BEWARE (1)

evo kratkih osvrta na neke recentne hororčiće koji ne zavređuju truda ni ozbiljne analize, pa da ih samo ukratko o(t)pišem i tako upozorim nesluteće hororiste u šta bi mogli da ugaze.

FRIDAY THE 13TH, PART 7: THE NEW BLOOD
*(*) 2-
tek nedavno pogledah poslednji preostali komadić ove banalne, budalaste 'sage' o džejsonu koji mi je do sada izmicao. premisa nije sasvim hrđava – ESP cura protiv đejsona! – ali je to podriveno nenadahnutim scenarijem (suprajz!) i budalastim scenama u kojima ona sapliće đejsona i udara ga fenjerima po glavi. totalna dekadencija serijala koja je počela još od V dela (nakon vrhunca koji je F13 imao u nedostižnom part IV koji je zaista trebalo da ostane 'the final chapter'!) a nastavila se kroz onaj dečji film, part VI. u odnosu na prethodna 2 užasna, skoro negledljiva nastavka, VII se još i može podneti zbog solidnih stuntova, akcije i t.sl. bacanja okolo i paljenja naživo, ali i ovaj film je kao i ostali u serijalu imbecilno sasečen od jedinog mesa koje je ikada i imao –scene klanja- koje su ovde ili izostavljene ili iritirajuće skraćene, i mogu se videti jedino na nekim skrnavim VHS snimcima, u dokumentarcima i extra fičersima na DVD-ima. ono što je ostalo u filmu je, dakle, tupava akcija, debilna priča, i srednje-žalosne maske dž. k. bjuklera.

UN JEU D'ENFANTS
** 2+
predugačak i progresivno sve gluplji francuski triler-horor o 2 detenceta-nevinašceta koja –ako se dobro sećam- potpadaju pod uticaj nekakvih duhova i izluđuju roditelje dok im na kraju ne zapale stan. sve je to rastegnuto i nezanimljivo, zaboravljivo, bez upečatljivih set-pisova ili dosetki koje bi opravdale postojanje ovog iz-uma-brzočilećeg 'ostvarenja'.

SAINT ANGES
**(*) 2+
neznatno bolji do prethodnog, utoliko što je bolje režiran i usnimljen, sa nekoliko živopisnih slika koje ipak jedva da su dovoljne za gledanje te banalno-nenadahnute priče o curi (trudnoj) koja dolazi na neku vrstu ispomoći u kuću sa zlom istorijom – u kojoj se sve do pred kraj ne desi NIŠTA vredno pomena, a kraj je – u svetlu INSIDE- sasvim tupava, besmislena, pridavljena, pg-13 varijacija na beskrajno žešći kraj u INSIDE. poseban minus za protraćenu katrionu mek kol, fulčijevu muzu, koja izgleda fenomenalno i valjalo bi da je neko, čim prije, upotrebi u nekom hororu KAKO VALJA!

LAURIN
**(*) 3-
ovo je neki nepotistički švaba (slutim!) metnuo među 100 najboljih horora made in europe, prema BFI knjizi na tu temu, ali ovaj film je tek jeda artistička smaračina all over the place, bez fokusa, bez jasne teme ili pravca, koja gradi neku solidnu atmosfericu, ali ne i zbivanja koja bi potkrepila i osnažila tu gustu, ali u krajnjem saldu praznu atmosferu. ima tu nekom srednjeevropskog šmeka koji to čini prijatnim oku, i osveževajućim bar u ikonografskom smislu, mada… nedovoljno je to. ipak, može se pogledati.

BLACK MAGIC
** 2
ovo je hongonški film koji je začeo epidemiju kineskih, tajvanskih, tajlandkih i inih 'gadnića' na teme crne mađije, vradžbina, prokletstava i sličnih đavolija uz obilatu upotrebu crva, glista, zmija, paukova, škorpiona, slepih miševa i drugih gadarija, te uz mućkanje fetusa, leševa, delova tela, krvi itd. sve to zvuči super, u teoriji, ali ovo ovde je pionirski film, koji je tek slučajno nabasao na ovu temu, te je suviše suzdržan u svom trešu da bi pružio onu vrstu zadovoljstva koju su njegovi extremniji sledbenici uspeli da postignu (npr. neprevaziđeno genijalni treš BOXER'S OMEN ili na ovom blogu već potkazani A CALAMTY OF SNAKES). znači, ovo je 'gadnić' za žene i decu; ali zaista stong stuff potražite u kasnijim, dekadentnijim i luđim primercima ovog pod-žanra.

RED SANDS
(*) 1-
jooooj đubreta! ovo je jedan od najgorih i najglupljih filmova koje sam ispratio do kraja (ovakvo dno obično ugasnim mnogo pre kraha), samo zato što sam ga gledao u društvu koje ga je činilo podnošljivim zbog zlobnih komentara na račun neuko debilnog scenarija i uvredljivo glupih pokušaja 'šokova' i 'strave' (koji počinju tek u drugoj polovini filma, nakon previše protraćenog vremena ni na šta, a i kad počnu – to je toliko uvredljivo déjà vu, toliko prizemno i jeftino da je neverovatno pomisliti šta su i zašto su tvorci ovoga hteli da postignu! dešava se u iraku, ali tu je otprilike i stala kreativnost i sve se svodi na gimmick s kojim niko nije znao šta bi, sem da ga exploatiše na najbanalniji mogući način. zaobići!

IL MEDAGLIONE INSANGUINATO
** 2-
odavno nisam gledo dosadniji italo kvazi-horor. mada špica lepo izgleda, prati je muzika kao iz neke porodične komedije ili lepršave drame za celu obitelj, a takva je i tijekom ostatka nesnosnog trajanja ove abominacije. izgleda da niko nije kompozitora obavestio da se radi o pokušaju horora, ili ako su mu i rekli, on im je uvalio neki svoj neupotrebljeni skor za TV film ili sapunicu koji mu stajao na lageru. i ovo je film kome treba najmanje 40 minuta da uopšte POČNE da nešto kao zapliće i da daje nagoveštaje strave – ali se i do tada i od tada pretežno sastoji iz beskrajnih prizora ljudi koji kenjaju ni o čemu bitnom! bla bla bla bla blaaaaaa! u beskraj se naklapa o nekakvoj slici i njenoj istoriji (vrlo glupoj), pa nas onda počaste najjeftinijim viz. efektom u istoriji italo horora kada kamere zabeleže 'duha' (!) tokom snimanja dokumentarca u jednoj staroj kući, pa onda opet bla bla blaaaaa, i tako do kraha koji apsolutno niotkuda ubacuje Đavola, pesimizam o beznadežnoj borbi protiv njega, i završni citat reči pape pavla VI koji 'potvrđuje' da Đavo stvarno postoji. prc! ako postoji, nadam se da masimo dalamano, počinitelj ove abominacije, gori u paklu! kamera je dobra, mala pegava nikoleta elmi je kao i uvek preslatka, ali ostali glumci su drveniji čak i od debilnog scenarija, tako da je sve ovo jedna promašena šansa.

CROOKED HOUSE
engleska serija od 3 polučasovna dela, o 3 priče iz 3 različita doba u istoriji jedne uklete kuće. 1. epizoda (18. vek) je gledljiva, mada ništa posebno; suviše je mali budget da bi to zaista zaživelo, iako je gluma dobra, pa i mestimični dijalozi; ipak, ovo je tek podnošljiv rendering jedne prilično banalne priče o duhovima, koja će možda biti za nijansu ili dve podnošljivija zadrtim fanovima staromodnih priča o duhovima (btw. i ja spadam u njih, ali ovo je previše rudimentarno za moj ukus); 2. epizoda (1920te) je znatno manje zanimljiva, i nju sam 'ispratio' na preskok, jer je čak i u tom ograničenom kratkom trajanju uspela da me smori; videćemo kako će se pokazati 3. deo, ali ne očekujem da značajno odstupi od ove 2: dakle, ovo se mirne duše može zaobići.

REPO: GENETIC OPERA
ovo sam ugasio posle 10ak minuta: izgleda ružno, zvuči glupo, i nema baš nikakvu udicu kojom bi me privuklo da trpim tu ogavnu jeftinu kameru, drečave pa isprane boje, jeftin CGI i uhoparajuće 'pevanje' svake bogovetne reči 'dijaloga'. bartonov svinja tod je imao dobrog ukusa da pesme bar povremeno prošara dijalozima i pričom, a i pesme su, u poređenju s ovim, imale neku bar donekle slušljivu melodiju; ovo ovde je UŽAS: aranžmane mora da je neki antitalenat smislio tokom jednog popodneva dok je pevušio tokom tuširanja. pregledao sam na preskok ostatak, našao jednu simpatičnu scenu vađenja creva i dr. iznutrica iz jednog vezanog čoveka, i to mu je otprilike to. nedovoljno za 90ak minuta mog sve kraćeg života!

STUDIJA STRAVE: PROMOCIJA (1)

U petak 13. februara 2009. biće održana promocija knjige STUDIJA STRAVE ("Mali Nemo", Pančevo, 2008) Dejana Ognjanovića.

Promocija se dešava u sali Niškog Kulturnog Centra na Paliluli, sa početkom u 19h.

Svratite na jedno prijatno horor veče.

U pitanju je zbirka eseja o horor žanru u književnosti i na filmu, a o njoj će govoriti Slobodan Vladušić, književni kritičar, Milena Stojanović, urednik u izdavačkoj kući "Mali Nemo" i Dejan Dabić, filmski kritičar.

APDEJT:

Danas (13.02.2009.) u 17h nastupam na niškoj TV ZONA, a sutra (subota, 14-ti) u 15h sam na TV Kopernikus, koji se, ako se ne varam, gleda preko kablovske pa čak i oni izvan Niša i okoline koji nemaju pametnije stavri u to vreme, mogu me gledati tamo ako imaju kablovsku.

Detaljnije o knjizi (IZ UVODA):

Horor žanr u srpskoj sredini do sada nije bio predmet ozbiljnog proučavanja.

Najčešće ignorisan, ređe potcenjivan ili napadan, uglavnom je bio prepušten zanimanju amatera, ili usputnim napomenama kod retkih ozbiljnih proučavalaca. Sveden na fusnotu ili sporednu ulogu u radovima na druge teme, horor je tretiran ili kao nešto što se podrazumeva pa ne zahteva definisanje, ili kao nešto što i ne zaslužuje dublje istraživanje. U svakom slučaju, bilo da se o hororu govorilo s razumevanjem ili bez razumevanja, on sâm je ostao nedefinisan. Objedinjene, opšte studije o poetici, estetici i filozofiji horora kao žanra na srpskom jeziku – nema.

Studija strave je pokušaj da se ta praznina bar donekle popuni.

Iako ova knjiga ima formu zbirke eseja, a ne homogene studije, radovi u njoj se zapravo u velikoj meri uzajamno nadopunjuju i stvaraju koherentnu sliku o horor žanru, njegovoj žanrovskoj osobenosti, elementima koji ga žanrom čine, te istoriji i razvoju u književnosti i na filmu sve do današnjih dana. Čitalac može po sopstvenom nahođenju eseje čitati ili preskakati, ali oni su u knjizi organizovani takvim redosledom da kreću od opštijeg ka konkretnijem, i od starijeg ka novijem, tako da pružaju jednu kontinuiranu priču o hororu. Drugim rečima, uprkos tome što su pisani u rasponu od preko deset godina, eseji nisu poređani hronološki prema vremenu nastanka, već smisleno, prema tematici kojom se bave, tako da se –koliko god je to bilo moguće – prirodno nastavljaju jedan na drugi.

HOROR KAO ŽANR, I NJEGOVA ESTETIČKA NAMERA pokušava da izvede teoretsko zasnivanje horora kao žanra književne proze, i ukazuje pre svega na formalne i značenjske komponente koje ga kao zaseban žanr odlikuju. Tu se po prvi put na dosledan i zaokružen način pruža određenje horora i srodnih pojmova, ukazuje se na estetičku nameru horora kao na njegovu ključnu odliku, i govori se o ulozi motiva čudesnog u ostvarenju estetičke namere horora.

HOROR, IMENOVANJE NEISKAZIVOG govori o motivima čudesnog (Đavo, veštice, crna magija, monstruoznost...) i njihovoj privlačnosti još od srednjevekovne narodne umetnosti, preko gotske proze sve do današnjeg filma. Esej ukazuje na sociološku, kulturološku i psihološku komponentu u nastanku i trajnosti žanra horora, i uopšte o smislu i filozofskom značenju tematike kojom se on bavi, ukazujući na svetonazor horor žanra.

NASTANAK I RAZVOJ GOTIKA pruža istorijat razvoja horor žanra od gotske književnosti do pojave E. A. Poa. U ovom radu se gotik definiše kao najranija faza u specifičnom uobličavanju tema, motiva i postupaka koji će vremenom dovesti do nastanka prepoznatljivog i zasebnog žanra, horora. rani i pozni gotik i konvencije romanse kao prozne vrste dovode se u vezu i na njihovim sličnostima i razlikama pokazuje se evolucija horora od podvrste romanse do zasebnog žanra proze.

MODERNIZACIJA GOTSKOG HORORA U DELU EDGARA A. POA govori o gotiku pre i posle Poa. Poovo delo se stavlja u kontekst tradicije gotske proze i prikazuje se kao prelomno u istoriji žanra. Njegov kopernikanski obrt sastoji se u tretmanu motiva čudesnog, odnosno u psihologizaciji fantastike, u uvođenju nepouzdanog naratora kao pripovedačke perspektive naročito pogodne za žanr posvećen sumnji i neodređenosti, i u uvođenju kratke priče kao najidealnije forme za estetsku nameru horora.

MESTO EMBROUZA BIRSA U TRADICIJI AMERIČKOG GOTIKA nastavlja se na rad o Pou, stavljajući Birsa u kontekst američkog gotika i Poove poetike kratke priče čiji je uticaj – uz sve tematske i idejne razlike između dvojice autora – i dalje neosporan.

LAVKRAFT: IZVAN OVOG UNIVERZUMA je esej posvećen delu H. F. Lavkrafta, najznačajnijeg i najuticajnijeg pisca horora u 20. veku. On se takođe stavlja na odgovarajuće mesto u tradiciji koju vrlo samosvesno nastavlja i unapređuje, počev od gotika preko Poa do sopstvenih savremenika. Lavkraft se prepoznaje kao još jedan "pesnik ponora", još dubljih i mračnijih od Poovih i ukazuje se na Novi svet Bogova i Monstruma koji je svojom osobenom mitologijom uneo u horor žanr i u popularnu kulturu. Pri tom se naročito ukazuje na značaj specifične obrade naučnofantastičnih motiva u horor pričama i na njegovo utemeljenje tzv. "telesnog horora".

NEKROFILIJA - NEKAD I SAD se nastavlja na esej o Lavkraftu, ali sada ovog pisca upoređuje sa njegovim naslednicima. Kroz uporednu analizu klasične priče H. F. Lavkrafta i njene moderne obrade kod Popi Z. Brajt prikazuje se evolucija horor žanra u 20. veku. Žanr se otkriva kao vrlo prikladan i samosvestan način stupanja u dodir sa nekim od najbitnijih tendencija novog doba, pre svega kroz motiv autsajdera i moderne alijenacije.

POLITIKA TELA I ESTETIKA STRAHA govori o temi smrtnosti kroz ikonografiju mutiranog ili nakaznog tela, u pričama H. F. Lavkrafta i filmovima Dejvida Kronenberga. Pokazuje se da su motivi, teme, ideje, pa u mnogome i stilski postupci horor književnosti i horor filma – komplementarni. Estetika horor žanra, i njene implikacije pokazuju se na temama kakve su telo kao užas u prozi H. F. Lavkrafta, i Onostran tela: filmovi Dejvida Kronenberga. Rad se okončava ukazujući na politiku žanra, i druge ideologije (marksizam, feminizam, psihoanaliza...).

VES KREJVEN I POSTMODERNI HOROR je prvi esej u knjizi koji je u potpunosti posvećen hororu na filmu. Postmoderni postupci se pokazuju zahvalnim kao deo strategije horor žanra. Esej takođe ukazuje na ulogu publike i njene svesti o žanrovskim konvencijama u recepciji horor filma.

ĐAVO ME JE NATERAO: SERIJSKI UBICA KAO DEMON je rad koji se bavi umetnički manje vrednim filmskim naslovima, značajnim za analizu određenih tendencija u američkom hororu s kraja XX veka. Za razliku od prethodnih eseja, koji se bave vrhunskim autorima i delima, ovaj je posvećen nekolicini osrednjih i slabih filmova koji ilustruju dekadenciju motiva Đavola i degradaciju metafizičkog entiteta na puku lokalnu pretnju zajednici u vidu serijskog ubice.

JAPANSKE PRIČE O DUHOVIMA je esej o najdominantnijem fenomenu u horor filmu s kraja XX i početka XXI veka – japanskom hororu. Rad se usredsređuje na tematiku filmova o duhovima, i poseban naglasak stavlja na ključni film tog ciklusa, Krug (1998), kojeg sagledava u odnosu prema tradiciji kojoj pripada i koju nadograđuje. U radu se takođe ukazuje na kulturološke i idejne razlike između istočnjačkog i zapadnjačkog horora.

JEZIK DEMONIZACIJE NA PRIMERU ROMANA ZNAK SATANE je esej koji se takođe bavi umetnički slabim, ali konotativno zahvalnim predloškom – romanom Znak Satane Zorana Popovića. Ovaj rad analizira mehanizme demonizacije Drugog u okvirima popularne kulture a iz pozicije vladajućeg sistema vrednosti. Proučava se način na koji se kroz roman omladinske literature nameće određena ideologija i demonizuje ono što sa njom (navodno) nije u skladu. Leksika i idejnost ovog kriminalističkog romana sa elementima horora pripadaju diskursu 'moralne panike', pa se on posmatra u svetlu značenja koje tom terminu daje Kenet Tompson u studiji Moralna panika. Masovna kultura se pokazuje kao polje na kome se posebno očigledno razotkrivaju manipulativni potencijali jezika i književnosti stavljenih u službu samo naizgled ideološki 'naivnih' proizvoda kakav je jedan omladinski roman.

Najzad, MRAČNI EROS U DELIMA ĐORĐA KADIJEVIĆA je rad koji se bavi motivima demonske žene i mračnog erosa u filmovima Leptirica, Devičanska svirka i Sveto mesto. Dela ovog pionira filmske fantastike i horora kod nas pokazuju se naročito zahvalnim za izučavanje potencijala srpskog horor filma, koji se u ovom radu ogleda u kontekstu izgrađenog, zrelog autorskog opusa čija se poetika u radu skicira.

Svi eseji prezentovani u ovoj knjizi redigovani su i čitaocu se nude u novim, dopunjenim verzijama. Neki od njih već su objavljivani u periodici, dok se neki po prvi put javljaju u ovoj knjizi.

The Reader

(2008) Stephen Daldry

****

Stephen Daldry mi je zauvek ostao urezan u secanju po jednoj od cuvenih repriza Festa u Nisu u bioskopu Vilin grad. Njegovi Sati su u mojoj glavi odbrojavani satima, a jos ako dodam da sam odmah potom odgledao i Adaptaciju Spike Jonzea, zamor materijala u mom telu je bio kako psihicki, tako i fizicki.
Daldry je cekao prilicno dugo kako bi njegov naredni ozbiljan projekat ugledao svelost dana. Odlucio se za adaptaciju knjige Bernhard Schlinka koja se na neposredan i indirektan nacin bavi holokaustom.
Posle manifesta lezbejskoj ljubavi u The Hours, Daldry nastavlja uspesno da mejnstrim publici prezentuje svoj vid eksploatisanja seksualnosti, kroz bizaran odnos starije zene i skolarca-tinejdzera.
Film se prakticno moze podeliti u dva dela. Prvi je vec pomenut, a drugi nam demistifikuje misterioznu personu zvanu Hana Smic, i decakovo (tada vec student) emotivno oduzimanje nevinosti. The Reader pokriva jedan znacajan vremenski period, od nekih 50 godina, gde pri tom Daldry istoriji pristupa konvencionalno baveci se iskljucivo i samo supstancom, ne skrecuci usput u vec poznate i razradjene cinjenice o samom ratu. Istrosenost same tematike Daldrya gura u fragmentarno improvizovanje, i da nema tog smelog stilskog poduhvata sam film bi bio vremenski izolovan i beznacajan. Tu pre svega mislim na najmocniji segment projekta, scene u kojima, pribegavajuci modernim cudima tehnike autor stvara idilicnu komunikaciju izmedju osudjenika i advokata putem audio kaseta na kojima su nasnimljeni klasici moderne proze i pisane reci.
Cini mi se da Daldry skromno koristi bogatu scenografiju i bolje pliva u zatvrorenim prostorima. Isto tako soundtrack je za jednog pretendenta na nagradu akademije prilicno neutralan i hronicno neprimetan. Najvecu dobit od samog filma imace Kate Winslet, jer ce joj njena emotivno istrosena i brutalno-seksualno sadisticna Hana doneti dugo ocekivanog Oskara.

EMBROUZ BIRS u "Gradini"

Izašao je najnoviji broj niškog književnog časopisa "Gradina" (br. 27, koji se vodi za godinu 2008. iako je sada već februar 2009.)

Između ostalog, ovaj broj donosi opširan i vrlo bogat temat posvećen velikom američkom piscu i satiričaru, Embrouzu Birsu.

Sadržaj je sledeći:

Dejan Ognjanović- UVOD: Zašto Birs? ...13
Dejan Ognjanović- Embrouz Birs: Hronologija ...17
Dejan Ognjanović- Mesto Embrouza Birsa u tradiciji američkog gotika ...20
H. L. Menken- Embrouz Birs ...29
Erik Solomon- Gorčina borbe: ratna proza Embrouza Birsa ...33
M. E. Grenander- Birsov okretaj zavrtnja: priče ironičnog horora ...47
E. Birs- Bodlje (izbor iz Birsovih satiričnih napisa) ...55
E. Birs- Noćne vizije ...72
E. Birs- Jedini preživeli ...77
E. Birs- Poslednje pismo ...86

U pitanju su Birsovi napisi koji do sada nisu bili prevođeni na srpski, kao i eseji o njemu koji takođe sada i ovde imaju svoju premijeru na srpskom. Jedini izuzetak je moj esej Mesto Embrouza Birsa u tradiciji američkog gotika, koji je –zbog kašnjenja izlaska ovog temata – već izašao u zbirci mojih eseja, knjizi STUDIJA STRAVE (Mali Nemo, Pančevo, 2008).

Ako je nekome potrebno još neko objašnjenje – ko je Birs, koji Birs, zašto Birs...? – kao i dodatne informacije o tekstovima u ovom broju, evo ih u mom uvodu za temat:

UVOD: ZAŠTO BIRS?

Dejan Ognjanović

CINIK, im. Hulja koja zbog nesavršenog vida vidi stvari onakvima kakve jesu, a ne onakvima kakve bi trebalo da budu.

(E. Birs, "Đavolov rečnik")

Da je Embrouz Birs danas živ, bio bi neprevaziđeni kolumnista i bloger.

Bio je preokupiran kritikom, ali ne samo društvenom – vrhovi njegovih oštrih strela odašiljani su i visoko gore, sve do Boga, i dole, sve do korena čovekove animalne, nedovoljno kultivisane prirode. Kao i svaki cinik, bio je pre svega razočarani idealista: gnevno i ogorčeno okomljen na slabo poduprte pretenzije ljudi oko sebe, i društva koje su sebi načinili u drastičnom neskladu sa propovedanim idealima. I ne samo što je tako osećao, nego je imao neodoljivu potrebu da svoju kritiku javno iznese u nepokolebivo idealističkoj (!) veri da će time bar malo uticati da se nešto promeni, da se popravi nepopravljivo. Udaljen od poslovične "Kule od slonovače" koliko je to jednom piscu uopšte moguće, Birs je samog sebe bacio u arenu sa lavovima ljudske gluposti, zavisti i prostaštva, s kojima se rvao do smrti. Jurišao je na vetrenjače kao Besni Orlando u oklopu Don Kihota, gazeći pred sobom "svet budala i nitkova, zaslepljenih sujeverjem, morenih zavišću, obuzetih taštinom, sebičnih, pritvornih, svirepih, utucanih iluzijama – zapenušanih od besnila."

Zbog ovakve posvećenosti svetu oko sebe i vrlo konkretnim aždajama s kojima se borio, Birs je svesno dobar deo svog opusa učinio ograničenim vremenom, mestom i likovima protiv kojih je usmeravao svoje bodlje. Najveći deo njegovih napisa objavljivan je u novinama, i ticao se javnih ličnosti čija imena su danas umnogome zaboravljena (glumci i glumice, političari i biznismeni, sudstvo i sveštenstvo) ili pokreta i ideja koji odavno nisu novi (feministkinje, sifražetkinje...). U tome je dvosekli mač i prokletstvo kolumnista i blogera: kakav god trenutni, prividni efekat njihovo pisanje imalo, kada peskovi vremena izbruse i izbrišu Ozimandijase – mete njihovih napada, nove generacije glupaka, pokvarenjaka, nitkova, sebičnjaka zauzeće njihova mesta i, najverovatnije, još i prevazići u pokvarenjaštvu zlikovce ranijih doba. A kada zasluženi zaborav i mrak pojedu nitkove jednog doba, i tekstovi o njima postaju relativizovani, dejstva ograničenog aluzijama i referencama koje će malo ko još razumeti.

To ne znači da su Birsovi novinski napisi potpuno zastareli – izbor iz njih, pod nazivom "Bodlje", koji u ovom tematu prilažemo, zvuči kao da su juče napisani. Glupaci se, možda, smenjuju, ali je Glupost večna – pa tako i kritike njenih specifičnih ispoljavanja. Ipak, teško je, osvrnuvši se na Birsov književni opus, ne osetiti žal za vremenom, trudom i energijom koje je potrošio na lokalne, dnevno-aktuelne sukobe u novinskim editorijalima, i ne pomisliti koliko je još vrednih kratkih priča moglo da nastane da je to vreme, trud i energiju potpuno posvetio književnosti.

Birsova besmrtna zaostavština sastoji se iz dva monumentalna dela: jedno je pravedno proslavljeni "Đavolov rečnik" kao verovatno najpreciznija i najkoncentrisanija bočica otrova ikada zafrljačena u lice ljudske gluposti i ograničenosti. Njen efekat je pojačan nabojem duha: jer upravo je duhovitost tih redova onaj sastojak koji sprečava otrov da izvetri i razblaži se tokom decenija i vekova. Druga velika tekovina koja ostaje iza Birsa su njegove kratke priče: bilo da govore o vojnicima u zapenušanim vrtlozima rata i besmislenog (samo)sakaćenja, ili o civilima koji se sa svojim slabostima često susreću uz pomoć objektivno-korelativnih natprirodnih stvorenja, one svedoče o piscu koji je na vrhunski način naučio Poovu lekciju iz pisanja kratke priče – efektne, koncizne, ekonomične, bez suvišnosti, podređene jednom dominantnom efektu. Tako se u Birsu sjedinjavaju dve struje, jedna, otrovno-satirična, potekla od Džonatana Svifta, i druga, još makabričnija, tipično američka, začeta kod Edgara Alana Poa. To su priče groteske, strave i apsurda, ironije i razočaranog, ali još u tragovima prisutnog idealizma – jer ni umetnosti ne bi bilo bez tog tračka vere da sve još nije izgubljeno, da se još uvek vredi boriti.

Embrouz Birs se borio do kraja: kada mu mastilo više nije bilo dovoljno, sa koltom .44 od koga se nikada nije odvajao (zbog brojnih neprijatelja koje je svojim perom stekao) odjahao je pravo u legendu, nestavši u haosu meksičke revolucije. Svežina njegovih najboljih redova i njihova večita aktuelnost takođe predstavljaju ambivalentno prokletstvo. S jedne strane, ti kvaliteti svedoče o jednoj još uvek značajnoj spisateljskoj karijeri. S druge, oni potvrđuju da su, na žalost, pesimisti i cinici skoro uvek u pravu. Za razliku od optimista i utopista, koje stvarnost tako često ume surovo da demantuje i učini naivnim i smešnim, cinik, sa svojim očima koje stvari vide onakvim kakve jesu, ima beskrajno veće šanse da zadugo (ako ne i zanavek) ostane aktuelan. Delo Embrouza Birsa najbolje je svedočanstvo toga.

***

O ovom izboru

"Đavolov rečnik" je srpskom čitaocu dobro poznat, budući preveden i objavljen 1992. godine, usred jednog zlog vremena koje kao da je ilustrovalo najcrnje i najmizantropskije redove te knjige. Na primer: "RODOLJUBLJE, im. Zapaljivo smeće spremno da plane na dodir baklje svakog ko želi da osvetli svoje ime." Crtice, maksime i definicije iz tog rečnika toliko se čine prikladnim ovdašnjem okruženju i našoj nedavnoj istoriji (i sadašnjici) da se samo s najvećim naporom možemo podsetiti da ih je pisao neko ko je živeo pre jednog veka na drugom kontinentu i ko ni Srbe ni Srbiju nikada nije video. Budući da je ovo delo toliko samodovoljno i ne zahteva neko dodatno objašnjavanje, zbog nedostatka prostora u ovom tematu odlučili smo da veću pažnju posvetimo radovima koji će iz različitih uglova osvetliti proznu tradiciju kojoj Birs pripada, a o kojoj je u našoj kritici malo pisano.

Rad "Mesto Embrouza Birsa u tradiciji američkog gotika" već i svojim naslovom nagoveštava da mu je cilj pre svega da Birsove kratke priče poveže sa specifičnom američkom vrstom gotske i horor priče utemeljene u delu E. A. Poa. "Embrouz Birs" H. L. Menkena je koncizan osvrt na Birsov život i delo od strane jednog značajnog satiričara i esejiste. "Gorčina bitke: ratna proza Embrouza Birsa" pruža značajan ključ za razumevanje Birsovih (anti)ratnih priča: Erik Solomon ih vidi kao vinjete kosmičke ironije u kojima je rat samo pojačana, naglašena verzija opšteg ljudskog stanja (odnosno, Birsovim rečima, "nusproizvod mira"). Najzad, "Birsov okretaj zavrtnja: priče ironičnog užasa" M. E. Grenandera ističe ironiju kao ključni element Birsovog doprinosa horor priči (istovremeno na problematičan način odričući prisustvo ironije u Poovim pričama, kao i uticaj Poa na Birsov koncept kratke priče).

Posle kritičkog dela ovog izbora slede odlomci iz Birsovih do sada neprevođenih napisa koji pomažu da se ovaj pisac još bolje i potpunije razume i približi današnjem čitaocu. "Bodlje: iz Birsovih satiričnih napisa" pružaju izbor Birsovih novinskih napisa koji svedoči o visprenosti njegovog duha, o pronicljivosti i veštini u oštrenju i usmeravanju bodlji. Kvaliteti ispoljeni u ovim kratkim, ali efektnim zapisima glavni su povod naše tvrdnje da bi Birs danas bio neprevaziđeni kolumnista i bloger. "Noćne vizije" je Birsov zapis o snovima uopšte zajedno sa opisima nekolicine koji su poslužili kao inspiracija njegovim košmarnijim pričama. "Jedini preživeli" je svojevrstan Birsov osvrt na sopstveni život na zalasku karijere, svojevrsna elegično-cinična autobiografija. Najzad, njegovo "Poslednje pismo" je fascinantan dokument o izmicanju smrti, jer "umreti neprimećen znači prevariti smrt i lišiti je njene uobičajene publike sastavljene od ožalošćenih, kibicera i radoznalaca" (Roj Moris u predgovoru Birsove biografije Alone in Bad Company). To je, maltene, izveštaj "s one strane", napisan na kraju jednog osobenog života, baš na tački njegovog preobražaja u čistu misteriju.

THE HURT LOCKER (2008)

***

3

evo najnovijeg filma najmuškije rediteljke ikada. ako je glavni junak HURT LOCKERA navučen na adrenalin, katarina big love je navučena na muški znoj. njoj polazi za ženskom ručicom podjednako uspešno da ga uslika tj nagovesti u scenama akcije kao i da ga izazove u gledaocu koji tu akciju gleda. katarina, znojim se!

što se tiče saspensa, film je vrhunski u tom pogledu, što je tim veće postignuće budući da niti imamo neko bitnije uvođenje i upoznavanje likova kroz neke dramske scene na početku, niti se kasnije akcione i saspens sekvence primetnije razvodnjavaju 'dramskim'. mislim, ima i potonjih, ali sve što treba da znate o tim likovima vidi se u tim scenama na terenu. u tom smislu, katarina scene sa bombama tretira kao kronenberg scene sexa u CRASHU. dakle, sve što se tiče tog aspekta filma (scene demontiranja, pucnjave, akcije…) to je sve prvorazredno – šta više, retkima dostižno, i potpuno respektabilno. katarina je uspela da me iz uobičajene poze blaziranog kritičara koji je sve to već odavno video i sve unapred zna šta će i kako će biti pussywhipuje u poziciju 'običnog' gledaoca koji strepi šta će dalje biti i potpuno je u vlasti reditelja. u početku je to malo neprijatno za muškog gledaoca, da bude u tolikoj vlasti jedne takve dominatrix, ali vremenom se navikne i prepusti. s katarinom ste u sigurnim rukama!

znači, 2 sata su proletela ko ništa, i uživao sam u svakom minutu. imponovala mi je ta minimalistička, svedena karakterizacija kroz akciju, uživao sam u saspensu, u egzekuciji tog saspensa, zabavljao se s tim likovima, verovao im, osećao njihov znoj, sećao se vojničkih dana… i divio činjenici da je katarina uspela da tako prirodno i živo otelotvori sve te vrlo muške momente, ne samo akciju per se, nego i te detalje male bondinga, njihove razgovore, nadmetanja, podjebavanja, sitnice – koje jesu tu pre svega zahvaljujući scenariju (koji je piso muškarac) – ali su oživljene isključivo zahvaljujući tome što je reditelj(ka) prisustvovala snimanju, radila s glumcima, i sve to inscenirala tako da se oseti sve što treba da se oseti. katarina je a man's director!

svi ostali detalji su takođe top notch: odlična kamera, scenografija, efekti maske, pirotehnika – sve je to ne mož' biti bolje, i doprinosi da priča i likovi koji već ubedljivo dišu budu još uverljiviji i upečatljiviji – sve do poslednjeg statiste i deteta glumca. ovo je film kome se veruje. katarina ume da laže!

i to je sve lepo, ali u filmu sa ovom temom (rat u iraku: zapravo, ne toliko rat u smislu frontova i ofanziva, nego rat nerava, nadmudrivanje između domaćeg pokreta otpora i američkog okupatora) neizbežan je politički momenat. prosto, ne možemo se praviti da on ne postoji, ili da je nebitan, iako se film njime ne bavi. štaviše, njegovo odsustvo iz filma je vrlo rečito. niko se ovde ni verbalno ni implicitno ne upita: šta ćemo mi ovde, koja je poenta svega ovoga, imamo li pravo da ovde bilo šta radimo, bilo koga upucavamo, koji ćemo đavo u ovoj pustinji desetinama hiljada kilometara daleko od amerike? ovaj film, kao i većina slično-tematskih američkih proizvoda, PODRAZUMEVA da je američko prisustvo u iraku, i sve što oni tamo rade, najnormalnija stvar na svetu, i pretvaraju se da se 'samo' bave svojim dramama i pripovestima bez primesa politike. sorry, folks, ali ne može to tako.

ovaj film – hteo on to ili ne, nebitno je – duva u istu svirajku sa bušom i klikom, i mada se (vrlo implicitno) mogu videti majušni tragovi 'kritike' militarističkog duha, THE HURT LOCKER je ipak, i pre svega, apoteoza one fraze: 'a man's gotta do what a man's gotta do'. to je kredo gl. junaka, ali i svih ostalih: oni nemaju ideologiju, nemaju agendu, nisu ni dobri ni zli, oni su obični all american boys koji su došli u irak jer ima je ujka sem reko da tako treba, a oni o tome niti razmišljaju niti filozofiraju. oni su ljudi od akcije. oni su profesionalci. međutim, ta idolatrija 'profesionalaca' je oduvek bila ideološki opasna. jer, u krajnjem saldu, svodi se na idealizovanje ljudi-robota, androida, nemislećih polutki mesa spremnih da ih neka njima nebitna ideologija svede na topovsko meso. da, inteligentan gledalac će MOŽDA pred kraj filma zapaziti da je gl. junak, 'navučen na rat kao na drogu', prilično SJEBAN tom svojom adikcijom, i da su prospekti i njegovog odnosa sa ženom, i sa detetom, pa najzad i prospekti njegovog preživljavanja, prilično slabi. ali kritika takvog odnosa prema bližnjima, prema sebi, prema životu uopšte, krajnje je sumnjiva i implicitna (if any) jer se svodi na privatnu patologiju tog junaka. ali – da li je RAT produkt privatne patologije, ili je produkt određenih interesa koji manipulišu nizom privatnih patologija – upravo tim androidima koji su se navukli na rat, koji ne mogu bez smirisa napalma ujutro, koji udišu vatru i bljuju krv a onda stanu ili čučnu pod tuš u punoj opremi, speru sve sa sebe, i idućeg jutra se vrate po novu dozu napalma, bombi, baruta, metaka, krvi i znoja.

da skratim filozofiju, THE HURT LOCKER je film koji će se sigurno veoma dopasti i bušu i svakoj živoj vojničini, od najviših generala do najnižih redova, prašinara: svi oni će ga gledati sa udivljenjem, možda sa ponekom skrivenom muškom suzicom u oku dok misle u sebi: "tako je, katarina! baš je tako! sve si tačno prikazala! to je to! a man's gotta do what a man's gotta do! hell, yeah!" film se, čak, može koristiti u regrutne svrhe, za navlačenje novih adikata na rat; može se puštati o većim nacionalnim praznicima za podizanje morala: ovo je uostalom jedna realistična priča o paklu kroz koji 'naši momci' prolaze u toj jebenoj pustinji među tim pokvarenim nehumanim sand niggerima, tim crnomanjastim zlikovcima čijoj mašti nema kraja kad treba smisliti što podmukliju paklenu spravu za dizanje nevinih (američkih, i šire) života u vazduh. ('realistična je, naravno, ako zažmurimo jednim okom na sve one elipse i neizrečene stvari koje ambijent i zaplet nameću.) u tom pogledu, prikaz 'druge strane' u ovom filmu jedva je za nijansu ili dve iznad onih somalijskih zlikovaca iz skotovog BLACK HAWK DOWN. jedini dobar arap je mrtav ili imobilisan arap - ili barem na bezbednoj udaljenosti. bar 100 m od najbližeg amera, minimum. ne kažem da je katarina sve ovo svesno sprovela – ali to je pristup implicitan u scenariju, koji je ona kao pravi 'profesionalac' koji ne postavlja suvišna pitanja, dosledno sprovela.

nevezano za ideologiju, šta se zapravo htelo nagovestiti tim motom koji kaže da se neki ljudi mogu navući na rat kao na drogu? je li ovo antiratni film? je li ovo kritika rata u iraku? teško. mada akcija ovde nije debilno glorifikovana kao u nekom rutinskom filmu sa brusom vilisom, ona je ipak prikazana kao cool stvar za Prave Muškarce. pičkice možda imaju neki problem s tim, ali Real Men ™ su u tome ko ribe u vodi, i katarina im daje njihov fix.

ovo je film posvećen svim pravim mišićavim znojavim muškarcima out there koji ne filozofiraju mnogo, nego rade šta im se kaže –ako zatreba i s glavom u torbi- kao pravi profesionalci. imate problem s tim? pričajte s katarinom!