CRIMES OF THE FUTURE (2022)

**

2+ 

Žao mi je, ali novi-stari Kronenberg je do negledljivosti dosadna i krindž smaračina, serija statičnih kvazi-zaumnih dijaloga i monologa koja niotkuda vodi nikuda i koja sveukupno deluje kao da je mrtvi Džarmuš uzeo da napravi fletlajn fan-fikšn od otpadaka iz Videodroma, Egzistensa i Golog ručka koji deluje samo kao nenamerna parodija ovih odličnih filmova, isisana od svakog traga života.

Zašto „novi-stari Kronenberg“? Zato što je to novi film po starom scenariju, napisanom pre 20 godina. Tada se zvao PAINKILLERS, i bio je slab, nedorađen, i s razlogom nesnimljen, a onda ga je ovaj sad pod stare dane izvuko, provetrio, ali ga nije skoro nimalo bitnije popravio, i još ga snimio kilavo i ružno.

Ukratko, naš Kroni je odavno kreativno umro: moj opširan i emotivan RANT o tome, a povodom one bljuzge A DANGEROUS METHOD (2011) imate ovde na blogu (klikni na naslov!), i ne bih se ponavljao sada: sve sam već rekao o tome. Kad sam se tim povodom istresao, posle toga više nisam imao ni snage ni potrebe da se detaljno bavim njegovim filmom MAPS TO THE STARS: zalepio sam mu dvojku (** / 2), OVDE, i napisao samo ukratko ovo:

"Boli me čak i prisećanje na ovaj film. Slično kao što se ČOVEK-TICA pravi da nikad nismo videli satiru na pozorište, glumce itd. tako se i Kronenberg ponaša kao da niko nikad nije razotkrio sjaj i bedu Holivuda, pa je zato snimio ovu ružnu i glupu telenovelu na tu temu. Oh, kako boli kad veliki padnu! Jedini donekle zabavan podzaplet u svemu ovome tiče se nadobudnog antipatičnog skota od deteta-zvezde i njegove već u korenu zatrovane (ne)čovečnosti, što je povod za nekoliko baš-baš crnohumornih scena. Ali za pravi crni humor sačekajte sam kraj, gde ćete videti wannabe dramsku, ozbiljnu scenu CGI vatre koja bi bila ismejana iz GHOST RIDER 3: HOLLYBALLOO!"

 

Drugim rečima, Kroni je ušao u svoju Arđento-fazu, i jezive su paralele između ovog ZLOČINA i ranije ove godine viđenih CRNIH NAOČARA (vidi rivju OVDE). U oba slučaja imamo:

- starog, nekad velikog, a sada kreativno senilnog reditelja koji se više ne unosi u svoj posao;

- stari scenario, izluftiran i snimljen 20 godina nakon nastanka;

- bolno očigledno prenizak budžet;

- kilavu staračku pešačku režiju koja ne stvara osećaj „povratka u formu“, nego utisak bednog, netalentovanog imitatora-plagijatora, „poor man’s“ varijantu jedva vrednu jednog gledanja (samo za najzadrtije fanove);

- potencijalno dobre ideje, od kojih bi neko drugi mogao napraviti nešto bolje, ali od ovog reditelja to očigledno više ne treba očekivati;

- loša fotografija, sterilno-statične scene;

- muzika mnogo bolja nego što je film zaslužuje;

- glumci koji deluju kao kreteni, delom zbog svojih ograničenja, delom zbog onog što ih scenario tera da rade i govore…

 

Nemam ni snage ni volje ni vremena da sad u sitna crevca (sic!) radim autopsiju ovog zlodela. Tužno je gledati nekadašnjeg velikana kako se koprca u onome što je nekada bio NJEGOV materijal, ono što je upravo on izneo na vrhunski nivo (kod Arđenta – đalo, kod Kronija – telesni horor), a sada u svojoj kreativnoj jalovosti, izgubljenosti, baulja i brlja i pravi nenamernu autoparodiju, neku vrstu ESEJA o samom sebi i svojim temama. On pretenciozno kvaziintelektualistički pokreće neke teme kroz reči koje likovi ubeskraj izgovaraju, zaboravljajući da u filmu ne treba samo da se PRIČA i da se tako tovare nove horde beslovesnih "akademskih" tupadžija koji će da analiziraju NE film, nego ono o čemu se u njemu GOVORI, nego treba nešto i da se RADI, da se DEŠAVA. Avaj, drame niđe, zapleta niđe, upečatljivih i memorabilnih scena niđe, osmišljenog i ubedljivog sveta - niđe. 

Da je ovaj film FRANKENŠTAJN, ceo bi se dešavao u nekom sterilnom, minimalističkom fakultetskom amfiteatru gde dobri doca drži predavanja i diskutuje s kolegama i protivnicama svoja naklapanja o životu, energiji, smrti, oživljavanju - a nikad se ne bi leš digao sa stola i otišao u svet, među šume i ljude, da hara i obara...

Rezultat toga je metapoetička nenamerna autoparodija. Samo što ona nije ni približno toliko smešna, a ni provokativna, kao neki koji su se na srodne teme pametno i smelo zajebavali pre 50 godina...

Ovo je jedan beskrajno dosadan, beskrajno pretenciozan, a isprazan film, jedna wannabe „kontroverzna“ pozorišna predstava u kojoj se, scena za scenom, scena za scenom, neprestano KEEEENJA, svi likovi neprekidno jedu govna, filozofiraju, deklamuju mini-eseje, „promišljaju“ koješta, to je jedna serija „photographs of people talking“, ispresecana tek ponekim „body horror“ momentom koji je toliko KRINDŽ glup (čovek-igrač koji na telu ima dvadesetak ušiju – ne vašaka nego ušesa) ili patetično „oh-so-shocking“ (autopsija deteta, podrivena delom slabim efektima, delom lošom motivacijom tih likova da to uopšte urade, delom odsustvom svake konotacije, ili bar emocije, koju bi ta scena morala da nosi).

Žao mi je, deco. Pisao sam već mnogo o Kronenbergovim ranim, odličnim filmovima: objasnio sam njegovu raniju poetiku OVDE, prostudirao knjigu o njemu OVDE, pisao sam čak i o njegovom romanu čim je izašao, OVDE, ali sad, nakon ovog nesrećnog ZLOČINA (uzgred, debilno nazvanog, i sa sasvim nepotrebom zbrkom, jer šta mu je trebalo da od samog sjebe krade naslov već postojećeg, ranog, intrigantnog filma?) stvarno ne vidim zašto bih bičevao mrtvog konja i radio obdukciju nekad voljenog reditelja.

Naravno, on je svojim ranim radovima stekao kredit i zasluge zbog kojih ćemo, dok je živ i vredan, gledati SVE što snimi, pa tako i vi – pogledajte sami, uverite se sami, ali spremite se na najgore. Spremite se da vam bude NEPRIJATNO – ali ne zato što je ovo mnogo uznemirujuć i šokantan i grozomoran film, nego imaćete krindž kakav istančana publika najčešće oseća gledajući „domaći“, odnosno srpski film.

Gledajući ove ZLOČINE nisam znao da li mi je više neprijatno zbog reditelja koga sam nekad obožavao ili zbog glumaca koji umeju bolje ali ovde deluju kao debili. Kristen Stjuart, zaaaštoooo taaakooo??? 

Vigo, sto mu muka, kakva je ovo parodija na Betmena sa tim smešnim grlenim glasom i smehotresnim imidžom matorog gotičara sa predugačkim crnim rukavima i kukuljicom?! 

Jedino Lea Sejdu izgleda moćno, predobro, rođena za jednu veliku, memorabilnu Kronijevu junakinju, ali avaj, dato joj je premalo materijala da zaista oživi tu likinju.

Jadno, tužno, siromašno, nedostojno dugo čekanog i maštanog Kronenbergovog povratka na „svoj“ izvorni teren. Paradoksalno, jedan od njegovih početnih (ali nikako početničkih!) filmova, CRIMES OF THE FUTURE (1970) izgleda znatno profesionalnije i ozbiljnije, lepše i pametnije od ovog nominalno „zrelog“, Kanom-počastvovanog CRIMES OF THE FUTURE (2022)…

Time destroys everything!