METALOCALYPSE (TV, 2006-2013)

 

 

****(*)

4+

 

Ovo nije rivju, ovo je PREPORUKA!

Ovca mi se jagnji, pa zato samo ovoliko: ako vam je nekako do sada (kao meni!) promakla ova božanstvena animirana serija, obavezno je overite.

Šta je ovo, ukratko? Četiri sezone – započeto s epizodama od samo 11 minuta, kasnije prošireno na 22, s povremenim dužim specijalima, pa pred kraj vraćeno na 11 min. – totalnog hevimetalskog i horor splater satanik ludila!

Uzeti su svi klišei o hevi metal muzici i hevimetalcima (tvorcima i njihovim fanovima), izmućkani u blenderu, začinjeni ljutim papričicama, pa kondenzovani u male, ali jebitačne doze koje deluju maltene kao one RM-BRM-BRM-KRAJ „pesme“ by NAPALM DEATH!

Nema tupljavine, nema dosadnih putovanja od A do C preko B: ovo je pesma bez dosadnih solaža, sačinjena samo od zaraznih refrena!

PRETERIVANJE je ime igre: nekakav DEATH METAL BEND, po apsurdnom imenu DETHKLOK, najpopularniji je na svetu (!!!) – veći od bitleza i stounsa – veći od ekonomija većine zemalja: DETHKLOK je, kaže se, bukvalno šesta ekonomija na svetu!

Fanovi se masovno samoubijaju pred svaki CD ili koncert, a i na koncertima ginu na buljuke, često nehajem samog benda, i nikom ništa. Može im se.

Ako to nije fantazija sama po sebi, i sve ostalo oko zapleta je zasnovano na dve glavne odlike hevi metala: 1) PRETERIVANJE i 2) FANTAZIJA O MOĆI I VELIČINI. Uz mnogo BRUTALNOSTI i ponešto insistiranja na MRAKU i BESMISLU – jer ipak je ovo DEATH metal bend, sa dva člana iz Norveške, a ne tamo neki fun-loving AC-DC bulšit (iako su članovi itekako fan-loving, i ovisnici o koječemu).

Svaka epizoda je za sebe i besmisleno je uopšte prepričavati „o čemu se radi“ – suština je u izobilju humora APSURDA, brutalno (sic!) CRNOG humora, često do nivoa NIHILIZMA, sa mnogo BOLEŠTINE i SPLATERA, uključujući neke morbidne vizije kakve, izvan zamisli Granta Morisona, ja nisam viđao u hororu!

Vidi se da je ovo nastalo IZNUTRA, od strane ljudi koji METAL dobro poznaju, i vole, ali sa inteligentnom distancom, tako da su u stanju da se podsmehnu onome što je za smejanje (npr. pretencioznost, rampantni mačizam, površnost, retardiranost), a da istovremeno respektuju i vole ono što je za voljenje, tako da u suštini ovo uspeva da bude i izrugivanje i omaž – i parodija i slavljenje jedne muzike i jednog etitjuda.

U poslednjih deset godina izašle su bar tri filmske „komedijice“ o blek metalcima, koje sam pogledao, skoro nijednom se nisam nasmejao, i smesta sam ih zaboravio.

METALOKALIPSA, međutim, nudi sve ono što nisam našao u tim filmovima – uključujući muziku, originalno rađenu za seriju, koja je strašno pržeći napaljujuća, baš zato što je (ako imate bar malu metalsku žicu u sjebi) uzeto ono najbolje iz death metala, pa dignuto na kub.

Retko inteligentna rafalna paljba dobrih fazona maltene zahteva da ovo gledate u slou-moušnu ako hoćete da pohvatate sve verbalne i vizuelne fazone koji vas neprestano zasipaju sa svih strana.

I moram da naglasim – ANIMACIJA je jebeno remek-delo, daleko bolja od bilo koje animirane serije ovog profila: ti nivoi morbidno mračne horor satanik metalske imaginacije neviđeni su – ali i dizajni raznih tehno-čuda i muda, letilica, oružja, kontrapcija i džidžamidža. Ukratko, bombonica za oko prvog reda!

Dakle, ako ste zakasneli Džoni, kao ja, ne docnite ni časa dalje – prepustite se METALOKALIPSI: poslednjih nedelja, u dubini noći i ranih jutara, nakon izdašnog rada, za mene nema boljeg okrepljenja, pred san, nego overiti 2-3 epizode ovog metal-nektara!

P.S. Ne razumem kako mi je ova serija, započeta pre skoro dve decenije, sve ovo vreme sasvim prošla ispod radara, ali zahvaljujući drugaru Žarku najzad se našla na njemu, i to u najbolji mogući čas, u danima kad nemam vremena za „dugometražne“ filmove, a kamoli serije, i kad mi ovaj format i dužina savršeno odgovaraju.

GOTIKA – Ocuići

 

Nedavno sam vam na ovom blogu preporučio Tanesijevu Antologiju savremene japanske horor priče (15), i u okviru toga posebno pohvalio Ocuićijeve priče uvrštene u nju. Budući da mi je ubedljivo najbolja u tom izboru bila upravo njegova novela „Sedam soba“, pohitao sam da overim njegov roman Gotika, takođe u izdanju Tanesija.

            Za Ocuićija znam već duže vremena: odavno sam kupio njegovu zbirku priča ZOO, na engleskom – ali još nisam stigao i da je pročitam. Sad me je Tanesi najzad ubrzao, jer upravo iz nje su, na parče, ovde-onde, uzimane priče u nekoliko njihovih novijih antologija, tako da više od pola te zbirke sad imate na srpskom, istina raštrkane u jedno 3-4 knjige.

Isto tako, odavno znam za film rađen po ovom romanu. Hell, i prikazao sam ga ovde na blogu pre više od 10 godina, evo tog rivjua: GOTH: LOVE OF DEATH (2008).

            Ono što sam tamo kazao o filmu savršeno je primenjivo i na ovu knjigu, naime, da ovde ima (skoro) sve što volim u japanskom filmu (a i šire):

- originalni, atipični, amoralni etitjud;

- sjebano-zajebani, neprosečni protagonisti;

- uvrnut zaplet;

- nekro-nihilistička atmosfera, otuđenost, suzdržanost, minimum afektacije;

- dosledna inteligencija, a ne površni gimmick;

- odlična, glasna muzika;

- morbidnost i splatter (ovde, istina, prilično svedeni, za japanske standarde).

            GOTIKA je, kako se ispostavilo kad sam najzad seo da je pročitam, zapravo „fragmentarni roman“. Ili „roman u pričama“. Iliti zbirka priča sa istim glavnim likovima i sličnom tematikom. To znači da ovde ne postoji jedan centralni zaplet knjige, već da je svako „poglavlje“, odnosno „priča“, zaseban događaj – još tačnije, zaseban serijski ubica na kojeg nailazi naš čudni mladi par. (Film, inače, obrađuje motive iz samo prve dve priče...)

            Glavni junaci su dvoje srednjoškolaca, povučenih čudaka u bizarnom neromatničnom odnosu: i devojčica i dečak su svedenih afekata, ne samo uzajamno nego i uopšte, prema svima. Nezainteresovani za „normalan život“, za „obične“ drugare ili familije, oni se upuštaju u male privatne istrage vezane za čudna dešavanja oko sebe, potpomognuta talentom devojke Morino da sebi privlači serijske ubice i manijake svih boja.

Potonji „talenat“ je možda samo how convenient gimmick za činjenicu da baš ona (a preko nje i momak) dolazi u dodir sa tolikim ubicama i ludacima u okolini, ali to je simpatična fora koja pruža vezivno tkivo ovoj zbirci-romanu. Dodatna fora: u nekoliko slučajeva zaplet je vešto iskonstruisan tako da Morino nije ni svesna čitave priče-konteksta-slučaja u kojem se zatekne, odnosno da je bila zatočena od strane ubice, ili da je osoba s kojom je načas došla u dodir bio ubica. Za to vreme njen ne-baš-drug, ne-baš-dečko sve vreme je prati, ponekad koristi kao mamac za ubicu, ponekad je izbavi…

            Kao što već rekoh povodom filma, ne očekujte dinamiku ni previše saspens-akcije. Ovo je film (a isto važi i za roman) opuštenog, laganog ritma, u kome je najveća čar u kreiranju mikrosveta to dvoje glavnih junaka i njihove, vrlo uslovno, romanse. Što je naročito zabavno, i krajnje dosledno njihovim karakterima, ovo i nije tipična „boy meets girl“ pričica – iako postoji neka sapatnička empatija među njima, nisam baš siguran da se bilo ko tu zaista zaljubiška.

            Sva njihova svedena afektacija, svi skokovi na fletlajnovima njihovih egzistencija,  rezervisani su za ubice koji vrve oko njih. I toliko vrve da to pomalo rasteže plauzibilnost, ako bi se ovo sve doslovno čitalo – ne znam baš koliko su serijske ubice čest fenomen u Japanu da dvoje mladunaca u nekom manjem gradu (ne baš Tokiju), eto tako, slučajno, naleti na čak petoricu njih u ovoj knjizi, a na šestog u priči izvan ovog „romana“, koju imate u gorepomenutoj antologiji (i odlična je, sasvim na nivou ovih u GOTICI).

            Samo jedna priča ovde tiče se nečega ličnijeg: „Sećanje / blizanci“, o zbivanjima vezanim za mladodevojačke dane male Morino i njene sestre bliznakinje, dok su odrastale u seoskom ambijentu i suočavale se sa patologijom mnogo bližom domu od one kojoj su posvećene ostale priče. Sve ostale su u relativno proizvoljnoj vezi, u smislu da se mogu i drugačijim redom premeštati u knjizi, ili iz nje izbacivati, ili se još sličnih može ubacivati, jer su junaci na istom mestu u poslednjoj glavi-priči gde su bili i u prvoj, nema nekog primetnog razvoja. Dešavanja u poznijima se primetno NE nadovezuju na prethodne, niti što se tiče zapleta, niti u pogledu odnosa junaka.

            Ono što ih povezuje, rekoh već, jeste to dvoje likova, njihove osobene psihologije i motivacije, a ponajviše tematika pritajene, naizgled sveprisutne psiho(a)patije koja tinja svuda i u svakome, a samo u ponekima proključa dovoljno i da se manifestuje (pri čemu se nikad ne zna ko će biti sledeći ko će da „prsne“ – i ko će mu/joj biti žrtva). U tom kontekstu ni naš goth par nisu klasični detektivi-amateri, niti Skubi-Duberi/DilanDozi u pokušaju, već dve načete, blago poremećene psihe (ali ne previše – taman da se s njima mogu simpatisati oni „drugačiji“) koje, čačkajući po ludacima na koje nailaze, teže, sasvim sebično, ne da pomognu „zajednici“, pa čak ni „pojedincima“ – žrtvama, niti su gladni kažnjavanaj zlikovaca (ako ih i kazne, to bude uzgred, a ponekad ne bude ni uopšte), nego pre svega tome da razumeju sebe same.

            I jedino što je još zabavnije od preturanja po psihologiji glavnih junaka jesu vizure onih koji su otišli korak ili dva dalje od njih – onih koji su svoje ludilo, bezosećajnost, otuđenost od drugih doveli do nivoa da im oduzimaju živote. Ocuići je izuzetno maštovit, kako u kreativnom sadizmu različitih ubica, tako i u njihovim motivacijama i načinima razmišljanja i osećanja, pošto nam pruža i njihove tačke gledišta. Sa vanrednim umećem on stvara nekoliko memorabilnih scena saspensa u interakciji ubica i (potencijalnih) žrtava, ali za moj groš najjeziviji je onda kad ubica još nije ni stupio u akciju: kad još premišlja, planira, opisuje svoje pomerene senzacije, borbu sa svojim porivima…

            U tom smislu najefektnija priča u ovom romanu je „Grob“, i to dvojako. Kao prvo, sadrži meni najstravičnijeg ubicu, savršeno lucidnog, a opet, uprkos tome, bespomoćnog pred svojim neshvatljivim nagonom da ubija. On se doslovno odupire samom sebi i svojim nagonima, i naravno ne uspeva u tome, i njegova nemoć – nemoć razuma da se odbrani od nerazumnog u sebi samome – najstrašnija je od svega. Mada, kao drugo – moram reći da je njegov metod ubijanja toliko košmarno gnusan da ne znam da li da ga ovde spojlujem ili da vama prepustim da ga sami otkrijete. Vanredno je nadahnut i useravajuće sadistički. SPOJLER: Taman kad pomislite da nema ništa gore nego biti živ zakopan u sanduku dva metra pod zemljom kad ono… eto ga twist… u vidu cevi kroz koju vam u tu rupu gde ste sahranjeni pusti vodu, i udavi vas ko pacova, tamo dole, pod zemljom, gde ne možete ni da se batrgate a kamoli nešto više… Brrr!

            Sve u svemu, Ocuići je ovime otkriven kao jedan od savremenih prvorazrednih majstora horora: njegov stil je nenapadan, jednostavan, „nevidljiv“, nerazmetljiv, a opet vrhunski funkcionalan, mestimično sinematičan, sa izuzetno pametnim i ubedljivim i dramski intoniranim dijalozima, sa smislom za set-pis, i sa zaista genijalnim uvidom u abnormalne psihologije čije vizure prikazuje ubedljivo i, u odmaku od američkog horor-popovanja danas, sasvim nemoralizatorski, neafektirano.

            Ako nešto mrzim u današnjem hororu na engleskom jeziku to je njegova dominantna politička korektnost, napadna satiričnost i sklonost jedva prikrivenom ili čak i NEprikrivenom propovedanju. Bla bla beli muškarac bla bla rasizam bla bla manjine bla bla žene bla bla rase dženderi bla bla kapitalizam bla bla blaaah… Ocuići se ne spušta na te bedaste nivoe plitke „društvene kritike“ – iako je ona implicitna u bezdušnom svetu koji on tako precizno ocrtava – i prepušta čitaocima da sami odaberu da li će da budu zgroženi ili fascinirani ovim ludacima; da se sami užasnu, bez piščevog sufliranja da tako (možda) treba; ili – da se u njima, bar donekle – prepoznaju?

            Ukratko, ovo je vrhunski horor, prvorazredna stvar: svako ko voli horor uopšte, a japanski horor naročito, morao bi da slisti GOTIKU kao delikatesno parče na kakvo se retko nailazi. Naručite OVDE!

* * * 

Uskoro: moj osvrt na Tanesijevu ANTOLOGIJU AMERIČKE HOROR PRIČE.

ZA PUSTO OSTRVO: 12 PESAMA

  

            U okviru akcije „Karantin – Pandemija“ i priprema za pusto ostrvo već sam ovde kazao kojih bih 12 KNJIGA i 12 FILMOVA obavezno, neizostavno, po cenu konzervi s hranom, poneo na pusto ostrvo.

            A sad – zamislimo da neki Zli Demijurg zapovedi da se na rečeno (metaforičko?) ostrvo mogu otisnuti samo sa 12 PESAMA koje imam slušati do kraja večnosti, tj. života. Od sveg izobilja dragih grupa i pesama moram napraviti najuži od uskih izbora (a vala i najbolniji, najteži!) – ni 13 ni 15 ni 20, nego samo jebenih strogih, u kamen urezanih DVANAEST! PAKAO!

            Izbor koji sledi je – treba li uopšte reći? – strogo subjektivan: na kraj pameti mi nije da tvrdim kako su ovo „objektivno“ najboljih 12 pesama nastalih u dosadašnjoj istoriji ljudskog roda; ceo ovaj „pusto ostrvo“ serija je najstrože subjektivan, a u ovom slučaju još sto puta više, jer ima li šta subjektivnije i teže za preneti drugome od MUZIKE? Ali, baš zato, ima li šta veće i intimnije nego kad se baš tim (neverbalnim, ne-naročito-racionalnim )putem ipak ostvari nekakva komunikacija, simpatija, saučestvovanje...?

            Uzgred, podsećam da moj detaljniji osvrt na temu najdraže mi muzike (što uključuje i listu 50 najdražih mi bendova, i grdne linkove) imate OVDE. Takođe, u knjizi KULT GULA (od koje mi je ostalo manje od 50 primeraka! šta čekate vi koji je još nemate? da se rasproda skroz?!) imate, exkluzivno, samo u knjizi, moj znatno prošireniji i sređeniji po žanrovima spisak bendova sa Gulovim Pečatom...

            Pri izboru pesama, dakle, nisam se rukovodio njihovim umetničkim postignućima i „objektivnim“ mesto u istoriji svojih žanrova, niti uticajem, značajem, popularnošću, niti formalno-sadržinskim pitanjima (o čemu su, koliko su virtuozno odsvirane) – JEDINI kriterijumi bili su: 1) što veća iznova-slušljivost, tj. da ih toliko volim da mi ne bi dosadilo da ih vrtim na repeat do kraja života; 2) intimni razlozi (s dva izuzetka, sve potiču iz 1980-ih i 1990-ih, dakle, moj formativni period života, onda kad se zapravo „zakucava“ nečiji ukus u svemu pa i u muzici); 3) maksimalna raznovrsnost svih dragih mi (pod)žanrova i grupa (gledao sam da bude minimalno ponavljanje iste grupe); 4) da ne prećeruju sa tmušom i mračenjem, odnosno da budu mračno-vesele, razumno feelgood, koliko je i ako je ikako moguće.

            Dakle, ovo je moj izbor (otprilike po redosledu količine moje ljubavi prema njima).

ZA PUSTO OSTRVO: 12 PESAMA

„Paint it Black“ – THE ROLLING STONES

„Emmeleia“ - DEAD CAN DANCE

„Ostia (The Death Of Pasolini)“ – COIL

„The Crown of Sympathy“ - MY DYING BRIDE

„Dream Destructor“ - THE PLASTIC NOISE EXPERIENCE

„Just One Fix“ – MINISTRY

 „One“ – METALLICA

„Harvester of Sorrow“ – METALLICA

„Cascade“ - SIOUXIE AND THE BANSHEES

„Sear Me“ - MY DYING BRIDE

 „Don't Fear The Reaper“ – BLUE OYSTER CULT

„Save Me“ - SUICIDE COMMANDO

*

Rekoh već gore, bilo je užasno bolno napraviti ovaj izbor, do zadnjeg časa sam se lomio, predomišljao, izbacivao, ubacivao, vagao, merkao... Kad bi Zli Demijurg bio bar maaaalo mekšeg srca i umesto 12 mi dopustio 20 pesama, evo kojih bih još 8 dodao na listu.

„Holy Wars... The Punishment Due“ – MEGADETH

„Black Candle“ – LEATHER STRIP

„Child in Time“ – DEEP PURPLE

„Murder“ – SUICIDE COMMANDO

„The New Mind“ – THE SWANS

„Happy House“ - SIOUXIE AND THE BANSHEES

 „Colours“ – SISTERHOOD

„Lay All Your Love for Me“ – ABBA

+++

U IDUĆEM NASTAVKU: 12  MUZIČKIH ALBUMA

GHOUL’s FAVOURITE MUSIC

            Nedavno se neko ovde čudio što me je video na koncertu SWANS-a u Beogradu. Prvo mi je bilo čudno što se neko tome čudi, a onda sam shvatio da stvar, iako za mene logična, može nekome i biti čudna, jer se na blogu do sada nisam obimnije osvrtao na muziku koju slušam. Jesam uzgred, ovlaš, usput, ali ne naročito supstancijalno.

Ghoul @ SWANS (Bg, 25.03.2017)

Istina, nije da ovde nije bilo priloga o popularnoj muzici (a ne samo o horor saundtrekovima). Kačio sam ovde, recimo, intervju sa domaćom elektro-pop grupom MARGITA je MRTVA i promovisao druge domaće, a srodnog profila (elektro-indastrijal-dark ambijent). Na primer: hvalio sam ALONE – Novi album, nove pobede! i ALONE: FOSSILIZED IN CONCRETE, reklamirao opskurne mračne projekte kao što je KH'LULU - Putridity, nudio za skidanje THIRD I albume, pisao rivju dokumentarca o niškoj muzičkoj sceni MI PLAČEMO IZA TAMNIH NAOČARA (2012), hvalio sam na sva usta Horror Bishke: MASOVNA SARANA i neprevaziđeni Pero Defformero - UNDERGRAND, pa sam čak priznao i svoja grešna domaća pop zadovoljstva (Ghoul's Guilty Pleasures: DOMAĆI POP ROK)!

            I ne samo domaća!

Priznao sam vam još i GHOUL'S GUILTY PLEASURES (1) - 80s METAL i GHOUL'S GUILTY PLEASURES (2) - 80s POP, a kad sam već kod stranjske muzike, priznao sam da mi je omiljena pesma svih vremena PAINT IT BLACK (i još vam ponudio za skidanje moj mega-izbor njenih više desetina obrada). Povrh toga u par nastavaka sam se bavio crnim metalom, u tekstovima UNTIL THE LIGHT TAKES US (2008) i  CRNI METAL – BELO SRCE. Dakle, nije baš da se o muzici ovde nije pisalo, ali ipak, kucnuo je čas da se sada malo suštastvenije osvrnem na muziku koju volim.

Odmah nekoliko disklejmera.

Pre svega, ne smatram se dovoljno stručnim da pišem muzičku kritiku, čak ni neobaveznu, blogersku; uostalom, kao što ste možda primetili, ja i blogovanje ozbiljno shvatam i neću tu da pišem baš koješta, o stvarima koje nedovoljno dobro poznajem, samo zato što sam tako u mogućnosti. Ja znam šta znam, i o čemu sa koliko-toliko poznavanja mogu da pišem, a znam i šta ne znam i o čemu prepuštam drugima da pišu i sude. Muzika nije oblast za koju sam stručan i ovim putem se javno proglašavam nenadležnim da o njoj nešto mnogo pametujem.

Budući da nisam u stanju da obrazlažem svoj muzički ukus onako kako to mogu npr. književni ili filmski (ili stripovski), u suštini se stvar svodi na moj krajnji subjektivizam, ili još prostije rečeno – sviđizam. Volim muziku koju volim – zato što je volim, tj. zato što mi prija. The proof is in the pudding. Zašto baš nju volim a ne neku drugu? Jer me gađa tamo gde treba i budi mi želju za još, za razliku od neke druge koja ne pogađa moj Ghoul-spot, ne dotiče me, ma koliko bila značajna, važna, uticajna, mnogoobožavana... Možda neko drugi i uspe da (psiho)analizira moj muzički (ne)ukus, ali ja se ne usuđujem da u to ulazim.

            Zbog toga što muziku ne pratim sa onom dubinom i posvećenošću koje sam rezervisao za književnost i film, nisam naročiti poznavalac faktografije čak ni kod mojih omiljenih bendova i pesama. Kod mnogih se nisam udubljivao ni u tekstove pesama (koje, u popularnoj muzici ma kog žanra, smatram više nego sekundarnim), itd.

            Ukratko rečeno, ako me pitate koju muziku najradije slušam, žanrovski ona potpada pod sledeće kategorije:

- EBM (Electronic Body Music, sa svim podžanrovima toga koje me smara da uopšte proučavam a kamoli da cinculiram koja grupa u koju tačno fioku spada),

- INDUSTRIAL (u najširem smislu, od metala do čiste elektronike i nojza),

- MILITARY i NEO-FOLK (koji su često braća od tetke, a ponekad i rođena, sa vrlo tankim granicama razdavajanja, if any),

- DARK AMBIENT (širok termin koji pokriva raznu, uglavnom ali ne nužno melodičnu, sporu, sumornu muziku),

- GOTHIC (klasični mekani pop-goth, ništa emo i sl. savremene dekadencije),

- METAL (naročito death, black i folk, uz ponešto zimzelene thrash klasike)

- a na kraju tu je i nedefinisana, teško odrediva grupacija koju sam, ne znajući bolji naziv, krstio MRAČNO-VESELA ELEKTRONIKA (to su uglavnom neki nesvrstani i teški za definisanje bendovi, unikatni, opičeni, samosvojni).

            Biće sve to jasnije kad, u narednim nedeljama, svaka od ovih grupacija (pod/žanrova) dobije svoj zaseban post, sa primerima, i sa daleko više ilustrativnih bendova koje imam na umu. A do tada, da vam pružim neki najopštiji uvid, napravio sam listu od 50 najdražih mi bendova i projekata i umjetnika. Dakle, crtam: ovo dole nije nikakav kvazi-objektivan izbor najbolje muzike ikada, nego samo meni lično i privatno draga muzika bez koje se ne bih zaputio na pusto ostrvo, odnosno koju često i rado vrtim u pozadini, dok pišem.

            Žanrovsko razvrstavanje – uz još mnogo više bendova, i uz primer-pjesme, i moje kraće osvrte – sve to sledi u narednim nastavcima, a sad, kao privju sa hajlajtima i hedlajnerima, sledi moja lista. Redosled je, grubo, po žanrovima, a ne po redu lične preferencije, jer top-listu mi je, u muzici, nemoguće napraviti iz više složenih razloga. Npr. od nekih grupa volim samo određene faze a ne celokupan opus, i onda je teško to kvantifikovati na listi. 

Recimo, NE MOGU da na listu ne metnem METALIKU, iako je ona tu samo (!) zbog svoja 3 albuma (Ride the Lightning + Master of Puppets + And Justice for All) – sve ostalo od njih može sutra da obriše velika magnetna sunčeva oluja i ja bih samo slegnuo ramenima; Metalika je za mene mrtva kao bend još od početka 1990-ih, a kamoli danas; a opet, ne mogu da zanemarim a) koliko mi je mnogo značila u najbitnijem periodu mog života (kada bejah mlađan momak ja...) i b) činjenicu da i dan-danas otkidam na većinu stvari sa pomenuta tri albuma iako, en generale, to više nije vrsta muzike koju danas pretežno slušam.

            Pa onda dileme: kako i gde na top-listu metnuti ljude koji imaju jedan ili dva odlična albuma sa onima koji ih imaju po 5-6 ili više, preko 10? Da i ne govorim da je ovo što ja volim toliko širok i raznolik muzički spektar žanrova da mi je zaista nemoguće da uopšte rangiram sve te babe i žabe, od skoro pa gilti pležera do sasvim respektabilnih i uvaženih grupa.

Zato, bez daljeg tupljenja, evo šta je

GHOUL’s FAVOURITE MUSIC

THE BEST 50

IN SLAUGHTER NATIVES

RUNES ORDER

Rukkanor

Lustmord

APOPTOSE

Swans

KLAUS SCHULTZE

DEAD CAN DANCE

ORDO ROSARIUS EQUILIBRIO

COIL

HAUJOBB

Mentallo and the Fixer

mulphia

Vomito Negro

Forma Tadre

empusae

Klinik

LIMBO

Theatre Of Tragedy

MINISTRY

WHITE /ROB/ ZOMBIE

MEGADETH

DIMMU BORGIR

CRADLE OF FILTH

MORBID ANGEL

MY DYING BRIDE

THERION

Metallica

SLAYER

AL-NAMROOD

king diamond

SEPULTURA

Nightfall

THE KLINIK

PLASTIC NOISE EXPERIENCE

ClockDVA

FRONT LINE ASSEMBLY

Headscan

Wumpscut

Decoded Feedback

Leather Strip

Suicide Commando

Velvet Acid Christ

Hocico

Infact

Calva Y Nada

SKINNY PUPPY

Siouxie And The Banshees

THE CURE

THE SISTERS OF MERCY (+ SISTERHOOD)

* * *