hara, pa onda rokada. Naravno da će pilence, kojem je zinulo dupence za lovu kojom je obasipaju tako mladu i jebozovnu, poželeti da produži period svog haranja – ali to košta: košta njenu matricu, koja počinje da se gužva i deformiše… Things are gonna get UGLY!

Sve što je moglo ovde da se pretera – preterano je: recimo, beskrajno je smešno što, radi akanja s tom Supstancom, obe iteracije (i kokoš i pile) moraju da barataju ŠPRICEVIMA koji su preterano preveliki čak i za konje i bikove a kamoli za nežne cvetiće, ali… nema veze.

E, sad, ako neko već doživljava predorgazmičke trzajeve čitajući ove redove i zamišljajući ovo kao najdivnije nešto što je ikada postojalo, moram vas upozoriti: ja, u načelu, volim preterivanje, obožavam hiperbolu, crni humor i druge stvari koje zavise od jakih začina. Međutim, čak i za moj ukus, ovde se ponegde PREĆERALO s prećerivanjem, u smislu da to počne da gnjavi bez potrebe: ono što bi Juzna raskadrirao u tri kadra, ovde je u devet! Najnebitniji detalji, pokreti, činovi, ovde se bez nekog pomena vrednog učinka rastežu, i to vremenom počne da opterećuje film, da ga rasteže, da mu ubija impakt.

Tim pre što je sredina preduga, a nedovoljno zanimljiva i maštovita.

Početak je jak, tu se uvodimo u likove i situaciju i premisu sa Supstancom, i to je OK.

Kraj je orgija preterivanja i kulminacije nad kulminacijom kakva nije skoro viđena.

ALI, ta sredina filma donosi popriličnu dozu gnjavaže, jer to je ionako predvidiva faza u ovoj vrsti zapleta, a ovde nije oživljena i svežena dovoljno da bi se smanjilo nervozno lupkanje nogama i vrtenje palčevima publike koja čeka da stvari krenu PO ZLU. Jer, zato smo ovde, da se ne lažemo. Ovo sve što gledamo u sredini samo su beskrajne varijacije na karikaturu i parodiju sasvim plastično oslikanu već na početku. Yeah, yeah, I heard you the first time! OK, u redu je, muške šovinističke svinje tretiraju lepe mlade žene kao meso, balave nad njima, turaju ih u reklame i na bilborde, mlate pare, a one se prodaju, nemaju dignitet, suštinski se prostituišu (prodaju svoja telesa), samo se mladost ceni, jednom kad malko ostariš već si izduvana lopta koju nemilosrdno bacaju, ne ceni se duša nego telo, ne ceni se emocija nego poza i grimasa („PRETTY GIRLS SHOULD ALWAYS SMIIIILLEEEE!“) itd itd itd.

Ono što je tu sveže i ređe viđeno jeste prikaz interiorizovane mizoginije i šovinizma, samomržnja sopstvenog „ostarelog“ tela koje, kao, nameće muškošovinistička kultura, pa su žene zato „primorane“ da se pumpaju silikonima i plastikom – mada bi trebao neki ozbiljniji i dublji film od ovoga da nam pokaže kako i zašto one to „moraju“… Takođe je relativno novi momenat unutarnji rat: ne rat polova, muško-žensko, nego rat starih protiv mladih žena, i obrnuto: ta borba „u blatu“, koju im, kao, nameću zli muškarci pa onda one, kao, „moraju“ da se valjaju u njemu, itd.

Dakle, ako vam ne smeta ova hipertrofija preterivanja, najveći problem filma je ta faza koja dolazi između „Ajd da probam ovu Supstancu; šta je najgore što može da mi se desi?“ i „ŠTA je zaista najgore što može da joj se desi?!“

Ima i nekih „detalja“ koji su bezvezni i glupi. Rekoh već da su mi vrlo smešni ti ogromni špricevi – ili recimo taj bilbord direktno ispred prozora glavne junakinje sa njenim telom (ili, kasnije, s telom njene „naslednice“ – pileta koje se izleglo iz koke). To je okej. Za film koji je pisala i režirala žena, ovaj je nesvakidašnje duhovit, prilično često. Ali nije mi okej dizajn njenog kupatila – jer koja bi mega-zvezda, bogata ko Krez, imala kupatilo s tim običnim četvrtastim belim pločicama kao iz vojničkog kupatila iz neke kasarne, ili iz Aušvica? Razumem ja hiperstilizaciju i sve to, ali ovde to dovodi do vizuelne praznine i šupljine i do idejno upitne asocijativnosti – ako je to kupatilo uopšte trebalo da asocira na poprište genocida nad ženskošću, ili tako nešto.

Narativno je to, u suštini, feminističko prežvakavanje DŽEKILA I HAJDA uz dvije žlice DORIJANA GREJA, namerno treširano, sa totalnom (tipično ženskom) nezainteresovanošću za NOVUM: neki reditelj bi makar malo pokušao da osmisli i opravda ovu Supstancu, da joj da zrnce ubedljivosti, ali ne, naša rediteljka je tretira kao nešto iz BAJKE, kao čarobni napitak koji, kao i u bajkama, ima uz sebe neku zabranu (ne posle ponoći, ne posle 7 dana, nemoj ovo, nemoj ono…). Nekome će možda zasmetati totalna odmaknutost od stvarnog života toga kako to sa Supstancom funkcioniše (reklama, kupovina, plaćanje, nabavka, korišćenje), ali ona je zapravo Hodajuća Metafora i MekGafin. Drugima će zasmetati BAJKOVITO delanje Supstance, u tome da mlada verzija doslovno izlazi iz stare, kao velika i već formirana, kroz procep na leđima koji se posle, kao u bajci ili crtanom filmu, zašije najgrubljim šavovima…

Trećima će možda zasmetati narativna simplifikacija, po kojoj naša Zvezda (i dalje privlačna sa svojih 60 godina!) živi sama samcita: ni muža ni deteta ni kučeta ni mačeta… Razumem da bi tako nešto unelo dodatne komplikacije u zaplet, ali come on – ko je ikada video lepu i bogatu ženu samu? U kom svetu se ovaj film dešava? Zašto onda ovde nisu kuće od čokolade a prozori od marmelade?!

Enivej, Demi Mur je vrlo dobra a Margaret Kvejli je odlična, i to ne kažem samo kao muška šovinistička svinja nego i kao filmski kritičar: obe dobro razumeju u kakvom su filmu, i verne su njegovom duhu, mada su tretirane s minimumom karikature (taj postupak je rezervisan za muške likove – i za ženske golišave statistkinje koje svojim sisićima i dupićima ukrašavaju sve što treba ukrasiti). Kad sam kod toga, moram reći da sam iznenađen (prijatno!) količinom golotinje od strane obe glumice, uključujući full frontal (moraće freeze frame da radi, ali ipak ima i toga)! Čak se čulo iz publike da se PRETERALO SA KRUPNIM PLANOVIMA GOLIH ŽENSKIH DUPETA: i zaista tih kadrova ima na desetine i desetine. Sad, šta god vam vaše preference govorile nakon pogledanog filma, nesumnjivo je da bi se sasvim druga pesma pevala da je ovaj isti film režirao muškarac.

Setimo se samo kako je neslavno prošao Verhoven svojevremeno sa SHOWGIRLS! Taj isti film da danas režira žena, bez trunke promene bilo kog aspekta scenarija ili bilo čega, bio bi slavljen kao feministički pamflet… Ako ćemo pravo, Koralin film mestimično podseća i na Verhovena: to je taj isti EURO duh koji uzima AMERIČKI POP/ŽANR i napumpa ga i drečavim farbama ofarba do komične prenapuhanosti. Jedina, ali krupna, razlika je u Verhovenovom besprekornom osećaju za strukturu priče, za ritam i dinamiku, za pripovedanje čak i usred preterivanja, što ovde ipak fali. A eto, bizarno da je ova curica dobila jebenu NAGRADU za jebeni SCENARIO u jebenom KANU, a da Verhoven nikad nije bio ni nominovan tamo a kamoli da nešto dobije… O tempora, o mores…

Nego, dobro, da kažem koju i o nagoveštenoj završnici.

Bez brige, neću da spojlujem, mada ko se boji čak i najmanjih hintova, nek ne čita dalje.

Elem, to što vidimo u poslednjih pola sata ovog filma takva je hit-parada telesnih transformacija i efekata maske da to nije viđeno od zlatnih dana Screaming Mad Georgea i Chrisa Walacea! Pa još sa dovoljnim budžetom da se to zaista besprekorno izvede! Ahhh, prava milina, ta skoro zaboravljena umetnost koja se u zadnje vreme, kad se negde i pojavi u blink-n-miss kadru, pretežno rešava CGI efektima…

Ti efekti, barem, dopuštaju da se ovaj film pomene u istoj rečenici sa THE THING (1982), THE FLY (1986) i SOCIETY (1989), mada, da budem jasan, po svojim ukupnim dometima ipak njih ne doseže. Recimo da je najbliži Sosajetiju, ali na tom nivou ne može biti jer on je bio pre 35 godina, sam samcit i ludo hrabar u neraskrčenom šipražju, a ovo je danas, igra na siguricu, ide utabanim stazama i dodvorava se sklonosti Kana da nagrađuje drečavo preterane satire (TRIANGLE OF SADNESS) a naročito kad ih režiraju žene (TITANE).

Još jedna razlika u odnosu na Juznu: on je čarobno uspevao da u svojim najboljim filmovima drži pod kontrolom značenje, i da postigne i dozu TRAGIČNOSTI usred nadrealističkog preterivanja i crnog humora; toga, kod Korali, nema dovoljno, zbog nedovoljnog angažmana s tim likovima, i zbogo prilično ispuštene, preterane završnice, koja previše ode u zajebanciju a nedovoljno u tragediju (za razliku od npr. de Palmine KERI, još jednog očiglednog uzora, koji je umeo i da pretera, kad treba, i da bude dramski pregnantan i dirljiv tamo gde je to nužno).

Da, na samom kraju se PREĆERA S PREĆERIVANJEM toliko da to, od dotadašnjeg usporenog Juzne, skoro doslovno ode u TROMA teritoriju (umesto u KERI teritoriju). Recimo, ono šikljanje je bilo baš nepotrebno i nezabavno. „Ništa mi tu nije smešno“, što reko Psiho… Ritam te završnice je slabunjav i, koliko god horor fan u meni uživao u svim tim efektima koji se tu gomilaju, ozbiljno gledano taj kraj se oteže ko gladna godina, ili kao ona opraštanja na kraju POVRATKA KRALJA, tako da se i šok i body horror i znakovitost razvodnjavaju a gledalac se u nelagodnom kikotanju pita: dobro, ima li ovome kraja, oće li ova već jednom umreti, itsl.

Dakle, SUPSTANCA nije groundbreaking film, bar ne po svojim estetskim dometima, zato što se svodi na (vrlo dobro izvedenu) hipertrofiju već odavno rabljenih tematskih i vizuelnih i narativnih matrica; nije pionir onako kako to npr. SOCIETY jeste, sem po činjenici po kojoj će zauvek ostati u analima – kao prvi horor koji je na festivalu u Kanu dobio nagradu, a onda, zahvaljujući Ghoulu, svoju srpsku premijeru (i jedno od prvih prikazivanja bilo gde u svetu!) doživeo na festivalu horora i hevi metala u jednoj bivšoj klanici na jugu Srbije…

PS: SUPSTANCA je kupljena za naše bioskope, ali ne verujem da će u njih doći pre septembra, a možda i kasnije – zavisno od planirane američke distribucije. Izgleda da u USA kreće 20.09, pa nije verovatno da će u naše bioskope doći pre toga.

PPS: Imao sam priliku da za SLAUGHTER dobijem i novog Kronenberga, SHROUDS, ali taj mi film smrdi do neba po svemu što sam video i pročitao, siguran sam da će to biti negledljiva smaračina, pa sam to prepustio drugim naiv… ovaj, festivalima, kao exkluzivu.     

SPS: Film Supstanca dobio je na SLAUGHTERU nagradu ZLATNA MACOLA za najbolji film festivala. To je, posle Kana, njegova DRUGA NAGRADA u dosadašnjem festivalskom životu...  

 

Kanski pobednik na festivalu horor filma Slaughter u Doljevcu

 

 

Dragi moji, sjajne vesti stižu iz Press službe Slaughter festivala umetničkog horor filma! Evo šta je upravo javio, odnosno iz Sloter Presa preneo, Gradski portal 018.

 

Film otvaranja trećeg izdanja Slaughter festivala umetničkog horor filma u Doljevcu kraj Niša biće najintrigantniji horor ove godine, Supstanca (The Substance) koji je na nedavno održanom festivalu u Kanu dobio nagradu za najbolji scenario. 

 

Biće to srpska premijera filma koji je tek započeo svoj festivalski život i nigde još nije ušao u distribuciju. U pitanju je izuzetno hvaljen ali i kontroverzan „telesni horor“ koji obiluje scenama telesnih preobražaja.

 

Demi Mur, koja se proslavila se ulogom u filmu Duh (1990), u glavnoj ulozi igra pedesetogodišnju glumicu koja zbog svojih godina ostaje bez posla. U trenutku očaja, ona poseže za tajanstvenom „supstancom“, nakon čega se preobražava u mlađu i seksipilniju verziju sebe, koju igra Margaret Kvejli (iz Tarantinovog Bilo jednom u Holivudu).

i Denis Kvejd igra u filmu; u sredini je rediteljka, sa Demi Mur, u Kanu

 

Horor filmovi retko bivaju prikazani u udarnim programima prvorazrednih festivala, a još ređe tamo dobijaju nagrade, pa je utoliko veća ekskluziva da horor koji je u Kanu nagrađen Zlatnom palmom svoju srpsku premijeru dobije upravo na Slaughter festivalu.

 

Kao svedočanstvo novih tendencija, da se u Kanu nagrađuju filmovi ženskih autora sa satiričnim pristupom, na Slaughteru će biti prikazan i film Titan koji je pre tri godine dobio Zlatnu palmu za najbolji film, a takođe ima snažne elemente horora.

 

Supstancu je režirala Korali Faržea, koja je debitovala 2017. brutalnim trilerom Osveta, a Titan potpisuje Žuli Dikurno, koja je debitovala 2016. žestokim hororom Sirovo.

 

Dobitnik kanske nagrade nadmetaće se u Doljevcu za nagradu „Zlatna macola“ zajedno sa nizom atraktivnih domaćih i stranih horor filmova najnovije produkcije.

 

Festival se održava od 5. do 7. jula u Doljevcu. I ove godine raspisan konkurs za kratki domaći film strave, trajanja od 5 do 30 minuta. Uslovi su: 1) da film obrađuje horor motive i teme, snimljene i režirane na horor način; 2) da film nije javno dostupan na internetu (Youtube i drugde); 3) da je godina produkcije 2023. ili 2024. a zemlja produkcije – Srbija. Konkurs traje do 28. juna.

 ***

Više detalja o programu festivala, gostima i programima biće obznanjeno iduće nedelje.

Ako vam je prva najava ovogodišnjeg izdanja promakla, pogledajte je OVDE.