Dragi moji,
presrećan sam što mogu da obznanim da je moj roman ZAVODNIK ponovo dostupan.
Bio je rasprodat i nenabavljiv prethodne 2-3 godine, ali zato je sada tu tvrđi
i lepši u upeglaniji nego ikada! ZAVODNIK u novom, ultimativnom ruhu:
Izdavač je i ovog puta Orfelin, ali
sada u novopokrenutoj ediciji „Sabrana dela Dejana Ognjanovića“! Eto, sabiraju
me naživo!
Treba li uopšte podsećati na to o
čemu se radi u ovom romanu? Ukratko, to je moja intenzivna reimaginacija i
srbizacija nekih osnovnih premisa i situacija i tema iz novele „Okretaj
zavrtnja“ Henrija Džejmsa – uzgred, tu novelu, i još tri druge priče o duhovima
ovog autora, uz moj detaljan pogovor, imate u Orfelinovom izdanju, u „Poetici
strave“ knj. br. 17.
Dakle, mladi asistent sa niškog
Filozofskog fakulteta prihvata neobičan posao, da tokom leta drži dopunske
časove u jednom zabačenom, brdskom i poluopustelom selu. Njegovi učenici su
dvoje siročadi, Miloš i Biljana, koji imaju 11 godina, a o njima se stara baka
Grozda. Došavši u primitivnu ruralnu sredinu, mladi obrazovni čovek doživljava
kulturološki šok – ali čekaju ga i mnogo veći šokovi u toj senovitoj kući, nad
koju se nadnosi neka sablasna tajna vezana za pokojnog oca te dece, a ko zna,
možda i za decu, babu, i ko zna koga i šta što se noću (ali i danju) tu
ukazuje...
Ne bih ponavljao ono što sam već kazao o ovom
novom izdanju OVDE: https://cultofghoul.blogspot.com/2026/05/ultimativni-zavodnik-i-orfelinova.html Tu
piše sve što treba znati o sadržaju i izgledu ove knjige.
Ovom prilikom samo još ovo: cena je 1.500
din + ptt. Savetujem „preporučenu tiskovinu“ ako uzimate samo jednu knjigu
(to bi izašlo 230 din); ako uzimate više primeraka ove knjige, ili još
neke druge moje naslove, onda je bolje da šaljem kao „cc paket“ (400 din
bi to pokrilo). Imam i ORLU I DRUGE PRIČE STRAVE Gija de Mopasana, kao i još
poneke Orfelinke, Vesele Četvrtke i Ghoul Press izdanja, pa pitajte i kašće vam
se.
.jpg)
Potpis
i posveta autora su besplatni – samo napomenite želite li, i za koga (ako
uzimate kao poklon).
Pišite
mi na mejl što pre (dogstar666 at yahoo dot com) i
rezervišite sebi primerak, jer ja ih neću imati mnogo kod sebe – ipak treba
Orfelin od nečega da živi! – pa zato, kome je stalo da je ima s mojim potpisom,
i direktno od mene nabavljenu, nek ne čeka mnogo.
.jpg)
A
za one koji se nećkaju, ispod nudim jednu ekskluzivu.
Naime,
standardna stavka u svim knjigama mojih Sabranih dela biće i deonica „REKLI SU
O...“ Za ovu knjigu ja sam napravio širi izbor odlomaka iz svih relevantnih
objavljenih kritika ZAVODNIKA, a onda je urednik i izdavač, Milenko Bodirogić,
načinio uži izbor onoga što ide u knjigu. Konkretno, odabrao je odlomke
iz prikaza koje su napisali Đorđe Kadijević, iz Pogovora II
izdanju romana (Orfelin, 2015), Davor Šišović, „Strava je na selu“ (Prikaz
objavljen u Glasu Istre, 21. rujna 2014) i Ilija Bakić, prikaz objavljen
u novosadskom Dnevniku, 10.07.2014.
Njih čitajte u knjizi – kao i
odlomke iz mojih intervjua gde sam pričao o ZAVODNIKU, kao i deonicu NEKE
ČINJENICE O ZAVODNIKU, koja uključuje i preciznu hronologiju ključnih dešavanja
u toj familiji.
Ispod vam nudim odlomke iz kritika
koji nisu ušli u knjigu, ali i te kako sadrže vredne uvide i
promišljanja. Čitajte, pa procenite i sami.
REKLI SU O
ZAVODNIKU
KRITIKA
(Odlomci
neuvršteni u knjigu: ekskluzivno na blogu)
„A
cela priča Zavodnika je u tome kako raskinuti ovo prejemstvo, kako izaći
iz ove začaranosti „svetom“, zapravo grehom, smrti i đavolom, i kako prihvatiti
svoju punu ljusku odgovornost, van svih obmana, samoobmana i zaludnih snova.
Naš racionalistički i skeptički individualizam nam u tome ne može i neće
pomoći, i to je još jedan momenat koji ovaj horor ukotvljuje u „vizantijsku“
tradiciju, u njene spoznaje, intuicije i senzibilitete, u njen krik ka
izbavljenu i preobraženju sveta, u njen krik za istinom, istinom ličnom a ne
istinom autoriteta, istinom živom, za žive i od živih. Ovo je „dekadentni“
roman jedne potencijalno velike kulture, jedne tradicije koja bi mogla da spase
svet, da je ne napuštaju i njeni najbolji sinovi. A naš izbor „oca“ je zapravo
naše slobodno opredeljenje za svoj sopstveni ljudski lik ili protiv njega. Naš
izbor „oca“ je slikanje naše sopstvene ikone. Naša slabost, naša usamljenost,
naš strah i naša zatvorenost, sve to otvara vrata onim silama o kojima ne bismo
ništa da znamo, od kojih okrećemo oči da bi ih, ustvari, još jasnije videli.
.jpg)
Roman
Zavodnik nam, svesno i nesvesno, voljno i nevoljno, otkriva šta nas i
„ko“ nas to zapravo „zavodi“, i tera nas da osluškujemo našu sopstvenu krv
jednako barem koliko i naše misli, da tražimo ono što smo već zaboravili da smo
uopšte izgubili, a zapravo same sebe. Sve moguće mane i vrline ovog romana kao
literarnog dela (p)ostaju nebitne zbog konteksta koji on priziva i u koji nas,
makar nesvesno i nevoljno poziva, zbog ličnog glasa koji nam se obraća, sviđalo
nam se ili ne ono što nam govori i kako nam govori. Jer u „glasu“ (govoru) je
logos a u ličnosti je sloboda, i šta nam više treba? To su osnove na kojima
treba da stvaramo zajednicu koju ovaj roman, svojom „ideologijom“, „imidžom“
(dakle, „slikom“) i samim svojim postojanjem ovde i sada, prividno negira. Ali
tu je budućnost i tu smo mi, i ništa nas ne može uplašiti. Ova knjiga će u
budućnosti i u „nama“ dobiti svoje pravo mesto, ili je neće biti. A budućnosti
će biti, a biće i „nas“, u to ne možemo sumnjati. Kako bismo?“
--- Vladimir
Kolarić, „O ikoni i zavođenju“
Objavljeno
aprila 2014. na blogu autora
(https://vladimirkolaric.blogspot.com/2014/04/o-romanu-zavodnik-dejana-ognjanovica.html)
Preneto u
knjizi Hrišćanstvo i umetnost (Biblos, Beograd,
2021).
*
 |
| forzec knjige |
„Pojavivši
se pred čitaocima čitavih jedanaest godina posle Ognjanovićevog prvenca, romana
Naživo, Zavodnik donosi napredak u jeziku i pripovedačkoj
veštini. Ognjanović svakako nije rođeni majstor stila, ali uspeva da stvori
ubedljiv rukopis, među čijim su najvećim vrlinama dobro dočarana atmosfera sela
u odumiranju i niz efektnih, jezivih scena, među kojima su jednako dobre i one
koje se odigravaju noću, i one koje nas iznenade, usred bela dana. Osim toga,
(tokom većeg dela romana potisnuti) konflikti između likova u potpunosti su
oživljeni, dinamični i prizivaju reakcije čitaoca, tj. neizbežne simpatije
prema jednoj ili drugoj strani, ili prema obema naizmenično. Ognjanovićevo
pripovedanje je realistično i detaljno – bujna priroda u zabačenom kraju, način
života, navike i običaji u seoskom domaćinstvu, ponašanje i govor dece, babe
Grozde, i ostalih meštana – sve to kao da je zabeleženo okom kamere, dajući
sliku i priliku ruralnog juga Srbije.“
„Zavodnik se, takođe – a što
potpisniku ovih redova deluje i najzanimljivije – može tumačiti i kao priča o
potrazi za smislom, koja implicira zaključak da je takva potraga za čoveka
beznadežna iako je glavni lik toga blaženo nesvestan. Naime, on u zaostalo selo
dolazi kao obrazovan čovek i predstavnik naprednog, prosvećenog sloja društva.
I mada je sve vreme ubeđen da Miloš i Bilja mogu da prožive smislen život
vredan življenja samo ako pobegnu iz Špaja i od baba Grozdinog pogubnog
vaspitavanja, i ako uspeju da dobiju obrazovanje dostojno njihove
inteligencije, u sredini koja je emancipovanija i udobnija – neprekidno je
očigledno da on, kao predstavnik tog „drugog sveta“, koji će, šta više, uskoro
poneti titulu magistra filoloških nauka, niti je srećan, niti se bavi ičime što
se može nazvati smislenim, i što ga istinski ispunjava.“
--- Filip
Rogović, „Strava
umirućeg sela (i grada)“
Prikaz
objavljen 10. aprila 2015. u fanzinu Emitor.
(https://emitor.rs/2015/04/strava-umiruceg-sela-i-grada-zavodnik-dejana-ognjanovica/)
*
.jpg)
„Dakle,
autor sposobno barata jezikom, i njime ne slika samo površne dijalekatske
razlike. One zapravo nikad i nisu ni površne ni naprosto dijalekatske. U jeziku
likova se krije predrazumevanje sveta koje je tim jezikom posredovano.“
„Pa
ipak, iako je profesorov modus vivendi kritičko preispitivanje sveta i samog
sebe, čini se da u toku romana on nije u stanju da pređe preko te ivice
pojavnosti i prodre do istine. U tome se, uostalom, i krije deo jeze romana –
stalno napredovanje ka istini, ali u isto vreme nemogućnost da se izađe iz
svoje kože.
Ta
nemogućnost je još evidentnija na primeru okruženja u kojem se obreo. Jezik
seljana sa kojima se susreće očekivano obiluje stereotipnim frazama, idiomima,
poštapalicama, poslovicama, izrekama, gotovim slikama i metaforama, uvek
dostupnim da se opiše svaka situacija u predvidljivom svetu u kojem se kreću –
na isti način na koji se u romanu služe takozvanom narodnom medicinom, rakijom
i dlakom psa koji te je ujeo. Zapravo najmanji je problem odučiti ih od navike
da jezik više ne uzimaju „zdravo za gotovo, kao datost koja se ne promišlja jer
je tu oduvek, stvar po sebi.“ (102) Problem je u onome što se krije iza takvog
jezika: život kao datost, i življenje kao ostvarivanje već zadatih datosti,
čist kulturni apriorizam...“
.jpg)
„Užas
kojim se ovaj roman bavi nije stoga samo užas natprirodnog (ili
protivprirodnog) koji vreba iz mraka nad usnulim selom, i koji može udariti iz
bilo kog pravca. Dok se pred profesorovim očima konačno probija veo pojavnosti,
pred njim se ukazuje užas u mnogostrukosti, užas onostranog koji je proizveden
užasnom upornošću „ovostranog“. Svet pojava i svet iza pojava pripadaju jedno
drugom, i međusobno su uslovljeni.
Iz
ove kratke rasprave jasno je da se roman nikako ne može svesti na jednu temu,
žanr, ili atmosferu. Recimo, zato, jasno i odlučno: Zavodnik je roman
koji poziva na razmišljanje, i kao takav zaslužuje pažnju čitalaca.“
---Danko
Kamčevski, „Zavodnik Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na
ivici pojavnosti“
časopis
Lipar, br. 53, 2014, Univerzitet u Kragujevcu
*
.jpg)
„A
moje impresije su da je Zavodnik lepo zamišljen i lepo realizovan i da
je najveća zamerka koju mu mogu uputiti zapravo to što u tom zamišljanju nije
bio ambiciozniji. As it is, Zavodnik je jedan uverljivo vođen
postmoderni gotski roman ili, ako više volimo, jedan pastiš gotskog romana
smešten u negotsko ili makar ne-baš-karakteristično-za-gotik okruženje.“
„(...)
narator je značajan činilac atmosfere romana, ali i pripovedačkog postupka,
pošto isključivo iz njegove vizure slušamo o događajima i okruženju i njegova
je odluka koji se događaji opisuju potanko, a preko kojih se, kao preko
trivijalnih, preleti ili se oni odigraju u elipsi. Narator je i tako postavljen
da od čitaočeve interpretacije zavisi i da li je ovo roman sa fantastičnim
elementima ili roman o psihotičkom sužavanju svesti lika koji ima problem da sa
ženama uspostavi zdravu relaciju, koja ne bi bila definisana odnosima moći.“
„Mislim
da je Ghoul to dobro odmerio. Gotik je ionako žanr nabijen podtekstom često
seksualnog tipa, sa potiskivanjima nagona i htenja koji onda se manifestuju
kroz simboličke promene u samom okruženju, često natprirodne, pa je tako i
priča o iracionalnom ruralnom zlu postavljenog naspram urbanog racionalizma
možda samo zgodno vozilo na kome se dovozi jedna analiza muškarca koji ima
nerazrešeni edipovski konflikt (otac mu je, veli, umro možda i prekasno) i kada
dođe u situaciju gde ima jednu ekstremnu verziju majčinske figure plus
karikiranu verziju seksualnog rivala zajedno sa takođe karikiranom verzijom
objekta seksualne želje dovitljivo naoko razdvojenog od majčinske figure (iako
nam je prilično jasno da Bilja figuriše samo kao simbol i da nema prerogative
stvarnog lika u romanu – na kraju krajeva i sam narativ nam ovo maltene naglas
kaže kada čujemo da se slavi rođendan samo jednog od blizanaca), onda se
njegova reakcija koja bi inače bila malo ublažena civilizacijskim normama koje
važe u gradu i upravljaju i njegovim ponašanjem, otima kontroli i kliza u
psihozu.“
„Kada
sam rekao da žalim što nije bio ambiciozniji, onda je to prevashodno jer je na
kraju ovaj roman, bar kako ga ja vidim, previše veran gotskom predlošku. Dakle,
iako ima potencijala za mnoge subverzije, on se, opet po mom osećaju, drži
jednog (kanalisane preko Lavkrafta, dakako) gotskog horor obrasca, pa onda i ne
samo da kraj možemo jasno da predvidimo već posle dve trećine, već i žalimo što
ne dobijamo interesantnija razrešenja. Glavni lik do kraja zapravo ne biva
transformisan u intelektualnom ili ideološkom smislu – on se samo seksualno
pokori – glavni ženski lik je uklonjen iz završnice, nema angažovanja šireg
socijalnog okruženja u finalu (a selo kao zajednica i skup odnosa njegovih
stanovnika je veoma važan element priče sve do pred kraj) i moj je utisak da je
priča, pogotovo sa tim pažljivo prikazanim ruralnim mizanscenom davala
potencijala za višeslojniji završetak koji se ne bi na kraju sveo na
izgubljenu borbu glavnog lika sa nekim
svojim unutarnjim neusaglašenostima uzrasta i emotivne zrelosti.“
---Uroš
Smiljanić, na svom blogu Cveće zla, maja 2014.
https://cvecezla.wordpress.com/2014/05/28/knjiga-zavodnik-dejan-ognjanovic/
*
 |
| Ima raznih zavodnika... odaberite pravog!
|
„Autor
se, dakle, u svom narativu služi pojedinim obrascima i pripovednim postupcima
karakterističnim za anglo-američke priče o duhovima. Pri tome, tu prvenstveno
mislimo na maestralnu novelu Henrija Džejmsa Okretaj zavrtnja, koja je,
uostalom, predmet postmodernističke reimaginacije u Zavodniku. U tom smeru
primećujemo brojne analogije, počevši od etimoloških korespodentnosti
(Blaj/Špaj; Majls/Miloš; Flora/Biljana; Grous/Grozda), preko osobenih
tematsko-motivskih matrica i strukturalnih shema (glavni junaci oba dela su
pedagoški radnici guvernanta/profesor; problematični ujak kao osoba koja
zapošljava protagonistu, deca bez roditelja, prostorna izolovanost junaka...)
do narativnih strategija: tehnika ambivalencije, interpretativna
kolebljivost/napetost kako junaka-naratora, tako i recipijenta (mogućnost
višestrukog tumačenja događanja), tekstovna nedostatnost koja naprosto
primorava čitaoca da upisuje značenja, te usporena pripovedna dinamika.
S
druge strane, autor znalački koristi arhetipske obrasce našeg podneblja, i to
kako u pogledu praznoverica, sujeverja, lokalnih legendi i demonoloških
predanja od kojih su neka realizovana tehnikom skaza (kazivanja o omaji,
vampiru, čumi,veštici, fantastičnom začeću)
odatle, svakako, i autorov omaž porodičnim precima tako i u folklornom pravcu upravljene
literarne baštine navešćemo, primerice,
pripovetke dvojice po stilu tako udaljenih stvaraoca poput Milovana Glišića i
Momčila Nastasijevića. Time se aktivira potentni etno-psihološki kôd blizak
mentalitetu ovdašnjeg čoveka, pa postupci zastrašivanja dobijaju na
efektivnosti.“
„Međutim,
u finalnom saldu, ocenjujemo da autor vešto rukovodi pripovedanjem i da se
variranjem pronicljivih narativnih opservacija, bilo lirsko-deskriptivnih,
filozofskih, sentencionalnih, bilo autoironijskih, crnohumornih, sarkastičnih,
neupitno ostvaruje kvalitativna prevaga.
Ambijentacija
odumirućeg sela jugo-istočne tranzitivne Srbije veoma je plastično, maltene
fotografski konkretno uprizorena u romanu: polusrušene kuće, staro groblje u
samom centru nastambe, senovite šume koje uokviruju ovu ruralnu zabit jedva
elektrifikovanu, izvor Zavòdnik i obližnje pećine o kojima kolaju lokalne
legende. Time ne samo da je fabula utemeljena na autentično ovdašnjem
mizanscenu odakle efektivno crpi jezovite resurse, već zadati hronotop i
konvencije žanra Ognjanoviću istodobno omogućavaju da kritički pojmi sve
paradoksalnosti života u 21-vekovnoj Srbiji, i tako transcendira žanrovske
limite. Zavodnik je, stoga, istodobno i socijalni roman kome je horor
,,odskočna daska“ putem koje se veoma precizno dijagnostifikuje propast jednog
društva, i to ne samo njegovog ruralnog pola, već, nažalost, i onog urbanog,
delo u kome se problemski sagledava tranzitivno-civilizacijski ćorsokak,
sučeljavaju dihotomni svetonazori i nastoje preispitati značajke kolektivnih i
individualnih identiteta. Ukrštanje savremenog i patrijarhalnog,
racionalno-prosvetiteljskog i mitsko-paganskog, zdravorazumskog i sujevernog,
te artificijelnog i prirodnog pogleda na svet ne rezultuje nikakvim spasonosnim
rešenjem društvo je podjednako trulo i
sa lica i sa naličja.“
--- Momčilo
Žunić, tekst „U Srbiji, horori“
predispitna
vežba za predmet Srpska književnost 20. veka (neobjavljeno)
Preneto na
blogu The Cult of Ghoul.
*
„Gledano
iz nekog šireg ugla, Dejan nije sasvim slučajno za mesto dešavanja svog romana izabrao
selo u izumiranju. On nam je na taj način samo želeo da poruči i upozori na
činjenicu da izumiranjem sela izumire i tradicija, folklor, kulturna baština
jednog naroda. Da moda i način života, pravila, trendovi i vrednosti koji nam
se nameću neminovno nas udaljavaju od naših korena i nasleđa. Da polako ali
sigurno zaboravljamo ko smo bili i od čega smo proistekli. A udaljavanjem od
svojih izvora, vremenom gubimo i svoj identitet. Sa druge strane, posmatrano iz
rakursa onih koji žive u urbanoj sredini, način života ljudi u jednom takvom
selu, gotovo da deluje nestvarno i nemoguće. Taj duh nekog prošlog, gotovo nestvarnog
vremena, koji preovladava u romanu, samoj priči daje neku posebnu draž,
misteriju i osećaj. Govori nam u kojoj meri smo se udaljili i otuđili od
prirode i koliko smo, u toj evoluciji i tehnološkom progresu, postali oholi,
sebični, površni, uobraženi, skeptični, netolerantni i nenaviknuti na život bez
konfora i prednosti koje pruža i nudi modreno doba. Mnogi urbani ljudi takav način
života u seoskoj sredini, „daleko od civilizovanog sveta“, doživljavaju kao
pravi horor i užas i bez onostranih elemenata.“
---Miljan Ristić, na svom blogu Exxxperiment
(https://exxxperiment.net/2014/07/04/zavodnik-dejan-ognjanovic/)
*
.jpg)
„Poštovani
gospodine Ognjanoviću,
Jedan
od naših urednika pročitao je Vaš roman Zavodnik i zaključio da iako
sadrži određene epizode koje su zanimljive, rukopis u celini ne zadovoljava
kriterijume naše programske koncepcije domaće proze. Naime, radnja romana
suviše je razvučena (sa nezanimljivim opisima prirode ili digresivnim
podradnjama), dok je zaplet prilično banalan i podseća na model kakav srećemo u
horor-filmovima. Postoje određene stvari koje ne bi smele da se nađu u romanu:
mešanje pripovednih lica, direktno obraćanje čitaocu, anahroni glagolski oblici
kao što je aorist, ali i neki drugi (npr. „ubrzah“, „iskočih“, „behu“, itd. još
na početnim stranicama romana); iako su legitimni za korišćenje u književnom
jeziku, ovi i još neki drugi zastareli glagolski oblici, ne bi trebalo da budu
zastupljeni u romanesknoj prozi 21.
veka. Isto tako, postoji mnogo rečenica koje bi trebalo izbaciti ili promeniti,
a posebno one vezane za opise prirode ili osećanja, kao što je npr. „Lepota
cveća, njegov opojni miris, raznobojno perje ptica, njihov razdragani poj – svi
oni govore ustvari samo jedno – dođi da se parimo i množimo.“ Ili: „U istom trenu i julsko sunce navali na
mene sa snagom starog neprijatelja koji je najzad dočekao svojih pet minuta. I
mnogo duže od toga.“ Ovakve neinventivnosti nisu poželjne u ovom romanu koji
ima potencijala da bude solidno književno delo, ali jedino ako se
nedorečenosti, nejasnoće i banalnosti otklone, baš kao i određene pukotine u
radnji, odnosi između likova i možda, promena pripovednog lica iz prvog u
treće. Zahvaljujemo Vam što ste nam
poslali rukopis i strpljivo sačekali odgovor našeg uredništva. Nadamo se da
ćete nam poslati na procenu i Vaš naredni roman.“
---IP
Laguna, e-mail autoru, 8. jul 2013.
.jpg)
.JPG)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.png)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
