Sto najboljih filmova svih vremena po časopisu Sight & Sound

 

Jedan od najprestižnijih svetskih filmskih časopisa, Sight & Sound, kojega izdaje jedna od najprestižnijih svetskih filmskih institucija, Britanski filmski institut (BFI: British Film Institute), upravo je obznanio najnoviju varijantu svoje liste najboljih sto filmova svih vremena.

            Ako ozbiljno pratite film, znate da S&S već punih 70 godina, na svakih 10 odradi novo glasanje, i izbaci listu koja nastaje uravnilovkom rezultata tog masovnog glasanja. Prave se dve liste: jedna za koju su glasali kritičari, i druga na kojoj glasaju reditelji, što je mudro kako bi se koliko-toliko razdvojili umetnici-stvaraoci od kritičarskih (pretežno) piskarala.

            Ove godine i ja sam imao tu čast da budem pozvan da učestvujem u ovom glasanju. Bio sam jedan od 1.639 svetskih filmskih kritičara čije su mišljenje u BFI-ju smatrali relevantnim da se uzme u obzir. Tačnije rečeno, u ovoj cifri je, pored kritičara, i popriličan broj selektora i srodnih filmskih radnika na festivalima, i kažu da ih je bilo više nego ikada, skoro duplo više nego u prethodnom glasanju (2012).

            Još uvek nisu obznanjene pojedinačne liste, pa zato nisam siguran koliko je kritičara i selektora iz Srbije glasalo u ovome sada: javlja mi se, negde između 10 i 20 maksimalno. Videćemo uskoro. Pitanje je dana kada će novi S&S postati dostupan u PDF-u.

            Uglavnom, sad kad je embargo na obznanu pojedinačnih lista skinut, mogu da sa vama podelim svoju, uz poneka objašnjenja i komentare kako svoje, tako i opšte liste.

            Pre svega, najuopštenije: može se ponegde čuti mišljenje da je bilo kakvo nadmetanje i rangiranje u umetnosti besmisleno, jer umetnička dela su suviše samosvojna, i građena po različitim principima i poetikama, da bi isti aršin mogao egzaktno da ih izmeri i poređa i posloži na nekakve rang-liste. I, strogo gledano, to jeste tačno, i ja se 100% slažem s time. Evo, baš juče su me u intervjuu za fanzin Crnoslovlje pitali da odaberem koji mi je, od moja dosadašnja tri romana, najdraži – i shvatio sam da je to nemoguće odgovoriti, jer svaki mi je najdraži, ali po nekoj drugoj osnovi, po drugim kriterijumima.

Tako i sa filmovima: neke vrednujemo zbog istorijskog značaja (prvi put uoptrebio ovaj ili onaj značajan postupak, motiv, temu…), druge zbog ličnog užitka (a kako taj sviđizam zamaskirati u nešto „objektivno“?), jedne više poštujemo (ali ih nemamo potrebu reprizirati), druge najdublje volimo (i gledamo ih bar jednom godišnje).

U svakom slučaju, ja ocenjivanje filmova (ciframa, zvezdicama, lobanjama, čime god) shvatam kao relativno neobaveznu i poprilično neozbiljnu igrariju – isto kao i pravljenje raznih lista filmova. Radim to sa svešću da je „egzaktnost“ tu nemoguća: šta znači „najstrašniji film“? Film od koga ste se vi usrali u gaće ja mogu da odgledam sa zevanjem i da zaspim pred kraj. Šta znači „najbolji film“? Najbolji – za koga? Zbog čega? Je li Građanin Kejn najbolji zbog tolikih kadrova iz donjeg rakursa, pa time i zbog tolikih plafona koji se po prvi put na filmu vide u tolikoj meri? Je li Psiho najbolji zato što je prvi u istoriji američkog (svetskog?) filma prikazao unutrašnjost WC šolje?

Ukratko, lista ne može da ne bude subjektivna, i od toga ne treba bežati, dapače, to treba shvatiti i prihvatiti kao pravilo igre. Lista treba da bude odraz onoga ko je pravi. Lista, za mene, ima značaj samo ako mi nešto znači osoba koja je pravi – uvek uz dodatu svest da je ta lista odraz ukusa i nazora te konkretne osobe.

Na primer, evo Karpenterove ovogodišnje liste.

Čak četiri filma Hauarda Hoksa? Zar je Hoks, onda, najveći reditelj koji je ikada postojao? Pa, verovatno nije, „objektivno gledano“, ali sasvim sigurno jeste za Karpentera. I vrlo je rečito ne samo kom je reditelju dao primat, nego i koje je tačno filmove iz njegovog bogatog opusa odabrao. Dakle, za nekog studenta filma ili filmskog početnika, Karpova lista je prilično beskorisna kao nekakav „objektivni“ presek svekolike filmske umetnosti sa svim njenim fazama, epohama, stilovima, postupcima, kinematografijama, izražajnim mogućnostima. Gde su tu nemi filmovi? Gde su Japanci, žene, crnci, gejevi, Jevreji, transdženderi, gde su horori (nijedan na listi!), gde su avangardno-experimentalni, gde su animirani…? I tako možete do sutra… ako ste dokoni, i ako ne razumete poentu ovih lista.

A koja god da je poenta pravljenja lista, ona nije da vam OBJEKTIVNO, NEOPOZIVO, DEFINITIVNO, ZA SVA VREMENA u kamen ureže koji su „najbolji“ (za koga? po čemu?) filmovi. Šta onda jeste poenta? Po meni, da 1) ukaže na neke vrednosti koje relevatni znalci smatraju vrednim; 2) da natera na promišljanje i (re)evaluaciju filmova (što je uvek dobrodošlo!); 3) da pruži privid poretka, sistema i smisla u haosu svega onoga što se filmom zove; 4) da vam približi osobu (ako je pojedinačna lista), odnosno trenutno vladajuće, dominantne trendove i nazore i preferirane vrednosti (ako govorimo o masovnoj listi, tj. listi načinjenoj na osnovu glasova mnoštva). 

 

Evo mojih 10 izabranika koje sam poslao BFI-jevom glasanju:

 

The Fly
Year: 1986
Director: David Cronenberg

 

The Shining
Year: 1980
Director: Stanley Kubrick

 

The Thing
Year: 1982
Director: John Carpenter

 

The Texas Chainsaw Massacre
Year: 1974
Director: Tobe Hooper

 

Peeping Tom
Year: 1960
Director: Michael Powell

 

Halloween
Year: 1978
Director: John Carpenter

 

2001: A Space Odyssey
Year: 1968
Director: Stanley Kubrick

 

Apocalypse Now
Year: 1979
Director: Francis Ford Coppola

 

The Devils
Year: 1971
Director: Ken Russell

 

Sorcerer
Year: 1977
Director: William Friedkin

 

Evo nekoliko pojašnjenja.

Redosled nije bitan. Ovo nije top-lista. Nije ovo kao glasanje za Pesmu Evrovizije, pa da 1. mesto nosi 12 poena a poslednje samo 1! Ovde je princip: 1 naslov = 1 glas = 1 bod. I kad se na kraju saberu glasovi svih 1639 kritičara, oni filmovi koji su od većine dobili glasove upadaju u prvih sto, a oni za koje je glasala samo šačica osoba najistančanijeg ukusa neće biti na listi. Sa moje donje liste na opštu, kritičarsku, ušla su samo tri naslova: Odiseja, Apokalipsa i Isijavanje. Preostalih mojih sedam nisu na listi zato što je nedovoljno glasača njih metnulo na svoje liste.

Propozicije dopuštaju više filmova jednog istog reditelja, pa sam to iskoristio kod čak dva autora. Prosto, smatram nepotrebnim i besmislenim to ograničenje „jedan autor – jedan film“ – ako neki ima više masterpisova, nema razloga da se ne stavi više njih.

Pri izboru ovih 10 naslova, vodio sam se sa nekoliko principa: 1) istorijska vrednost, značaj i uticaj; 2) subjektivno mnogoobožavanje; 3) glumljena „objektivnost“; 4) napadna subjektivnost, u par slučajeva, gde sam pokušao da, dajući glasove naslovima za koje dobro znam da su autsajderi, njih malko gurnem, ubacim na listu, makar pri njenom dnu ako bolje ne može; 5) da načinim nekakav skromni „stejtment“ (Peeping Tom umesto Psiha! Kenraselovski FUCK YOU! itd)…

Pošto nije postojalo ograničenje vezano za žanr – mogao sam da stavim i svih 10 horor filmova – dopustio sam sebi subjektivnu slobodu da listu prošaram sa više horora (6/10), iako sam svestan da horor „objektivno“ nije baš toliko fundamentalan za opštu filmsku umetnost koliko bi to iz moje liste proishodilo kad bi je neko bukvalistički čitao.

Pre nego što krenete da gunđate na moju listu, da počnem ja prvi: nisam srećan što nema starijih filmova (npr. za dlaku na listi nisu Nosferatu i Bulevar sumraka i Metropolis), nisam srećan što na listi nema reditelja koje smatram prvorazredno-nezaobilaznim (Hičkok, Polanski, Kurosava, Bunjuel ---- ali znao sam da će masa i rulja za njih da glasa, da im moji glasovi nisu neophodni), nisam srećan što na listi nema ništa novije od 1986. ali hej, shvatite, savršena lista ne post…

           

            A evo zbira glasova žirija od 1639 glasača:

            NAPOMENA: na donju listu dodao sam svoje ocene onim filmovima koje sam gledao. Dakle, ako vidite neku brojku, npr. 4+, posle reditelja i godine, to je MOJA ocena i nema veze sa BFI-jem i svim drugim kritičarima koji nisu ja.

 

Sight & Sound’s The Best 100 Films of All Time (2022 Poll)

 

The Critics’ Top 100 Greatest Films of All Time

 

1. “Jeanne Dielman, 23, quai du Commerce, 1080 Bruxelles” (Chantal Akerman, 1975)
2. “Vertigo” (Alfred Hitchcock, 1958) 4+
3. “Citizen Kane” (Orson Welles, 1941) 4
4. “Tokyo Story” (Ozu Yasujiro, 1953)
5. “In the Mood for Love, (Wong Kar-wai, 2001)
6. “2001: A Space Odyssey” (Stanley Kubrick, 1968) 5
7. “Beau travail” (Claire Denis, 1998) 3
8. “Mulholland Dr.” (David Lynch, 2001) 4+
9. “Man with a Movie Camera” (Dziga Vertov, 1929)
10. “Singin’ in the Rain” (Stanley Donen and Gene Kelly, 1951)
11. “Sunrise: A Song of Two Humans” (F.W. Murnau, 1927) 3
12. “The Godfather” (Francis Ford Coppola, 1972) 5
13. “La Règle du Jeu” (Jean Renoir, 1939)
14. “Cléo from 5 to 7” (Agnès Varda, 1962)
15. “The Searchers” (John Ford, 1956) 4+
16. “Meshes of the Afternoon” (Maya Deren and Alexander Hammid, 1943) 3+
17. “Close-Up” (Abbas Kiarostami, 1989)
18. “Persona” (Ingmar Bergman, 1966) 4-
19. “Apocalypse Now” (Francis Ford Coppola, 1979) 5
20. “Seven Samurai” (Akira Kurosawa, 1954) 4
21. (TIE) “The Passion of Joan of Arc” (Carl Theodor Dreyer, 1927) 3
21. (TIE) “Late Spring” (Ozu Yasujiro, 1949)
23. “Playtime” (Jacques Tati, 1967)
24. “Do the Right Thing” (Spike Lee, 1989)
25. (TIE) “Au Hasard Balthazar” (Robert Bresson, 1966)
25. (TIE) The Night of the Hunter” (Charles Laughton, 1955) 4
27. “Shoah” (Claude Lanzmann, 1985)
28. “Daisies” (Věra Chytilová, 1966)
29. “Taxi Driver” (Martin Scorsese, 1976) 4+
30. “Portrait of a Lady on Fire” (Céline Sciamma, 2019)
31. (TIE) “Mirror” (Andrei Tarkovsky, 1975) 4+/5-
31. (TIE) “8½” (Federico Fellini, 1963)
31. (TIE) “Psycho” (Alfred Hitchcock, 1960) 5
34. “L’Atalante” (Jean Vigo, 1934)
35. “Pather Panchali” (Satyajit Ray, 1955)
36. (TIE) “City Lights” (Charlie Chaplin, 1931) 4
36. (TIE) “M” (Fritz Lang, 1931) 4+/5-
38. (TIE) “À bout de souffle” (Jean-Luc Godard, 1960) 3
38. (TIE) “Some Like It Hot” (Billy Wilder, 1959) 4
38. (TIE) “Rear Window” (Alfred Hitchcock, 1954) 4
41. (TIE) “Bicycle Thieves” (Vittorio De Sica, 1948)
41. (TIE) “Rashomon” (Akira Kurosawa, 1950) 4+
43. (TIE) “Stalker” (Andrei Tarkovsky, 1979) 4+/5-
43. (TIE) “Killer of Sheep” (Charles Burnett, 1977)
45. (TIE) “North by Northwest” (Alfred Hitchcock, 1959) 4+
45. (TIE) “The Battle of Algiers” (Gillo Pontecorvo, 1966)
45. (TIE) “Barry Lyndon” (Stanley Kubrick, 1975) 3+
48. (TIE) “Wanda” (Barbara Loden, 1970)
48. (TIE) “Ordet” (Carl Theodor Dreyer, 1955)
50. (TIE) “The 400 Blows” (François Truffaut, 1959) 3+
50. (TIE) “The Piano” (Jane Campion, 1992)
52. (TIE) “News from Home” (Chantal Akerman, 1976)
52. (TIE) “Fear Eats the Soul” (Rainer Werner Fassbinder, 1974)
54. (TIE) “The Apartment” (Billy Wilder, 1960) 4+/5-
54. (TIE) “Battleship Potemkin” (Sergei Eisenstein, 1925) 3
54. (TIE) “Sherlock Jr.” (Buster Keaton, 1924)
54. (TIE) “Le Mépris” (Jean-Luc Godard 1963) 3+
54. (TIE) “Blade Runner” (Ridley Scott 1982) 5
59. “Sans soleil” (Chris Marker 1982)
60. (TIE) “Daughters of the Dust” (Julie Dash 1991)
60. (TIE) “La dolce vita” (Federico Fellini 1960)
60. (TIE) “Moonlight” (Barry Jenkins 2016)
63. (TIE) “Casablanca” (Michael Curtiz 1942) 4
63. (TIE) “GoodFellas” (Martin Scorsese 1990)
63. (TIE) “The Third Man” (Carol Reed 1949) 4+
66. “Touki Bouki (Djibril Diop Mambéty 1973)
67. (TIE) “The Gleaners and I” (Agnès Varda 2000)
67. (TIE) “Metropolis” (Fritz Lang 1927) 5-
67. (TIE) “Andrei Rublev” (Andrei Tarkovsky 1966) 4
67. (TIE) “The Red Shoes” (Michael Powell & Emeric Pressburger 1948)
67. (TIE) “La Jetée” (Chris Marker 1962) 4+
72. (TIE) “My Neighbour Totoro” (Miyazaki Hayao 1988)
72. (TIE) “Journey to Italy” (Roberto Rossellini 1954)
72. (TIE) “L’avventura” (Michelangelo Antonioni 1960)
75. (TIE) “Imitation of Life” (Douglas Sirk 1959)
75. (TIE) “Sansho the Bailiff” (Mizoguchi Kenji 1954)
75. (TIE) “Spirited Away” (Miyazaki Hayao 2001) 4+/5-
78. (TIE) “A Brighter Summer Day” (Edward Yang 1991)
78. (TIE) “Sátántangó” (Béla Tarr 1994)
78. (TIE) “Céline and Julie Go Boating” (Jacques Rivette 1974)
78. (TIE) “Modern Times “(Charlie Chaplin 1936) 4
78. (TIE) “Sunset Blvd.” (Billy Wilder 1950) 5
78. (TIE) “A Matter of Life and Death” (Michael Powell & Emeric Pressburger 1946) 4-
84. (TIE) “Blue Velvet” (David Lynch 1986) 5
84. (TIE) “Pierrot le fou” (Jean-Luc Godard 1965)
84. (TIE) “Histoire(s) du cinéma” (Jean-Luc Godard 1988-1998)
84. (TIE) “The Spirit of the Beehive” (Victor Erice, 1973) 4-
88. (TIE) “The Shining” (Stanley Kubrick, 1980) 5
88. (TIE) “Chungking Express” (Wong Kar Wai, 1994) 3
90. (TIE) “Madame de…” (Max Ophüls, 1953)
90. (TIE) “The Leopard” (Luchino Visconti, 1962)
90. (TIE) “Ugetsu” (Mizoguchi Kenji, 1953) 4
90. (TIE) “Parasite” (Bong Joon Ho, 2019) 3+
90. (TIE) “Yi Yi” (Edward Yang, 1999)
95. (TIE) “A Man Escaped” (Robert Bresson, 1956)
95. (TIE) “The General” (Buster Keaton, 1926) 3+
95. (TIE) “Once upon a Time in the West” (Sergio Leone, 1968) 5-
95. (TIE) “Get Out” (Jordan Peele, 2017) 3
95. (TIE) “Black Girl” (Ousmane Sembène, 1965)
95. (TIE) “Tropical Malady” (Apichatpong Weerasethakul, 2004) 2+

Eto, odgledao sam do sada tačno polovinu ove liste: 50/100!

Od neodgledanih, jedva još 10-ak ako imam nameru nekad gledati - ostalo sam s razlogom dosad zaobišao.

            Što se tiče filma na 1. mestu ove liste, moram reći da, iako sebe smatram nekakvim natprosečnim filmofilom i poznavaocem filma (ne vrhunskim! samo blago natprosečnim!), nikad do pre par dana nisam ni jebeno čuo za taj naslov! To je vrlo bizarno: kao što vidite na gornjoj listi, ja nisam gledo ni neke opštepoznate i voljene klasike ni neke blage opskuritete (neke jer me uopšte ne zanimaju i neću ih ni gledati; neke jer mi nisu dovoljno visoko među prioritetima, ali ih planiram, nekad, kad mi ćune), ali sam za sve njih barem čuo, i imam vrlo dobru ideju šta su i kakvi su (neke sam čak i započinjao, gledao napreskok, parčiće ovde-onde, ali to ne računam); jedino za ovo čudo koje je sad niotkuda dospelo na 1. mesto nikad nisam bio ni jebeno čuo, a kamoli da sam ga gledo! Sad, kad vidim da je to spora dramurda o nekoj domaćici koja ubeskraj ljušti krompire u real-timeu, i da to traje oko tri i po sata, mogu samo da se svečano zakunem da to nema šanse da ću ikad pogledati, pa čak ni imajući u vidu „detalj“ da tu domaćicu igra velika Delfin Sejrig! Radije ću to vreme trajanja iskoristiti da dvaput zaredom odgledam njen masterklas, Daughters of Darkness, i da mi još ostane pola sata kusura u kojem mogu da oljuštim svoje krompire.

            Što se tiče drugih filmova u vrhu liste, ukratko: Kejn i Vrtoglavica su mi vrlo inspirativni da o njima čitam i razmišljam, i prilično ih poštujem, svestan njihovog značaja – ali i jedan i drugi film su mi čudno uninvolving, i meni lično, privatno, personalno, ne (po)kazuju bogzna šta što mi naročito znači.

Zastrašujuće je koliko su precenjeni i neopravdano visoko na listi Singin’ in the Rain, Beau travail, Man with a Movie Camera i, naročito, In the Mood for Love, i apsurdno je pored živog Nosferatua i Fausta prednost davati Murnauovoj Zori! Javlja mi se tu predrasuda prema fantastici/hororu koju i dalje deli većina rulje, pa čak i kritičarske. „Žena tri i po sata ljušti krompire = dobro! Čovek prodaje dušu Đavolu = loše!“

Ozua nemam nameru gledati, jer me još niko i ništa nije ubedio-la-lo da su te statične dramice iz porodičnog života vredne MOG vremena (svaka čast vama kojima jesu!).

Ne razumem toliko papagajsko obožavanje Ugetsua, a ignorisanje –po meni- ubedljivo superiornijih, a srodnih, Kwaidan, Kuroneko i Onibaba!

Tragači su mi na nedavnu reprizu malkice pali u očima: predug je film, i izgubi dah u poslednjoj trećini; savršen nikako nije (iako ima genijalnosti, ovde-onde, od početka pa do završne scene).

Uz sav moj respekt prema Kurosavinom rediteljskom geniju, smaraju me njegove ode „malom čoveku“ i „sitnim životnim vrednostima/rađanju novog života“ u Samurajima i Rašomonu; daleko više cenim njegove nerazređeno mračne vizije, pre svega u Krvavom prestolu i Ranu, ili čistu direktno-u-venu nepretencioznu zabavnost jednog Jođimba ili Skrivene tvrđave!

La dolce vita sam počeo, nekad davno, i ugnjavio se: apsolutno me ne zanima taj „ludi noćni život“ i koješta, kao ni Felinijeva metafilmska-autobiografska onanisanja u 8 ½ (takođe započeo pa ostavio posle 20-ak min): od njega daleko više respektujem živopisni Satirikon, razdragani Amarkord, i naravno spektralno-atmosferično jezivu deonicu u Spirits of the Dead prema Poovoj „Ne kladi se s Đavolom u glavu“.

Za Satantango – nikako da odvojim jedan dan ili noć samo za njega, jer ne da mi se takav (sedmočasovni!) film da seckam u nastavke, tokom nekoliko dana, mada sam ga jednom zapravo i započeo, kad mi se prispavalo posle oko sat vremena… Uostalom, šta fali njegovom Desperation, za koji niko ne glasa – zar to nije kondenzovano, nerastegnuto isto to (crnobelo blato i beznađe)?

            Što se kritičarske liste tiče, a naročito njenog femino-krompirskog „vrhunca“, potpuno delim mišljenje Pola Šredera, pa ću ga ovde citirati jer je bolje i sažetije od mene kazao ono što bih, nadugačko, i možda sa više psovanja, kazao i ja:

“For 70 years, the Sight & Sound poll has been a reliable if somewhat incremental measure of critical consensus and priorities. Films moved up the list, others moved down; but it took time. The sudden appearance of ‘Jeanne Dielman’ in the number one slot undermines the S&S poll’s credibility. It feels off, as if someone had put their thumb on the scale. Which I suspect they did. As Tom Stoppard pointed out in Jumpers, in democracy it doesn’t matter who gets the votes, it matters who counts the votes. By expanding the voting community and the point system, this year’s S&S poll reflects not a historical continuum but a politically correct rejiggering. Akerman’s film is a favorite of mine, a great film, a landmark film but it’s unexpected number one rating does it no favors. ‘Jeanne Dielman’ will from this time forward be remembered not only as an important film in cinema history but also as a landmark of distorted woke reappraisal.”

Prosto je JEZIVO kakvi su masterpisovi ispali sa liste od pre 10 godina, kako bi se na ovogodišnjoj napravilo mesta za angažovane mediokritetizme ili, u najboljem, solidne, okej filmove, ali nikako vanvremene klasike i sušte genijalnosti. Uvek mi je gnusno kad se u umetnosti odluke ma koje vrste donose po ključu, kao u zlatno doba tzv. „bratstva i jedinstva“ i tzv. „socijalističkog samoupravljanja“: nekad je bilo obavezno da u svakoj komisiji, ili u nagradama u Puli, mora da ima i neki Šiptar, i neki Makedonac da se ne uvredi, i Slovence da ne zapostavimo, i neka drugarica nešto da dobije, itd. Danas su drugi ključevi (rasa, džender, „angažman“) ali su rezultati toga jednako ogavni: estetika je podređena politici. To za film nikako ne može biti dobro, šta god o tome jeli govna pojedini mejnstrim prežvakavaoci poput Gardijanovog Pietra Bredšoa.

Umetnost je nemilosrdna gospodarica, a ne socijalna ustanova; nije to, recimo, „narodna kuhinja“ koja će svakome da da „ponešto“… Ali sad smo došli dotle da se festivalski selektori redovno šibaju pitanjima: „Gde su vam žene? Žena dajte! Rediteljki, socrealističkih, angažovanih, vizuelno siromašnih, estetski neupečatljivih, formalno jednobraznih, sa mrljavom slikom… Žensko pismo dajte, bar trećinu programa, prokleti beli muškarci! I gde su vam crni reditelji? Ili tri ili nijedan! Od te trojice bar jedan da je gej, inače dižemo džumbus! Kenselovaćemo vas gore nego Fon Trira kad se nevešto našalio u Kanu!“ Isto kao što su sad sa liste kenselovani nepoželjni Polanski, Vudi Alen, Zigel, recimo...

 

Ako ništa drugo, rediteljska lista je primetno bolja od kritičarske: na njoj se „politička korektnost“ nešto manje snažno odražava, mada je, naravno, ima i tamo. U svakom slučaju, ima više, i bliže vrhu, istinski vrhunskih filmova. Evo KAKO su glasali reditelji. Voleo bih da sam se tamo nekako našao, a ne među „kritičarskom“ bandom, ali to mu je što mu je. Tako mi i treba kad nemam pretenzije da se bavim režijom…

 

U svakom slučaju, iako je kritičarska lista puna neoprostivih promašaja, propusta i RUPA, ona odražava sadašnji trenutak, i ja sam, uprkos svemu, počastvovan što sam bio smatran relevantnim da i svoj glas priložim njoj, iako je taj završio kao glas vapijućeg u pustinji, jer teško da će za mog života Karpenter i Teksaški masakr i horor žanr biti adekvatno valorizovani od strane najširih kritičarskih masa…

Ipak, živi bili pa videli. Sledeće glasanje je 2032.

 

P.S. Uskoro ću vam ovde na blogu ponuditi MOJU listu NAJBOLJIH STO FILMOVA SVIH VREMENA, čisto zabave radi, čim tako budem bio u mogućnosti. A i moj lista najboljih horor zrela je za apdejt, nisam je dirao nekih 12-ak godina, i vidim da se ni sam sa njom sasvim ne slažem danas. Ali upravo to vam velim: liste su fluidne igrarije, relativne, subjektivne, ništa tu nije za urezivanje u stenu.

      

Najbolji filmovi 1990-ih, by Miloš (1. deo)

 

            A sada, dok udaram završni lak na rukopis PROKLETIJA i nadzirem prelom da sve to ode najčistije i najbolje moguće u štampu (detalji o pretplati na novi roman su OVDE!) – prepustiću govornicu drugaru i nekadašnjem saradniku ovog bloga, u njegovim najranijim danima, daleke 2009., Milošu Cvetkoviću.

            On je izveo poduhvat (neko bi rekao: ludački), i odgledao masu filmova iz 1990-ih (neke reprizirao), i promislio ih, i napravio top listu, ne od 10 ili od 20, ne ni od 50 nego od – top-100 filmova nastalih između 1990-1999! Nju je nedeljama kačio na Fejsbuk, gde je naišla na veliko interesovanje javnosti, pa sam mu ja zatim kazao da je greota da to ostane u tom uskom krugu publike, i predložio da je sada okačimo i ovde, kako bi bila još vidljivija i još korisnija većem broju ljudi.

            Miloš je veliki filmofil i njegove je reči vredno poslušati čak i onde gde se ne slažete s njim. Naravno da se ni ja ne slažem s njim potpuno: dapače, imam i neka prilično radikalna neslaganja u ponekim slučajevima (nekoliko, po meni savršenih filmova, on je smestio u niži deo liste). Ali, te su stvari neizbežne, bilo čiju listu da gledate: dođavola, pa ja se sada ne slažem ni sa nekim mojim listama koje sam pravio pre 10 i više godina! Zato, ne treba se previše ozbiljno unositi u rangiranje, ionako je ocenjivanje umetnosti nemoguće izvesti egzaktno, pa zato i ocene i liste treba shvatiti samo kao jednu igrariju i prečicu za sagledavanje i preporučivanje, a ne kao nešto što je s neba bogomdano došlo u kamen urezano.

            S tim na umu, od mene samo još ovo: zbog velikog obima, Miloševa lista top-100 filmova biće podeljena u 4 dela od po 25 naslova.

            Dok traje njegova lista, ja neću u nju unositi nikakve svoje komentare i anotacije: kačim je onakvu kakvu je on sačinio.

Kad prođemo kroz njegovu listu, ponudiću vam i moju, sveže apdejtovanu listu za isti period, mada ne garantujem da će ona baš biti top-100. Ne znam, videću, kad nađem vremena da se time zabavljam.

Unapred mogu da najavim nekoliko razlika koje će moja lista imati u odnosu na Miloševu: 1) izuzetni filmovi biće u vrhu liste, a dobro-vrlodobri nešto niže; 2) kod mene će biti više horora, i biće ih više u vrhu liste; 3) kod mene će biti više opskurnih naslova, a manje mejnstrima; i 4) kod mene će biti više filmova iz kinematografija koje nisu USA/UK.

            Do tada, pre nego počne finalno odbrojavanje, kratak Milošev uvod, pa lista.

 

 

Najbolji filmovi 1990-ih, by Miloš Cvetković (1. deo)

 

 

kratak uvod

 

Zašto baš devedesete? Pa recimo da sam dobar deo te decenije (a posebno drugu polovinu) proveo po bioskopima gledajući skoro sve što se davalo (čak sam i nove filmove Stivena Sigala gledao tako, dok su još dobacivali do bioskopa), i mada mi devedesete nisu omiljena filmska dekada u dobroj meri sam filmski ukus izgradio upravo tada. Kada sam krenuo da repriziram filmove za ovu listu (a neke od njih gledam po prvi put), počeo sam da shvatam koliko ovo neće biti lako, odnosno koliko je teško ograničiti se na samo 100 filmova. Ali nekako sam u tome uspeo. Olakšao sam sebi tako što sam rešio da ipak neću uključivati domaće filmove (it's complicated...), a rešio sam da preskočim i dokumentarce. Animirani filmovi su prisutni, mada neki koje će mnogi očekivati na listi nisu. Nisam rešio da postavim limit od maksimalno dva filma po reditelju, tako da ih ima i sa tri, pa i više filmova...

 

 

 

100. Lock, Stock and Two Smoking Barrels (1998), režija: Guy Ritchie

I da krenemo od mesta broj 100. i debija reditelja koji se koliko još prošle godine vratio ovoj vrsti filma s kojom je započeo karijeru. Tada je "Lock, stock..." prozvan tarantinovskim, jer bilo je u drugoj polovini devedesetih dosta filmova koji su više ili manje uspešno zajahali talas koji je pokrenuo "Pulp Fiction". Ali Riči je uspeo da se lako izdvoji, i da narednim filmom to samo potvrdi. Ovo je i dalje užasno zabavan film, koji se može citirati, gledati iznova u celosti i na parče. Kamera je uvek u potrazi za zanimljivim uglom, tako da nisu samo sjajni dijalozi i živopisni likovi u prvom planu, a jedino što sa ove distance nije najbolje ostarilo jeste kolorit, pošto je film sav u monotonim žuto-braun tonovima. Riči je samo dve godine kasnije uspeo da ponovi uspeh debija, a po mnogima i da ga prevaziđe, ali "Lock, stock..." je film od koga je sve krenulo. Koliko se sećam, mislim da sam ga prvi put pogledao na nekom VHS-u...

 

 

99. The Reflecting Skin (1990), režija: Philip Ridley

A sad nešto malko opskurnije... Prvi dugometražni film Filipa Ridlija sam pogledao tek nedavno. U svoje vreme nije bio mnogo zapažen a ni u međuvremenu nije uspeo da se nametne, osim kod ljubitelja začudnih žanrovskih fuzija. Ovo je u suštini coming of age film, koji koketira sa hororom i južnjačkim gotikom. Vizuelno je upečatljiv, i zamrznuti kadrovi nalikuju na slike Edvarda Hopera (inače, direktor fotografije Dik Poup je uradio odličan posao na većini filmova Majka Lija). "The Reflecting Skin" je bogat neobičnim detaljima i likovima na način kao što su to filmovi Dejvida Linča, dok morbidno bajkovita atmosfera sa sve klincem kao POV junakom deluje vrlo deltorovski (i to pre Del Tora). Filip Ridli je nakon ovog snimio samo još dva filma: "The Passion of Darkly Noon" i "Heartless"...

 

 

98. Total Recall (1990), režija: Paul Verhoeven

Kad sam prvi put hteo da pogledam ovaj film u bioskopu karte su bile rasprodate pa sam umesto toga gledao "Joe Versus the Volcano" (što se ispostavilo kao prijatno iznenađenje, i jedan i dalje generalno potcenjen film). Iz drugog puta sam ipak uspeo, i tada sa svojih 11 godina neizmerno uživao. Ali za razliku od nekih drugih akcionih filmova koje sam gledao tih godina, ovaj se može nemilice reprizirati i 30 godina kasnije, a glavni razlog je Pol Verhoven. Iako je kao adaptacija Filipa K. Dika ovaj film u mnogome pogrešan, kao ludački spoj pametne naučne fantastike i bezumne akcije sjajno funkcioniše, a Arnold Švarceneger je upotrebljen taman kako treba, sa sve pratećim one linerima i neizbežnim kreveljenjem. Satira je ublažena u odnosu na "Robocop", mada su korporativni zlikovci i dalje prisutni, a film uspeva da iznenađujuće dobro balansira "da li je sve samo san?" pitanje sve do samog kraja, možda upravo zato što i ne insistira na njemu već to ostavlja gledaocu da presudi. Eh da, pošto Fejsbuk cenzuriše golotinju ne mogu da okačim *onaj* kadar, pa zato evo jedan grupni plan Švarcenegera...

 

97. Ghost in the Shell (1995), režija: Mamoru Oshii

 

Verovatno bi ovaj film bio na nekom višem mestu na listi da sam ga zapravo pogledao tada kada je snimljen ili koju godinu kasnije. Ovako je prošlo više od decenije i u međuvremenu se desio "The Matrix", a nakon toga se svako malo pojavi novi film/serija koji odavde crpe inspiraciju... Inače, nikad nisam bio veliki anime fan, nisam gledao ništa od serija i samo sam pogledao one najpoznatije filmove (neke od njih tek nedavno), tako da nemam neki referentni okvir u tom smislu, ali kao SF-akcija "Ghost in the Shell" ne gubi ništa zato što je animacija, naprotiv. Ako se uporedi sa nedavnim igranim rimejkom to posebno pada u oči, ali pored sjajne animacije i još bolje muzike, ipak je priča ta koji je ovde glavni adut. I mada je sam zaplet možda i nepotrebno zakomplikovan, u tematskom smislu ovo je već od samog naslova još jedno promišljanje toga šta nas čini ljudima, i to iz ugla nekog ko to barem formalno nije. Nakon podsećanja na original, skoro mi je pa komično koliko su u rimejku potpuno promašili poentu...

 

 

96. Fear and Loathing in Las Vegas (1998), režija: Terry Gilliam

Kod nas su film skraćeno preveli kao "Paranoja u Las Vegasu", a ja sam ga, koliko se sećam, pogledao u bioskopu Balkan. Tada mislim da nisam ni čuo za Hantera Tompsona, ali već jesam bio (i ostao) fan Terija Gilijema. Ovaj narkomanski trip od filma sam doživeo i u njemu uživao bez pomoći bilo kakvih droga (u to vreme nisam konzumirao ni alkohol!). Mnogo godina kasnije sam se iznenadio kada sam saznao da su kritike u to vreme bile pretežno negativne (jedan kritičar je za film napisao da je "negledljiv"), ali je zato kod šire publike ostao voljen. Ne verujem da je to uspeo da pokvari ni sam Džoni Dep odnosno njegove potonje uloge. Zapravo je ovo odličan primer dobro zamišljene i glumački sprovedene over the top uloge, za razliku od nekih Depovih kasnijih egzibicija. Plus Benicio Del Toro koji nije ništa manje dobar, iako se to nedovoljno ističe...

95. Tombstone (1993), režija: George P. Cosmatos

 
Samo godinu dana nakon što je Istvud kako se činilo stavio tačku na staromodni vestern kao žanr, pojavio se film koji je tu tradiciju bar na kratko produžio i uspeo da učini modernom, istovremeno omažirajući stare majstore. Doduše, pravo je čudo da je film na kraju ispao ovakav, pošto uz Kosmatosa na špici treba da stoji i ime originalnog reditelja (i potpisanog scenariste) Kevina Žarea, koji je brzo nakon početka snimanja otpušten, a po svemu sudeći i ime Kurta Rasela koji je pomagao Kosmatosu (ili je ovaj pomagao njemu). Uprkos svim tim babicama, dete je ispalo začuđujuće ne-kilavo, a jedan od glavnih razloga je fenomenalni kast. Kurt Rasel i Sem Eliot su rođeni da glume brkate kauboje, a Pauers But da igra ovu vrstu dripačkih negativaca, uz svesrdnu podršku Majkla Bina. A tu je i Val Kilmer, i samo zbog njegove uloge Doka Holideja ovaj film ima bar pola ocene više. Film sam po prvi put gledao 1994. u 20. Oktobru i toliko mi je bio svež u sećanju da sam ga tek nedavno reprizirao. Ali opet sam se iznenadio kada sam otkrio još nekoliko poznatih faca u malim ulogama, kojih tada nisam ni bio svestan (namerno neću da navodim, ako bi još neko da se podseti). Ima ovaj film i viškova, kao i scena koje kao da su rešavane tek u finalnoj montaži, ali i dalje je jedan od naj-kul vesterna svih vremena...

 

 

94. The Frighteners (1996), režija: Peter Jackson

Rani radovi Pitera Džeksona su mi i dalje omiljeni, i mada je ovo za njega bila neka vrsta tranzicionog filma i dalje ga svrstavam uz prethodna dva (četiri). Inače, kod nas je film preveden kao "Ko se boji duha još?", a ja sam ga gledao u tada novom i aktuelnom bioskopu Akademija 28, koji se mogao pohvaliti sa tada najboljim ozvučenjem. Ne znam šta sam očekivao, pošto prethodne Džeksonove filmove tada još nisam gledao, ali sam bio jako zadovoljan mešavinom horora, misterije i crne komedije. Mnogi su tada bili zbunjeni, jer film je na momente delovao skoro kao film za decu a na druge momente kao nešto što ni u ludilu ne bi pustili detetu. Kao da su se u njemu mešali raniji Džeksonovi filmovi sa onim koje je osamdesetih snimao producent Robert Zemekis (nikakvo čudo što je Majkl Džej Foks u glavnoj ulozi). Tu je i uvek dobri Džefri Kombs u jednoj od svojih najboljih uloga kao nestabilni FBI agent Milton Damers, zatim Gerijev sin Džejk Bjuzi i Di Volas kao par psihotičnih ubica, kao i veterani R. Li Ermi i Džon Ostin kao duhovi... "The Frighteners" je ona vrsta filma koji istovremeno ima obeležja skupog studijskog filma, ali je u biti uvrnuta indi horor-komedija. Zahvalan je za repriziranja, i jedino što nije ostarilo kako treba su pojedini CGI efekti...

 

 

93. Cube (1997), režija: Vincenzo Natali

 

"Cube" sam pogledao na Festu, mada ne u Sava Centru, pošto je te godine deo projekcija (ili možda sve, ne sećam se) bio premešten u druge bioskope. Bila je to dobro popunjena Kozara, a o samom filmu mislim da nisam mnogo znao sem inicijalne premise. Natali je u svom prvencu iskoristio jednostavan koncept i svedeno mesto dešavanja za upečatljiv SF triler. I mada je bilo sličnih filmova, za mene je "Cube" ostao neprevaziđen. Nije se išlo u nepotrebna objašnjavanja (za to služe loši nastavci), tipski likovi ovde ne smetaju, a generalna svedenost ostavlja prostora za dodatna učitavanja već po svačijoj volji. Scenografija je isto jednostavna a perfektna. Kasnije je Natali nastavio sa ovim "less is more" pristupom u filmu "Nothing" a pre toga se okušao sa paranoičnim SF-om na tragu Filipa K. Dika u filmu "Cypher". Kasnije je otišao u TV vode, i mada jeste snimio još nekoliko filmova, poslednji vredan pažnje (bar što se mene tiče, mišljenja su ovde podeljena) jeste kronenbergovski "Splice"...

 

 

92. Light Sleeper (1992), režija: Paul Schrader

 

Evo jednog filma kojeg nisam viđao na sličnim listama. Mislim da je premijera bila na Festu, ali ja sam ga otkrio tek kasnije na TV-u (Art kanal ili Studio B...) preveden kao "Fatalna nesanica". Od ovog filma sam i definitivno postao fan Pola Šredera, odnosno njegovih filmskih autsajdera. Od "Taxi Drivera" pa sve do najnovijeg "First Reformed" Šredera su opsedale priče o usamljenicima koji ne uspevaju da se uklope u društvo, pokušavaju da pobegnu od svega, neki od njih vode i dnevnik... i na kraju se obično prepuštaju nasilju i (auto)destrukciji... Glavni junak ovog filma, iako sitni diler droge, zapravo je jedan od simpatičnijih Šrederovih autsajdera, večiti melanholik kojeg sjajno glumi Viljem Defo. Za muzičku podlogu je bio zadužen Majkl Bin (ne taj Majkl Bin!), i mada sami tekstovi jesu previše na prvu loptu muzika savršeno odgovara svakoj sceni. Cenim da je ovo jedan od manje izvikanih filmova na ovoj listi, tako da shvatite ovo i kao preporuku, taman za kasno noćno gledanje...

 

 

91. Natural Born Killers (1994), režija: Oliver Stone

"Natural Born Killers" se može o(t)pisati kao Tarantinova verzija Boni i Klajd prilagođena devedesetim, mada sam ga ja uvek više posmatrao kao najluđi eksperiment u rediteljskoj karijeri Olivera Stouna. Tokom devedesetih Stoun je režirao čak sedam filmova nastavivši saradnju sa sjajnim direktorom fotografije Robertom Ričardsonom. Može se reći da su Stounovi filmovi bili dobri upravo do trenutka kada je Ričardson prestao da bude u mnogome zadužen za njihov izgled. A kad je reč o tome, bukvalno svaka scena u ovom filmu izgleda drugačije, videospotovska estetika dovedena je do ekstrema, a u skladu sa time je i prigodni saundtrek; pa opet je sve to izvedeno vrlo promišljeno, naročito kada se poredi sa potonjim filmovima u kojima je pokušano nešto slično (npr. "Domino" Tonija Skota). "Natural Born Killers" je film iz koga zrače devedesete, možda i previše, nešto kao "A Clockwork Orange" za MTV generaciju, film u kome su svi likovi toliko odvratni na jedan toliko groteskni, preteran i stilizovan način da postaju gotovo simpatični. 90s cinizam i nihilizam u čistom, neprerađenom obliku...

 

 

90. Glengarry Glen Ross (1992), režija: James Foley

 

Nikada nisam previše voleo filmove koji su rađeni po tekstu koji je pisan za pozorište. Najčešće se to oseti, pa i pored odlične glume i rediteljskog truda bi dobili filmove koji bi se mogli opisati kao: snimljeno pozorište. Ali ima izuzetaka. Najskoriji primer bi bio "The Father", a devedesetih to je bio "Glengarry Glen Ross" koji je snimljen prema istoimenom komadu Dejvida Mameta. Glumci su svi odreda sjajni, od nezaboravne epizode Aleka Boldvina pa do Al Paćina (pre nego što se na neko vreme pretvorio u samoparodiju), a posebno Džek Lemon kome je ovo bila verovatno i poslednja velika uloga. Mamet je i u drugim dramama uspevao da efektno dočara svet frustriranih muškaraca koji postaju žrtve sopstvenih rodnih (životnih) uloga (npr. "Oleanna" sa savršeno kastovanim Vilijemom Mejsijem), ali u ovom filmu je kroz mikrokosmos trgovaca nekretninama najbolje prikazao jednu širu sliku suštinski muškog sveta surovog kapitalizma. Džejms Foli uz ovakav tekst nije mogao da promaši, pa mu ovo ostaje najbolji film u karijeri...

 

 

89. The Game (1997), režija: David Fincher

Veliki sam fan Finčera. Do te mere da sam razmatrao i objektivno problematični "Alien 3" za ovu listu. "The Game" je jedan od onih filmova koji nekako nikome nije omiljeni od Finčerovih, i ljudi ga često previđaju, ali isto tako ovo je film kome se stvarno nema šta zameriti. Savršeno skockan triler kojim Finčer kao da je hteo da pokaže šta sve ume kao reditelj. A između ostalog je uspeo da od glavnog junaka koji je namćorasti bogataš napravi lika sa kojim je moguće empatisati. Takođe, iako ovo jeste jedan od onih filmova koji ako gledate prvi put sve vreme se pitate gde to vodi, sam finalni obrt nije nekakvo otkrovenje zbog koga je film nemoguće reprizirati. Zapravo je više reč o svojevrsnoj katarzi nego o obrtu. Zanimljivo je kako su nakon "Seven" mnogi pokušavali da iskopiraju taj finčerovski izgled tj. atmosferu, ali bi tu uvek nešto nedostajalo ili štrčalo, dok je sam Finčer to ovde s lakoćom ponovio u jednom donekle drugačijem ključu...

 

 

88. Night on Earth (1991), režija: Jim Jarmusch

 

Nisam baš najveći fan Džima Džarmuša (naročito filmova koje snima poslednjih godina), ali tokom devedesetih je režirao tri veoma različita filma (plus jedan dokumentarac i nekoliko spotova za Toma Vejtsa). "Dead Man" mi je oduvek bio nekako previše letargičan, na momente impresivan, ali i uspavljujuć, dok je "Ghost Dog - The Way of the Samurai" neočekivano zabavan, i neko vreme sam ga razmatrao za listu. Pa ipak, ako treba da izdvojim neki njegov film iz ovog perioda to će biti "Night on Earth". Film počinje na najbolji mogući način - uz muziku i glas Toma Vejtsa kao savršenog "naratora" za ovu vrstu priča o malim ljudima... Formu omnibusa Džarmuš je ovde iskoristio tako da snimi pet motivski povezanih vinjeta, koje su prilično različite u smislu tematike, a opet su stilski dovoljno slične da budu deo iste celine. Početak je meni najslabiji, i svaki put kada repriziram film zapravo se ni ne sećam prve priče (osim da taksi vozi Vinona Rajder), ali nakon toga se stvari značajno popravljaju u naredne dve epizode. No, glavni razlog što je ovaj film na listi jesu poslednje dve priče (Rim i Helsinki), odnosno dva mala remek-dela komedije odnosno tragedije...

 

 

87. La Haine (1995), režija: Mathieu Kassovitz

Kultni film devedesetih koji je dobro ostario, odnosno aktuelan je i danas gde god da se gleda. Film prati 24h u životu trojice mladih dizelaša (ili koja je već francuska verzija) iz pariskog geta, nakon velikih nemira. Jedan od njih pronašao je policijski revolver i kontemplira o osveti, mada nisam nije najsigurni šta zapravo želi... Kada se Kasovic pojavio sa ovim filmom to je tada delovalo gotovo kao najava nekog novog novog talasa. Snimljen je na autentičnim lokacijama, sa mladim i tada nepoznatim glumcima, u crno-beloj tehnici, skoro pa dokumentaristički, ali opet rediteljski precizno. Kada sam ga nedavno reprizirao posle mnogo godina kraj je ponovo uspeo da me iznenadi (mada sam znao da stvari neće na dobro da izađu, zaboravio sam detalje). Kasovic je tada bio dečko koji obećava, ali to nažalost nije uspeo da potvrdi narednim filmovima. Već sa "Assassin(s)" je upao u pretencioznost, a sa "Purpurnim rekama" je počeo holivudizaciju (iako, solidan je to triler), ali ako ništa drugo uvek ćemo imati "Mržnju"...

 

 

86. Delicatessen (1991), režija: Jean-Pierre Jeunet & Marc Caro

Rani Ženeovi filmovi su i najbolji, dok je Mark Karo bio prisutan kao ko-reditelj. "Delicatessen" je prvi koji je snimljen više sticajem okolnosti pošto je "Grad izgubljene dece" trebalo da bude Ženeov debi, ali je tada bio naprosto prezahtevan. Tako je umesto jedne stripovsko-bajkovito-esefično-groteskne priče snimljena ona koja je zahtevala manje lokacija, uglavnom je smeštena u jednu zgradu usred neobjašnjene post-apokalipse, i naseljena likovima koji kao da su (i likom i osobinama) izbegli iz neke od uvrnutijih epizoda Alana Forda. Moram da priznam da je ovaj film svojevremeno bio malo otkrovenje za mene, jer tada nisam još bio toliko izložen sličnoj estetici (na filmu ili u stripu), i prosto mi je žao što Žene i Karo nisu zajedno snimili više ovakvih filmova. Mada, ruku na srce, dobri su mi i oni kasniji koje se snimao solo (osim četvrtog "Aliena"), iako u njima nema toliko groteske i crnog humora kojima ovaj film obiluje...

 

 

85. Tesis (1996), režija: Alejandro Amenabar

Godinu dana pre nego što će se proslaviti filmom "Abre los ojos", Amenabar je debitovao horor-trilerom "Tesis", i neko vreme je bio jedan od reditelja koji su najviše obećavali (pogotovo za ljubitelje SF-a i horora), a onda je dobio Oskar za najbolji strani film i nikad više nije snimio ništa ni približno dobro... Ali da se vratim na "Tesis", pogledao sam ga znatno kasnije, u divx eri, da bih ga nedavno reprizirao. I oba puta sam imao osećaj da gledam vrhunski triler, u kome reditelj, uz pomoć sjajnog kastinga za dvojicu potencijalnih ubica, sve vreme vrhunski manipuliše očekivanjima gledaoca. To što je u pitanju mali, evropski film zapravo pomaže da priča bude još ubedljivija. Ma koliko voleo "8MM", ipak je "Tesis" onaj ultimativni i istinski jezivi film u kome urbana legenda snaf filma deluje kao nešto moguće. Ali pošto sam nekoliko puta prošetao hodnicima beogradskog FDU-a, bez problema mogu da zamislim domaći rimejk koji bi se tamo dešavao...

 

 

84. Cape Fear (1991), režija: Martin Scorsese

Kada se navode rimejci koji su bolji ili su barem tu negde u rangu originala Skorsezeov "Cape Fear" je na spisku. Meni je bolji, ili bar draži od originala pošto sam ga prvog gledao i momentalno mi se urezao u sećanje. Nisu na odmet bile ni brojne reprize, kao i pop-kulturne reference od kojih je najpoznatija ona u Simpsonovima. De Niro kao Maks Kedi jedan je od najupečatljivijih negativaca iz ove dekade, a uvek se pomalo iznenadim kad vidim dobrog starog Nika Noltija u nepropalom izdanju. I kao što je Hičkok nakon svog najambicioznijeg filma ("Vertigo"), koji nije naišao tada na dobar odziv, snimio jedan od svojih najzabavnijih, slično je Skorseze nakon što su izostali zasluženi Oskari za "Goodfellas" snimio svoj naj-palp film (u najboljem smislu te reči). A kad pominjem Hičkoka, Skorseze je kao veliki filmofil mudro odlučio da zadrži originalni skor Bernarda Hermana, pošto se neka savršenstva ipak ne mogu ponoviti...

 

 

83. Strange Days (1995), režija: Kathryn Bigelow

Ketrin Bigelou je tada bila 15 godina daleko od Oskara za režiju, i snimala je žanrovske filmove koji su pokrivali horor, SF, akciju, i to ništa manje beskompromisno od svojih muških kolega. Zapravo, čisto sumnjam da bi muškarac u jedan uzbudljiv bioskopski film stavio jednu od najmorbidnijih scena silovanja (koja pritom nije previše eksplicitna). Ali to je samo jedan od razloga što se ovaj film u tom trenutku izdvojio. Smešten uoči dočeka 2000. "Strange Days" je anticipirao milenijumsku paranoju, ali i rasne tenzije koje četvrt veka kasnije deluju kao još mračnija budućnost (tj. sadašnjost) u odnosu na to šta je prikazano u ovom filmu. Koncept digitalne droge u formi snimljenih iskustava (pa i onih najekstremnijih) je nešto na osnovu čega bi se danas snimila Black Mirror epizoda (a ima i Den Simons sličnu priču), a ovde je iskorišćen za zaplet koji je istovremeno ljubavna priča, paranoidni triler i društveno osvešćeni akcioni film. Film možda nema jednako jak efekat kada se gleda na malom ekranu (a možda je i do mrljavog blurej transfera), ali vredi ga reprizirati, iako smo već dobrano udaljeni od "futurističke" dvehiljadite...

 

 

82. The Piano (1993), režija: Jane Campion

Nisam neki ljubitelj kostimiranih drama iz viktorijanskog perioda, ali su mi zato mnogo interesantnije priče smeštene u isti period, ali u donekle drugačije okruženje. Dobar primer za to je Vinterbotomov "Jude", koji je ipak za nijasnu previše sumoran čak i za mene. Sa druge strane, "The Paino" Džejn Kempion je sumoran taman koliko treba, a da je u isto vreme vizuelno prelep, sav u plavo-zelenim tonovima divljine Novog Zelanda. Za obožavaoce Harvija Kajtela ovo je prvi film iz devedesetih u kome se skida (sledeći je nešto više na listi!), ali to na stranu, i on i svi drugi glumci su ovde sjajni. Na ovo novo gledanje sam shvatio da je lik koga igra Sem Nil ipak za trunčicu manji monstrum nego što sam zapamtio, dok je lik Harvija Kajtela isto tako manje heroj a više samo čovek koji se zatekao tu gde jeste i koristi okolnosti. Samim tim je i priča glavne junakinje mnogo manje romantična, a više realistična priča žene tog vremena koja u najboljem slučaju može da izabere manje lošu opciju. Osim ako kao romansu ne računamo nju i klavir, a s obzirom na muzički skor Majkla Najmana (koga će još biti na ovoj listi) to možda i ima najviše smisla...

 

 

81. Saving Private Ryan (1998), režija: Steven Spielberg

Već podozrevam kontroverzu ovde, bilo da će se neko žaliti zašto je film ovako nisko na listi, odnosno kritike zašto se uopšte nalazi na njoj. Ali tako je to sa velikim rediteljima, a Spilberg je to uvek bio, iako se ovih dana pomalo uljuljkao i na račun stare slave snima zanatski dobre mada suštinski nebitne filmove. Devedesetih je pak Spilberg bio u sjajnoj rediteljskoj formi, i to je pokazao kroz nekoliko klasika, koji su žanrovski poprilično različiti. "Saving Private Ryan" je film koji mu je doneo drugog Oskara za režiju, dok je onaj za film izostao. I mada će danas svi reći kako je to do lobiranja Harvija Vajnstina, i neće biti u krivu, ima nečeg i do korektnog, ali samo korektnog scenarija, od kojeg je Spilberg svojom režijom uspeo da napravi jedan od boljih, a svakako najupečatljivijih ratnih filmova. Gledao sam ga tada u Akademiji 28 i nisam osetio više od dva i po sata trajanja (a poređenja radi itekako sam osetio dva i po sata "Amistada" godinu dana ranije). Uvodnih pola sata su malo remek-delo za sebe, i tu se valjda svi slažu, dok ostatak filma na okupu drži kako Spilbergova sigurna režija tako i ekipa glumaca predvođena Tomom Henksom. Inače, ko bi rekao da će od svih tada manje poznatih glumaca najviše da se proslavi Vin Dizel dok Edvard Burns (ko?) kao da je doslovno propao u zemlju...

 

 

80. The Nightmare Before Christmas (1993), režija: Henry Selick

Ono što neki zaborave kad je reč o ovom klasiku stop-motion animacije jeste to da ovo nije film Tima Bartona. Odnosno, Tim Barton je ovde prisutan u najboljem slučaju kao trećina tima kojeg još čine Deni Elfman (muzika i glasovi) i reditelj Henri Selik ("James and the Giant Peach", "Coraline"). Meni je ovaj film posebno drag jer je u suštini u pitanju iščašena verzija popularnog žanra: Dizni mjuzikl, s tim što umesto Diznijevog loga ispred stoji Touchstone (podružniza Diznija), umesto klasične animacije u pitanju je stop-motion, a što se muzike tiče, to je ono gde se ovaj film najviše izdvaja, pošto se pesme mogu slušati i nezavisno od filma, dok u samom filmu funkcionišu kao organski deo celine koji daje zamajac zapletu. Znam da će mnogi isto reći i za Diznijeve filmove iz tog perioda, ali mislim da je u mom slučaju to donekle stvar ukusa (dražesno morbidna ikonografija, kako u vizuelnoj tako i u audio formi mi je uvek bila bliska), ali i godina, pošto je "The Nightmare Before Christmas" zaista jedan od onih filmova za sve generacije...

 

 

79. Sleepy Hollow (1999), režija: Tim Burton

Ne samo što je 1999. bila najbolja godina za film u toj deceniji, nego je te godine Tim Barton snimio poslednji dobar film pre nego što je naglo prekinuo niz (ima on dobrih filmova i posle, ali sporadično), a neki će slično reći i za uloge Džonija Depa. "Sleepy Hollow" je adaptacija, a zapravo elaboracija pripovetke Vašingtona Irvinga. Ovo je Bartonov gotski horor, koji je ujedno omaž starim Hamerovim filmovima, i u vizuelnom smislu jeste jedan od najlepših filmova devedesetih. Boje su namerno isprane tako da ugođaj podseća na crno-beli film, ali ne sasvim, dok jarko crvena boja krvi tako biva dodatno naznačena. Budući trostruki Oskarovac Emanuel Lubecki briljira kao direktor fotografije, a i Deni Elfman je u punoj formi. Bartonu je ovo jedan od poslednjih filmova koji uprkos brojnim efektima izgleda organski, opipljivo. Scenarista Endru Kevin Voker ("Seven", "8MM") je relativno jednostavnoj originalnoj priči o bezglavom konjaniku dodao murder mystery ugao, dok je samom konjaniku na kratko podario "ljudsko" lice (savršen kasting). Šteta što se ovakvi horori (skupi, krvavi i vizuelno raskošni) sve ređe viđaju, a još veća šteta što je Tim Barton prestao da ih snima...

 

 

78. Europa (1991), režija: Lars von Trier

Ovo verovatno nije među kontroverznijim filmovima na ovoj listi, ali njegov autor svakako jeste. Pa opet, ovo je iz vremena kada je Lars fon Trir bio jedan od evropskih reditelja koji su mnogo obećavali, i dok još nije izazivao podele. "Europa" je jedan od njegovih "najrežiranijih" filmova, odnosno film u kome je Fon Trir prevashodno pokušao da eksperimentiše s formom. Priča je zanimljiva i sam seting posleratne Nemačke s fokusom na železničku kompaniju deluje kafkijanski, kako u premisi tako i u egzekuciji iste. Film je mahom u crno-beloj tehnici sa povremenim intruzijama kolora, na nemačkom i na engleskom, čak se i zasebni kadrovi povremeno preklapaju nalik na nekakav košmarni kolaž. Početak i kraj filma uokviruje (doslovno) hipnotička naracija Maksa fon Sidoa. Kada se tako ukratko sumira, "Evropa" zvuči poput tipičnog art filma, i to u neku ruku jeste, ali je daleko od tipičnog, i zapravo je jedan od najprijemčivijih Fon Trirovih filmova, i nešto što se može preporučiti bez mnogo rezervi. Krivo mi je što ovo nisam pogledao u bioskopu (na Festu mislim), ali verovatno sam tada bio trunčicu premlad za ovu vrstu filma...

 

 

77. Hard Boiled (1992), režija: John Woo

Kada sam prvi put otišao na IMDb stranicu Džona Vua iznenadio sam se kada sam video da mu je ovo 20. film u karijeri koja je počela još sedamdesetih. Doduše, većinu starijih filmova i dalje nisam pogledao, ali svakako je bilo zapaženijih filmova ("The Killer", "Bullet in the Head"...) i pre ovog, koji predstavlja vrhunac njegove filmografije, a i hong-kongškog akcionog filma tog vremena generalno. Žao mi je što ovaj film nisam pogledao upravo tada, devedesetih, već tek u divx eri, ali svejedno je ostavio veliki utisak, sličan onom koji je pre nekoliko godina ostavio "The Raid". "Hard Boiled" je u osnovi jednostavni akcioni film o dva policajca, jednom nešto tipičnijem, šarmantnijem i drugom nešto hladnijem, koji je pomalo anti-heroj, i o njihovom prijateljstvu, da ne kažem bromansi. I naravno o stotinu statista koji bivaju izrešetani mecima u slow-motionu dok proleću kroz staklo! Film kulminira u epskom polusatnom obračunu u bolnici pod opsadom, a Vu pronalazi nove načine da akciju pretvori u (krvavi) balet... Džon Vu je zatim otišao u Ameriku gde je pokušao da ponovi uspeh prethodnih filmova. Imao je veći budžet i zvezde u rangu od Van Dama pa do Nikolasa Kejdža (pa i Toma Kruza, ali taj film nećemo pominjati), i mada je na momente prilazio blizu onoj staroj magiji, ipak je "Hard Boiled" ostao nenadmašen...

 

 

76. Edward Scissorhands (1990), režija: Tim Burton

 

I evo nas opet kod Tima Bartona... Ovo je možda ključni film za njega. Posle mejnstrim uspeha sa prvim "Betmenom" Barton je mogao da radi šta hoće, što je manje-više nastavio sve do danas. "Edvard Makazoruki" (jedan od slučajeva da mi se više sviđa kako zvuči srpski prevod) nadovezuje se na uvrnutost i gotičarenje iz prethodnih filmova, i u sve to uvodi naslovnog junaka kojeg tumači Džoni Dep. Kapiram da bi u nekom eventualnom rimejku ovaj film bio postavljen realistično, pa bi se u takav seting uvela anomalija... Međutim, Barton sve u startu postavlja bajkovito, njegovo predgrađe je stilizovano kao hipertrofirane pedesete (dok se ispod svega toga krije licemerje i sveopšta trulež), i onda u tu i takvu lažnu bajku ulazi pravi lik iz bajke u vidu Edvarda. I naravno da takva priča ne može da ima srećan kraj. A kraj filma je jedno od najlepših čitanja "Lepotice i zveri" (uporediti sa Diznijevom verzijom iz naredne godine), plus nezaboravna muzika Denija Elfmana kao i jedna od poslednjih uloga Vinsenta Prajsa, kao gorko-slatki šlag na tortu...

 

 

75. Boyz n the Hood (1991), režija: John Singleton

Ovo je jedan od desetak filmova koji sam po prvi put pogledao tek nedavno, spremajući ovu listu. Ono što nisam očekivao je to koliko je ovo ujedno i coming of age film, jer pre nego što se upoznamo sa glavnim junacima koje tumače Kjuba Guding Džunior (u prvoj većoj ulozi), Ajs Kjub i drugi, dobar deo filma ih prati kao klince koji odrastaju u tom istom getu iz koga neki od njih kasnije pokušavaju da pobegnu (dok su drugi praktično srasli sa njim). Dodatno me je iznenadila referenca na klasik coming of age filma osamdesetih "Stand by Me", odnosno scena u kojoj četiri klinca idu prugom kako bi videli leš. Glavni deo filma je ipak geto drama koja je režirana sa dosta mladalačkog duha, ali više nego ubedljivo. Džonu Singltonu (RIP) ovo je bio prvi film, i već za njega je dobio nominaciju za režiju (postavši dupli rekorder kao najmlađi nominovani i prvi afro-amerikanac u toj kategoriji), i nažalost nikada kasnije nije uspeo da se približi ovom preranom vrhuncu...

 ---NASTAVIĆE SE...