STRAH I NJEGOV SLUGA

ovaj mnogohvaljeni i nagrađivani roman mirjane novaković nedavno je doživeo svoj reprint u serijalu knjiga edicije "fantastična biblioteka" izdavača Everest media iza koga stoji boban knežević.

 

roman je dobitnik nagrade 'isidora sekulić' i preveden je na francuski. ovo mu je 7. srpsko izdanje.

dakle, respektabilni rezultati, a sad kad najzad pročitah knjigu, vidim i zašto.

pre svega, disklejmer: iako je autor žena, ovo ne potpada pod onaj drečavi kišobran 'ženskog pisma' pod kojim u srbiji obično stoje neke dosadne domaćice sa svojim zamornim jedva-zamaskiranim erotsko-bračnim ispovestima. da tako ne stoji na korici, teško da bi neko i naslutio da je ovo pisala žena. iz mojih usta, ovo je veliki kompliment.

dakle, roman ima 2 naratora: austrijsku princezu koja zajedno sa još nekim 'expertima' dolazi u Bg i njegovu seosku okolinu da istraži slučaj 'vampirizma', i Đavola lično, koji je zabrinut mogućnošću da mrtvi stvarno ustaju, jer bi to bio jedan od znakova nailaska Strašnog Suda, ka kome se njemu uopšte ne žuri.

disklejmer br. 2: iako je ovo izdato u "fantastičnoj biblioteci", iako su tu đavoli i vampiri, roman nije horor, a nije ni fantastika u uobičajenom, žanrovskom smislu reči. ovo je ono što u nedostatku boljeg izraza možemo zvati 'književnom fantastikom' pomalo postmodernog tipa (vidljivi su tragovi pinčona, recimo, u ovom romanu - ne samo zato što princeza pripada 'poštarskoj' familiji turn i taxis koja značajno figurira u 'objavi broja 49'). ukratko, istorija i fikcija, stvarni i 'mitski' likovi mešaju se ovde na razne zabavne načine (recimo, iako se roman dešava oko 1735. godine, tu je i duh vitgenštajna...). tu je i neizbežni sava savanović, i delovi priče 'posle 90 godina' su simpatično parafrazirani, u spoju sa čuvenim slučajem 'stvarnog' vampirizma izvesnog petra blagojevića s početka 18. veka.

umesto horor scena sa ili bez vampira, srž zapleta tiče se političkih spletki u trouglu turci – srbi – austrijanci, ali, istovremeno, mada manje naglašeno, i bog – ljudi – đavo. srbija između istoka i zapada prikazana je ovde u osvežavajuće nepatetizovanoj verziji (za razliku od dominantno elegičnog, samosažaljivog pristupa među domaćim piscima), a balans između kritike i objektivnosti prema srpstvu izveden je vrlo vešto i hvale vredno: srbi su, zaista, prikazani kao patetične polupijane sirovine umnogome same krive za svoja sranja (ili barem za razmere i oblike tih sranja), ali su takođe istaknute i vrline poput snalažljivosti, ponosa i časti, smelosti/inata i neustrašivosti – sve ovo najbolje kroz lik đavolovog sluge, novaka, jedne od zabavnijih kreacija s kojima sam se u skorije vreme susreo u domaćoj književnosti.

šnjur ipak nosi lik đavola, takođe iscrtan sa zadivljujućim balansom većine onih protivurečnosti koji ga čine jednom od najinspirativnijih likova književnosti, filma, a i šire: dakle, star, mudar, uzvišen, plašljiv, spletkaroš, prizeman, vrlo ljudski a istovremeno nadljudski... sjajno, zaista! iz njegovih usta dolaze neke od najupečatljivijih sentenci ove knjige – a to valja reći, njih ima poprilično: knjiga mi je na svakoj 2. ili 3. strani obeležena olovkom. ima ovde zaista pronicljivih opservacija vrednih pamćenja ili bar ponovnog vraćanja. to, pored ostalog, izdavaja ovu knjigu od većine domaće žanrovske fantastike, koja je isključivo za jednokratnu upotrebu tj. bez trajnije vrednosti ili slojeva zahvalnih za ponovna istraživanja.

ovo je pre svega odlična –pametna, duhovita, zabavna, inspirativna- knjiga, i tu žanr ili ne-žanr nemaju mnogo veze. ovo je pre svega zadovoljstvo čitati (makar sam kraj možda i ne bio po svačijem ukusu), te zato ima moju toplu preporuku.

THE BURROWERS

*(*) 2-

blagi bože, odavno nisam video ovako LETARGIČAN film! ovo ko od bede da je neko, pod prinudom, ili da bi ubijao svoje (i naše!) vreme pravio! baš svašta danas na internetu dobija svoj hajp – a ovo je najavljivano kao novi TREMORS. ha! ovo bi se, zaista, moglo opisati kao a very poor man's creature western po uzoru na DEAD CREATURES i TREMORS 3, ali oba ova filma su beskrajno zabavnija i gledanja vrednija od ove abominacije. čitav film je usnimljen u nekoj dekolorisanoj fakturi na ivici sepije, tako da je ne samo narativno i emotivno nego i vizuelno SIV i šućmurast. podzemne kreature se ne vide sve do zadnjih 10ak minuta: umesto njih, gledamo neke nezanimljive kauboje koji idu u potragu za nestalim belcima za koje su ubeđeni da su ih oteli indijanci. i tako oni lutaju, i lutaju, i lutaju – više od sat vremena tupljavine i ničega, a onda dođe i taj 'finalni obračun' – u kome naš baja kreature pobije na leganju, dok ove obždrane dremkaju. skoro bez borbe! kraj je angažovan, jer ispada da su burrowers krivi za genocid prema indijancima, jer su njini zločini pripisani domorocima. to mu dođe neki kao downbeat ending. prc! ne gubite vreme na ovo.

OUR LADY OF DARKNESS (roman)

OUR LADY OF DARKNESS slovi za kultni, klasični horor roman, ima reputaciju, ima slavnog i mnogohvaljenog pisca za autora – najzad, ima genijalnu premisu. nakon dugo vremena koje je proveo na mojoj polici, našao mi se u rukama, da najzad i ja vidim u čemu je tu stvar.

šta imamo u ovom loncu?

pre svega, fric lajber (autor) je imao čast da se kao mladić dopisuje sa lavkraftom, koji mu je kao i svima koji su mu pisali davao savete, preporuke i bibliografiju korisnu za dalji rad. iako lajber, strogo gledano, ne spada baš u najuži krug onih na koje se pomisli kad se kaže 'lavkraftovi učenici', on na neki način ipak jeste poprimio mnogo toga od Mastera (bar u smislu ambicija; slično kao i robert bloh, recimo), i u svom opusu ima nekoliko solidnih lavkraftovskih priča, elementi lavkraftijane postoje i u njegovom kratkom romanu DEALINGS OF DANIEL KESSERICH, a napisao je čak i nekoliko eseja o HPL-u, od kojih će se najznačajniji za koji mesec naći u tematu o lavkraftu koji sam priredio za GRADAC.

zatim, imamo –hronološki gledano- prvo meni poznato pozivanje na de kvinsijev text SUSPIRIA DE PROFUNDIS u kome se govori o majkama tame, suza i smrti, a koji će samo godinu dana nakon pojave ovog romana dario argento iskoristiti za svoju SUSPIRIU. kao svoj moto lajber uzima čuveni, poduži citat o majci tame, a i na nivou teme (kao i naslova, uostalom) te mračne majke bi trebalo da značajno figuriraju.

onda, imamo zaplet sa piscem koji preživljava novelizujući nekakav tričavi serijal o okultizmu i natprirodnom, a koji otkriva dnevnik i spise nekog fanatika s početka XX veka koji je verovao da su veliki gradovi – veliko zlo, zato što se u njima nastanjuju (ili stvaraju?) 'paramentali', entiteti sačinjeni ili prizvani naročitim rasporedom arhitekture megalopolisa.

imamo 'zlu knjigu', MEGAPOLISOMANCY, za gatanje po arhitekturi gradova i otkrivanje njihovih tajni.

imamo priču o čudnoj, mračnoj dami koja je pratila svog otkačenog autora.

imamo, najzad, sivkastu prikazu koja se gl. junaku ukazuje sa obližnjeg brda na kome je –kako kasnije otkrije- pohranjen pepeo kremiranog autora Megapolisomantije.

na ličnoj noti, roman se zbiva u san francisku, gde sam proveo godinu dana, pa mi je tim pre bilo zanimljivo da vidim američki horor smešten u meni poznat ambijent.

avaj! mom razočmarenju nema kraja! ovo je NEVEROVATNO slab roman!

ne dobih ni lavkrafta, ni argenta, ni mračne dame, ni zloslutni horor, ni klasika – pa čak ni raznovrsnost SF lokacija (sem aluzija na transameriken piramidu, koju znaju svi sa filmova).

da budem jasan: ovo je samo u manjoj meri problem izneverenih očekivanja.

OK, nije dužan lajber da meni isporučuje šta ja mislim da bi se s tim zapletom valjalo raditi. ali, fudge me, JESTE dužan da piše iole kompetentno, zanimljivo, da kreira neke ubedljive i intrigantne likove, da gradira saspens, da ima osećaj za atmosferu i stravu, da kreira ubedljiv i smislen zaplet... e, u TOME je problem.

pre svega, stil. ja sam zapanjen da čovek koji slovi za KLASIKA fantastične književnosti može, pred kraj karijere (a ne u nekim mladalačkim, početničkim danima!) da potpiše jedan ovoliko DRVEN, suvoparan, dosadan, mehanički kontruisan romančić koji nijednog trena tokom svojih 200ak stranica ne uspe da zaživi – kako tokom žanrovskih (horor) delova, tako ni tokom dijaloga likova i njihovih odnosa. jezik je toliko nevešt da je to bez ikakvog smisla za ritam i tok rečenica; sve je prenatrpano glupavima pridevima i prilozima, kao u školskom priručniku OVAKO NE TREBA PISATI.

likovi su klišei, počev od glavnog (umrla mu žena, pa svoju tugu utapao u alkoholu – donedavno, sad životari piskarajući treš, dok ga slučaj ne pretvori u detektiva-amatera), koji je potpuno nezanimljiv, preko ostalih SKICA (umetnica-ljubavnica, i njena dva drugara koji su možda pederi a možda nisu, a nije ni bitno jer se ionako međusobno ne razlikuju)...

dešavanja su linearna i proizvoljna (a to znači da se linije bezvezno prekidaju bez objašnjenja), nema tu ni gradacije ni saspensa, ni strave.

pokušaj građenja mega-zavere i meta-priče, u kojoj sudeluju i neki realni, poznati ljudi (klark ešton smit, džek london, pa čak i alister krouli, ovde petparački sveden na svoj tabloidski imidž arhi-zlikovca), izveden je vrlo trapavo i mlako-neubedljivo, sa nenamerno (?) smešnim delovima koji bi, valjda, trebalo da budu strašni.

a kada dođe vreme za (zbrzani) rasplet – to je najdebilniji izduvani balon u istoriji glupih horor krajeva! mračna dama se materijalizuje u obliku kovitlaca od sitno iscepkanih knjiga našeg junaka, a rastera je upad muzikantkinje koja prizove svoje materijalističke i razumske idole (njutn, ajnštajn, b. rasel, v. džejms...)! ako mislite da se zajebavam proverite sami. video sam 1 primerka ovoga u prodaji, u Bg knjižari Akademija, u Knezu (u izdanju u kome je i njegov raniji roman, CONJURE WIFE, prema kome je rađen film NIGHT OF THE EAGLE).

roman je toliko amaterski u skoro svakom svom aspektu da mu ovoliko prostora posvećujem samo zato što ga potpisuje tako veliko ime – i što slovi za klasik. možda treš-klasik. možda klasik nenamerno tragikomičnih i glupih knjiga. ovo svakako nije horor klasik, i može se koristiti samo kao negativan primer – ne samo kako NE pisati horor, nego, prosto - kako NE pisati.

što je najgore, premisa je u osnovi odlična, i u nekim sposobnijim rukama mogla je da da zaista izvanredan roman. šteta što neko ne uzme da snimi film po ovome, pri čemu bi to adaptirao u nešto smislenije, pametnije i strašnije.

ANTIBODIES

  **  

  2-  

švapski pokušaj da naprave kvazi-intelektualni rip-off SILENCE OF THE LAMBS počinje blago-obećavajuće, sa ničim-izazvanom muškom frontal golotinjom i sa solidnom akcijom hvatanja zlikovca; avaj, jednom kad ga strpaju u ćeliju, i kad neki seoski pajkan počne da palamudi, to počne da tone jezivo brzo.

dijalozi su užasno loši, likovi takođe, situacije vrve od nenamerno tragikomičnih momenata i usiljenih besmislenosti:

npr, ispostavi se da je pedofil-ubica uzimao za uspomenu gaćice svakog deteta koje je ubio, i drkao u njih, a onda svaki par gaćica zazidao u zasebnu rupu u zidu svog stana, par po par, u dužem vremenskom razmaku. izmiče mi poenta toga. da ne govorim o komšijama.

međutim, tu nije kraj smehu: kad seoski pajkan skonta šta se krije iza zida ubičinog stana, on ga razbija, i vadi novi, dotad neotkriveni par gaća. star ko zna koliko meseci. međutim, čim ga izvadi iz rupe, njegov kolega pajkan smesta zapazi: 'aha, i na ovima ima tragova sperme!' pazi, on to zapazi na gaćama starim više meseci, prljavim od zemlje, prašine, gipsa, ko zna čega, GOLIM OKOM, bez onih spec. naočara za spermu iz BASIC INSTINCTA. sad, ne bih da budem degutantan, ali... rekao bih da na tako starim gaćama tek hemijska analiza može da otkrije eventualni trag tako stare sperme.

no, ni tu nije kraj: jer, laboratorija im otkrije da se na ovim konkretnim gaćama nalaze tragovi DVE RAZLIČITE SPERME, odnosno: prvo je neko štrcnuo na njih, a onda, kasnije, bez pranja, njima se, onako uflekanim, okoristio i naš psiho za svrhe pražnjenja.

neka mi ne bude zamereno na ovako explicitnim detaljima, ali oni su stvarno slikoviti, i tipično NEMAČKI: njihova opsesija prljavim gaćama je zaista deo lokalnog kolorita...
takođe, ovo sve navodim da bih ilustrovao tvrdnju da, uprkos ovako gnusnim detaljima, ovo u suštini uspeva da ostane krajnje konvencionalan, pešački (pedestrian), dosadan i –čak! – pred kraj nesnosno kvazi-religiozan filmić, sa popovskom tiradom pravo iz starog zaveta na krahu!

notorna budalaština posle koje mi se SILENCE OF THE LAMBS ukazuje kao još veće remek-delo no što sam ga do sada smatrao (ako je to uopšte moguće).

BLACK SHEEP

**(*) 3-

dobro, odgledana verzija nije finalna, ali sem zvučnih i vizuelnih efekata i muzike ne fali previše; dovoljno je za barem preliminarni utisak. dakle, umereno zabavno za fanove, iako prilično nenadahnuto, sa užasno bledim i neharizmatičnim gl. junacima (nisu čak ni zabavno-trapavi kao kod Jaxona); scene pokolja su rutinske: korektne, ali nemaštovite, čovek bi očekivao da je 13 godina nakon BRAINDEADA moguć poneki nov fazon na polju splatter-humora… 'kulminacija' je previše ravna i rutinska, tako da je sve ovo ostavilo preovlađajuć utisak 'going thru the motions'. previše deus ex machina momenata za moj ukus.

pojedini potencijali tek ovlaš dotaknuti (npr. ovca-ljubimica), ali bez jaxonovskog prljavog, lascivnog humora (iz dana njegovih NZ splattera). verovatno je budget bio manji nego što je weta u zadnje vreme navikla, ali ipak, poneke scene prosto plaču za malo više para i elaboriranijih efekata, umesto bazično-bazičnih koji preovlađuju (naročito bih voleo neku složeniju animatroniku u zadnjem trapu baje koji je bio pod avionskom elisom). were-sheep su super zamisao, solidna exekucija, ali previše tromi i ni jednog trena ne izgledaju kao realna pretnja. a ovce... ehhh, tek malo 'strašnije' od džinovskih zečeva u NIGHT OF THE LEPUS. sve u svemu, kao da se veći deo dosetljivosti istrošio u osnovnoj premisi, a vrlo malo je ostalo za nadgradnju, koje praktično i nema. otud, uglavnom rutina. ali gledljiva.