NAŽIVO na kišnom jezercu

             Na jednom mestu u romanu NAŽIVO glavni junak, Dejan, kaže: "jedva se vučem ulicom bez hladovine, i maštam o kiši, i magli, i sivo-belim novembarskim danima bez sunca, kada je sve tiho i sporo, i kada izmaglica sužava obzorje mrskog mi sveta na iole podnošljivu meru.

            Ponekad se stvarno osećam kao vampir na planeti sa tri sunca."

            E, najzad su došli ti divni jesenji dani kad se sivo-belo nebo spusti nisko, kad kišica rominja po prozoru i u olucima, kad oblaci sakriju demonsko cerenje Polarisa odozgo a izmaglice ublaže rugobu sveta ovde dole.

            NAŽIVO je prava literatura za ove dane pred nama, pa ako je neko do sada, mada ne svojom krivicom, zaobišao ovaj roman, može ga još uvek nabaviti direktno od autora, tj. mene.

            Do tada, i vi koji ste ga već čitali, i vi koji još niste, uživajte u ovim magličasto-kišovitim hororično-atmosferičnim fotkama koje je načinila moja drugarica Jelena u okolini brvnare kraj jednog kanadskog jezerceta. 

            Kao što možete videti, NAŽIVO se savršeno uklapa u ovaj polu-gotski ambijent.

 

"Doktor za horor" govori za FRENZY SPARK Magazine

             Izašao je sedmi broj net-magazina za popularnu kulturu, Frenzy Spark. U sadržaju se često mogu naći tekstovi na teme koje bi mogle biti zanimljive čitaocima ovog bloga, pre svega vezani za fanastiku u (modernoj, popularnoj) književnosti i filmu, a sve je to obrađeno uglavnom na popularan način, prijemčiv mlađim, neiniciranim naraštajima.

            Konkretno, u sedmom broju imate ispovedne tekstove potaknute filmovima THE GREY i A DANGEROUS METHOD, zatim intervju i promociju novog romana Željka SRPSKI PSIHO Obrenovića, nazvanog (prikladno?) TALOG, zatim napis o industrial grupi THIRD I iz Niša, slutnje uoči predstojećeg PROMETHEUSa itd. itd. Ostatak sadržaja overite OVDE.

            Usred svega toga, možete pronaći i opširan intervju koji je sa mnom vodio Andrija Maslać. Moram reći da su pitanja bila promišljena i dobra, i potakla su me na neke odgovore koje nisam davao u ranijim intervjuima, ili su ovde dati u mnogo širem i razrađenijem obliku. Dodatni kvalitet je i to što je intervju zaista rađen u formi RAZGOVORA, naživo, a ne (kako to češće biva) preko e-maila – i nadam se da se dinamika i sočnost i tok živog razgovora mogu osetiti tokom čitanja. Naročito sam pomno ispitan po pitanju NAŽIVOG, pa eto, koga to zanima, nek baci pogled.

            Imate dve opcije za čitanje ovog intervjua: možete da odete na sajt a kada tamo, u sadržaju, locirate ovo (počev od strane 74), bacite se na uživanje u zaista fancy dizajniranom izdanju sa masnim stranicama koje se otvaraju pred vama. Tim pre ako vas je zainteresovalo da overite i ostatak broja, ili ranijih šest brojeva koji su takođe tu blizu, na istom sajtu.

            A ako ne, evo – sa dopuštenjem urednika magazina – tog intervjua i ovde na blogu, u manje glamuroznom, uobičajenom blogger izdanju, ali u integralnom, neizmenjenom obliku:

 

           

DOKTOR ZA HOROR

Razgovor vodio: Andrija Maslać

Entuzijastima koji već dugi niz godina pomno prate dešavanja na domaćoj  horor i fantasy sceni, podatak da je 22. februara Srbija dobila svog prvog doktora za horor sigurno nije nimalo delovao iznenađujuće, jer  je u rasponu od poslednjih 15-20 godina novopečeni dr, niški horor pisac i kritičar Dejan Ognjanović strpljivo gradio svoje ime i autoritet, koji danas napokon imaju i najvišu akademsku potvrdu.

Prethodne decenije naš sagovornik objavio je nekoliko, za domaće prilike dragocenih knjiga, među kojima treba istaći: “Faustovski ekran: đavo na filmu” (Svetozar Marković, Zaječar, 2006); potom “U brdima horori: srpski film strave“ (NKC, Niš, 2007), prvu i jedinu monografiju koja u potpunosti pobraja, analizira, i stavlja u istorijski kontekst pojavu i trajanje horora u srpskoj kinematografiji; zatim “Studiju strave” (Mali Nemo, Pančevo, 2008), zbornik eseja o hororu; dok posebno mesto na policama svakog ljubitelja pisane reči verovatno ima kapitalni “Nekronomikon” (Everest media, Beograd, 2008)- najkompletnija zbirka priča na srpskom jeziku Dejanovog idola i uzora Hauarda Filipsa Lavkrafta, koju potpisuje kao priređivač i prevodilac nekih od priča. Uzevši sve ovo u obzir, možemo zaključiti kako doktorat “Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj književnosti”, odbranjen 22. februara na Filološkom fakultetu u Beogradu (mentor: prof. dr Zoran Paunović) predstavlja krunu esejističkog rada i veliki životni uspeh našeg sagovornika, i kako će, sasvim sigurno, kada u doglednoj budućnosti bude objavljen predstavljati obavezno štivo za svakog ko teži promišljanju horora u književnosti.

Sa druge strane, još 2003. objavio je roman “Naživo” (Prosveta, Niš), u kome je, kroz sopstvenu prozu pokušao da dosledno primeni obrasce, zakonitosti, i u domaćim okvirima istraži domete koje je njegov omiljeni žanr posedovao. I pored kultnog statusa koji ovaj roman poseduje, smatramo da u spisateljskom smislu, vreme Dejanovog kapitalnog, životnog remek-dela tek dolazi. Autor “Naživog”, neposredan, rečit i prijatan (bez obzira na svoj mračnjački senzibilitet), rado je i ljubazno pristao da sa saradnikom Frenzi Spark magazina, ekskluzivno i iscrpno, razgovara o istorijatu horora u Srbiji, različitim tajnama svog romana prvenca, veštini kvalitetnog pisanja, doktoratu, kao i poziciji mladih autora u današnjem vremenu … 

                                                 

Frenzy Spark: Mnogi će se danas složiti da je Srbija za poslednjih 20 godina postala zemlja užasa. Horor je svuda oko nas, svi ga vidimo, doživljavamo, maltene udišemo, sa druge strane naša istorija bila je oduvek prepuna ratovima, pogromima, zločinima; ljudi su se na ovom podneblju čini se više nego u bilo kom drugom delu sveta suočavali sa ekstremnom patnjom i strahom kao svakodnevnicom - zašto je, i pored svega toga kod Srba oduvek bilo problematično da se sva ta mračna iskustva kanališu u jedan autentičan literarni i filmski izraz? Kako objasniti tu alergičnost koju su imali umetnici, ali i koju je narod gajio prema ovom žanru?

Dejan Ognjanović: Ta vrsta izraza kod nas, kulturološki i istorijski nikada nije bila jedna od legitimnih opcija. Postojalo je, na početku XIX veka, nekoliko pisaca, danas uglavnom zaboravljenih, koji su epigonski oponašali gotske romane, popularne u to vreme širom Evrope a ne samo u Engleskoj gde su nastali. Ti pisci su uglavnom bili skrajnuti, kao uostalom i ta vrsta izraza. Nezahvalno je govoriti o kolektivnom nesvesnom čitavog jednog naroda, ili kolektivnim arhetipovima, ali treba naglasiti da je strah univerzalna emocija, svi ljudi se plaše - u Aziji, Africi, Evropi, i plaše se uglavnom istih stvari samo sa lokalnim varijacijama. Međutim, samo se u pojedinim kulturama strah nametnuo kao vrsta dominantnog umetničkog izraza. Naime, treba napraviti razliku između izolovanih stravičnih epizoda, i zasebnog žanra posvećenog stravi. Svetska književnost puna je primera epizoda koje se mogu povezati sa današnjim hororom: i u Gilgamešu, Odiseji, kod Šekspira itd. postoji prisustvo natpirodnih stvorenja, duhova, čudovišta, demona itsl. Međutim, jedna je stvar kada se radi o jednoj epizodi, ili elementu šire priče u kojoj dominiraju druge teme i ugođaji, a druga kada su dela u potpunosti ili preovlađujuće posvećena toj tematici i tim motivima.

FS: Ali kod nas ih nije bilo ni u XIX, a čini se ni u XX veku.

DO: Bilo ih je, ali u kontekstu prosvetiteljstva koji je bio dominantna paradigma i XIX i XX veka. Dominirali su racionalizam i realizam, pa su natprirodni motivi postojali u kontekstu prosvetiteljskih priča, gde su se zapravo pojavljivali kao elemenat (navodno prevaziđenog) folklora, kao svedočanstva o sujeverju. Verovanjima se pristupalo realistički, sa odmakom, kao recimo u Glišićevim pripovetkama. Obično je bila prisutna distanca naratora kome drugo lice prepričava neki događaj, a ovaj potom služi da, poput nekog sita, ili vela, filtrira i čitaocu predstavi taj isti događaj u ironizovanom obliku.

FS: A posle prosvetiteljskog usledio je komunistički pritisak takođe neprijateljski nastrojen prema ovom žanru.

DO: Komunizam, odnosno socijalizam bio je jedna monolitna ideologija, i on je imao tapiju na stvarnost. Stvarnost, to je ono što vam mi kažemo: bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti, Marks i Lenjin, a fantastika, i tu mislim na bilo kakvu fantastiku uopšte, i naučnu, i fantasy, i folklornu, i natprirodnu, i onu sa primesama psiho trilera - sva ona, smatrala se subverzivnom, u smislu da je nudila neku drugost, nešto drugačije u odnosu na tu monolitnu sliku stvarnosti. To je, zapravo, oduvek i bio njen osnov - upad, ukrštanje sa nekim paralelnim svetom, sa nečim tuđinskim, te su zbog toga komunisti uglavnom bili neprijateljski nastrojeni prema svakoj vrsti fantastike, a naročito ovoj, mračnoj, hororičnoj.

FS: Kako stojimo u post-komunističkom periodu i kakva je uopšteno naša današnja književna horor scena? Kako bi je prokomentarisao?

DO: Ta racionalističko-realistička paradigma je i dalje preovlađujuća, ali među pojedinim piscima, naročito mlađim, koji su odrastali na popularnoj kulturi - zapadnoj, američkoj pre svega, na žanrovskom filmu i književnosti, postoji pokušaj da se ti motivi i te teme obrade iz srpskog ugla, odnosno da se premeste ovde, a to se, obzirom da je scena još uvek u povoju, radi sa promenljivim uspehom. Naši horor pisci inače imaju kasniji start, za razliku od recimo SF-a, na koji se zbog svoje u suštini optimističke i pozitivističke prirode i poruke uvek naklonjenije gledalo, dok je horor tek početkom 90-ih počeo da se pojavljuje, između ostalog zahvaljujući pionirima poput Gorana Skrobonje, kao i Bobana Kneževića - koji je počeo u SF-u ali kao izdavač nije bio nenaklonjen i hororu. Dakle, tek tada se javljaju prvi, stidljivi pokušaji. Naravno, bilo je tu predvidljivih dečijih bolesti, ali evo, ima već dve decenije kako se formira scena i počinju da se profilišu glasovi koji su sasvim relevantni i koji  su se odmakli od epigonstva.

FS: Svakako ona se danas teško može se zamisliti bez tvog imena i doprinosa. Tvoj prvi roman “Naživo” pojavio se sada već daleke 2003. godine i do danas je praktično stekao kultni status među čitalačkom publikom. Njegova tema bila je opsednutost glavnog junaka Dejana (tvog alter-ega) brutalnim horor filmovima i video zapisima ekstremne prirode. Sledeći svoju strast, tvoj lik izlazi iz svog uobičajnog habitusa u Nišu, leta te ratne 1995. i kreće u potragu za kolekcijiom snaf filmova sa svih balkanskih ratišta. Ona ga, između ostalog, vodi ka Kosovu, u Prištinu, gde dolazi u posed video kasete sa šokantnim snimkom koji zauvek menja njegovu sliku stvarnosti.  Šta je bilo pionirsko u ovoj priči? Kakve je novine i promene u stvarnosti nase horor scene ona donela i uopšte, otkud tolika fasciniranost snafom kao temom?

DO: Ono što je pionirsko je da se u to vreme, krajem 90-ih, i početkom novog milenijuma, na predmetno - prikazivačkom planu snafom niko nije bavio, naročito ne u književnosti.  Inače, moram da istaknem da su devedesete,  kao decenija bile moj formativni period. Imao sam 18 godina 1991. kada je počeo rat u Sloveniji, a to je životno doba kada bi trebalo da raščišćuješ s tim ko si, i šta si, i sva ta propast, slom, haos, rušenje čitavog jednog sveta, ostavilo je snažan utisak na mene. Što se samog snafa tiče, njime konkretno nikada nisam bio posebno fasciniran, već sam ga pre video kao jednu potentnu književnu metaforu kroz koju sam mogao da izrazim horore koji su mene opsedali, a koji su  uglavnom bili vezani za te ratne godine.  Možda ću sada i razočarati neke svoje čitaoce, ali ja sam sigurno gledao manje dokumentarnih snimaka tog tipa od prosečnog srpskog gledaoca. Mnogo ljudi takve snimke recimo skida sa interneta, čuva na mobilnim telefonima, dok ja apsolutno nemam fascinaciju tim prizorima i tim slikama.  Ja sam te slike i prizore devedesetih uglavnom gledao mimo svoje volje, jer ih je bilo nemoguće izbeći: u zloglasnim Dnevnikovim dodacima, u dnevnim novinama, na naslovnim stranama. I one su, pre fascinacije, za mene više predstavljale velike znakove pitanja,  podjednako vezane za to šta se to tamo na ratištu dešava i šta to znači za moj život i moje mesto u svetu, kao i na koji to način utiče na moju fascinaciju hororom. Jer, jedna je stvar oduševljavati se filmovima u kojima se ljudi između ostalog i kolju, i čereče, i obezglavljuju, u nekoj tamo Holandiji, Danskoj, Francuskoj, Americi, gde publika to posmatra sa velike distance, a druga je stvar kada to, kao mi ovde na Balkanu, svakodnevno imaš u svim medijima. U takvoj situaciji, između ostalog, počinješ da preispituješ i svoju ljubav prema hororu, koja je, bar kod mene, do osamnaeste već bila profilisana i razrađena, ali su me novonastale okolnosti navele da je iznova promislim.

FS: Moj je uopšten utisak da ljudi koji kod nas pišu fantastiku inspiraciju crpe prevashodno iz onoga što su čitali u knjigama i stripovima, ili onoga što su gledali na filmu, dok ti više životno iskustvo smatraš presudnijim za kvalitetno pisanje. Generalno, mnoge si od tih ličnih doživljaja i sećanja iz 90-ih utkao u svoj roman. Koliko, sa druge strane samosvesno tražiš ta bizarna, neobična iskustva, koliko sam tražiš onog Poovog “đavola perverznosti”?

DO: Pa… tražim đavola (smeh). To se ogleda na nekoliko načina. Što se tiče ljudi, oni su mi najzanimljiviji, kao fenomen, kao nešto najunikatnije i najbizarnije što postoji u svemiru, i možda ta fraza zvuči otrcano, ali koliko god se horor bavio natprirodnim stvorenjima, on u suštini mora da ima ljudsku dimenziju, ne u doslovnom smislu reči da se na kraju otkrije da su sva čudovišta u stvari bili maskirani ljudi i da su se pretvarali, nego da ta dimenzija bude nešto psihološki relevantno. Znači da te metafore, čudovišta, bogovi, demoni, nose implikacije vezane za stavove i vrednosti  glavnog lika i čitaoca. Dakle, da to nekome saopšti nešto što će ga pogoditi na nekom važnom mestu, a ne samo da posluži za ubijanje vremena putem čitanja manje ili više zabavne "akcije".

FS: Ok, ali zanimaju me konkretna iskustva, tvoja putovanja, susreti, kolika je tu tvoja hrabrost? Pomeni neka od ekstremnijih iskustava.

DO: Neka od mojih ekstremnijih iskustava desila su se protiv moje volje i nisam ja svojom hrabrošću ili ludilom hrlio u njih. Recimo to, što sam bio u Prištini 1999. za vreme bombardovanja, kao regrut, bilo je jedno od onih, kako kaže Đorđe Kadijević “graničnih” iskustava. Znači, kada otkrivaš da li jesi ili nisi! Naravno, svi mi u relativno mirnodopskim uslovima u Srbiji imamo neku svoju normalnu egzistenciju, imamo sebi srodan krug prijatelja, navike, ukuse, i sebe vidimo na jedan način i mislimo da smo ovakvi ili onakvi, ali tek kada se suočiš sa tim i takvim iskustvom, kakvo nudi vojska, pa još za vreme ratnog stanja, kada je zaista "biti ili ne biti", tek onda vidiš ko si ustvari.

FS: Ali poenta je što bi ti da si mogao to iskustvo vrlo verovatno izbegao, a ono te je dovelo do inspiracije.

DO: Da... verovatno. E sad, što se tiče nekog aktivnog traganja i …“čačkanja mečke”, ima i toga, ali ne u nekom ludačkom smislu. Internet je, između ostalog omogućio da se sretnu razni ludaci, ekscentrici i frikovi koje možda u realnom životu ne bi ni mogao da sretneš jer su, recimo, introvertni, ili pod nekim drogama, ili jednostavno u susretu uživo ne bi delovali kao neki ljudi sa kojima bi normalno mogao da komuniciraš, dok preko blogova i foruma to možeš. Pa eto, na kraju krajeva, i preko mog bloga “The Cult of Ghoul” i mog pisanja, koje je izazvalo feedback i komentare, došlo je do nekih zanimljivih poznanstava.  Sa druge strane, u smislu istraživanja, dodao bih da u  poslednjih 5-6 godina pokušavam da što više putujem po Srbiji i istražujem razne lokacije: pusta sela, puste rudnike, fabrike, zgrade, uopšteno sva mesta za koja su vezane neobične priče, i koja bi mogla da se dovedu u vezu sa hororom...

FS: Da li si razmišljao o tome da napraviš neki putopis ili zbornik koji bi objedinio ta iskustva i priče, nekakav vodič kroz tu mračnu, “gothic” Srbiju?

DO: Možda, u perspektivi, još je rano da se kaže jer sam na početku tih traganja.

  

FS: Kada se razgovara o tvom romanu, nemoguće je ne dotaći se Prištine i načina na koji si opisao atmosferu tog grada viđenu očima horor frika. Na momente, deluje kao da se ona u tvojoj vizuri pretvara u onu čuvenu Barouzovu Interzonu, ili Lavkraftov Insmut. Generalno, većina fanova je najpozitivnije reagovala na tu “prištinsku” epizodu “Naživog”, koju smatraju jednim od najupečatljivijih i najjezivijh delova priče.  Koliko je tvoj prikaz ovog grada autentičan?

DO: Postoji jedna zanimljivost sa tim u vezi, a ona se odnosi na intuiciju u kreativnom procesu i stvaranju uopšte. U vreme kada sam koncipirao prvi draft “Naživog” ja sam u Prištini boravio samo tokom jednog popodneva, kod mog prijatelja Dorijana, koji je inspirisao jedan od likova iz romana, i on me je tada upoznao sa nekoliko svojih prijatelja. Uglavnom smo sedeli u stanu, tako da nisam video puno od grada, ali taj susret sa njima, i te njihove priče o životima u gradu, kao i možda nekih 500 metara koje sam ukupno prošao, bile su moja dominantna slika Prištine i moja ideja vodilja u pisanju. Kasnije, tokom rata, prinudnim spletom okolnosti, boravio sam tamo kao vojnik tokom tri meseca NATO bombardovanja. Ni tada nisam imao prilike da se prošetam ulicama i posetim veći broj lokaliteta, međutim, u svakom slučaju, mogu da kažem da sam osetio njihov duh. E sad, uprkos tom relativno svedenom iskustvu, a prevashodno zahvaljujući razgovorima sa Dorijanom i mojim impresijama, može se reći da sam ja napravio neku moju Prištinu. Pošto sam, nekoliko godina kasnije, Dorijanu, nakon bombardovanja i gubitka kontakta od izvesnog vremena, poslao finalni draft romana, bilo je prosto neverovatno koliko se detalja u njemu poklopilo sa stvarima o kojima mi on uopšte nije pričao, odnosno koje sam ja izmaštao, a pokazale su se tačnim! Recimo, činjenica o postojanju izvesnog okultnog bratstva, koje je zaista  u to vreme kada se roman dešava, operisalo u Prištini i radilo svakojake stvari - doduše ne tako ekstremne kao u mom romanu, ali mi je potvrđeno da je definitivno bilo zamešateljstava tog tipa. Sa druge strane, potvrđeno mi je, takođe, da je postojalo mesto slično mom izmišljenom prištinskom kafiću “Garuda”, u kome se okupljala ta, alternativna, opskurna gradska ekipa.

FS: Jedan od recimo meni zanimljivijih (ali i jezivijih) detalja je trenutak kada Dejan, po prvi put zove svoj kontakt za nabavku snaf kaseta na Kosovu, pa mu se sa druge strane javi opskurni glas sa ehom. Citat glasi: “U pozadini ljudskog glasa čuje se pucketanje, monotono, mehaničko pulsiranje, i šum…šum koji najviše podseća na fijukanje vetra kroz beskrajne pustare. Taj zvuk je tim čudniji što dopire iz tople avgustovske noći. Ali, jasno je da nema veze sa vremeskim uslovima i zemaljskim vetrovima…” Priština i Niš nisu daleko jedno od drugog, ali ja sam zaista u tom trenutku imao osećaj dodira nekog drugog sveta. I generalno, pošto sam pitao svoje prijatelje kako doživljavaju Kosovo, ne u onom tradicionalnom, mitološkom smislu, nego kako doživljavaju sadašnje, realno Kosovo, u većini slučajeva dobio sam potvrdu da ga doživljavaju kao prostor mraka, prostor drugog, drugačijeg, nepoznatog. Da li si svesno pucao na taj i takav doživljaj kod domaćih čitalaca?

DO: Jedan od ključih pojmova za horor je ono što je Frojd na nemačkom zvao “das unheimliche”, a na engleskom termin glasi “uncanny”- to je osećaj nečega poznatog, domaćeg, što je opet na neki način otuđeno od tebe…

FS: Ako smem da se ubacim mislim da je Kronenberg u tom smislu u svojim filmovima koristio Kanadu?

DO: Recimo, ali kod njega se radilo o osećaju Kanade za Amerikance, Kanade koja po topografiji, ulicama,  jeziku podseća na Ameriku, ali to nije. Kosovo je, dakle, nešto što je naše, a nije naše, nešto što je tu i nije tu, što nam je istovremeno i poznato i nepoznato, i što se nalazi u interzoni, udvajanju, i zbog toga mi je ono bilo idealna lokacija za priču koju sam imao da ispričam.

FS: Da li je u tom smislu Kosovo kao lokacija korišćeno u hororu, i uopšte u domaćoj žanrovskoj litertaturi?

DO: U hororu ne… ali pomenuo bih rad Dragana Filipovića, koji je pisao i piše neku vrstu naučne, folklorne fantastike. On je recimo imao nekoliko SF priča smeštenih na Kosovu. Međutim, što se tiče horor pisaca, onda ne, za njih Kosovo nije postojalo…

FS: Hajde da ovo pitanje o percepciji Kosova proširimo pitanjem o percepciji uopšte, koliko je ona ključna za horor književnost? U svojim esejima o Edgaru Alanu Pou tvrdio si da je jedna od značajnijih inovacija koje je on doneo, bila u tome da je radi stvaranja efekta jeze, umesto kreiranja grotesknih stvorova i monstuma, čitaocu češće pozajmljivao perceptivno - kognitivni aparat pomerenih, obolelih i šizofrenih osoba. Da li je to na neki način pripovedački postupak u “Naživom”, da se perceptivno -kognitivni aparat nekoga ko, poput tvog lika Dejana, ima  pomerene svetonazore u odnosu na ono što se smatra normalnim u Srbiji, podari tom nekom našem, prosečnom čitaocu?

DO: Svaki roman pisan u prvom licu pruža ograničenu perspektivu. E sad, ono što je problem kod većine srpskih pisaca fantastike i horora jeste to što je njihova vizura u većini slučajeva “everyman” vizura. Oni kao da se trude da njihovi likovi budu što normalniji, što običniji, i kao da pritom namiguju čitaocu sa strane. Komentari i vrednosti tih likova su komentari i vrednosti normalnih osoba - što u hororu ponekad i može da prođe, pošto ne tvrdim da u svakom horor romanu priča treba da bude iz perspektive ne znam kakvih ekscentrika i ludaka - ali za priču koju sam ja želeo da ispričam nije mi bio potreban taj prosečan, normalan, užlebljen lik. Zapravo je i poenta romana upravo u iskakanju iz rutine, da ono što se smatra normalnim postaje naprasno nenormalno, i da sa druge strane ono što se smatralo nenormalnim postaje nova normalnost. Stvari se okreću naglavačke, i bilo kakva sigurnost koju pretpostavljaju uobičajene uloge oca, brata, sina, muža, ljubavnika, profesora, političara, ulazi u udvajanje, dubliranje, mutaciju. Zbog toga sam ja svesno izgradio lik, koji sam, mazohistički prema sebi, a sadistički prema čitaocu, beskompromisno odbio da učinim simpatičnijim, duhovitijim, i bez obzira na povremene humorne epizode, nije bilo tog tipičnog srpskog vickastog namigivanja. Zbog toga sam, kada je roman izašao iz štampe čak bio i iznenađen vrlo pozitivnim feedbackom. Verovatno je da su se mnogi saživeli sa tim i takvim likom, koji ja uopšte nisam ciljano gradio da bilo kome bude simpatičan! Da budem konkretniji, ogradio sam se od bilo kakvog suđenja o njemu, što je još jedna boljka loše žanrovske literature - kada pisac implicira čitaocu kako treba da se oseća i da reaguje. Na kraju, možda je prepotentno reći da sam tom i takvom vizurom nečiju svest promenio, ali sigurno je da sam, makar privremeno, stavio ljude u jedan pogled koji nije konvencionalan i svakodnevan, a da li je iz tog ugla neko video nešto novo i bio mi zahvalan, ili mu je u tim metaforički skrojenim cipelama bilo neudobno, ostaje otvoreno pitanje.

FS: Da li planiraš nastavke Naživog? Da budem konkretniji, možda ne nastavke u konvencionalnom smislu reči, već one koji bi se dešavali u istom univerzumu kao “Naživo”? Tebi je idol Lavkraft, koji je, kao što je među njegovim fanovima poznato, imao tu meta-priču čije je fragmente svakim svojim sledećim radom postepeno otkrivao. Da li ti imaš nesto slično u planu?

DO: Imam… ali ne bih voleo da u ovom trenutku previše otkrivam. U pogovoru drugom izdanju sam objasnio dosta toga. Međutim, ono što je zanimljivo je, da sam ja takođe tek u Prištini shvatio o ČEMU mi je zapravo roman! Ja sam do tada imao zaplet, scene, ideje, neki osnovni sklop, početak-sredinu-kraj, ali sam tu širu sliku, konotacije i simboliku, shvatio tek tokom beskrajnih sati noćnog dežurstva, kada sam imao priliku da dugo budem sam sa sobom bez ikakvog ometanja, osim onog… da kažem, “odozgo”, sa neba kojim su krstarili NATO avioni i rakete i nosili smrt koja mi je bukvalno non-stop visila nad glavom. Tako da, ukratko rečeno, postoji jedna mnogo šira priča čiji je “Naživo” samo deo - a odnosi  se na temu okultnog rata, ili  uopšteno, ezoterične pozadine svih naših ratova.  Nju planiram da proširim u svom sledećem delu koje već ima naslov - zvaće se “Prokletije”, i dešavaće se većim delom na kosovskom delu Prokletija. A inače, jedan deo te šire priče,  ili da kažem “mitosa” (eto, da pozajmimo termin Lavkraftovog posthumnog izdavača Augusta Derleta), nalazi se i u mojoj priči “Jama”, koja je deo zbirke priča “Apokalipsa”, koju je Goran Skrobonja objavio 2011. godine. Ona direktno nije vezana ni za jedan od likova romana, već su ta dešavanja vrlo bliska onome što je u “Naživom” opisano.

FS: Veliki deo tvog dosadašnjeg rada odnosio se na teoriju horora, čija je kruna svakako doktorska disertacija “Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj knjizevnosti”. Napisao si mnoštvo eseja, književnih i filmskih kritika objavljivanih u uglednim domaćim (ali i stranim) časopisima i enciklopedijama. Da li se po tebi promenio odnos domaće intelektualne elite prema hororu? Kako uopšte tvoje kolege profesori i intelektualci, reaguju na tvoju odluku da čitav svoj radni vek posvetiš jednom tako prezrenom i prokaženom žanru, koji se i dan danas, na neki način bori za svoju egzistenciju i akademsko priznavanje?

DO: Na akademskom nivou odnos je u tom smislu i dalje vrlo stidljiv, i uopšteno se fantastici pridaje vrlo malo pažnje. Što se horora tiče, sa prvim delom tvoje konstatacije se ne bih složio, jer je on svoju egzistenciju na knjižarskim policama već odavno stekao i odbranio, postavši jedan od onih sine qua non. Sa druge strane, da budem iskren, tema ovog žanra se kod nas nije potezala, u smislu pravljenja nekog naučnog skupa, gde bi neko mogao da javno iznese kontra tvrdnje, pa da se pokrene dikusija. Ono što ja mogu da kažem, iz pozicije nekoga ko već 15-ak godina objavljuje eseje u domaćoj periodici, što uže stručnoj, književnoj, što u popularnim časopisima, niko mi nikada nije odbio tekst, ili rekao “znaš šta, taj horor, to ipak nije za nas”. Ja sam, čak i na nekim konkursima za esejistiku dobijao nagrade za eseje sa temama iz horora, na koje niko nije gledao kao na “horor-esej”, već je to bio legitimni književni esej, na legitimnu književnu temu. Tako da, mislim da se opšta svest, podjednako kod šire publike sa jedne, i akademske javnosti sa druge strane, polako menja, a smatram da će u tom smislu, od svega što sam do sada napisao, najkrupniji učinak prozivesti moj pomenuti doktorski rad. On je, naglasio bih, za domaće istoričare književnosti od posebnog značaja, jer se između ostalog u njemu definiše osnovna terminologija horora, pošto (moram to istaći) neki od tih termina nisu do sada ni bili uvedeni kako valja u srpski jezik, niti su postojali u važećim leksikonima književnih termina. Pored toga, on opisuje nastanak i razvoj horora u okvirima angloameričke književnosti u kojoj je rođen i u kojoj  je dao svoje najvrednije i najuticajnije izdanke. Dakle, obzirom na tu opštu, generalnu sliku koju sam pružio, verujem da će sada, a naročito nakon njegovog objavljivanja, biti daleko lakše i jednostavnije da se o tim temama piše i da će možda nekoga ova tema  zaintrigirati, inspirisati i povući  da se usredsredi na neki određeni aspekt, na različita čitanja, iz feminističkog, sociološkog, ili nekog drugog ugla.

FS: Važan i unikatan rad, ne samo u domaćim okvirima, rekao bih za istoriju svetske književnosti uopšte.

DO: Vidiš, ništa u istoriji horora nije slučajno, i upravo je to ta perspektiva koja je kod nas nedostajala u retkim ozbiljnijim pokušajima  esejističkog i kritičkog bavljenja njime, a odnosi se na nedovoljno smeštanje u  bilo kakav kulturni i istorijski kontekst. Uzmimo primer “Frankenštajna”, koji se u svim dosadašnjim analizama uvek povezivao sa Prometejem i starom Grčkom, ali nije se dovoljno obraćala pažnja na engleski romantizam, na Šelija, na Bajrona i na samu klimu u kojoj je taj roman rođen.

Ili kasnije, kada sam pisao o "Drakuli": bilo je potrebno staviti ga u kontekst drugih viktorijanskih romana fantastike, osvrnuti se na činjenicu da je u razmaku od 10-15 godina nastalo nekoliko ključnih dela kao što su: “Doktor Džekil i mister Hajd”, “Slika Dorijana Greja”, “Ostrvo doktora Moroa”, “Nevidljivi čovek”, “Drakula”, tih 5-6 fundamentalnih, može se slobodno reći mitova, romana koji su praktično stvorili neke arhetipove. I kada se njihova uzajamna povezanost uzme u obzir, rekao bih da je taj i takav komparativistički i kontekstualni pristup jedna od ključnih novina koje je moj doktorski rad doneo.

FS: Našu publiku, osim običnih fanova svih vrsta fantastike, čini i mnoštvo onih koji potajno gaje nade da bi u bliskoj ili skorijoj budućnosti mogli da se probiju nekim žanrovskim proznim delom. Zarad njih, reci nam čemu  danas može da se nada neki mlad pisac horora po pitanju prijema u izdavačkim kućama? Kakav je odnos izdavača prema ovom žanru?

DO: To zavisi od vrste horora koju neko piše. Trenutno je horor, ne kao kategorija, već više kao sama  reč nešto što i dalje nosi sa sobom loše konotacije i što se uglavnom u marketingu izbegava. Čak i ako neko napiše horor, to se kod nas neće reklamirati kao horor, i neće na polici pisati “novi horor roman tog i tog autora” . Čini se kako je ova reč još uvek stigma, i generalno, tek treba razbiti opštu svest da je to nešto što je namenjeno morbidnim, perverznim umovima, da to čitaju nekakvi posebni čitaoci, sektaši, satanisti i tome slično. Sa druge strane, danas recimo imamo romane poput “Konstantinovog raskršća”, najveći bestseler u poslednjih nekoliko godina koji se, bez obzira na jake elemente horora, takođe nigde ne reklamira tom odrednicom. Možda se negde pomene reč vampir u gomili svih drugih motiva koji su tu prisutni: partizani, četnici, Nemci, Konstantin, Hrist u tom kvaziistorijskom denbraunovskom konceptu koji je preslikan u Srbiju i koji se, nažalost, do sada pokazao kao uspešna formula za štancovanje novih pisaca. Zahvaljujući tome, sada imamo slučaj da se pojavljuje gomila romana po toj formuli i klišeu, sa alternativnim istorijskim tokovima i autentičnim istorijskim ličnostima koje sreću razne, vampire i duhove, i koji su delovi milenijumskih urota što sežu do Rima, Grčke, Egipta, a prelamaju se bez izuzetka preko srpske teritorije. Ja imam jedan ironičan, i pomalo posprdan stav prema tom trendu koji, ruku na srce, u nekoj varijanti možda i može dati neke valjane rezultate, ali bojim se da je u ovom našem slučaju nedovoljno promišljen, i da više predstavlja marketinšku kategoriju, negoli nešto što je autentično i relevantno u književnom smislu.

FS: Koliko je pored problema tog trenda, na žanrovskoj sceni i u izdavačkim kućama profilisanim za žanrovsku književnost prisutan krug ljudi koji kontroliše i filtrira ono što će biti izdavano? Više puta si na svom blogu kritikovao tu praksu “tapšanja po ramenu”, i više puta su se na njemu pojavljivale prilično oštre kritike nekih domaćih žanrovaca posle kojih se gotovo zaključuje da oni ne znaju da pišu, iako su uspevali da budu objavljeni.

DO: Ti pisci imaju određen nivo pismenosti ali, uopšteno, mislim da ne postoji recept sa uspeh, niti postoji recept za objavljivanje. Pomenuću primer kada sam, spremajući se da kritički sasečem jedan vrlo slab roman koji je izdala izvesna domaća izdavačka kuća (ne želim da pominjem konkretna imena) saznao da oni  traže novac od svojih autora, što me je prilično pokolebalo u nameri. Oni dakle prvo raspišu nešto što nazivaju konkursom, gde svako očekuje da, ako bude pobednik, kao nagradu dobije objavljivanje knjige. Istina je – nagrada jeste objavljivanje, ali o trošku samog autora. Tako da je to, recimo, jedna od opcija koje se danas nude - ako želiš da platiš, možeš dobiti pečat izdavača, a u stvari si platio iz sopstvenog džepa.  Sa druge strane, može se učiniti ono što sam ja uradio sa drugim izdanjem “Naživog”: da se odrekneš "pečata" određene izdavačke kuće i da objaviš samostalno autorsko izdanje, a da ga onda prodaješ kako znaš i umeš, preko blogova, interneta, komisiono preko knjižara i sl. U svakom slučaju, ako očekuješ slavu, bogatstvo i tako nešto, šanse za to u Srbiji su veoma male, osim ukoliko se ne radi recimo o ovoj denbraunovsko-stoijljkovićevskoj formuli. Ako to uspeš da solidno napišeš, i pritom imaš  “kvaku” tipa “drug Tito je bio vampir”, na koju će ljudi da se hvataju, kao što Stojiljković ima četnike kao “good guys” ili srpske vitezove kao fantasy junake, ili ako imaš uopšte bilo kakvu političku konotaciju - pošto Srbi, čak i kad je žanr u pitanju jednostavno ne mogu bez politike - onda možda imaš čemu da se nadaš.

FS: Na kraju, da li si ikada razmišljao da u cilju pomaganja nekim mladim talentima održiš seminar, ili kurs kreativnog pisanja, na kome bi mogao da im preneseš svoja iskustva i zanatsku veštinu?

DO: Oduvek sam bio skeptičan prema tome. Mene niko nije učio da pišem, i ne verujem da se na seminarima tog tipa nešto bitnije može izmeniti. Ono u čemu je suština, je nešto što se ne može ni predavati, ni učiti, a to je “attitude”. Suština horora i suština književnosti je u “attitude-u”. Ako ti nemaš izgrađen stav, pre svega prema sebi samom, a onda prema lokalnoj zajednici u kojoj se nalaziš, pa u najširem smislu i prema svetu, kosmosu, i to ne u smislu tirada koje ćeš plasirati na stranicama svojih romana kroz likove koji drže govore, već da se između redova vidi kako ti imaš stav koji je konzistentan, tvoj, ne nešto što si odnekud preuzeo ili su te naučili na časovima veronauke, nego da se radi o odnosu prema stvarnosti koji je relevantan…onda je to prava stvar a to se ponavljam, nigde i nikako ne može naučiti!

Dragana Mašović: GOLI RUČAK

            Roman GOLI RUČAK Vilijama Barouza otkrio sam u proleće 1991. godine, potaknut najavama predstojećeg Kronenbergovog filma. Smesta je postao, i do danas ostao, jedna od najznačajnijih i najdražih knjiga u mom životu – i (uglavnom nedostižni) parametar prema kome se odmerava svako drugo umetničko crnilo, grozomornost, humorističnost, surova satiričnost, mizantropija, hororičnost, perverznost, morbidnost, grotesknost...

            Pored ostalog, bio sam fasciniran i vanrednom sočnošću jezika i čitavim nizom beskrajno duhovitih replika koje sam smesta upio i beskrajno ih ponavljao i varirao sa kolegom iz Gimnazije, koju sam baš tada završavao. Ubrzo potom mojoj sreći nije bilo kraja kada sam, naredne godine, upisavši anglistiku na niškom Filozofskom fakultetu, shvatio da će mi predavati profesorka Dragana Mašović koja je, kako sam verovao, zaslužna za genijalni prevod te genijalne knjige.

            Nažalost, ubrzo se ispostavilo da profesorka Mašović nije jedini, a možda ni glavni nosilac zasluga za prevod koji mi se toliko dopao.

            Odmah mi je bilo čudno što se, ispod naslova knjige, na prvoj strani, ispod imena prevodioca, nalazi potpisan i redaktor prevoda, Aleksandar Saša Petrović. To mi je palo u oči jer se lektori, korektori, redaktori i slično pomoćno osoblje obično navodi u nekom jedva primetnom budžaku na kraju knjige, sitnim slovima, a ne na prvoj strani. Reklo bi se da je njegova uloga bila mnogo veća, odnosno da je za njega bilo baš mnogo posla, ako je ovako i ovde navedeno njegovo ime.

            O čemu se tu zapravo radi postalo mi je jasno kada sam došao do primerka niškog časopisa GRADINA u kome je objavljen temat o prozi "Viljema" Barouza, koji je priredila Dragana Mašović. Ovaj temat je zanimljiv iz sledećeg razloga. On je objavljen PRE izlaska (redigovanog) prevoda u izdanju Prosvete iz Beograda, i u okviru njega nalazi se odlomak iz GOLOG RUČKA koji predstavlja čisti, izvorni, neredigovani prevod Dragane Mašović pre nego što se njime pozabavio redaktor, Aleksandar Saša Petrović.

            Ako uporedimo tu sirovu verziju, iz GRADINE, sa onom finalnom, koju svi znaju iz Prosvetine knjige, možemo zaključiti da je redakcija bila veoma ekstenzivna i masivna: maltene svaka druga rečenica je izmenjena, negde pomalo, a negde poprilično, suštinski. Uporedbom ove dve verzije, takođe, očito je da su razlozi za tako pomnu i suštastvenu redakciju bili sledeći:

-klikni na sliku da je vidiš u čitkom obliku-

            1) Prevod Dragane Mašović često je drven, lišen sočnosti, tonalno neadekvatan duhu Barouzove proze;

            2) Prevod Dragane Mašović sadrži niz neadekvatnih izraza, koji značenjski nisu predaleko od izvornog, ali u konkretnom kontekstu često nisu najbolje i duhu teksta najprikladnije moguće rešenje, budući da postoje adekvatniji sinonimi ili fraze za ono što tekst zahteva;

            3) Prevod Dragane Mašović sadrži materijalne greške, odnosno rešenja koja su, bukvalno – netačna. Neke reči i izrazi u izvorniku, jednostavno rečeno, prevoditeljica nije razumela i pogrešno ih je prevela. 

            Neke od krupnijih omaški prevoditeljice koje je redaktor ispravio navode se ispod (originalni prevod Dragane Mašović naveden prema: Gradina, Niš, 1-2/1986, str. 125-127; redigovan prevod Mašović + Petrović naveden prema: V. Barouz, Goli ručak, Prosveta, Beograd, 1986, str. 30-34):

            Mašović: Inkorporacija / Petrović: Korporacija

            Mašović: Građani su fino doterani / Petrović: Građani su dobro prilagođeni

          Mašović: Moraš ga naterati da bude zahvalan što se uopšte postupa sa njim /   Petrović: Moraš ga naterati da oseti da on služuje svaki tretman

            Mašović: Golu potrebu kontrolmana  / Petrović: Gola potreba kontrolisanog narkomana

          Mašović: Mentaličar / Petrović: Dušebrižnik (ovo je redak slučaj u kome je redaktor taj koji nije shvatio original i gde je njegova "ispravka" na štetu teksta; u originalu tu stoji "mentalist" – očigledno osoba sa ESP moćima, paranormalno njuškalo!)

Mašović: Za svega par meseci građani su ćućorili u ćoškovima kao neurotične mačke. / Petrović: Posle nekoliko meseci tog tretmana građani bi čučali u ćoškovima kao neurotične mačke.

Mašović: Slast od morfijuma ti je u utrobi. Kad se pukneš, dole ga tražiš. / Petrović: Slast od morfijuma ti je u utrobi. Kad se pukneš, u sebi ga osluškuješ.  

Kao što se može videti, prevodilac Mašović Vilijama naziva Viljemom, bez potrebe izmišlja nepostojeće reči (Inkorporacija, kontrolman), i ne razume pa zato pogrešno prevodi fraze "well adjusted" ("fino doterani"!), "He must be made to feel that he deserves any treatment he receives" ("Moraš ga naterati da bude zahvalan što se uopšte postupa sa njim"!), "control  addicts " ("kontrolmani"!), "the citizens  cowered in corners" ("građani su ćućorili u ćoškovima"!), "The pleasure of morphine is in the viscera. You listen down into yourself after a shot" ("Kad se pukneš, dole ga tražiš"!)...

            Ovoliki broj krupnih ispravki na ovako malom uzorku (zajedno sa čitavim nizom uslovno govoreći sitnijih podešavanja i glačanja i popravljanja kroz ceo tekst) jasan je pokazatelj o "kvalitetu" prevodilačkog rada Dragane Mašović, kao i o dubini i vrsti ispravki koje je na njemu naknadno obavio Aleksandar S. Petrović. Tim pre je, u najmanju ruku nekorektno što se, u drugom, ponovoljenom izdanju ovog prevoda, koje je izdao Algoritam – ime Aleksandar S. Petrović uopšte ne pominje, već stoji samo ime Dragane Mašović kao jedinog prevodioca, što, kao što je gore pokazano, uopšte ne odgovara istini.

            Detaljno upoređivanje čak i redigovanog prevoda sa Barouzovim originalom verovatno bi otkrilo brojne druge zanimljive omaške koje ni redaktor nije zapazio niti ispravio. Npr. jedan slučaj koji sam primetio – na mestu gde Barouz pominje "drive-in", Dragana Mašović prevodi – "parkiralište"! Originalna rečenica glasi: "Like to get in there, me, before it is loused up by  literacy, advertising, TV  and  drive-ins." Prevod kaže: "Voleo bih da odem tamo, pre nego što je useru pismenošću, reklamama, televizijom i raznim parkiralištima" (str. 41 u Prosvetinom izdanju). 

To je osoba oduvek opredeljena da predaje američku književnost i kulturu, koja danas drži predmet Introduction to American Studies i čak studentima nudi kurs američkog filma, a ne zna šta je drive-in!

            Pažljivi čitalac propratnog eseja u ovom Gradininom tematu, takođe, može zapaziti još neke omaške u kratkom propratnom eseju Dragane Mašović. Na primer, Barouzov ortak s kojim je zajedno napisao svoju prvu priču, "Twilight's Last Gleaming" (vidi GRADAC o Barouzu koji sam priredio), zvao se Kels Elvins (Kells Elvins) – ali u tekstu Dragane Mašović on je prekršten u "Vels Evans".  

Još gore, čovek koji je na Barouza najviše uticao, Brajon Gajzin (Brion Gyzin), u ovom eseju Dragane Mašović prekršten je, u nekoliko navrata, u oblik – Brajan Guzen! Makar ovo netipično ime bilo pomalo kontroverzno po pitanju toga da li ga izgovoriti ovako ili onako (ja sam prihvatio način na koji ga Barouz izgovara – and he should know!), kako god ga okrenuli, Guzen ne može biti! I molim vas bez bezobraznih igara reči!

Da se ne radi o izolovanim primerima, ili o nekakvom cepidlačenju, nego o vajkadašnjem problemu prof. Mašović, za sam kraj navodim legendarni primer njenog kuburenja sa stranim imenima (ali i sa opštom kulturom). Već na prvoj stranici knjige PSIHOLOGIJA UBISTVA Kolina Vilsona (Gradina, Niš, 1990), Dragana Mašović je uspela da omaši ime jednog od najvećih i najslavnijih slikara modernog doba, a nije joj pomoglo čak ni eksplicitno pominjanje njegove najčuvenije slike "Krik" (a.k.a. "Vrisak"), koja je postala neraskidivi deo ne samo tzv. "visoke" nego i opšte, popularne kulture, još pre Krejvenovog VRISKA.

Dakle, u prevodu Dragane Mašović Edvard Munk (Edvard Munch) zove se – Manč! U nekoj paralelnoj stvarnosti možda je on, umesto po "Vrisku", poznat kao izumitelj Mančmaloua?!

Inače, prof. Vidanović, ko-prevodilac ove knjige, odavno mi je potvrdio da je prvu polovinu knjige, pa time i ovu čuvenu prvu stranu sa slikarem Mančom, prevodila upravo Dragana Mašović – danas redovni profesor i upravnik departmana Anglistika na Filozofskom fakultetu, Niš, poznata kao veoma stroga osoba. Ona ne trpi greške i neznanje, a gde ih zapazi, najsurovije ih kažnjava – kod drugih.

"Goli ručak je onaj trenutak u kome se čovek sledi kad shvati šta mu se nalazi na kraju viljuške," objašnjava Barouz.

Pošto neke stvari ostaju crno na belo, ne mogu se sakriti. Pre ili kasnije svaki ručak se ogoli, pa tako i nabeđeni "stručnjaci" mogu da ćućore na vrhu viljuške onih koji su dovoljno uporni (i stručni) da to ogoljavanje izvedu.

Ja priložih dokumente i fakte, a istorija neka sudi!

PS: Na ovom blogu često sam se oglašavao kao pisac, kritičar i teoretičar, ali nedovoljno kao – prevodilac. Ovim postom pokrećem seriju tekstova na temu prevođenja kod nas, i mojih prevoda konkretno. Biće tu još zabavnih, sočnih stvari...

PPS: Oni koje ne mrzi, i koji su voljni da se pozabave detaljnim upoređivanjem izvornog prevoda (100% Mašović verzija – na gornjim jpg skenovima iz GRADINE) sa finalnom, objavljenom verzijom (Mašović + Petrović) a nemaju u svom domu Barouzov roman (sramota!), evo ispod te iste deonice onako kako je na kraju sređena i za štampu redigovana:

benvej

Tako sam dobio zadatak da angažujem doktora Benveja za službu u Islamskoj Korporaciji.

Doktoru Benveju je ponuđeno mesto savetnika u Slobodnoj Republici, zemlji ogrezloj u slobodnoj ljubavi i neprestanom kupanju. Građani su dobro prilagođeni, spremni na saradnju, pošteni, puni razumevanja i, iznad svega, čisti. Ali pozivanje Benveja nagoveštava da iza te higijenske fasade nije sve u redu: Benvej je manipulator i koordinator sistema simbola, stručnjak je za sve faze ispitivanja, ispiranja i kontrole mozga. Poslednji put sam ga bio video kad je naglo zbrisao iz Aneksije, gde mu je zadatak bio T. D. — Totalna Demoralizacija. Prvim dekretom je ukinuo koncentracione logore, masovna hapšenja i, primenu torture, sem u nekim ograničenim i izuzetnim slučajevima.

»Ne podnosim surovost«, izjavio je. »Nije delotvorna. Dok, s druge strane, ako se vešto primenjuje dugotrajno maltretiranje, bez fizičkog nasilja, izaziva se uznemirenost i posebno osećanje krivice. Treba stalno imati na umu nekoliko pravila, ili, bolje rečeno, rukovodećih principa u lečenju. Subjekt ne sme da shvati maltretiranje kao nameran napad od strane antiljudskog elementa na njegov lični identitet. Moraš ga naterati da oseti da on služuje svaki tretman, jer je kod njega nešto (nikad ne preciziraš šta) strašno loše. Gola potreba kontrolisanog narkomana mora se pristojno prikrivali samovoljom i složenom birokratijom, tako da subjekt ne može nikad da stupi u neposrednu vezu sa svojim neprijateljem.«

Svaki državljanin Aneksije bio je dužan da se postara da dobije punu torbu dokumenata i da je stalno vuče sa sobom. Državljani su u svako doba mogli da budu zaustavljani na ulici, a Ispitivač, bilo u običnom odelu ili u nekoj uniformi, često i u kupaćem kostimu ili pidžami, a ponekad i go-golcat sa značkom zakačenom za levu sisu, pregledao bi svaki papir i udarao pečat. Pri daljem ispitivanju državljanin je morao da pokaže propisno udarene pečate od poslednjeg pregleda. Ispitivač, pak, kad zaustavi veću grupu, samo nekolicini pregleda i ispečati papire. Ostali su onda mogli biti uhapšeni, jer su im na kartama nedostajali propisni pečati. Hapšenje je značilo »privremeni pritvor«; to jest, hapšenika puštaju ako, i kada, njegovo Pismeno Obrazloženje, sa propisnim potpisom i pečatom, overi Pomoćnik Sudije za Obrazloženja. Ali kako taj zvaničnik skoro nikad nije dolazio na posao, a Pismeno Obrazloženje se moralo lično pokazati, podnosioci su danima i mesecima džonjali u neloženim kancelarijama bez stolica i toaletnih pogodnosti.

Nepostojano mastilo je bledelo na dokumentima i pretvaralo ih u stare potvrde iz zalagaonice. Stalno su tražena nova i nova dokumenta. Građani su jurcali iz jednog biroa u drugi i mahnito pokušavali da sve završe u nemoguće kratkim rokovima.

Iz grada su bile uklonjene sve klupe, isključene sve fontane, a sve drveće i cveće bilo je uništeno. Na krovu svake stambene zgrade (svi su živeli u stanovima), svakih pola sata, zujale su bučno ogromne električne zujalice. Kad zazuje, ljudi su ispadali iz kreveta zbog vibracija. Po ćelu noć zraci reflektora su poigravali po gradu (a niko nije smeo da upotrebljava zastore, zavese, kapke ili roletne).

Niko nikoga nije smeo da pogleda u oči zbog strogog zakona protiv nametljivosti, sa ili bez verbalnog pristupa, bilo kome iz bilo kog razloga, seksualnog ili kog drugog. Zatvorene su bile sve kafane i kafići. Piće se dobijalo samo uz posebnu dozvolu, i tako dobijeno, nije se smelo ni prodavati ni davati niti prenositi nekom drugom, a prisustvo druge osobe u sobi smatralo se za prima facie dokaz konspiracije radi preprodaje pića.

Niko nije smeo da stavi rezu na svoja vrata, a policija je imala ključeve svake sobe u gradu. U pratnji dušebrižnika upadali bi u nečiji stan i počinjali da »traže stvar«.

Dušebrižnik ih tačno odvede do onog što čovek želi da sakrije: vazelinske tube, klistire, maramice zaprljane spermom, oružje, švercovani alkohol. I uvek se osumnjičeni podvrgavao grozno ponižavajućem pretresu svoje gole ličnosti na čiji račun su pravili podrugljive i uvredljive primedbe. Mnogi je latentni homoseksualac odvođen u luđačkoj košulji, pošto bi mu zabili vazelin u guzicu. Ili bi zgrabili bilo šta. Gumicu za brisanje ili kalup za cipele.

»A za šta ti je ovo?«

»Gumica za brisanje.«

»Kaže, gumica za brisanje.«

»Sve mi je jasno.«

»To nam je dosta! Hajde, polazi.«

Posle nekoliko meseci tog tretmana građani bi čučali u ćoškovima kao neurotične mačke.

Svakako, Aneksija je obrađivala i one osumnjičene za posredovanje, sabotažu i političke krivice, na principu pokretne trake. U pogledu ispitivanja osumnjičenih, Benvej je izjavio sledeće:

»Dok uglavnom izbegavam primenu torture — mučenje određuje protivnika i mobiliše otpor — pretnja mučenjem je korisna da izazove kod subjekta odgovarajući osećaj bespomoćnosti i zahvalnosti što se istražitelj uzdržava od toga. A od mučenja ima koristi kada se upotrebi kao kazna i to kada subjekat odmakne tako daleko u lečenju, da kaznu prima kao zasluženu. U tom cilju sam izmislio nekoliko oblika disciplinskog postupka. Jedan je poznat kao Razvodna tabla. Za zube subjekta se pričvrste električne bušilice koje se u svakom trenutku mogu uključiti; subjekat je podučen da nasumce radi na Razvodnoj tabli, da na znak zvonom i svetlom stavlja određene utikače u određene fasunge. Svaki put kad pogreši, bušilice se uključe na dvadeset sekundi. Signali se postepeno ubrzavaju preko granica njegove reakcije. Pola sata na Razvodnoj tabli i subjekat crkava kao pretovarena mašina za mišljenje.

»Proučavanje mašina za mišljenje nam više kazuje o mozgu no ijedna introspektivna metoda. Zapadni čovek se sve više eksternalizuje u obliku raznih naprava. Jesi li ikad puknuo kokain u glavnu venu? Tresne te pravo u mozak, aktivirajući veze za čiste slasti. Slast od morfijuma ti je u utrobi. Kad se pukneš, u sebi ga osluškuješ. Ali koka je struja kroz mozak, i nju samo mozak traži; to je bestelesna i bezosećajna potreba. Mozak nabijen kokom je pomahnitali fliper, iz njega blesne ružičast i plav električni orgazam. Kokinu slast bi osetila i mašina za mišljenje, tu prvu vrevu gnusnog života insekata. Žudnja za kokom traje samo nekoliko sati, dok god se u mozgu stimulišu njem kanali. Razume se, dejstvo koke može da se proizvede i električnom strujom koja aktivira kokine kanale u mozgu...

Doktor za stravu u "Večernjim novostima"

            U četvrtak 1. marta 2012. VEČERNJE NOVOSTI su posvetile ¼ svoje kulturne strane mom doktoratu o horor žanru u tekstu pod naslovom Dejan Ognjanović prvi doktor strave. Sa njima sam imao solidnu saradnju jedno vreme, dok su imali (i plaćali) honorarne saradnike, a naročito kroz niz tekstova za Kulturni dodatak sredom, pa je nekako i logično da je ovaj list bio prvi koji je pridao pažnju mom doktoriranju. Šteta samo što su autori teksta propustili da pomenu ime mentora na doktoratu, prof. dr Zorana Paunovića...

Evo kako to izgleda na delu (klikni na sliku da vidiš veću i čitkiju): 

            Isti ovaj tekst možete (na latinici!) videti ako odete OVDE, sa jednim bonus-dodatkom: naime, ispod ovog teksta možete videti jedan solidan presek tipičnih srpskih komentara i komentatora koji ljubiteljima treša može biti zabavan. Naravno, u Srbiji svi sve znaju bolje čak i od osvedočenih eksperata, u sve se bolje razumeju nego u svoj sopstveni posao (if any), pa tako i pojedini genijalci među ovim komentatorima (naglašavam: pojedini, jer ima i nekoliko sasvim razumnih, koji znaju o čemu govore). Dakle, uobičajena srpska zabava... Baš zbog stoke poput nekih od komentatora i VREDI doktorirati – kako bi se namamile te kratkovido-neuke i zavidne bubašvabe da izmile iz mraka i memle svoje anonimnosti kako bi lakše bile zgažene ili spljeskane težinom mog rada!

Odbrana horor doktorata: SLIKOVITI IZVEŠTAJ

 

 Odbrana je najbolji napad!

            Evo, kako je protekao ovaj istorijski događaj – odbrana mog doktorata na temu poetike horora u angloam. književnosti – iz mog ugla. Neke kratke, manje-više objektivne izveštaje već ste videli, a evo sad i mog, subjektivnog.

            Pre svega, da ne bude nikakve sumnje oko toga: ISTORIJSKA POETIKA HOROR ŽANRA U ANGLO-AMERIČKOJ KNJIŽEVNOSTI *nije* jedan od onih radova pisanih reda radi, zbog titule kao takve, rađenih za fioku i za mračne uglove univerzitetskih biblioteka koji, inače, pod debelim slojevima prašine skrivaju gomile i buljuke "naučnih" nakucavanja koječega. Ovo je moj Magnum Opus, rađen svesno da bude takav, dakle – Summa Summarum mog promišljanja horora kao žanra u književnosti na engleskom jeziku. 

Šta god da sam do sada pisao i objavljivao, i šta god da još stignem da uradim do kraja svog života, kako na polju teorije i kritike, tako i u smislu proze (priče i romani), ovaj rad će uvek biti u top-3 najvažnijih stvari koje sam ikada uradio. To znači da ću u mrakove grobne jednoga dana biti poslat kao "Dejan Ognjanović, autor X-a, Y-a i, naravno, ISTORIJSKE POETIKE HOROR ŽANRA..."

            Ovaj rad pisao sam u okolnostima koje nisu bile baš najlagodnije po mene: kao što znate, posle 10 godina rada na Filozofskom fakultetu u Nišu (asistent na predmetu Američka književnost, na Anglistici) s posla me je praktično najurila prof. dr Dragana Mašović, neutažena usedelica čiju sam sujetu neizlečivo ranio a) brojnim knjigama i radovima koje sam objavio tokom vremena dok sam uzalud pokušavao da je zadovoljim svojim magistarskim radom o Pou i b) nevoljnošću da držim časove vežbi koji nigde u rasporedu ne postoje, njoj za "ljubav", na predmetu na kome nisam angažovan.  

Dakle, bio sam slobodan igrač, na Birou za nezaposlene, dok sam svoj neplanirani neplaćeni odmor koristio kreativno, pišući ovu tezu, umesto da se gnjavim po sudovima sa ovom nesrećnom ženom i da gubim i to malo živaca koji su mi preostali nakon 10 godina služenja pod njom. Nije bilo lako, za slučaj da to uopšte treba da crtam, biti bez prihoda i bez verovatne šanse da se vratim poslu u struci, ali eto: pisanje ovog rada bilo je, kao i toliko toga drugog u mom životu, Čin Vere. Prepustio sam mu se sasvim, i napisao ga najbolje što sam umeo i mogao, nepraktično kao i uvek, bez kalkulacija, bez sitničarenja, na 450 strana glavnog teksta + 20-ak strana bibliografije itd.

            Sa mentorom kakav je bio prof. dr Zoran Paunović cela ta odiseja bila je značajno lakša i prijatnija: zahvaljujući njemu, rad na tezi bio je sve ono što gnjavaža sa magistarskim radom (i sa prof. Mašović koja je bila mentor na njemu) nije bio. Opušten. Vedar. Stručan. Obojen poverenjem i poštovanjem. Ažuran. Dobronameran... Zato sam ga i završio nešto brže nego što to sa doktoratima inače biva. Svakako je pomoglo i to što sam teoretske osnove horor žanra umnogome postavio već u svom jedva-odbranjenom magistarskom radu, i što su deonice o Pou iz njega, kao i neki drugi moji raniji napisi o hororu, bili od koristi pri izradi doktorata.  

Izveštaji sa odbrane magistarskog rada, 2009. godine, napisani su u vreme kada sam još uvek radio na niškom Filozofskom fakultetu, pre nego što je prof. Mašović razotkrila svoje mahinacije da se ja odatle uklonim i zamenim "poslušnim" beskičmenim asistentom koji će na njeno: "Skoči!" samo da pita "Koliko visoko?" Iz tog razloga, on nije naročito detaljan po pitanju mračnih i gotovo traumatičnih aspekata tog dešavanja, koje je spolja izvedeno relativno mazno (u Draganinom prepoznatljivom stilu), ali je takođe iznutra, iza kulisa, što sam ja najbolje znao, bio više nego naporan, iznurujuć i stresan kako to samo prof. Mašović ume da izvede. O tome ne znate ništa, i neću time ni da se bavim ovom prilikom, ali dovoljno je samo uporediti sliku "čestitanja" komisije sa odbrane magistarskog, i čestitanje komisije sa odbrane doktorata, pa da *svakome* bude jasno o čemu se ovde radi.

            Celu tu zlosrećnu priču pominjem sada, povodom ovog po svemu prijatnog i vedrog i veselog povoda samo radi kontrasta, i da bih podsetio ljude koliko su zapravo retki istinski opušteni i normalni momenti poput ove odbrane sada, i da kao takvi još snažnije sijaju na pozadini čemera i mraka koji inače izlučuju akademske bubašvabe poput gorepominjane matrone. Dakle, uoči odbrane doktorata nisam imao ama baš ni najmanjeg razloga za bilo kakvu strepnju ili bojazan od bilo koje vrste problema, naprotiv.

Ne samo što je mentor jedan od najdivnijih i najljubaznijih ljudi koje sam ikada upoznao, nego su i druge dve članice komisije (prof. Vukčević i prof. Popović-Srdanović) takođe dobronamerne i prijatne osobe od kojih nisam imao razloga da očekujem neka podmukla pitanja ili klipove u točkovima. Takođe, ovom prilikom, na beogradskom Filološkom fakultetu, čekala me je odbrana pred nekim od najdražih i najbliskijih prijatelja (kakvih u Nišu imam mnogo, mnogo manje): dakle, imao sam da igram pred svojom iskrenom publikom, a ne pred backstabbing kolegama i sličnima.

            Tako je i bilo. Odbranu mog doktorata svojim prisustvom i podrškom uveličali su neki vrlo relevantni ljudi koje imam čast da smatram prijateljima: Đorđe Kadijević, reditelj, živa legenda, pionir srpskog filma fantastike kome sam posvetio knjigu U BRDIMA, HORORI;  

Dušan Gojkov, pisac i urednik Balkanskog književnog glasnika; Ivan Velisavljević, kritičar i teoretičar, ko-urednik NOVIH KADROVA; Kristina Đuković, kritičar i dramaturg; Miloš Cvetković, kritičar i pisac; Nenad Bekvalac, glumac, kritičar i medijska zvezda; Vanja Čanković, reditelj (koji je svojom kamerom usnimio video zapis cele ove odbrane); Vladimir Kolarić, kritičar, pisac i teoretičar sa FDU;  

Ivan Tomić, pesnik, fotograf, novinar i moj dragi domaćin; Žarko Milićević, Neki Đavo (predsednik?) u društvu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić"; Nikola Vitković, muzičar i crtač, Nekronom-Ikonopisac; Nikola Popević, prevodilac; Marko Šelić Marcello, koji repuje u redakciji Veselog Četvrtka, za koju povremeno pišem o DILANU DOGU; 

Dušan Mladenović, strip-ekspert i urednik u Veselom Četvrtku;  

Dragoljub Igrošanac, urednik sajta Art-Anima; Vlada "Nevidljivi", novinar Bg 202 i urednik sajta "Pogled iz svemirskog broda"; Marko Pišev, najbolji živi srpski pisac horora; Jovan Ristić, novinar i pisac; Dejan Klinčov, fantastični fotograf, i još mnogi drugi čija imena širem čitateljstvu nisu znana, ali meni su draga.  

Bio je tu čak i prof. Aleksandar B. Nedeljković, veliki borac za čistotu SF-a, koji je uredno hvatao beleške i kasnije obznanio svoj prikaz ovog dešavanja. Bilo je tu i nekoliko pratilaca ovog bloga, od kojih sam neke upoznao, neke nisam, ali sve u svemu, u svečanoj sali okupilo se nekih 40-ak ljudi da podrži i pozdravi prvog doktora horora u Srbiji (a i šire). 

Ko je bio na drugim odbranama, zna da njihovu publiku mahom čini familija kandidata (majke, strine, ujne, babe...) i kolege (zaposleni na istom faksu). Na mojoj odbrani, moram da naglasim, nije bilo ni familije (po mojoj želji) ni kolega (kojima je Beograd predaleko). Svejedno, na njoj je, kao što se može videti, bio krem kremova kulturnih i pametnih i dragih ljudi koji se bavim sličnim stvarima kao ja.

            Sreda 22.02.2012. (pet dvojki! 5x2=10!) došla je samo nekoliko dana po okončanju najdužeg ledenog doba u skorijoj istoriji ovih krajeva: barem ja ne pamtim dužu i veću neprekinutu gnjavažu sa mega-niskim temperaturama kakvu smo imali u periodu od oko 25.01-20.02. Sneg i led su se već uveliko topili, dan je bio svež ali prijatan, nebo sivkasto-belo, napolju izmaglica, sve u svemu – meni prijatan gothic gloom, sasvim prikladan predstojećem dešavanju.

            Iako racionalno nisam imao razloga za bilo kakav strah ili tremu, ono iracionalno i telesno u meni ipak je bilo svesno veličine i važnosti ovog trenutka, barem za mene, tako da ne mogu reći da sam se naročito naspavao prethodne noći kod prijatelja Tome, niti da mi je ujutro bilo baš do jela, iako je njegova cura Jovana napravila palačinke (od kojih jedva nekako pojedoh jednu). 

On mi je pripomogao i ubrzo zatim oko nabavke i tegljenja sokova i vina za čašćenje posle ceremonije, a Jovana je kasnije uskočila oko keteringa koji je u nekom trenutku pristigao (naručen dva dana ranije). Raskravilo me je prisustvo prijateljskih lica, od kojih su neki potegli iz vrlo dalekih krajeva da me sada podrže, drugi su načas umakli s posla i drugih obaveza... a neki od opravdano izostalih (npr. Aca Radivojević) ili geografski udaljenih (npr. Lilit) poslali su SMS-podršku i čestitke.

            Što se tiče mog držanja, nisam imao razloga da očekujem ništa nalik tremi. Ako je nisam imao kada sam pre par godina u Montrealu, na Fantaziji, pred nekoliko stotina stranaca (novinara, kritičara, film frikova i gikova...), na njihovom jeziku, imao da stojim na pozornici i pod reflektorima nešto govorim nemajući pojma ni kome govorim ni kako će to biti primljeno, onda zaista nisam imao razloga da drhtim od prilike da o hororu govorim pred ovom cenjenom komisijom i pred ovolikim dragim prijateljima i poznanicima.  

Ipak, jedan deo mene bio je svestan mazohističkih poriva o kojima je pisao Bora Ćosić u svojoj POVESTI O MIŠKINU (sjajna knjiga; ko nije čitao, neka pohita!), kao i Đavola Perverznosti kojega je prvi definisao Edgar Alana Po, tako da sam ipak bio oprezan da se ne opustim previše i da svoj deo priče odradim dostojanstveno i prikladno trenutku.

            Tako je i bilo. 

            Prema ustaljenoj proceduri, prvo su mentor i predsednica komisije (prof. Dubravka) pročitali delove moje bio-bibliografije, pa je mentor pročitao kraću verziju inače podužeg referata o mom radu. Zatim je meni data prilika da, u kraćim crtama, do 20 minuta, kažem ponešto o tome zašto sam izabrao ovu temu, koje sam hipoteze eventualno korigovao i menjao, do kojih sam novih saznanja pri izradi rada došao i u kom pravcu planiram da usmerim svoja dalja istraživanja započeta ovde. To sam sve izneo prilično glatko i opušteno, a onda je došao trenutak za ono što je na dobrim odbranama najduža deonica: razgovor komisije i kandidata. 

---Inače, prisustvovao sam ja i nekim lošim odbranama magistarskih i doktorskih radova, na kojima su kandidati ubeskraj i u sitna crvca prepričavali svoj rad i iznosili i razvijali svoje teze a neki su još usput igrali kao pavijani uz svoje Powerpoint prezentacije i inserte i klipove i zvonca i zvečke – ali to nije bila ideja dobre odbrane, ni mene ni mog mentora. Da se htelo ići s takvim šouom, nije da nisam mogao da spremim niz filmskih inserata da ilustrujem svoju horor priču i napravim dvočasovni šou sa munjama i gromovima i kricima i škripavim vratima i vukovima koji zavijaju. Sveta jednostavnost bila je moj ideal kako u pisanju rada tako i u njegovoj prezentaciji, uključujući tu i moj samosvesno un-fancy dress code (uostalom, davno sam se zarekao da me u odelu, a naročito sa kravatom, živog videti nećete).---

Pitanja koja su mi postavljana ticala su se moje (argumentovane) tvrdnje da se tzv. gotske studije često pretvaraju u taoce van-književnih sila, ideologija i teorija koje onda koriste književna dela samo kao odskočne daske za svoje filozofijade i kao skladište resursa određenih metafora kojima se ilustruju neke unapred postavljene (marksističke, frojdističke, feminističke...) teze. U komisiji sam imao dve profesorke, od kojih se jedna prilično bavila feminizmom, ali moj odgovor na ovo pitanje zadovoljio ih je i nije izazvao nikakvo bitnije talasanje (koje sam više osetio u publici) jer moje teze, očito, nisu bile usmerene protiv feminizma kao takvog, nego protiv nekih vrlo konkretnih iskrivljavanja fakata književne istorije i konkretnih dela od strane, pored ostalog, i feminizma.  

Zatim, pitali su me da obrazložim tvrdnju da je E. A. Po bio u skladu sa duhom svog vremena, a onda i da pojasnim da li smatram da je on bio vrhunski i potpuni racionalista. Takođe, traženo mi je da pojasnim svoju tvrdnju da je u razvoju horora primetan sve veći sekularizam kod pisaca ali i kritičara (napuštanje ili drugačiji tretman natprirodnih i religioznih predstava), kao i da malo dodatno pojasnim odnos prema hrišćanstvu kod autora koji su pretežno protestanti a pišu o katoličkim sveštenicima, opaticama i manastirima.

Zatim, imao sam da malo razvijem svoju kritiku Stivena Kinga i, naročito, da kažem nešto o elementima duhovnosti i religioznosti kod njega, kao i da ponudim svoju viziju toga gde je horor književnost danas, koji su dominantni trendovi i koji se pravci razvoja mogu očekivati u bližoj budućnosti. Na kraju, došao je red i na mentora, koji je pitao da prokomentarišem i obrazložim njegov utisak, da horor nije naročito prisutan među delima savremenih nežanrovskih pisaca, za razliku od drugih žanrova (SF, krimić i sl.) koji su prisutniji u delima "mejnstrim" pisaca.

Moji odgovori na ovo preopširni su da bih ih ovde prepričavao, ali recimo ukratko da su bili, čini mi se, ubedljivi, jasni, razvijeni, argumentovani primerima i imenima i naslovima gde je trebalo, i mada je taj razgovor povremeno imao polemički ton, to nije bila rasprava niti neslaganje već samo razmena mišljenja koja se ne poklapaju baš svuda i u svemu. Valjda se i očekuje od jednog doktora nauka da razmišlja svojom glavom i da se sa ponekim sudom ili utiskom i ne složi, pod uslovom da je to u stanju da odbrani, što sam ja učinio (mada bi kod nekog drugog mentora možda bilo malkice nepametno decidirano se, na odbrani, ne slagati s njegovom tezom)! 

U svakom slučaju, ovaj razgovor je potrajao nešto duže od sat vremena, tako da je glavni deo odbrane, započete negde oko 13.20h, okončan oko 15h, kada se komisija povukla u drugu prostoriju da izglasa odluku da li da me pusti da doktoriram ili ne.

Posle 5-7 minuta vratili su se i, na žalost mnogih neprisutnih, ali na veselje većine prisutnih, proglasili su Dejana Ognjanovića za doktora književnih nauka.

Usledilo je čestitanje komisije, moji skromni horor pokloni za njih, a onda i čestitke i nazdravljanje od strane prijatelja, kolega i drugih posetilaca (poneki čak i sa prigodnim poklonima).

Jedna poštovateljica mog rada čak je izradila zlatnokartonsku krunu s natpisom DOCTOR OF HORROR koju mi je s leđa namaknula na lubanju, pa sam i s tim čudom minut-dva pozirao i bečio se u kamere, dok je ketering unet u salu.

Firma koju sam odabrao (na preporuku Spomenke iz TARDISA) nije se obrukala, i posluženje je bilo sasvim okej, pa i više od toga. Pošto znam da ima čitalaca koje sva ova naklapanja o teoriji žanrova nasmrt smaraju i zanimaju ih samo tračevi i šta se jelo a šta pilo, evo post-dok jelovnika:

TORTA OD PAPRIKA (paprike, sir, šunka, beli luk); SLANA TORTA (pečurke, šunka, jaja, krastavčići), ROLAT SA RUSKOM SALATOM (šunka, jaja, grašak, majonez), PICA ROLAT (šunka, pečurke, kačkavalj, pavlaka, kečap), SLANE KROFNE sa ruskom salatom, ŠVEDSKA PITA (šunka, feta, kiseli krastavčići), KORPICE SA ČOKOLADNIM KREMOM (krem, slatka pavlaka) i PITA SA VIŠNJAMA. 

Pilo se crno vino RASKOVNIK vinarije "Jelenković" iz Negotina, domaća prepečenica, više vrsta sokova i Coca-Cola.

Svi koji su imali vremena, ostali su da zaliju doktorat u svečanoj sali, i bilo je to prijatno druženje koje je potrajalo nekih 90-ak minuta na tom mestu, a onda su oni najdokoniji produžili u obližni ROYAL na još ćaskanja i napijanja.

Na kraju je jedan deo društva produžio i do doma mog domaćina Tome, gde se u prijatnom i intimnom okruženju nastavilo sa proždiranjem preostalog posluženja i sa ispijanjem preteklih, i novokupljenih količina ovoga i onoga.

Svečanost je uveličala i njegova boa konstriktor, Koča, s kojom su pred kamerama pozirali oni koji zmije vole. Ja ih volim estetski, ali nisam fan toga da mi se migolje po telu i iz principa ih ne hvatam u ruke niti se slikam s njima, ne iz straha nego zato što ne osećam nikakvu posebnu naklonost prema njima, ili barem prema hinjenoj bliskosti s tim alien stvorenjima.

Umesto toga, radije sam se družio sa Tominim afričkim maskama, a kako je noć odmicala naprasno su počele da mi prijaju i neke džipsi + starogradske + makedonske + etno i slične pesme, pa se s tim i završio taj dugačak dan.

Eto, to je ono što se za javnost može reći o ovoj odbrani, a sočnije detalje čitaćete u mojoj autobiografiji, jednom kada nađem za shodno da je napišem.

Sve fotografije kojima je ilustrovan ovaj izveštaj načinili su Ivan Tomić (aka Toma, Horla Tomahawk) i Dejan Klinčov, a ima i nešto skinutih sa video zapisa koji je napravio Vanja Čanković (aka Plissken).

Čitav snimak odbrane NEĆE biti javno kačen – prosto, to nije akademski običaj i nigde na netu ne videh da je neko to radio, pa neću baš i u tome da budem trailblazer. Neka bude dovoljan ovaj kratki prilog koji je Vanja izmontirao, u trajanju od malo preko 8 minuta, da steknete ideju kako je to delovalo sa zvukom i pokretom:

Što se tiče samog doktorata, i često mi postavljanog pitanja "Kada će da bude knjiga? Kada ćemo to da čitamo?" – odgovor na to je sledeći.

POETIKA HORORA izaći će u tri toma (poetika gotika, poetika klasičnog i poetika modernog horora). Za sada nemam izdavača niti sam sa bilo kim pregovarao. Neću da žurim s tim, knjiga svakako neće izaći PRE nego što se opet zaposlim i steknem zvanje docenta. Takođe, knjigu sigurno neću dati budzašto, niti nekom malom izdavaču. 

No, o svemu tome bićete uredno obavešteni na ovom blogu, čim se nešto bude pokrenulo u tom pravcu. Do tada, najnestrpljiviji mogu da je listaju u čitaonici Filološkog Fakulteta.