PSYCHO KILLER (2026)

Prosto mogu da zamislim kako Rob Zombi gleda ovaj film i kaže: „U, jebote, al je ovo glupo!“ Da, ovo je bukvalno toliko glup film da bi čak i Zombiju bio previše. „E, sad ga prećeraše“, javlja mi se njegov glas.

                I uz njega Plavi orkestar: „Sa... Sa... Satanista nemoj biti ti – jerbo ću te ja, draga, ubiti...“

                ALI – stani malo, grickaj Čipi-čips – ako je film glup, ne znači da nije zabavan, na neki način, na nekom nivou. Samo ne očekujte da je dobar, ili da ima smisla, zavalite se, opustite, i proslavite tzv. Uskrs zezajući se uz jedan „Satanic slasher“.

                Znači, ovo je pre svega jedan PROPULZIVAN film, i on ne landara i ne vrluda bzvz, nego je stalno u pokretu, stalno negde ide, nešto radi, ne brblja mnogo. Sad, druga je stvar što to što radi nema nikakvog smisla, ali da propulzuje – propulzuje samo tako, sve u 16... tj. sve u 666.

                Fabula radnje: dugokosa mrcina od preko dva metra, kao Rob Zombijev Majkl Majers, znači larger than life brdo mišića (u jednoj sceni ih vidimo ogoljene, pa time i sotonjarske tetovaže na njima), najčešće s maskom na faci, ide po Americi i bez ikakve potrebe ubija neke random prolaznike na svom putu.

                Jedan od tih prolaznika je patroldžija koji bi da mu proveri dozvolu, a ovaj ga na to upuca, jer šta je pametnije nego da utepaš pandura dok si na važnoj misiji ka kojoj bi neko lukaviji gledao da bude što neprimetniji, umesto da vuče za sobom krvavi trag žena, dece, popova (srrrk!)... a sad i pajkana. To se zove „low profile“. Ili „low intelligence“.

                Ali šta reći po tom pitanju kad svekoliko ponašanje, imidž, agenda ovog sajko kilera kao da su nastali tako što je Mali Đokica gledao i slušao previše Roba Zombija, a uz to vrteo i nešto Venoma i srodnih „hevimetalskih „Satanista“ i na osnovu takvog obrazovanja skontao šta znači biti „Satanista“.

                Mali problem je u tome što ovaj scenario nije pisao Mali Đokica nego čovek koji se mnogima, nakon filma SE7AM (a neprobirljivijima i nakon 8MM), ukazao kao Bog Novog Mračnog Nihilističkog Eona, Tatko na Neo-Mračnjaštvo za sve neo-gotičare i Satan-metalce koji će da nas odvede u Srce Sinematičke Tame...  

Znači, Endru Kevin Voker, kukala mu keva, potpisuje ovu nepodopštinu koju bi pametnije sročio A.I. pod promptom Roba Zombija (ponavljanje je majka mudrosti) – ali, hej, prošlo je više decenija od poslednjeg puta kada je „From the screenwriter of SE7EN“ išta značilo. Na pitanje „What have you done lately?“ ovaj Dečko Koji je Obećavao (ali vrlo brzo izneverio) zaista ima da se pokrije ušima, jer to odnedavno su sve odreda nepodopštine. No, barem nijedna nije ovoliko ZABAVNA, iako nenamerno.

I sad moraju da dođu SPOJLERI.

Da, jeste, moja maxima glasi da se Govno ne može pokvariti, ali – ako rešite da ovo pogledate, biće vam zabavnije da se tokom trajanja IZNENAĐUJETE nivoima i količinama i vrstama gluposti koje je E. K. Voker potpisao svojim imenom, umesto da je ovaj „scenario“ bacio u tuđu kantu za đubre, ili da je barem maskiran u Alana Smitija unovčio ček i nestao bez traga.

Gledajte kako, u 21. veku, sa svim GPS-ovima, satelitima, dronovima, kamerama na autoputevima i raskrsnicama, sa svim internetima i telefonima i tehnikom, ovaj PSIHO UBICA, kojem na čelu (ili maski) piše PSIHO UBICA, kojem na registraciji besnog crnog auta piše PSIHO UBICA, pređe pola Amerike, koljući i levo i desno, neufaćen.

Šta je njegov master plan? Da dozove Đavola na zemlju. Pošto ga je neki hevimetalac ubedio da je Pakao u središtu planete Zemlje, on bi da prosvrdla rupu do tamo. Kako? Oće da ode do famozne nuklearke Tri Majl Ajlend (američki Černobil, koji je već prosvrdlao deo Zemljine kore u jednom incidentu pre nekolko decenija), da aktivira reaktor i BUM! Ode sve DO ĐAVOLA!

E, al pazite ovo: naš sajko (kiler) nema internet. Valjda mu vera ne dozvoljava. A kolko bi mu život bio lakši da ga ima! Zato sad mora da upadne noćom u Narodnu Biblioteku i ukrade Enciklopediju (Britaniku?), dva toma, pod slovima N i T. „N“ je da bi se informisao o Nuklearnim reaktorima, a T – da bi saznao gde je „Tri Majl Ajlend“!!!

„Jebote!“ cokće Zom Rombi... Ali to nije sve. Ček da vidite kako je rešio da sazna KO je glavni za to postrojenje, kako bi ga oteo i ucenio i s njim ušao u Strogo Pov. prostor.

Elem, kiler daje šifrovan oglas u novine - danas, in this day and age u štampane novine - i traži da mu se javi neko od satanske braće! Ne znam dal je gluplje što je on mislio da će to da mu tako upali, ili to što mu, u ovom scenariju, to zapravo – upali!

Jer, ispadne da Sotonjare čitaju redovno štampane dnevne novine, i opskurne oglase u šiframa, i kad neko tamo kaže „Braćo, de ste?“, oni mu, takođe u šifri, kažu: „Evo, tu smo.“ Eee, ali te novine čita i pandurka, ženče od onoga utepanog, koja je ubici na tragu...

Ali tek kako su ti Satanisti zamišljeni i prikazani. Jaooo, ne, nemam vremena, Uskrs je, Zeka mi se Jagnji sa svojim Jajima, moram ići negde, pa zato samo ovo: Voker je sa sobom u bunar srama povukao i sirotog Malkolma Mekdauela (dr Lumisa iz Zombi-Helovina!), jer upravo on šmira u debilnom slepom crevu filma u kojem naš kiler dospe u „vilu“ gde ove Sotonjare vrše svoje patetične „orgije“ i lakoverno primaju ko god im se javi preko novina, i trpe njegovo ćutanje na sva pitanja, a obezbeđenje „vile“ praktično ne postoji...

Ali to kako je sve jasno već u najavnoj špici – SEDAM SA TEMUA...

Ali to kako Mali Đokica zamišlja obezbeđenje Nuklearne Centrale...

Ali to kako pred sam kraj imamo situaciju: ubica je u centralnoj Sobi, i ne možemo mu nikako prići, ne postoji drugi ulaz. A onda se jedan radnik naprasno seti i ćune mu: „Čekaj, ima i ulaz iz šupe!“ pa odu otpozadi...

Jaooo, niste svesni kakva je ovo gomiletina koještarija: samo mozak odložite ustranu, otupeo od voskrešnjih mesišta i kuvanih jajca i alkohola i – eto vama poslastice. MLJAC!

GAUA (THE NIGHT, 2025)

NOĆ je novi, treći film baskijskog reditelja koji se zove Paul Urkijo Alijo; o njegovom sam debiju, folk-horor-bajci ERREMENTARI pisao i hvalio ga OVDE.

O njegovom drugom filmu, IRATI, nisam vam pisao, iako sam i njega overio na Grosmanu, jer mi se nije naročito dopala ta fantazija napadno protkana njegovim nacionalističko-separatističkim umišljajima i napumpavanjima baskijske (alternativne) istorije, folklora i mita spletenih u jednu nekritičku, čak propagandno intoniranu (mada vizuelno nakićenu) skasku.

Treći mu je, za sada, najbolji. I on je folk-horor-bajka u spoju sa „istorijskim“ – nešto kao baskijski HAXAN za 21. vek, bez dokumentarističkih pretenzija, ali isto tako fragmentaran. 

Od dosadašnjih filmova, ovaj mu je najhororističniji, ali cenim ga pre svega zato što je narativno i idejno najzreliji, a vizuelno upadljivo najbogatiji.

Dakle, u centru pažnje je jedna srednjevekovna domaćica koju više od muža-grubijana privlači zgodna susetka, i onda se njihova lezbo-romansa po šumama i gorama odvija na pozadini lova na „veštice“ i ruralnih legendi o šumskim demonima, opsednutosti đavolima, itsl.

Odnos ove dve ženice nije zaista plauzibilan, jer projektuje 21-vekovne odnose i vrednosti na vreme u kojem te stvari, i kad su postojale i radile se, nisu imale baš tako moderan oblik i ispoljavanje.

Još više, i ovde se pokazuje da Urkija iznad svega zanimaju lepe slike, što on pruža u izobilju, i to slikovitije, bogatije, ambicioznije i razuzdanije nego ikada – 

- ali žrtva ove slikovnice nije samo ljubavna priča ove dve žene, nego i bilo kakva druga emocija, uključujući strah i stravu.

Kad ženica usred noći u šumi sretne neko džinovsko čudo, to je više: „Wow, vidi kakvog sam cool CGI baskijskog Vendiga dizajnirao i napravio“ nego – „Trešće vam se gaće od strave!“ kad vam izrežiram ovu scenu proganjanja i beganja po mraku.

reditelj i njegove veštice

Kad drugu ženu opseda demon, veći je naglasak na simetriji kadra, svetlu, detaljima kolibe, a potom i na bajkovitoj dosetki kojom se (došanutom od Babe Koja Zna Znanje) doaka pevcolikom demonu, što nas vraća u bezbednu sferu priča za decu tipa „Sveti Sava isteruje đavola, odnosno Bugare, Bogumile i ostale manjine“.

Ipak, ne shvatite me pogrešno: ono što pomalo fali u punokrvnoj emociji i te kako je nadoknađeno nekim od najspektakularnijih prizora srednjevekovne gotike (sic), veštica, demona, mraka, egzorcizma i, naročito – Crnog Sabata.

Taj Sabat kojim kulminira film je ne samo najambiciozniji nego i u svakom smislu najbolji prikaz te svetkovine u celokupnoj istoriji filma još od pomenutog HAXAN do danas, a ako znate koliko obožavam taj film – za članak o njemu dobio sam Rondo Hatton nagradu! – onda možete zamisliti da ne bih olako pomenuo ovaj film u istoj rečenici s onim, da to ne zaslužuje.

Ta scena je zadivljujuća na svakom zamislivom nivou!

Po broju statista koje je trebalo orkestrirati u prostoru na proplanku oko lomače, a da njihove kretnje budu koordinisane, smislene, a ne brdo Srba izgubljenih u prostoru kao muve bez glave koji bulje u kameru (što bi bio slučaj da je ovo domaći film).

Po specijalnim efektima koje je trebalo ubedljivo inscenirati: levitacija (uklj. sex u vazduhu), Đavo-ukazanije itd. Uzgred, neskriveno je da su Gojine slike bile među glavnim vizuelnim izvorima nadahnuća, kao i HAXAN i srednjevekovne gravire iz kojih je i Kristensen pozajmljivao.

 Po prikazu orgijastičnosti, jer ovde, za razliku od HAXAN, reditelj stotinak godina kasnije, fala kurcu, sme da prikaže više golotinje nego što je smeo Kristensen, i to oba pola, kao i kopulaciju svih sa svima, dakle i lezbo i gej i hetero i animal i babe i đevojke – ali ukusno, a ne pornografski, pa ni previše lascivno.

Najzad, zaslužuje pohvalu jer, u tom spektaklu (ponavljam: Neviđenom! Neuporedivom!), ne gubi iz vida dramu naše glavne junakinje koja se tu zbiva, odnosno kulminira.

Sve je to lepo izbalansirano, uključujući božanstveno prikazanog Đavola, po uzoru na Bafometa Elifasa Levija, dakle, kao hermafrodita – on, višestruko rogat, ima ženske grudi, a među rutavim nogama mu penis viri iz vaginolikog procepa...

Sad, po pitanju konotacija veštičarstva i Satanizma, nisam baš siguran da je reditelj našao pravu meru, odnosno hteo je i Jare i Pare: i da njegove veštice budu nevine („mi smo samo smerne domaćice, lažno optužene“) i da imaju neskriveno natprirodne moći, i da je Đavo psihološki koncept odnosno metafora, i da je delatni, personifikovani princip u prirodi.

Kao kruna toga, film na kraju izjednačava poljubac Đavola u dupe i poljubac dve srednjevekovne lezbejke (takođe u dupe), pa bi neko to mogao doživeti kao on time demonizuje karnalnost uopšte, a lezbo-karnalnost naročito – mada bi neko drugi, možda, kazao da tu nikakvog Đavola (pa time ni njegovog dupeta) nije bilo, da je čitava ta scena od oko 20 minuta orgijanja bila samo drogoška fantazmagorija, i da je na toj livadi, u dobro osvetljenom Mraku, ljubljeno samo ljudsko, tj. ovde – žensko dupe. A to mu (spojler) dođe kao hepiend.

Bilo kako bilo, ovo je takav vizuelni spektakl da ga samo zbog toga obavezno treba overiti u najboljim mogućim uslovima (rezolucija, ekran itd), a šta ćete čitati u redovima i između njih – eto, recite, napišite ispod, pa da vidimo.

INTERSTATE (Jour de colère, 2024)

***

3-

 

A sad kratki predah između izvikanih naslova za koje ste svi čuli i već ih odgledali. Evo vam jedan intermeco s nečim što bi vam sigurno promaklo da vam upravo sad i ovde na njega ne skrećem pažnju.

Ako pažljivo pratite ovaj blog, onda ste ovde prvi put čuli pohvale za film SALOUM, mnogo pre nego što je postao dostupan na netu, jer sam ga gledao na nažalost u međuvremenu upokojenom festivalu KURJA POLT u Ljubljani. Taj kratki osvrt na odličan akcioni horor imate OVDE.

            Tom prilikom sam pohvalio reditelja po imenu Jean Luc Herbulot i kazao da sve njegovo treba gledati. E, pa evo nove prilike!

            Engleski prozaičan i nezanimljiv naslov INTERSTATE, kao i skoro isto toliko otrcan francuski naslov (koji znači DAN GNEVA), skrivaju najnoviji masama dostupni film Žana Lika Erbuloa! Izrazito neizvikan, neupadljiv, kao stvoren da prođe ispod radara: u ovom trenu na IMDB-u nema nijedan juzer komentari, i NIJEDAN RIVJU – ali zato upravo dobija osvrt i preporuku od mene.

            Elem, iako ovo nije na nivou postignuća SALOUMA, radi se o filmu sa prepoznatljivim, osobenim DNK-om njegovog autora: spoj krimi-akcije i natprirodnog horora, dinamično i energično režiran, s mnogo više duše i metafizičkog ugođaja nego što relativno prozaičan zaplet zahteva, sa harizmatičnim, baš odličnim crnim protagonistom, s egzotičnim je ne sais quoi koji ga izdiže iz sličnih rutinskih Odradek-odrađivanja, i s mestimičnim neviđenim i nadahnuto jezivim kadrovima-scenama-idejama.

            Premisa: crni plaćeni ubica koji u Belgiji radi za jednog velikog Italo kriminalca sažali se na osobu koju je trebalo da ubije jer je krao od ovoga; umesto toga, pusti ga, i reši da uzme te ukradene pare za sebe i svoju ljubavnicu koja Žabaru pripomaže u trgovini belim robljem (čitaj: ženama silom prodatim u prostituciju), a koju igra Asia Arđento, prirodno ubedljiva kao Eurotreš fuksa iz krimogenog sveta. Crni Dobrica joj javi da pokupi prnje i pare i da bega, i da se sutra nalaze Ona Zna Gde.

Međutim, tokom noćne vožnje ka mestu sureta, on sreće u jednom svratištu studenta šmokljana, patetičnu kreaturu izgubljenu tu, i reši da i njega poveze deo puta, tim pre što je postao pospan, pa će mu, kao, malo društva i ćaskanja dobro doći (kao u HITCHERU). Ali, dok si reko „Mladež“, ta benigna situacija izvrgne se u mračniju i jeziviju, a crnja će brzo shvatiti sve dimenzije užasnog naravoučenija iz izreke „Nijedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno“!

Mada film prebrzo otkriva svoje karte, već negde oko 30. minuta, ja vam dalje od ovoga ipak neću prepričavati. Ali kazaću da mi je ovaj DAN GNEVA zagolicao nekoliko erogenih zona: mačo junak nežnog srca u akciji (kao u PROKLETIJAMA), noćna vožnja koja završava na gadnom mestu (priča „Noćenje“: DIVLJA KAPELA), 

noćna vožnja s autostoperom gde se tokom razgovora otkrivaju neke zlokobne namere (priča „Mladež“ : DIVLJA KAPELA), 

te fetiši prema noćnim vožnjama pustim drumovima (LOST HIGHWAY), prema uopštenim pričama o spiralnom propadanju debelo grešnih likova, a još konkretnije prema varijaciji toga u besprekornom spoju krimi-triler-noar-akcije i horora u ANGEL HEART (na kojega se ovde u bitnoj sceni za moj ukus i preexplicitno aludira).

Ocena gore (mlaka trojka) jasno pokazuje da ne treba očekivati remek na nivou ANĐELOVOG SRCA (petica ko suza). Takvo nešto ne znam da li ćemo IKADA više videti... Elem, prva polovina ovog filma je baš baš odlična, ali avaj, druga nije na tom nivou, kao da se sva energija i inovativnost ispucala na početku, 

i onda ta vožnja počne da šlajfuje, da biva sve manje originalna i uzbudljiva, prelazi u relativno predvidive i konvencionalne vode, nizak budžet i slabi sporedni glumci postaju obasjani dnevnim svetlom, a sve to završava se, mada dosledno temi, ipak u oblasti rutine i na granici MEH-a.

Takođe, budite spremni na to da horora ovde ima manje nego u SALOUMU, da je ta bizarna nesrazmera između dva disparatna žanra verovatno deo razloga što se ovo nije moglo dobro prodati ni ljubiteljima akcije (jer ima previše fantazije i gnusobe) ni ljubiteljima horora (jer previše je krimogenog polusveta, pištolja, para, kurava, jurnjave i tučnjave za jedan film strave), pa je zato i završilo ispod radara i jednih i drugih.

Neka vas moje gornje ograde ne spreče da mu date šansu. Na ovu sušu i bedu gde se bedna prežvakavanja NIČEGA prodaju kao hiper-hajpovani „horori“, čak i jedan krnji, skrnavi, poludupasti film poput ovog nudi barem POLA DOBROG DUPETA, što je više nego što ćete dobiti od velike većine svih tih longlegsa, oditija, romulusa, vrana, i ostalih ributova. A sigurno će vam dati barem neke trenutke, ako ne i čitave scene, ugođaje, ideje vredne pažnje… i košmara.

Inače, Erbulo ima već gotov i novi triler-akcijaš: izgleda da u njemu nema nimalo horora, ali ko zna? Svakako zvuči dovoljno zanimljivo da ću ga obavezno pogledati prvom prilikom. Evo: 

UK-based sales and distribution company Blue Finch Films has acquired worldwide rights to “Zero,” an action thriller directed by Jean Luc Herbulot, according to Variety exclusive report. Herbulot is known for his 2021 TIFF Midnight Madness selection “Saloum.”

“Zero” has been selected for the first wave of the Sitges Film Festival, with further festival announcements anticipated. The film’s plot revolves around two Americans who wake up in Senegal with explosive devices strapped to their bodies and a 10-hour deadline to discover why. Guided by a mysterious voice on the phone, they must complete a series of tasks that unintentionally wreak havoc in Dakar. Set against a backdrop of increasing anti-Western sentiment, the protagonists race against time for survival and redemption.

Više o tome OVDE.

LATE NIGHT WITH THE DEVIL (2023)

***

3-

 

Hajp je, naravno, bio prevelik, kao i inače što biva kad jedan film predugo vremena provede na festivalima, gde su i publika i kritičari daleko naklonjeniji i spremniji da zažmure na jedno oko pred svačim što iole prebaci prosek, makar i za dlačicu, pa ga napumpaju do remek-dela ako bar malo nije loše. Konkretno, ovaj film je duže od godinu dana išao po festivalima i gradio hajp: ja sam ga tražio još za prošlogodišnji Slaughter Fest, i nisu mi ga dali zato što su hteli da evropsku premijeru imaju na nekom većem, jačem festivalu od doljevačkog.

            Dakle, LATE NIGHT WITH THE DEVIL je jedan gledljiv, uglavnom prijatan filmić, u kojem su dobre i loše stvari promućkane tako da to sve deluje sasvim Ok ako se ne zamarate naročitim razmišljanjem i analizom. Fino je dok traje, a kad zbrljekne kraj, odmah krene špica, i onda, šta sad, tu smo gde smo…

            Dobra je fora sa Đavolom (tačnije, jednim od nižih demona) koji se pokazuje, iz jedne opsednute devojčice, tokom nekakvog drugorazrednog tok šoua krajem 1970-ih, jer đavo je šoumen, voli reflektore i da se pravi važan; odlična je, vrlo jeziva ta devojčica; glavni lik, Dustabanlijan, solidno nosi film; epoha je ubedljivo rekreirana na mikro-planu (kostimi, frizure); ima tu solidne napetosti, neizvesnosti, hintova, pa na kraju i (inkongruentnog) spektakla…

            Međutim! Očigledno je da je oduševljeni narod pregladneo za dobrim hororom kad je spreman da zažmuri i na neke prilično nezanemarljive probleme i proglašava ovo izuzetnim, genijalnim filmom, a on je daleko od toga. Šta ovde nije dobro?

            Logika zapleta: zašto bi se đavo uopšte ukazivao pred višemilionskim auditorijumom – i šta je na kraju time postigao SPOJLER: što je POBIO neke grdne ljude? Sva poenta tog Zavodnika je – da zavodi ljude, da im uzima DUŠE, a ne ŽIVOTE (tela).

            A ako je u preokretu otkriveno da nije đavo pobio ljude, nego Rastamalkijan, opet mi je to – na vr’ brdo za kašiku pilav. Onoliki spektakl i akcija, da bi smestio apsu/ludaru JEDNOM liku da najebe? Pa što je on toliko bitan? Šta se postiglo time?

            Nedosledna forma: faund futidž samog šoua svako malo se secka pauzama, u kojima gledamo snimke koji definitivno nisu „faund“; a pred kraj i ono što deluje da je faund SPOJLER zapravo nije faund nego je prikaz iznutra onoga što se javlja Mastablastijanu.

            Plus, možda sam u manjini, ali meni je neubedljivo delovao i ritam izlaganja i ponašanje našeg voditelja, Dastinmalkijana: toliko je spor i nevešto, ne-profi vodi razgovore da teško da bi opstao i na TV „Hepi“, a kamoli na američkoj televiziji, gde su barem 1970ih postojali neki standardi.

            Zatim: devojčicu je trebalo više i bolje upotrebiti; fenomene i manifestacije posednutosti originalnije prikazati; masku njenog lica osmisliti bar malo manje derivativno u odnosu na Lindu Bler; činjenicu da to ide na televiziji i to pred živom publikom trebalo je više i bolje upotrebiti; baš kao i period (zašto se ovo zbiva pre 50 godina? i zašto niko od učesnika ne pravi ni najmanju referencu na THE EXORCIST, koji je u to vreme vladao kao vodeći kulturni fenomen?); 

možda se moglo i nešto originalnije naći nego ta storija sa „prodajom“ žene na samrti radi popularnosti, a taj kraj, s VFX pirotehnikom koja baš žestoko odudara od dotadašnje estetike (iako lepo izgleda – ali kao da je iz nekog drugog splajsovanog filma), i taj twist, pa, meh… rekoh već gore.

            Sve u svemu, zabavno za nezahtevne, ali prilično nedomišljeno i nedorađeno za probirljive – mada, definitivno gledljivo, na ovu horor sušu.