Horor u Politikinom Zabavniku!

 

Hej, narode, u prethodnom broju Zabavnika bio je članak o hororu (na filmu, uglavnom). To ne biva tako često, pa zato, evo, ko je propustio, Ghoul časti, a zahvaljujući jednoj čitateljki koja mi je na ovo skrenula pažnju. Hvala Dragana Milićević!

P.S. Ima greška oko budžeta Helovina, progutali nulu...

FACES OF DEATH (2026)

 

Jedva sam dočekao da pogledam novi FACES OF DEATH. Iz više razloga, koje moji pažljivi i dugotrajni čitaoci i pratioci mogu naslutiti.

                Jedno vreme, pre 30-ak godina, bio sam prilično opsednut temom snuff filmova, pre svega potaknut glasinama da se tako nešto snima u Bosni i Hrvatskoj za vreme rata. Rezultat toga je moj debi roman NAŽIVO, začet 1995, a u objavljivom obliku napisan 2002. Ko ga još nema, na raspolaganju je 4. izdanje! Cijena, prava sitnica!

naručuj dok ima...

                Anyway, ta me je tematika dugo zaokupljala, u to vreme, pa i na početku milenijuma, zahvaljujući izuzetnoj knjizi KILLING FOR CULTURE (1994). Ona je svoje ultimativno, prošireno izdanje dobila 2016. a ja sam ponosan što sam na više mesta u njoj i ja citiran, uglavnom povodom PORNO BANDE i SRPSKOG FILMA, koji su nastavili elaboraciju onoga što sam ja pionirski zacrtao u NAŽIVOM.

obavezna lektira

                Osim toga, nalazim naslov FACES OF DEATH unikatno evokativnim, i svojevremeno sam ga iskoristio za serijal mojih crteža... A njih, suprajz, možete pogledati u galeriji koju sam vam obznanio još pre 15 godina, ovde: https://cultofghoul.blogspot.com/2011/10/ghouls-in-vivo-faces-of-death.html

as seen in NAŽIVO

                A pre nego što se bacim na mini-rivju, samo još jedan full disclosure: ova me je tematika oduvek zanimala isključivo iz intelektualnih razloga, jer sam u njoj prepoznao potentan diskurs za analizu fascinacije estetikom i filozofijom smrti. Još u ranim/srednjim 1990-im, tj. u mojim ranim 20-im, apsolvirao sam i prevazišao interesovanje za autopsije, leševe, stvarna krvoprolića, true crime sakaćenja i klanja, a i kada sam od 1998. nadalje počeo da istražujem bespuća interneta, nisam se dugo zadržavao na Ogrish itsl. sajtovima za ljubitelje razbucanih lobanja, odvaljenih vilica, auto-nesreća i porodičnih ili ratnih masakara. Čak sam i filmove serijala FACES OF DEATH (i njima slične), kada sam do njih došao, u ranim danima divx-a, pre četvrt veka, više probrauzovao (to get the taste of it) nego što sam seo pa od početka do kraja pobožno odgledao. Taj me materijal koliko fascinira toliko (ako ne i više) deprimira... a uz sva moja izdašna pisanja o nekrofiliji (nekad i sad), mene i dalje više pali toplo i živo meso...

18+ (foto) (video) - klikni ako smeš!

                Eeeeenivej – i tako dolazimo najzad i do mog osvrta na igrani film, horor film, koji se nadovezuje na kvazidokumentarni FACES OF DEATH.

                Ovca mi se jagnji – tj. upravo as we speak pišem veliku debelu knjigu o Tomu Ligotiju na američkom jeziku, i ovo sad vam piskaram dok mi se mozak hladi od toga – pa zato neću da dužim. Samo krtnina!

                FACES OF DEATH (2026) se, na nivou koncepta, inteligentno nadovezuje kako na non-fiction (?) serijal FACES OF DEATH tako i na teme i dileme koje ovaj pokreće, a kojima su se bavili i Ognjanović i Kerekes i Mladen i Aca, i dobro ih apdejtuje za aktuelni trenutak. Znači, nije to samo prežvakavanje i exploatacija brend-nejma (mada ima i toga, i film to priznaje u jednom SCREAMovskom meta-momentu kroz dijalog, tj. monolog psiho-ubice), nego je i prilično pametna nadgradnja i reimaginacija. Bar u početku.

manekeni laži... i smrti

                Ukratko, izvorni FACES OF DEATH je bio fenomen rođen na prelazu između bioskopskog filma-na-traci prema video-filmu VHS ere (gde je, u potonjoj, i procvetao – toliko da je čak dobio dve strane u jednom ranijem broju YU VIDEO revije!). Novi FACES OF DEATH nam to sve donosi osveženo za 2026. godinu (mada se dešava 2024), sa svim kurentnostima u vidu onlajn sajtova i svedostupnih klipova raznih „problematičnih“ materijala, kako u moralnom smislu (sex abuse), tako u visceralno-explicitnom (razna samo/povređivanja, nesreće i zaginuća, ali i zločini i njine lešovite, krvave posledice).

                Fino je to zapleteno: glavna junakinja radi u kompaniji koja se bavi kontrolom onlajn sadržaja na izvesnoj platformi i markira šta je prikladno a šta nije (rečito, američki: mnogo je stroža prema golotinji i sexu, a blaža prema nasilju i krvi), gde nabasa na serijal videa za koji, prvo, nije sigurna da li je fejk ili pravo ubijanje, a vremenom shvati da neka lujka zapravo re-inscenira pogibije iz izvornog  FACES OF DEATH. Kada svoje sumnje obznani (na netu, jer kibersvet je jedini stvarni svet danas, aaarghh!), psiho se ostrvi na nju (in 3-D!)...

Petak 13-ti XCX

                Plus, i njena psiho-prošlost je vezana za death-videos – u kretenskom trenutku nepromišljenosti, potpomogla je da joj sestricu smrska brzi voz dok su pokušavale da snime glupi „spas u zadnji čas“ video na pruzi. Nakon toga ona je postala mini-selebriti „The Train Girl“ koju narod prepoznaje na ulici i u dragstoru kao takvu. „Ej, evo je ona iz onog videa...“ Plus, i psiho ima svoju vrlo explicitno postmodernističku blekmirorovsku skrimovsku-se7enovsku 8mm radivojevićevsku  karmadonjansku agendu da exploatiše kurentni trend/trendove dok propoveda protiv njega/njih...

...a tu je i kurentno SVUDA-prisutna reperka ČARLI EKSIEKS ili tako nekako, koja ovde i glumi i „muzicira“ (ako je to rep sranje muzika), a glumi i u novom Takaši Miikeu i gde sve ne a da je pomodno (beše valjda njen rep i u onom napucanom BRAJDU), pa prema tome već ima neki hororski street cred i vrlo je IN. To -kao i uvek kad se juri „aktuelnost“- znači da će ovaj film vrlo brzo zastariti, da će zbog svoje (self)referencijalnosti već za par godina da bude „sooo-2026“!

vrlo IN reperka

                No, dobro, nije mu to najveći greh.

                Najveći greh, za moj grah, ili groš, mu je to što u drugoj polovini filma gl. junakinja počne da radi sve gluplje i usiljenije stvari, i dramaturgija filma me, u svojim insistiranjima da me odvede baš tamo gde je naumio, po svaku cenu, i pomalo lenjo, provoloptaški - gubi. No, ako plauzibilnost psihologije i motivacije i pravila službe u policiji i to da li bi se IKO ko je jedva umako iz kuće ubice tamo ponovo dobrovoljno sam samcit vraćao -ako to sve bacimo kroz prozor, poslednjih pola sata filma, ili nešto jače, nude neke od napetijih, i bolje osmišljenih i realizovanih scena horor saspensa, psiho-makljaže, jurnjave, bežanja, stizanja, mlaćenja, seckanja, bockanja, i ja mu zbog toga uglavnom opraštam što je žanrovsku zabavu naposletku stavio na prednje sedište, a na zadnje ostavio teme, ideje, poruke i mozak, što je iz „angažovane“ „provokativnosti“ pobegao na bezbedan teren čistog holivudskog žanrovskog rolerkostera (juhuuuu-ihaaaj-weeee!).

onaj iz strejndžer tingz

                Drugim rečima, ovo je jedan prilično uzbudljiv psiho-slešer, natprosečno dobar i napet, a nudi, kao prilog, mestimično i nešto pameti i preispitivanja „gde smo to došli“ i „kako smo ovde dospeli“ i „zašto je ovo sve tako“ i „kako je to moguće“ i sve ostalo coktanje i vrtenje glavom i oljabećkovićizme iz „utiska nedelje“.

                Ghoul says: Check it out!

                P.S. Svojevremeno je o mom NAŽIVOM znameniti hrvatski strip-scenarista, pisac i još ponešto, Darko Macan, napisao:

Ažo, ti li si?

"Dejan kroz knjigu, nakon dvadesetak prvih nesigurnih stranica, piše sve bolje i bolje, ali najjača scena je središnji trenutak knjige, kad u svojoj sobi gleda talijanski videozapis hrvatsko-bošnjačkog klanja Srba (...). Nakon toga dolazi pripovjedačka i žanrovska nužnost tajnog snimka i lavkraftijanskog horora i ja ... odahnem. Odahnem, jer je stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije: masovne grobnice na magijskim mjestima, u crno odjeveni ćelavci, Dejanov put na tamnu stranu ... Sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. NAŽIVO, debitantski roman Dejana Ognjanovića odličan je žanrovski uradak (puno bolji od ovdje prethodno recenziranog KOLJIVA, hrvatskog horor-kandidata), vrlo pitko i crnohumorno napisan hororac koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj literaturi, ali se onda pomalo prepao i sklonio u vode pitomog straha, nakon kojeg se spava bez strašnih snova."

pozdravio vas Red Dragon

Ja ovaj sud poštujem, ali se s njime ne slažem u potpunosti. Ali sad sam ga se prisetio povodom novog FACES-a. Mislim da bi se mnogo opravdanije i argumentovanije moglo kazati da je ovo film koji je u jednom trenutku zakoračio prema bitnoj tematici i ozbiljnom, problemskom filmmejkingu, ali je onda stvaran užas prestao i sada smo u sigurnoj domeni fikcije, kada se pređe na bezbedno tlo SLEŠER tropa, na dežavi (mada ovde odlično realizovane) varijacije na temu: zarobljena si u kući psiho-ubice + spasavaš se + pokušavaš da bežiš + on te čuje + kriješ se + hoće li te naći + trčiš napolje + on iskače... itd. Znači, sve kao u klasičnim bezizlaznim hororima, ali ništa više zaista strašno. Ništa stvarno. „Kao na filmu.“ Miran san zagarantovan.

nisam albino nego sam mnogo buljio u monitor

Dokumentarni ili kvazidokumentarni snimci (ko će više dokučiti i razlučiti šta je stvarno a šta je fejk u današnje A.I. vreme?!) na početku filma služe samo da nas privremeno uznemire – ali relativno brzo nas film ipak uljuljka u dobro poznatoj toploj vodi slešera, sasve MASKIRANIM ubicom, čija maska ničemu ne služi, jer ovo nije hudanit, od samog starta znamo ko je on... Ali da, zaista, na kraju smo na bezbednoj teritoriji nepatvorenog žanrovskog slešer filma. Ko zna zašto je to dobro? Ko hoće PRAVE STVARI, ko hoće dokumentarni užas, eno vam pun internet stvarno skrljanih, zaklanih, spljeskanih, raskomadanih ljudi... Zato, opustite se i zabavite na bezbedan način, uz film uz koji ipak neće biti potrebe da sebi ponavljate „It’s only a movie It’s only a movie It’s only a movie“ jer će vas on sam na to stalno, a prema kraju sve stalnije, podsećati.

STRANGE HARVEST (2025)

 

Ovaj film potpisuje reditelj FFF-a kojeg sam vam odavno na blogu preporučivao kao jedan od boljih u tom podžanru, GRAVE ENCOUNTERS. Njegov najnoviji je urađen u maniru mockumentarija i pokriva višedecenijsko (!) delovanje jednog ritualističkog serijskog ubice u okolini LA-ja.

                Glavna vrlina: dinamično i sve vreme zabavno (ako ste posvećeni horordžija), jer stalno iznenađuje ubacivanjem novih elemenata. A naročito kad, u drugoj polovini, postane malo eksplicitniji – i LAVKRAFTOVSKIJI! – sa pojašnjenjem okultne zaleđine tih ubistava... koja nisu obično klanje, nego ritual za prizivanje nekog drevnog međuzvezdanog čuda... I to je sve lepo dok traje.

                Glavna mana: Ako vam filmovi služe za ubijanje vremena i razbibrigu, ovaj će solidno poslužiti. Ako, pak, imate tu deformaciju da vam mozak radi tokom gledanja, ili barem nakon kraja, pa da se upitate: „Dobro, šta se ovo ovde izdešavalo, i zašto, i koja je poenta svega“ – e, onda se ogoljavaju problemi.

Ukratko, ovo nije zaista PRIČA nego brdo nabacanih MISTIFIKACIJA, po principu slobodnih asocijacija i žanrovskih tropa našljuskanih na zid, pa šta se zalepi, zalepilo se, šta otpadne, otpalo je, ali nema veze, ima toga još u kofi iz koje smo šljuskali.

Zašto je ubica napravio pauzu od čak 15 godina usred svoje akcije? Sugeriše se da je to zato da bi se malko podučio ezoteričnim znanjima na Bliskom istoku, ali to je bzvz jer ispada da je on započeo svoj specijalni masterplan za ovaj svet a da nije zapravo znao šta radi. Čak i to bi bilo u redu da su njegove prve žrtve bile – pipanje u mraku, vežbanje, proba. Ali ne, NUMERACIJA žrtava počinje od njih, a ne kasnije, pa ispada da su i one prinete „po propisima“ – koje ovaj u to vreme nije znao!

Iz istog razloga je bzvz mistifikacija okultna knjiga iz srednjeg veka koju ubica nabavi, ukrade u Nemačkoj kad je njegovo ritualno akcijanje u USA već bilo započeto. Ona se pomene kao jedna u nizu mistifikacija ali se na nju nikad više do kraja filma ne vratimo – a ja kao bibliofil, i poštovalac dramaturgije, očekujem da znam gde se dede knjiga, šta bi s njom, itsl.

Pijavice su gadna stvorenja, i fino su vizuelno upotrebljene za neke gross out scene, ali značenjski – šta s njima? Imaju trouglasti ugriz? Pa to ima NEKE veze sa trouglastom konstelacijom planeta koja se zbiva jednom u 800 godina? Meh. Lerd Baron je napravio čitavu OLD LEECH mitologiju, a ovi bili lenji da makar nagoveštaj toga nažvrljaju.

Modus operandi ubice se menja od slučaja do slučaja – čas kolje, čas puca, čas bode, neke u domu, neke na poslu, neke u parku... Neki su vezani kao u molitvu u svom domu, drugi su kao za predstavu okačeni izmasakrirani u parku usred grada (kako, bato? a kamere okolo, nema nigde?), neki iseckani kao u banalnoj pljački dragstora... a za kraj se sprema i pečenje na vatrici. Ovaj ubica je, kao i scenario, inventing as we go along...

Jednima se pušta krv, drugima vade jetra, srca, jezik... ali šta onda s tim u teglama sačuvanim delovima tela? (Nisu čak ni u frižideru, nego stoje usmrdeli, ucrvljali u garaži! Prc!) To je samo jedan od klišea koji je štikliran na bucket listi, isto kao i pisma policiji, kojima se jedan okultno-prizivački motivisan ubica ne bi bavio, jer to radi DRUGI PROFIL ubica, a ne ovaj ovakav. Ovaj ne traži pažnju pajkana i medija, ovaj doziva Boga, jbt!

Isto tako ima i nekih otvorenih pitanja vezanih za kraj (kamperke u frasu), ali ajde da ne spojlujem, recimo da je sve ovo mnogo zabavnije dok traje nego kad se završi i kad posložite šta ste gledali. Razumem ja fore – nagoveštaji, sugestija, impresija, fill in the blanks, use your imagination, ne mora sve da ti se nacrta, poveži nešto sam, ali ovo mi deluje kao brdo LENJO nabacanih stvari, a ne kao iole koherentna mitologija (ili dramaturgija).

Ali, rekoh, za malo hororične razbibrige, ovaj ambiciozni mokumentari sa detaljima splatera i citiranog/parafraziranog Lavkrafta može da posluži.

HEART EYES (2025)

**(*)

3-

 

Pogledao sam HEART EYES, mnogo-hajpovani neo-slešer u post-SCREAM fazonu: jao mnogo smo pametni, vrcamo vickaste one-linere i levo i desno, imamo razne dosetke i vrlo kurentne aluzije na kurentne topike, strašno smo IN…

            A uz to imamo i PRAZNIK kao okosnicu – i to, takođe, kurentan: Dan Zaljubljenih, aka Valentinovo, tj. za Srbovatelje, Sveti Trifun. To znači da će biti nešto vickastih fazona na temu parova, uparivanja, dejtovanja u današnje krizno i cinično post-romantičarsko vreme, kao i na temu „biti singl“, itsl. Znači, za svakoga ponešto.

Početak obećava! Dapače, uvodna scena je upadljivo najbolji deo filma, i ništa što usledi ne može se porediti s njom. Gledajte pažljivo, jer dešavaju se VRLO nepredvidive stvari u tren oka. Trepni i propusti! Maši se za kokice, za daljinski, da proveriš Fejsbuk na čas na telefonu – i ćao, propade fora!

Ono što usledi, međutim, ide iritirajućom linijom srednjeg puta: da se svako pomalo PECNE, ali da se niko ne NALJUTI ili pak ozbiljno satirizuje. Bezdušni korporativni duh (ovde: reklamna industrija) mora da se bocne, jer radnici brekću pod njime i treba im malo prolaznog oduška – ali glavni junaci mu se vraćaju na kraju da dobiju potvrdu u njemu.

Istina, „Poslednja devojka“ reši da, nakon što se valorizovala u poslu koji mrzi (umesto da pljune na njega), ode u doktorke, ali i to je učinjeno mlako i bez impakta kao i većina „stejtmenta“ u ovom filmiću.

            HEART EYES nije loš slešer, kao što mu ocena 3- veli, što će reći ima par scena slešer jurnjave i akcije koje su zabavne za gledanje, ima i par finih krv-gegova, i sve to spakovano u 90 minuta, znači bez vunovlačarenja, ali… dvojako mi sreću kvari.

Kao prvo, nema ništa naročito na pameti sem malko vrcave zabave, koja je ipak nesupstancijalna i tako, proizvoljna značenjski – iako je neko ambiciozniji mogao ovaj koncept da izmuze daleko više i pametnije. Što se vataš velikih tema (Ljubav i Smrt!) ako o njima nemaš ništa pametno i novo da kažeš, seme neke mlake slešer set-pisove?

Kao drugo, sreću mi ovo kvari i dramski, jer je inscenacija tri velika slešer set-pisa napadno nerealno, nelogično i neubedljivo koncipirana... Mislim, zaista se od mene traži prevelika suspenzija neverice kad mi se servira scena u kojoj će neko da radi psiho-napad, klanicu, usred policijske stanice!

Znači, nisi Terminator, nisi Majkl Majers, niti Đejson, nego si neko smrtno živinče sa maskom, bez ikakvih super-moći, i ti ćeš tako maskiran i izdaleka upadljiv da ulaziš u pajkansku stanicu i da tamo kolješ i civile i ovejane, obučene, na pištolj brze pajkane… Kao da tamo nema ni sekjuritija, ni čuvara, ni brda pajkana, ni nadzornih kamera, nego kao da si upao u dežurni dragstor oko 23h gde čami jedna bezvoljna kasirka… I nikom ništa.

Ili ćeš, usred noći, usred grada, da upališ inače ugašeni i zamračeni ringišpil, da zablešte svetla i zapeva muzika sa njega tako da to vide i čuju četri bloka unaokolo, i tu ćeš da juriš neku žrtvu da je zakolješ, dok te sa prozora i terasa stotine ljudi snima svojim mobilnim telefonima! Imbecilnost! Naravno, u filmu ne vidimo NIKOGA da je primetio da PONOVO RADI RINGIŠPIL, usred noći, kao da je on usred neke šumetine u planini, a ne u parku u velegradu…

A najgore, pred kraj, napad u Drajv Inu! To još postoji? Još radi? I to u februaru, usred zime, kad se ovo dešava?! Opet ista situacija – maskirani, smrtni, ne-Đejson, ne-Majkl, ide sa mačetom i kolje, a ovi slepci u kolima ništa ne čuju, ne vide, ne primećuju, ne izlaze iz svojih kola, nego scena traje 10-15 minuta, i nikom ništa… Pa daaaj zajebi me s tim sranjem. Ako si ludi manijak, nisi Godzila da juriš ljude usred grada i toliko napadno privlačiš pažnju na sjebe!

Završni rivil – bez brige, neću spojlovati! – gde vidimo ko, koliko, zašto, bezveznjački je, neubedljiv, usiljen, glup, nemotivisan, podseća na krajeve poznijih nastavaka SCREAM franšize, ili još više na usiljeno-glupe niđe-veze twistove DILAN DOG epizoda koje je pisao Kjaveroti. Pa prema tome, ako spadate u mikro-manjinu koja to zapravo voli – možda će ovo i da vam pobudi srculenca u okicama… Pogledajte, pa javite!

            Ah, da, trenutno još nema odličan snimak na netu, ja sam ovo pogledao preko veze i ne mogu da delim. Oh, well… Svejedno, primite ovaj rivju k znanju, neće dugo proći pre nego što ovo procuri… Za prosečnog, nezahtevnog gledaoca ovo je sasvim pristojna plitka prolazna zabavica za utucavanje vremena, uz obavezno gašenje mozga, da ne smeta prilikom svih ovih nelogičnih neubedljivosti.

MAXXXINE (2024)

**

2

Podsetiću vas: dok su svi otkidali na X Taja Vesta kao na ne znam kakav dah svežine u hororu, ja sam bio vrlo neuzbuđen (osim, donekle, oblinama Mije Gotičarke iza pantalona na tregere) i dao mu 3-. Drugi deo, koji je još više oduševio sve živo, mene je ugnjavio i uspavao toliko da nisam imao ni volju da ga rivjuišem u detalje, nego kratak mrzovoljan osvrt na oba ova abortusa možete čitati OVDE.

A sad je, evo, samo zato što ste vi to tražili, Taj Vest isporučio i treći deo Gotičarske trilogije – kojim, ako ste primetili ocenu gore, ja opet ostajem veoma neimpresioniran. A pošto je tomu tako, a) nemam ni vremena ni volje za detaljno seciranje, i b) da, biće „spojlera“, jer – šta? Jer, kao što ja to uvek ponekad kažem: GOVNO SE NE MOŽE POKVARITI!

Ništa ovde jebeno nema smisla! Sve je glupo. Kao, divno smo rekonstruisali epohu 1980ih, boje, kostime, scenografiju, a onda – prc! Na sve strane žene režiraju horore, žene čak rade efekte maske, da, sećam se, baš su liberalne bile te 1980te! I još jebeni Britanci su svuda u ekipama američkih horor filmova, a zašto? Because fuck you, that’s why! Nabeđena engleska uMETnica kao oće od slešera da pravi art, pa zato angažuje PORNIĆARKU koja smesta počinje da kasni i ponaša se ko problematična zvezda…

Tatko, kako se na kraju ispostavi, oće svoju ćerku Maxinu živu, a njegov henčmen je juri da je ubije! Niđe veze. Vanity project, exercise in futility, šminkerski površna „rekonstrukcija epohe“ bez ikakve poente, smisla, ritma, priče, BEZ STRAVE… Omaž „đalu“ – bez ijednog set-pisa! Ko ovo guta, i zašto? Šta je s horordžijama danas!? Zar samo ja ostadoh da mašem pesnicom na oblak?!

Ja još od posle X nisam očekivo ništa. Kad su onda svi otkidali na PRL nisam mogo verovati kakva je ovo mass hippynoza. Ludača se krevelji pet minuta u kameru i suzi: „OĆU DA BUDEM ZVEZDA! OĆU DA BUDEM ZVEZDA!“ i svi to tretiraju kao vrhunac glume, umetnosti, poruke, drame… o kom filmu oni to pričaju?

Čovječe, lejm danas prolazi. Eno, LONGLEGS, ODDITY (da vam spojlujem: hajp je OPET lažan, to je prosečan filmić, okej, al ništa posebno, 3-), novi KVAJET PLEJS, sve odreda budalaštine, a svi otkidaju na njih kao na „renesansu horora“... Ko je ovde lud, ja ili svi ostali?! I svi ovi nabrojani imaju FUCK YOU krajeve! Ono, kad ti zadnja scena zafrljači pitu od govana u facu, a ti se još oblizuješ i tražiš repete!

 Razumeo bih da te neko jebe ceo film bzvz, a na kraju izvuče nekog zeca iz šešira, nešto zapravo dobro, i uvali ti lažni završni osećaj da si ipak vido NEŠTO. A ovo je obrnuto. Da, isto tako je i u IN A VIOLENT NATURE: u zadnjih 20 min = FUCK YOU, MORONS! A svi – svrrrš. Eno, već snimaju nastavak! POTILJAK U ŠUMI 2: JOŠ KRCKANJA! (Šalim se za naslov, ali ne i za to da snimaju nastavak onog govneta.)

Kraj je izgleda postao nebitan u današnjem filmu, i više od nebitan, ovo je kao VIC DOSADE, kao, kad ne znaš šta ćeš – daj baba seri il nekom rendom konobaru u kafani nek napiše u „scenariju“ zadnjih 20 strana NEČEGA, bilo čega, i nazvaćemo to krajem.

Ali ovde u MAXXXINI me čak i detalji nerviraju kolko su glupi – u onom klubu, dešava se koncert, partijanje, gužva, puno ko oko, lakat uz lakat, rame uz rame, ne moš proći – a u wc-u NIGDE NIKOG! Od onih stotina unutra u klubu nikome se ne piša, nikome se ne jebe, niko ne kupuje drogu, ne popravlja šminku, ništa: sve pusto ko pustinja i usrano ko u Najgoroj Klonji u Škotskoj (iz TREJNSPOTINGA).

I šta je tvist na kraju? Ćale ima pare, ima henčmena, ima jebenu sektu oko sebe, ali taj Punišić ide lično, onako mator, jedva se gega, da kolje ljude naživo. Pa koji bogataš bre voli da prlja svoje ruke? Možda u svojoj vili, u bezbednom okruženju, kad snima snaf, ali da ide po ulicama i rupama velegrada, po propalim video-klubovima da reže grkljane nekim crncima? Ma daj, zajebi!

Mia + Ti

A pre toga, bekan-henčmen (protraćeni Kevin Bekan!) spopada Maxinu, da je ubije, i to čini usred bela dana, nasred „ulice“ u Univerzalovom studiju, koji je turistička atrakcija, gde ima bar 200 ljudi odma iza ugla! Pa, ubij se Bekane kad si hrkljuš! Mada tih stotina posetilaca (niđe veze, niđe mozga!) baš tad nema NIGDE! Isto ko u onom pustom WC-u u prepunom klubu: zato što lenjom scenaristi TAKO TREBA.

I u istom cugu, u istoj neosmišljenoj sceni, tupavi Vest uspe da protraći i foru koju bi neko pametniji IZMUZAO, napravio nešto od toga – da henčmen (koji uopšte nije ni UBICA u ovom hororu i ne znam čemu uopšte Maxinino zamlaćivanje s tim jebenim SPOREDNIM NEBITNIM LIKOM) našu pegavu Maxinu juri sve do kulise Bejts motela… a kad se ona sakrije unutra i vi čekate pejof, čekate NEŠTO da se zanimljivo desi (jer kad se vataš za PSIHO, kad ga bukvalno citiraš, bolje bi ti bilo da imaš neki OZBILJAN ADUT u rukavu)  – pančlajn je to što se kao čuvar pojavi Lari Fesenden, Papa Pozerskih Debila koji prave Dosadne i Šuplje „horore“. I to je glavna fora te scene. HA-HA!

Napraviš ženocentričan film, oćeš da fetišizuješ Miju Got, u redu. I onda napraviš film u kojem NIŠTA zanimljivo i pažnje vredno, osim par plitkih truizama, ne kažeš o njenom liku, o ženama u Holivudu, u hororu, bilo gde… Čak podrivaš eventualnu kritiku muškog šovinzma u filmskoj industriji a i šire time što usred navodne priče o tome kako je ženama bilo mnogo loše isfantaziraš tu omoćenu ženu koja se superherojski probija kroz Holivud i bez posledica spljeskava svakog ko joj se zameri i ladno gazi muda štiklom ako je neko samo popreko pogleda. I ja sad iz te fantazije, tog Diznilenda koji je osmislio i režirao imbecil, treba da izvučem neku priču i pouku, angažman, podtext? Oćeš i jare i pare, i da kritikuješ mačizam i da ženama i liberalima daš wish fulfillment fantaziju superherojke-psihopatkinje-pornićarke koja „Oće da bude Zvezda Granda“ i ta psiho-glupača je nekako i role model svega ovoga!

Ništa ovde ne valja zaista, do kraja, osim šminke, doslovne i metaforičke: lepo je za oko, i glupo. Sve na prvu loptu, a druge lopte nigde. Mislim, sam kraj, sa sektom, i kako se s njima obračunaju, to je toliko bezvoljno otaljano i neshvatljivo glupo da neću ni da bdijem nad time.

Ovo je završetak trilogije? Ovo je kraj karakternog luka koji si rastezao preko tri filma: DOVDE si planiro to da dovedeš? OVO ti je poenta? Ovaj mlitavi đoka od kraja? Ma, idi begaj… i ti, i svako ko ti guta ove debilne fore.

    P.S. U idućem nastavku, nešto sasvim drugačije (nadam se!): ALIEN - ROMULUS.

LONGLEGS (2024)

**

2

 

Bio sam zaprepašćen kad sam u poslednjih mesec-dva zamjetio sve glasniju kampanju kojom se hajpuje film LONGLEGS kao „najbolji film o serijskom ubici još od UMIRENE JAGNJADI“ i kao „najstrašniji horor film ove godine“, pa još pride, kao nešto gde ljudi padaju u fras, u plač, u šok, što im izaziva košmare i šta sve ne.

Čekajte, mislio sam, oćete reći da je tako nešto uspeo da režira potpisnik dva najdosadnija „horor“ filma koja sam imao nevolju pokušati da budan do kraja odgledam?! Od tvorca one nehumane smaračine u prvom licu I AM THE PRETTY THING THAT LIVES IN THE HOUSE (nešto kao SKINAMARINK, samo dosadnije, a bez trunke strave) dolazi nekakvo u-gaće-useravajuće čudo da seje košmare? Hm… Od tvorca onog leka za nesanicu, one preispoljne gnjavaže bez kraja, konca i smisla, THE BLACKCOAT'S DAUGHTER (aka FEBRUARY) stiže nešto što može da se uopšte pomene u istom pasusu s remek-delom Džonatana Demija? Hmmm…

Istina, taj isti lik potpisuje i GRETEL & HANSEL, koji mi se umereno dopao – ne zbog priče (koje priče?), nego vizuelno-atmosferično, ali ipak… „najstrašniji horor film ove godine“? I još treba da poverujem da takve etikete može da zasluži film u kojem PAJAC Nikolas Kejdž igra satanističkog ubicu?! Ma, dajte, nemojmo se zajebavati – Kejdž već par decenija unazad u nečemu nalik hororu može biti podnošljivo upotrebljen samo u kontextu zajebancije, sprdačine, jezika u obrazu, parodije ili nekakve pulpe. Kad ga se pokušalo ubaciti u nešto kao čist ugaćeuseravajući horor, u čist dramski kontekst, rezultat je bio predvidiv: nenamerni kemp, sprdačina, koještarija (vidi npr. COLOR OUT OF SPACE). Poslednji put, hronološki gledano, kad je Kejdž KAO hteo biti „ozbiljan“ u nečemu hororolikom bio je onaj nesrećni, glupi ARCADIAN (ako ga se iko više seća, iako je izašao ove godine, pre samo par meseci).

Ali dobro – moj optimizam je neizlečiv koliko i moje čovekoljublje, pa zato, kad mi se nedavno pružila prilika da bacim oko na skriner ovog filma, iskoristio sam je. Ajd baš da vidim i to čudo, rekoh: smarač će da napravi hiper-napet i jeziv film.

I, naravno, sve moje slutnje i bojazni pokazali su se sasvim opravdanim.

Deco, I TOLD YOU SO!

Don't believe the hype until it's Ghoul's hype!

Ovo je vrlo slabo, za moj groš. Zaista neverovatan overhype jedne overindulgent budalaštine. Ovo je trol-prevara, isto ko onaj IN A VIOLENT NATURE, samo još gore, sporije, dosadnije, praznije, s više iritacije – uključujući još jedan totalni FUCK YOU kraj.

Najavljuju vam najstrašniji horor godine – a dobijete imbecilno (standardno) Kejdžovo kreveljenje i preglumljavanje umesto toga... Čekajte, zar stvarno postoji neko toliko neprobirljiv i glup da mu je još uvek smešan tristoti po redu KEJDŽ REJDŽ? Jel stvarno postoje ljudi kojima je i po osamstoti put smešno i zabavno kad Kejdž (obligatorno: verovatno mu u ugovorima postoji Obavezni Član o tome) počne da se dere iz sve snage?! Nekome se stvarno diže patka kad dođe (obavezni!) trenutak u filmu u kojem Kejdž odvrne sebe na 11 i počne da URLA IZ SVE SNAGE? Pa jebo vas Kejdž da vas jebo dabogda u lobanje šuplje kroz očne duplje!

Ne stvarno, ko se primi na ovaj napumpani marketing, ko ovo pogleda, pa se još od ovoga nešto kao uplaši - i nije za bolje.

Šta imamo ovde?

Mrtvooka braindead fletlajn Majka Monro tetura se u kliničkom stuporu kroz ceo film kao FBI agent (!) koja je pala u komu, samo je niko nije o tome obavestio, pa sad poput zombija mora da rešava slučaj serijskih ubistava čitavih familija (kao u RED DRAGON / MANHUNTER). Ne znam da li je njeno zombiranje ovde bilo pokušaj da čeneluje pregenijalnog Vilijama Pitersona (by far najboljeg Vila Grejema, i jednu od najboljih uloga u nekom horor-trileru u istoriji tog žanra), ali je mizerno propalo. Osoba koja se vuče u stuporu poput njenog bila bi poslata kući na nekolko dana da se odmori i dođe sebi sve i da radi u nekoj usranoj fotokopirnici, a kamoli u FBI-ju! Ali ne, oni ovaj hodajući stupor šalju da rešava ozbiljan slučaj serijskog ubice!

Fastforvardovaću kroz beskrajni niz spooriiiih scena (lepo frejmovanih, simetrično uslikanih, vizuelno pristojnih, ali klinički mrtvih), sa obiljem tišine, sporosti i nedešavanje, ili sa minimumom dešavanja, i preskočiću proizvoljna, neubedljiva i glupa ponašanja i akcije i brdo neodgovorenih pitanja o koja će se sapleti svako ko s uključenim mozgom pokušava da isprati ovaj zaplet, i mrzi me da potanko zalazim u sve situacije u kojima naša vrla FBI-jevka radi stvari koje apsolutno NISU po PS-u (upucaju joj kolegu, a ona SAMA kreće u mračnu kuću da juri ubicu; sama sa šefom, dakle samo NJIH DVOJE SAMI, bez pratnje i pojačanja, idu, i to usred noći, jer što bi po danu, u kuću koja krije neku tajnu i ko zna šta, možda i samog ubicu, itd. itd) i reći vam samo to da je njena vilgrejemovska „intuicija“ na kraju dovede do „strašnog“ naslovnog lika.

A on je toliko košmarno sveužasavajući i haniballektorski zlokoban da izgleda kao karikatura u kojoj su spojili Bufalo Bila (iz JAGNJADI) i Merilina Mensona, a govor i mimika su mu preslikani od onog rokenrol klovna, Doktora Rokzoa, iz METALOCALYPSE!

Verni pratioci ovog bloga znaju moje staro pravilo: „Govno se ne može spojlovati!“

Zbog toga, sad ću vam reći i kuda sve to, do kraha, vodi. Sledi ono što bi se u dobrom filmu nazvalo SPOJLERIMA… ali ovde nema šta da se spojluje. Film je sranje, to vam je najveći spojler, sve su ostalo nijanse.

 

Oh, well, zapravo REKAO BIH VAM spojlere, kad bih mogao, ali to što se ovde na kraju razotkrije toliko nema veze s mozgom, da moj moždani aparat odbija da se s time nosi. To nije zaplet, nego rešeto. Ali, ukratko, ta niđe veze budalaština ide ovako nekako: daleke 1966. (zašto baš tad? zato!) neki lutkar-Satanista (uuu! godinu dana pre osnivanja Crkve Satane od strane onog cirkuzanta) nešto oće od jedne 9-godišnje curice. Šta? Jebem li ga! Što baš od nje? Because fuck you, that’s why! Al njena mama je ne da, i kako bi je zaštitila, pristaje (kako, zašto, zaštooo?) da služi ovome ubici kao šegrt. Vidite, ona će da se maskira u nekakvu hrišćansku lujku (tj. i dotad je već tako nešto bila) i ići će po kućama i ljudima poklanjati lutku u prirodnoj veličini koja predstavlja njihovo dete. I ovi će, naravno, da prime u dom ne samo očiglednu ludaču, nego i taj jebeni zlokobni poklon, creepy-lutku (Trojanskog konja!), a onda će iz te lutke noćom da izađe crni dim (skriveno Zlo) koje će da opsedne nekoga iz familije, i onda će taj neko da pobije familiju, a onda i sebe.

Kakve to veze ima sa Satanom? Šta Princ Tame ima od toga što će nekolko desetina ljudi da se poubija na ovaj glupi način, dok istovremeno traju ratovi širom sveta gde se u jednom danu poubija sto puta više nego tokom tri decenije „vladavine“ zlog Longlegsa? (Eh, da, sve se ovo dešava 1990-ih, zašto, zato! Da ne bi bilo interneta i mobilnih, valjda.) Postoji li uopšte Satana, ili je na delu samo jedan ubica sa šegrticom? Smrtan čovek, ili s natprirodnim moćima – i odakle mu one? Jebem li ga!

Eh, da: ta curica iz ’66. je naša fletlajn detektivka, i na kraju joj se vrati sećanje i otkrije saznanje da je njena keva sve vreme pomagala ubici kojeg ona juri, i onda mora da se obračuna s kevom, što i učini, metkom u čelo, u izrazito neuzbudljivoj, predvidivoj i uštogljeno izveštačenoj „kulminaciji“ ničega, nakon što se prethodno Longlegs naprasno samoubio u ćeliji udaranjem glavudžom o sto (!) – a zašto je to učinio, tako niotkuda? Zašto je sebi presudio nasred filma, ničim izazvan?! Jebem li ga, eto tako mu došlo! Suprajz madafakaz!

I na kraju, kad Majka ubije majku, imamo neki kao flešbek na scenu koja se nije nikad desila, u kojoj se Longlegs cereka na tipično kejdžovski način („hi hi hi, ja uzeh još jedno milionče za max pet minuta filmske pojave sveukupno, a vas ko jebe, suckers!“) i kaže: „HAIL SATAN!“ i to je taj pančlajn, taj genijalan završetak kakav, tvrde potplaćeni „kritičari“, nismo videli još od antologijskog „Imam jednog prijatelja za večeru“…

Pa, prema tome, dabogme.

Ima tu kadrova u izolaciji koji lepo izgledaju. Ima pokušaja da se tiha, pritajena strava kreira sporim napregnutim scenama i sumornom, svedenom muzikom. Ponešto od toga ne deluje loše, ali čak i kad neka scena počne kao OK, uglavnom se završi glupo, ili kao ćorak, ili se razvije u nekom imbecilnom pravcu, ili se prekine i nikad više ne dobije pay-off.

Šta je reditelj, Oz Perkins (sin od Entonija) imao na pameti (if any) zaista mi izmiče, ali ovo je jedna velika PREVARA, jedna taština praznine, jedna gomila proizvoljnih slika (da, neke do njih JESU jezive) nasumično nabacanih u potrazi za zapletom koji je čekićem i dletom skarabudžen od nekoliko klišea žicom zavezanih za ideju (s lutkama) koja je mogla biti daleko pametnije i bolje iskorišćena, ali NIJE. Sve to je, deco moja draga – NIĐE VEZE.

Volem ja stil iznad supstance, ali ako ćemo već tako da se igramo, onda mi daj BRDA STILA, a ne ovaj šugejz mamblkor „stil“ na kašičicu, dok me smaraš tim svedenim, minimalističkim sredstvima i totalno uvredljivo besmislenim izgovorom za zaplet, motivaciju, priču, bilo šta.

Ako ovaj film zgrne dobre pare, a sva je prilika da hoće, biće to trijumf marketinga nad filmmejkingom: značiće da se SVAKAKVO GOVNO može narodu prodati kao punjena pljeskavica, i svi će da ga polapću i da traže repete.

Ako fanovi horora ovo prigrle i kažu – uuu divan film, strašan film, jeziv film, najbolji horor godine itsl. onda će to biti poraz filmofilije, kolektivno slepilo i masovna hipnoza, i to će starog Ghoula da baci u depresiju i vajkanje nad besmislom svega…

Ipak, ja kazah i spasih dušu svoju!

Hail Ghoul!