Ranko Munitić (1943-2009)

U subotu rano ujutro napustio nas je Ranko Munitić, jedan od najobrazovanijih i najpronicljivijih filmskih kritičara koje smo imali.
 

Umro je iznenada, vredan kao i uvek, sa nekoliko naslova u raznim fazama završenosti i spremnosti za štampu. Ko zna za koliko smo ih ostali uskraćeni ovim zaista preranim gubitkom.

U obilju njegovih interesovanja o kojima je ostavio desetine vrednih monografija (na teme animacije, glume, stripa, domaćegi filma, filmske kritike...) za posetioce ovog bloga i za mene lično svakako je najznačajnije njegovo pionirsko teorijsko bavljenje fantastičnim žanrovima, uključujući horor.

Još u vreme SFRJ, onda kada niko među domaćim kritičarima nije ni pomišljao da se bavi stravom osim ako je ne potpisuju Kobajaši, Hičkok ili Polanski, Ranko Munitić je objavio svoje prvo kapitalno delo za sve ljubitelje fantastike – FANTASTIKA NA EKRANU, u 2 toma (1971. i 1973. godine).

Dvadesetak godina kasnije objavio je i prvi tom svoje kapitalne knjige ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI (1991), sa okasnelim 2. tomom 1997. i sa značajno proširenom verzijom u planiranih 6 tomova. Od toga, prva 3 su već izašla, a nadajmo se da je rad na preostala 3 Ranko uspeo da završi i da će se uskoro i oni pojaviti pred ljubiteljima njegovog pisanja.

Njegove knjige o fantastici i hororu imale su veliki, možda i presudan uticaj na mene i na moje opredeljenje da se i sam okušam u teoretisanju o tim žanrovima. To je bio glavni razlog što mi je bilo jedino logično da svoju prvu studiju na te teme – FAUSTOVSKI EKRAN, o đavolu na filmu – posvetim "Ranku Munitiću, koji je sve započeo". Mislim da tih nekoliko reči sve govori; i mada su mi pripadnici nekih drugih klanova, koji Ranka nisu baš voleli, tu posvetu uzimali za zlo, ja i dalje stojim iza nje, i mislim da je savršeno logična i smislena. Time ne tvrdim da sam svojim pisanijem uspeo da dosegnem Rankov nivo erudicije, duha, preciznosti i lapidarnog baratanja disparatnim umetnostima – ali želim da naglasim da mi je njegovo pisanje svakako bilo jedan od glavnih uzora.

Malo je reći da je ovo veliki gubitak za našu filmsku misao, i da smo sa Rankom Munitićem izgubili ne samo velikog znalca fantastike (u književnosti kao i na filmu) nego i divnog, nenametljivog čoveka koji je 'jahao sam', nesvrstan, neinstitucionalizovan – i kao takav je odjahao u legendu.

Evo, za sada, mog prikaza ponovljene verzije ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI koja je objavljena na Popboksu. 

ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI, tom I

Ranko Munitić

Kreativni Centar

Beograd, 2007

Piše: Dejan Ognjanović

Prva inkarnacija ove knjige pojavila se u zemlji koja se zvala SFR Jugoslavija. Te 1990. godine jedan izdavački gigant koji danas više ne postoji objavio je u tvrdom povezu, na luksuznoj hartiji velikog formata, sa obiljem vrhunski odštampanih crno-belih fotografija, izdanje koje nije imalo pandana ni do tada, a nije ga dobilo ni od tada do danas. ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI Ranka Munitića bila je i ostala enciklopedija ključnih likova književne i filmske fantastike, ili, kako to autor opisuje, "istraživačko putovanje kroz analizu legendarnih ličnosti iz mitova, bajki, 'horrora', 'science fictiona' i 'heroic fantasy'". Horori koji su naše prostore zadesili samo godinu dana po pojavi I toma učinili su da II tom dočekamo tek 1997., u znatno skromnijem obliku, manjeg formata, mekog poveza, i (skoro) bez fotografija. "Utoliko bolje," pisao je tada Munitić. "Jer, sada svaka na svoj način svedoči o vremenu u kome se pojavila. Čudovišta, tako, i dalje dele našu zajedničku sudbinu."

To bi se moglo reći i za treću inkarnaciju ovog poduhvata (kod trećeg izdavača!), ovog puta u najambicioznijem obliku, bar što se tiče sadržine, ako već ne i opreme. Naime, svoj finalni (?) oblik ČUDOVIŠTA bi trebalo da dobiju u šest tomova i šezdeset poglavalja, čime će ranije inkarnacije (svaka sa po dvadeset) biti uvećane za trećinu, odnosno dvadeset potpuno novih poglavalja, ali drugačije raspoređenih, tako da se smisleno smeste uz svoje arhetipske sadrugove.

Prvi tom najnovijeg izdanja govori o biblijskom Noju, o Odiseju i Herkulu, Sinbadu moreplovcu, Zigfridu, Danteovim paklenim vizijama, kralju Arturu, Doktoru Faustu, Pepeljuzi, Prosperu (Šekspirovom, i onom iz SF filma Zabranjena Planeta) i Guliveru. Kao što se može videti, to je zaista putovanje dugo tri i po milenijuma, kroz likove i mesta našeg kolektivnog nesvesnog, koje iscrtava mape naših snova, mitova, strahova, nadanja i njihovim umetničkih (i manje umetničkih!) ekspresija. Stranicama ovih šest tomova defiluju bogovi i boginje, mumije i vampiri, vukodlaci i ludi naučnici, vanzemaljci i roboti, zmajevi i druga čudovišta, tajanstvena mora i nepoznata ostrva... Kroz sve ove poznate i manje poznate teritorije Ranko Munitić nas vodi sa sigurnošću i pouzdanošću kakvi i priliče pionirskom istraživaču filmske fantastike kod nas (kapitalno delo: FANTASTIKA NA EKRANU, I i II, s početka sedamdesetih). Pri tome se obilato služi odlomcima iz književnih uzora koji su ustoličili matrice iz kojih se, mnogo kasnije, film napajao, pomažući se i stručnom, kritičkom literaturom gde zatreba i sve to uobličavajući svojim kratkim i jasnim sudovima.

Dizajnirana znatno dopadljivije od II toma iz 1997. ali, takođe, ispod nedostižnog, velelepnog toma iz jednog drugog vremena i mesta koje više ne postoji, ova knjiga nudi tri potpuno nova poglavlja, kao i neznatno doterana stara, dopunjena referencama na novije naslove. Ilustracija ima manje nego u nekadašnjem I tomu, ali više nego što su nas recentne knjige slične tematike navikle.

Ozbiljna po pristupu, opravdano ambiciozna ali istovremeno veoma čitljiva i pitka, ovo je knjiga koja će vam otvoriti oči po pitanju najraznovrsnijih obličja fantastike, bila ona horor-mračna ili zvezdano-naučna, i ukazati na praiskonsko utemeljenje likova i zapleta za koje možda verujete da su moderniji nego što, zapravo, jesu. Povezujući pradrevne priče sa njihovim modernim (filmskim i stripovskim) varijacijama, Munitić zapravo pruža svojevrsnu enciklopediju fantastike čiji se naredni tomovi s nestrpljenjem očekuju. Zavirite u svetove koji se ovde otkrivaju i proverite da li i mi na neki način delimo sudbinu opisanih čudovišta.

Promocija Novih kadrova u Nišu

Izveštaj by: ŠOZO HIRONO

Sa velikim zakašnjenjem reagujem na ovaj hepening od pre desetak dana. S razlogom. Čekao sam da se utisci valjano slegnu, a misli odmore od napetih događaja prethodnih dana.
Slika koju sam postovao na simboličan način govori mnogo toga.
Da, nije bilo više od dvadesetak gostiju. SRAMOTA!
Da, sagovornici su bili umorni, udaljeni. Nekako u magli. Ali, opravdano s obzuirom na okolnosti.
NKC je sve efikaniji i bolji. Ali za kog.

Nišlije su ponovo propustile da vide jednu od legendi uživo. Svaka izgovorena reč Đorđa Kadijevića te večeri zlata je vredna svima koji su prisutvovali promociji. Ne samo kulturno umetnički, već jednako nadahnto i istorijski, mala skupina ljudi uživala je slušajući te prohladne martovske večeri stub nosač ili instituciju elokvencije i kinematografskog umeća. Ovo je nenadoknadivo iskustvo. Tim je veća šteta onima koji su ovo propustili.

Ostali učesnici su bili krajnje poslovični. Uz maximalno prozevanje, osetilo se da je promocija knjige Novi kadrovi malo okasnila sa svojom premijerom u Nišu. Svejedno, sama knjiga je doprinos našoj filmsko kulturnoj baštini, i njena vrednost će sigurno rasti s godinama.

Lajt motiv večeri OPET je slaba posećenost.
U čemu je problem?
Da li je reklama NKCa slaba? Zašto se ne pošalje barem 1000 mejlova? Zašto grad ne pomogne nekim reklamama, panoima koji bi bili izlepljeni na prikladnim mestima?
Ili ćemo se konačno suočiti sa činjenicom da je kriza uraganski došla i na naše prostore...... da li je ikad i odlazila?
NE.
gospodo magistri i doktori grada niša. a ima vas sve više fala KURCU!
gurnite duboko srednji prst u vašu guzicu. onda ga lepo izvadite i oližite ga slasno. e to je ukus vaše diplome akademski brđani.

VINYAN (2008)

****(*)

5-

nakon obećavajućeg, mestimično sjajnog, ali pred kraj samo promašenog CALVAIRE-a, FABRICE DU WELZ sa svojim drugim filmom napokon ispunjava obećanja (skoro) sasvim, i isporučuje više nego respektabilan film koji ga definitivno stavlja na radar kao jednog od najznačajnijih ljudi koji trenutno prave horor i od kojih prava ludila tek treba očekivati.

VINYAN je, pre svega, impresivno audio-vizuelno-atmosferično iskustvo, što nimalo ne čudi ako kameru drži čovek koji je slikao IRREVERSIBLE i INSIDE, a prepoznatljive skoro-experimentalne muzičke dronove i dark ambient radi baja koji je već svojim muzičkim radovima ukrasio HAUTE TENSION i (opet) INSIDE. prva liga, zaista: tim pre što je njihov posao savršeno integrisan sa ostalim pregenijalnim saradnicima: benoit debie-jeva kamera potpomognuta je perfektnim location scoutingom i vanrednim production designom, a francois eudesova muzika se neosetno pretapa u sound design sa neverovatno zlokobnim zvucima ptica i insekata džungle, te udaljenim grmljavinama, kapljanjem vode, kišama, talasima i šumovitim dronovima koji su možda deo atmosfere a možda samo projekcija izmučenih psiha protagonista.

da se razumemo: VINYAN je, pre svega, drama, samo što je ispričana horor jezikom. iako postoje reference na određena lokalna verovanja vezana za duhove, ovo nije yet another asian ghost flick; strogo gledano, uopšte nije ghost flick. jedini duhovi su u glavama roditelja koji su vođeni pre svega majčinom slepom verom da njen sin nije stradao u cunamiju već da se nekako našao preprodat u neku džunglovitu zabit: potraga za njim, kroz prašume i sumorno trula vlažna raspala naselja od straćara, zauzima najveći deo filma.

nekima će smetati te deonice putovanja – vidim da fangorijancima svakako jesu, i to je i razumljivo. ali ovo nije film za fangorijance: du welz je napravio jedan mudovit nesumnjivo nejeftin art film, na ivici experimentalnog, i fascinantno je da je uspeo da obmane toliki broj finansijera da mu daju pare za ovo krajnje nekonvencionalno artističko izdrkavanje koje će prosečne 'horordžije' verovatno da smori tokom tih –meni fascinantnih- mističnih etida, a onda i da ih frustrira tj naljuti svojim –površno gledano- otvorenim krajem. pažljivom gledaocu, pak, kraj neće biti otvoren: kraj je vrlo jasan.

du welz bez greške hvata paranoju i izgubljenost zapadnjaka u tom svetu tajlandske bede i čemera, koji počinju još u gradovima, a svoje groteskno-paklene dimenzije otkrivaju (kao logični produžetak) u nedođijama burme bogu iza leđa. takođe, uz pomoć pomenutih saradnika, on savršeno hvata mističnu zlokobnost džungle kao w. herzogovskog sveta praiskonskog mraka u kome se rast, bujanje i plodnost pretvaraju u sopstvenu travestiju i poprimaju košmarne dimenzije. to je sasvim logično (i plodno) tlo za priču koja se bavi materinstvom takođe dovedenim do svoje travestije i košmara kroz psihozu i ludilo žene nesposobne da prihvati da je plod njene utrobe progutao talas mračne, beslovesne, neljudske tame. verujući u svoje instinkte više nego u svedočanstvo svojih očiju ona odlazi u srce tame gde uvlači i svog nevoljnog, ali ipak poslušnog muža, samo da bi ga povukla sa sobom u vrtlog iracionalne samodestrukcije poput davljenika koji grčevito grabi i sa sobom odvlači i sebi najbližu osobu.

u tom smislu, VINYAN se može čitati i kao pametna parafraza i nadgradnja cronenbergovog BROODA: majka, poludela od bola, pretvara ceo svet u the shape of rage – mračna, maglovita, vlažna džungla je ne samo objektivni korelat njene izgubljenosti i bola nego je i antipod (ili neminovni produžetak?) njene svedenosti na matericu: plodnost koja je toliko pervertirana da počinje da rađa nakaznost i negativitet. razotkrivajući mrak ispod površine sveta, i nedovoljnost razuma i logike za snalaženje u njemu, du welz ne može drugačije nego da svog muškog protagonistu prinese na oltar mračne majke. za razliku od BROODA, ovde nema bežanja: džungla je jača, srce (i materica) tame gutaju ga dok Mama ostaje sa svojim broodom.

pružajući savršen filmofilski korelat pregnantnih pitanja zasnovanih na sudarima zapada i istoka, muškog i ženskog, detinjeg i odraslog, svetla i tame, civilizacije i džungle, rađanja i smrti, instinkta i razuma… du welz je napravio zadivljujuć, prelep, beskompromisno mračan, slojevit, predivan i za razmišljanje podsticajan film. što je najlepše, čak i za gledaoca sa isključenim mozgom on pruža estetski užitak koji se može uporediti s malo toga. APOCALYPSE NOW, DON'T LOOK NOW, AGUIRRE… i to je, manje više, to.

ne verujte rivjuima koji kenjaju o nekakvim rupama u zapletu ili slabim krajem ili dosadnim deonicama: ritam filma jeste malkice sporiji, ali je baš kako treba za ono što želi i što maximalno i uspeva: ovo je vrhunsko korišćenje filmskog jezika za slikanje jedva-slućenog, nepojmljivog, neizrecivog.

101 SF and Horror Movies You Must See Before You Die

U Americi su izašle dve knjige u kojima sam pisao kraće eseje o nekim od najznačajnijih žanrovskih filmova ikada. U pitanju su knjige 101 HORROR MOVIES YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE i 101 SF MOVIES YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE, koje je priredio Steven Jay Schneider (najpoznatiji po knjizi 1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE NEGO ŠTO POSTANETE HRANA ZA GHOULOVE, koja je prevedena i na srpski).

U knjizi o HORORU pisao sam o filmovima:

THE ABOMINABLE DR. PHIBES (Robert Fuest, US/UK, 1971)

THE BEYOND (Lucio Fulci, Italy, 1981)

MASK OF THE DEMON (Mario Bava, Italy, 1960)

THE MASQUE OF THE RED DEATH (Roger Corman, UK, 1964)

THE WICKER MAN (Robin Hardy, UK, 1973)

SUSPIRIA (Dario Argento, Ita, 1977)

THE EXORCIST (William Friedkin, USA, 1973)

THE DEVIL RIDES OUT (Terence Fisher, UK, 1967)

U ovoj o SF-u, pisao sam o filmovima:

BLADE RUNNER (Ridley Scott, USA/Singapore, 1982)

ROBOCOP (Paul Verhoeven, US, 1987)

STALKER (Andrei Tarkovsky, Soviet Union/West Germany, 1979)

THE TERMINATOR (James Cameron, US/UK, 1984)

Pored mene, u knjizi o SF-u pisao je i Miloš Cvetković, jedan od tihih saradnika ovog bloga.

On je pisao o filmovima LE DERNIER COMBAT (Luc Besson) i PRIMER (Shane Carruth).

Knjige su luksuzno opremljene, meko-tvrdi povez sa zaštitinim omotom, unutrašnjost u punom koloru na masnoj hartiji sa obiljem izvanrednih fotografija iz filmova i postera, i obima su oko 420 strana svaka.

Pored mene i Miloša, sa Balkana je tu još i dragi kolega iz Crne Gore, Aleksandar Bečanović.
Evo u kom smo se društvu našli (ovo je iz SF knjige, gde smo sva trojica):

SIMON SAYS

**(*)
3-

osvežavajuća parodija na slešer filmove koja je, zapravo, uspela da me nasmeje nekoliko puta!
5 omladinaca u kombiju (zašto ih je uvek 5???):
1 hunk
1 comic relief stoner
2 uzajamno zamenjive fufice
1 'virgin' dobra curica (koja prva zagine, pa onda jedna od ove 2 fufe evoluira u 'final girl')
ova petorka ide da traže zlato u nekoj reci (kao familija u krejvenovim BRDIMA – koja je išla po srebro), usput sretnu ne jednog nego dvojicu JEZIVIH ČIČA koji upozoravaju da ne idu tamo (hillarious!), prođu zlokobno svratište kojim ordinira očigledno psihotični Crispin Glover (igra blizance, od kojih se ne zna koji je više retardiran) itd.
dakle, situacija i likovi su viđeni 800 puta do sada, ali tvorci ovoga odlučuju da priznaju da to znaju i da mi to znamo, i zato se i ne trude da nam po 800ti put 'za ozbiljno' prodaju istu ofucanu ragu sa malo 'nove' šminke i da tvrde da je to čistokrvni pastuv; umesto toga, svoj humor grade na našoj svesti o slešer konvencijama tako što ih preuzimaju i samo malo više potenciraju dok ove ne skliznu u groteskno preterivanje (a ionako im ne treba mnogo za to!).
ako svemu tome dodamo sasvim pošteni garnirung od splatter scena, od kojih su neke VRLO maštovite i originalne i žestoke – ali na komičan način – ovo je, sve u svemu, jedan sasvim fin filmić za posvećenike slešera.

šteta što reditelj nije malo zauzdao krispina, jer njegovo preglumljivanje i preterivanje umnogome kvari ugođaj koji nosi prva polovina (u kojoj se slabije pojavljuje). njegov manirizam stvara idiosinkraziju koja remeti balans horora i humora koji je (u scenama bez njega) solidno postignut, i završnicu pretvara u one man show koji nije toliko zabavan koliko glover očito misli da jeste.