MAJSTOR I MARGARITA

zašto, dođavola, nisu svi veliki klasici svetske književnosti OVOLIKO zabavni za čitanje? da jesu, možda bih se ovih dana naterao da najzad pročitam još i RAT I MIR, ULIKSA ili bar DON KIHOTA (OK, Kihota još i planiram u neko dogledno vreme).

kao što vidite, smerno i ponizno priznajem svoje rupe u obrazovanju, a evo jednu od njih najzad ovih dana nađoh vremena i volje da popunim. s najvećim zadovoljstvom, pritom! ne pamtim poslednju knjigu koju sam s ovolikim sladostrašćem oblju... ovaj, pročitao: jedva da sam bio svestan na kojoj sam stranici i koliko imam do kraja, uopšte nisam odbrojavao, kako inače često činim tokom čitanja – prvih 120-ak strana slistio sam u jednom cugu, a ostatak dovršio samo par dana kasnije (a i to bih brže da nije bilo nekih kafansko-spisateljskih obaveza u tom periodu).

dakle, za eventualne posjetioce koji su još retardiraniji, tj. odocneliji od mene, važna obavijest: ne obazirite se na to što je ovo RUSKO, niti na to što je u pitanju KLASIK. ovo je neverovatno zabavan, duhovit, pitak i čitak roman! o, da sam samo to znao ranije, možda bih u nekom pređašnjem trenutku predaha sebe podvrgao njegovim lepotama. no, šta je - tu je.

MAJSTOR I MARGARITA je jedan zaista VELIKI roman: ne mislim samo na obim (450 str.); mislim na ambicioznost, na zamah koji smelo preduzima – i ostvaruje! ni manje ni više no likovi Đavola, Pontija Pilata, a u kameo pojavi i samog Isusa Hrista, čine gornju galeriju likova, dok na jeftinijim sedištima sede bukvalno desetine vrlo precizno opisanih, zabavnih, manijački-dobro međusobno povezanih likova sa vrhunski odrađenim plottingom (stivene kinže, izedi si muda!) i sa savršenim dijalozima koji su sočni kao teleća glava u saftu, i isto tako slatki!

smejao sam se, glasno, čitajući roman – pre svega zahvaljujući nekim preduhovitim usklicima i reakcijama likova koji, izvađeni iz kontexta, ne znam koliko će biti smešni, ali unutar tih kalambura zaista su neverovatni i neočekivani!

a tek likovi! spisateljica koja izmišlja priče o pomorskim bitkama i objavljuje ih pod pseudonimom 'kormilar žorž'! pisci koji se zovu Pavijanov, Bogohulski, Špičkin...

pa prijave, tipa: 'molim da se ne rida u kabinetu!... dajte da ne ridamo, građanko!' ili: 'ti si despot i malograđanin!'

pa telegram: 'mene upravo pregazio tramvaj na patrijaršijskom ribnjaku. sahrana petak, tri sata. dođi. berlioz.'

pa gnjavator pretvoren u vepra, koga teraju da leti na veštičji sabat, a on će: 'ja nemam nameru da letim na nekakve nelegalne skupove!'

pa crni mačak behemot, uhvaćen u pokušaju prevare tokom igre šaha: 'da, predajem se. ali predajem se samo zbog toga što ne mogu da igram u atmosferi hajke koju podižu zavidljivci.' (kasnije, kada ga optuže da mrsno laže, on ljupko odvrati: 'neka presudi istorija.')

pa jedan od grešnika na velikom sataninom balu, koga opisuju ovim rečima: 'osvedočeni falsifikator novca, državni izdajnik, ali nimalo loš alhemičar.'

pa satanino stalno upozorenje behemotu kad ovaj krene u štetu: 'samo pazi da ne bude nikakvih sakaćenja.'

itd.

po DUH-ovitosti koja prožima ceo roman, i po razrađenosti i ingenioznosti kalambura i elaboriranih set-pisova sa raznoraznim zabunama, akcijama, prepirkama, igrama reči, dobacivanjima i neverovatnim raspletima MAJSTOR I MARGARITA se može porediti samo sa 4 druga velika trejd-mark imena: RABLE (GARGANTUA I PANTAGRUEL), BRAĆA MARX, MONTY PYTHON i WILLIAM BURROUGHS (NAKED LUNCH, pre svega). i ne samo po duhu, nego i po dubini tog humora, i po mraku koji je IZA tog humora.

da ne ispadne da je ovo 'samo' humoristički roman – ovo je zapravo vrlo potresno delo o jednom mračnom (komunističkom) periodu ruske istorije koje na jedva-uvijen, ali za zlikovce ipak suviše jasan način, opisuje zločine negativne selekcije koju taj 'komunizam' predstavlja, i izvrgava ruglu sa retko viđenom oštrinom i pronicljivošću birokratizam, korupciju, malograđanstvo, pohlepu... i na kraju (tj. početku) svega – kukavičluk, u kome bulgakov vidi najveći ljudski greh. to ubedljivo (i potresno) ilustruju deonice romana-u-romanu (by the 'majstor'), koji se bavi pontijem pilatom, i njegovim kukavičlukom zbog koga u smrt šalje sina božjeg, iako sluti da je on, u najmanju ruku, nevin.

bulgakov, kao i svi veliki umetnici, nikog od svojih glavnih junaka ne okrivljuje, već nastoji da ih razume, i prikaže kako i zašto su takvi kakvi jesu. ovo važi kako za sjajno profilisanog pilata (samo je još mel gibson imao više razumevanja za njega!) ili za odmereno kratko, ali ipak snažno prikazanog isusa, a tako i za zaista grandiozno, i sa full respectom naslikanog satanu (tj. wolanda, kako se u ovom romanu naziva), pa čak i njegove pomoćnike.

zaista, sympathy for the devil nikad nije bio jači no u ovom romanu: woland je grandiozna, moćna, komplexna figura koja izaziva duboko poštovanje (zajedno sa vrlo retkim gnušanjem ili zazorom), dakle, metafizički entitet prikazan sa štivanja-vrednom ozbiljnošću i prefinjenošću. a tek ta njegova spadala – crni mačak behemot je, uz barouzovog dr. benveja, te uz gruča marxa, najluđi fun-loving anarhista i rusvaj-majstor XX veka, zadivljujuća katastrofa-u-nastajanju, hodajuća apokalipsa, fascinanti šeret i zajebant megalomanskih razmera – ukratko, jedan od velikih arhetipskih likova umetnosti prošloga veka.

velika je šteta što saša petrović u srpsko-italijanskoj verziji romana (tačnije: parčenceta romana) nije uspeo niti da prenese to slepstik-ludilo bulgakova (javlja mi se da je taj saša bio osoba unikatno lišena i najmanje trunke smisla za humor: jedno od onih mrtvih puvala naduvenih 'ozbiljnošću' do pucanja, tj. prdenja), i što je gargantuansku neobuzdanost đavolovih pomoćnika sveo na bezvezno kreveljenje i cerekanje. 

uostalom, evo šta sam u FAUSTOVSKOM EKRANU, napisao o toj filmskoj verziji romana:

Majstor i Margarita (1972)

Đavo se po prvi put na nedvosmislen i suštastven način u srpskoj kinematografiji javlja u Majstoru i Margariti (1972) Aleksandra Saše Petrovića, po romanu Mihaila Bulgakova. Mnogo veća grupa đavola i veštica iz romana svedena je u filmskoj adaptaciji na samo tri demonska lika, i to su: Voland, 'profesor crne mađije' a zapravo sam Đavo (Alen Kuni); Azazelo, demon-pomoćnik, egzekutor (Pavle Vujisić); i Korovjev, demon-pomoćnik, spadalo (Velimir Bata Živojinović). Đavo je, po uzoru na lik iz romana, prikazan u svom konvencionalnom obličju džentlmena-profesora, u potpunosti ljudskom, bez ikakvih, makar i prikrivenih demonskih naznaka (dugi nokti, šiljate uši, roščići i sl.). Naravno, odabran je glumac upečatljive fizionomije i strogih crta lica, odeven u crno, ali bez ikakve dodatne šminke. Njegove pomoćnike igraju dvojica velikana srpske glume, što, na žalost, nije bitnije unapredilo ove uloge, budući da su još na nivou scenarija slabo napisane, a potom i loše režirane. Đavolovi pomoćnici su u potpunosti ljudskih crta, s tim što oličavaju drugi, niži aspekt demonskog: Đavo kao luda, spadalo, klovn, harlekin. Umesto gospodske crnine Volandove, oni su u običnim sirotinjskim krpama sa ponekim ekstravagntnim detaljem (prugasta majica kod Korovjeva, napoleonska kapa kod Azazela), a umesto suzdržane ozbiljnosti i strogosti oni često prskaju u cerekanje, kreveljenje i skakanje. Potonje daje priliku za preglumljavanje, što Bata Živojinović posebno zloupotrebljava u svojoj nekontrolisanoj glumačkoj izvedbi.

Đavoli su stavljeni u okvire vrlo providne satire o (ne)slobodi umetnika u totalitarnom (komunističkom) režimu: glavni junak u filmu je Nikolaj Maksutov (Ugo Tonjaci), autor kontroverzne drame o Pontiju Pilatu sa osnovnom porukom da ''svaka vlast je nasilje nad ljudima''. Takva poruka se ne dopada dežurnim cenzorima i 'podobnim umetnicima', te Maksutov završava u ludnici. Đavoli su tu da mu pomognu, odnosno da ispune njegove maštarije o osveti onima koji su mu naudili, i tu film gotovo da poprima strukturu (ako već ne i egzekuciju) horor filma osvete: demonski trio odlazi u posetu Maksutovljevim protivnicima, i udeljuje im zaslužene kazne. Tako, 'odgovorni drug' iz Partije završi pod tramvajem, odsečene glave. 'Podobnog pisca', koji se uselio u stan prognanog subverzivca, Azazelo ubija pesnicom, ali Voland smesta pojašnjava: ''Previše je ždrao. Infarkt!'' Režimskog kritičara, koji je napisao negativnu kritiku i bez gledanja predstave u pripremi, demonsko trojstvo ismeje i kazni obznanjivanjem tačnog datuma kada će, kroz pet meseci, umreti od raka jetre.

U ovoj najezdi sanjarija pisac ne propušta ni da se, uz pomoć Đavola, naruga sopstvenoj licemernoj, materijalističkoj, površnoj publici. U završnici filma, na seansi 'crne mađije' u teatru, đavoli iznose na videlo hipokriziju pojedinih posetilaca (preljubnici, lopovi, doušnici, srebroljupci, dileri deviza...) da bi na kraju - bukvalno razgolitili publiku. Desetine golih i polugolih statista juri niz stepenište teatra čiji je hol ukrašen ogromnim crvenim natpisom ''Religija je opijum za narod'' (na ruskom). Nevidljive ruke razvezuju stege na piščevoj ludačkoj košulji, i on dospeva do teatra kako bi voljenoj Margariti poklonio crveni karanfil. U poslednjoj sceni filma vidimo pisca kako ispušta svoju dušu u ludnici, i tada postaje jasno da je cela 'đavolijada' bilo njegovo buncanje u delirijumu u koji su ga oterali vrlo ovozemaljski 'đavoli'...

Petrovićeva režija je u ovom filmu izrazito neujednačena: dominiraju krupni i srednji planovi, sa vrlo slabo definisanim filmskim prostorom, a ritam scena je jedva-postojeći, sveden na protrčavanje kroz zbivanja iz romana bez vremena da ijedan lik zaista prodiše, da ijedna situacija zaživi. Gluma je gotovo uniformno slaba, velikim delom i zbog toga što sve veće uloge tumače strani glumci na jeziku koji očigledno nije srpski, dok su našim glumcima preostale epizode čija karikiranost ne ostavlja prostora za velike bravure. Rezultat je drven, usiljen film slabe dramaturgije i minornih umetničkih dometa, svedenih na politički angažman. Petrović, u suštini, na providan način kritikuje neslobodu da u socijalističkoj umetnosti proizvodi angažovana dela (ali sa drugačijim predznakom), estetski inferiorna isto koliko i ona režimska. Njegovo poimanje umetnosti svodi se na slobodu društvene kritike na predmetno-prikazivačkom planu, bez obzira na estetske i formalne činioce dela. Time vulgarizuje pojam umetnosti, izjednačavajući je sa svakim politički nepodobnim produktom. Takav je bio slučaj i sa ovim umetnički inferiornim filmom: bio je proganjan i zabranjivan zbog svoje površne 'ideologije', a ne zbog svoje estetske (bez)vrednosti. Đavo je u tom zamešateljstvu stradao ni kriv ni dužan: stigao je iz uvoza (zamišljen i napisan u Rusiji, glumio ga Francuz), nije dobio ni trunke lokalne, srpske boje, a opet završio na lomači domaćeg političkog lova na veštice.

Petroviću očito nije pomoglo ekranizovanje književnog klasika priznatog autora kao alibi za bavljenje demonologijom. Nije mu pomogla ni činjenica da je svoj film radio u koprodukciji sa Italijom – zapravo, dobar deo krivice za slab scenario i glumu nose upravo strani partneri, iako je režijska traljavost samo Petrovićeva. U svakom slučaju, zanimljiva je koincidencija (?) da je Đavo u srpski film za Titovog života u oba slučaja dospeo preko koprodukcija (i oba puta sa Italijom!) i preko ekranizacija književnih klasika. (Aludira se na Bulajićevog Čoveka koga treba ubiti, po Njegošu, gde je Đavola igrao francuz crnogorskog porekla, Šarl Milo.)
osim petrovićevog zaista jezivo neuspešnog (i skrnaviteljski jednodimenzionalnog) filma, u mojim šakama se nalazi i ruska serija u 10 epizoda, od pre nekoliko godina (iz nje su kolor fotke kojima ilustrujem ovaj napis na blogu), ali moram reći sledeće: na osnovu slučajnih uzoraka koje pogledah ovih dana, to je vrlo slabo. pre svega, snimano je nekom elektronskom kamerom, i izgleda ružno; zatim, kasting je slab, ti glumci nemaju ni pojavu ni harizmu koju im bulgakov u romanu daje; gluma je, rekao bih, slaba; efekti su osrednji, i sve to izgleda mnogo jeftinije (u svakom smislu) nego što bi smelo. daću joj priliku, ali zaista ne očekujem da ću i I epizodu uspeti da izdržim do kraja. recimo, likovi u istorijskoj epizodi (iz doba pontija pilata) su jezivo loše odabrani i antipatični, a kostimi i ambijent i uopšte fotografija zaista nerviraju.

postoje još neke verzije i igrarije s pokušajima filmovanja ovog romana koje, u prvom naletu istraživanja, ne uspeh da pronađem; potraga se nastavlja, ali ovaj roman je zaista težak zalogaj i realno ne očekujem da je iko do sada mogao – ili da će iko od sada pa nadalje – uspeti da na film zaista prenese sve bogatstvo, obilje, složenost i multi-dimenzije ovog VELIKOG romana.

zato: čitajte, deco – ČITAJTE!

THE HAUNTING IN CONNECTICUT

**(*)
2+

evo još jedne 'been there – done that' varijacije na ukletu kuću, familiju u opasnosti (koja uprkos svim iskušenjima na kraju ostane zajedno, još jača), prijateljskog popa, na tajnu iz prošlosti koja se otkrije u novinskim isečcima u biblioteci, nesmirene duhove koji samo traže da im se lešine nađu i spale da prestanu sa sranjima i na ceo taj she-bang koji je otprilike još u vreme AMITYVILLE II (1982) bio izlizan, ali je tada bar bio odrađen sa smelošću, ludošću i ingenioznom vizuelizacijom damijana damijanija da je to, otprilike, i ostao poslednji zaista dobar horror o ukletoj kući, neprevaziđen tokom ovih više od 25 godina.

 

ono što je 'novo' samo su nebitni detalji: gl. junak je najstariji sin koji boluje od raka (bez brige: na kraju svih iscrpljujućih fizičkih i psihičkih muka kroz koje prođe, u završnom natpisu pročitamo da mu se rak povukao skroz na skroz, ko rukom odnet); pop-egzorcista je takođe pacijent sa odjela za rak, a mračna tajna u pozadini zbitija je nešto morbidnija nego što u sočinjenijima ove sorte inače biva, ali pošto je ovo ipak PG-13, neke fine i jezive ideje iza toga ostaju nedorečene i neistražene. voleo bih da vidim R-rated prequel ovoga, koji bi se bavio experimentima tog ludog mrtvozornika iz XIX veka, gde bi se, pored ostalog, jasnije i konkretnije, a ne samo u blink'n'miss flešbekovima, videle te zabavne seanse sa ektoplazmom.

 

da, ektoplazma je još jedna relativna inovacija u dosadašnjim ghost flickovima, ne pamtim da je skoro negde figurirala, a radi se o jednom meni oduvek fascinantnom detalju iz oblasti spiritizma, još iz vremena dok sam se napajao knjigama iz te oblasti (počev od kultne NAJVEĆE SVETSKE SABLASTI I DUHOVI, pa nadalje) i pratio TAJNE, ARKE i ostala čuda. ektoplazma mi je oduvek golicala maštu jer na originalan i gnusan način spaja moje 2 glavne fascinacije: body horror s jedne strane, i supernatural horror s druge. zato je obilato koristim u svojoj neobjavljenoj noveli LARVA, na mnogo detaljniji i originalniji način nego ovi bolidi ovde, koji su samo protraćili taj motiv kao jedan neobavezni slikoviti detalj bez veće ikonografske ili konotativne vrednosti. naravno, išli su predvidivim, CGI putem, čime su ubili njen najfascinantniji aspekt – njenu ORGANSKU prirodu. ovo je trebalo uraditi složenim efektima MASKE i prostetike, sa spojem animatronike, time-lapse-a i možda vrlo malo CGI-ja za pojačanje efekta, ali da te sline ipak budu organske, 3D, prave. no, pošto je sve u ovom filmu fejk, i ektoplazmatične sline su CGI fejk.

 

virdžinija medsen, kao i uvek, dodaje klasu više svemu u čemu se nađe, i njena gluma donekle osnažuje emotivnu srž filma, ali dečko baš i nije stelaran u (istina) nezahvalnoj ulozi – tokom većeg dela filma on ima neku napućenu, patetično-nadurenu facu, kao neki emo koji pati od zatvora ili hemoroida. vidim da su ga odabrali da igra ulogu džonija depa u rimejku STRAVE U UL. BRESTOVA – oh, well, teško da je on depov kalibar, ali da se ne lažemo, ni ta uloga nije preterano zahtevna (bila).

 

sve u svemu, 'strava' se sastoji iz obilja vrlo jeftinih i predvidivih (da ne pominjem koliko iritirajućih) 'šok' efekata, iznenadnih buka, treskajućih vrata, naglih pojava sablasti (uključujući i obaveznu situaciju –BAM!-buđenje-oh, bio je to samo san!-), a duhovi su tokom najvećeg dela filma od one bezvezne sorte 'sad ga vidiš – sad ga ne vidiš' (kraće rečeno, 'BOO variety'). završno otkriće da su u zidovima te kuće decenijama čučale desetine leševa koje nisu nimalo smrdele niti trunule niti sebi privukle ikakvu gamad i tako razotkrile svoje prisustvo, formaldehid ili ne, zaista je bezvezno, ali ga prevazilazi samo još sasvim predvidivi hepiend sa dušama najzad oslobođenim plamenom, i slobodnim da se vinu ka zvezdama, valjda sa sobom odnevši i dečkov rak kao da ga nikad nije ni bilo.

prc!

 

nije ovo negledljivo, pre svega zbog malo veće doze nekrofilne morbidarije, ali ako vam nije baš mnogo zapelo za ovu konkretnu priču, može se lako i zaobići.

MORNING PATROL (1987)

*(*)
 
1+

kuku majko, što ovi grci umeju da prave dosadne filmove, to NIKO na svetu ne ume!

ama, prema ovim nesrećnicima čak i srpski – čuj, ma i bosanski su, verovatno, gledljivi. čak bih bio voljan i iranskim da pružim šansu posedovanja neke vrste enetertejning veljua. ali ovi grci, ja ne znam u čemu je stvar, dal je tamo nekim državnim dekretom zabranjeno da se prave zanimljivi i gledljivi filmovi, ili šta je, tek… sve što mi je iz tih regiona palo šaka bilo je NE-SNO-ŠLJI-VO dosadno, letargično, smorno do bola.

sad, u principu filmovi sa ovako niskom ocenom ne zaslužuju da se njima ovde bavim, ali napisaću ipak par reči o ovom konkretnom jer, ko bi ga znao, možda nekoga zainteresuje. nije da ovde nema nekog semena interesantnosti, zatrpanog đubrivom smaranja i zemljom gnjavaže.

u pitanju je nešto kao postapokaliptični film, a nastao je iste godine kao i PISMA MRTVOG ČOVEKA, pa rekoh, daj da napravim nešto kao double-bill sa tim rusom. avaj, koncept je tu, ali to je sve što MORNING PATROL ima. za razliku od PISAMA, koja se ozbiljno bave i svojim zapletom i likovima, a i porukama koje se kroz njih žele preneti, ovaj grk je toliko napadno 'metaforičan' i 'simboličan' da se uopšte i ne trudi da priča neku priču, da provajduje likove, da stvara saspens, da prikazuje ikakvo dešavanje. mada nisam gledao, ovako nekako zamišljam te neke šiptarske filmove snimane za vreme sfrj u kojima su mali gadovi pravili nekakve kvazi-globalne 'metafore' o svojoj navodnoj opresiji – krajnje indirektno, uvijeno, da ih komunjare ne diraju, a opet – ko razume, shvatiće.

znači, ovo je – pretpostavljam – nekakva politička parabola koja bi trebalo da nam prikaže tegobe grčkog naroda pod ovom ili onom diktaturom. to se izvodi na sledeći način: premisa je da je nastala nekakva katastrofa. njena priroda se uopšte ne precizira. mnogi ljudi su pomrli, ali ne znamo šta je s leševima, niti zašto su uopšte pomrli. njihovi pusti stanovi su još uvek osvetljeni, čisti, netaknuti, sa svim nameštajem i hranom. struje i dalje ima, kao i vode u fontanama. čak i u bioskopima nevidljivi operateri puštaju prastare filmove! na TV-u takođe idu stari crno-beli američki filmovi (pucnjave iz gangsterskih i noir filmova gledaocu nude jedine trenutke prave akcije u ovoj smaračini). postoje nekakvi policijski časovi i patrole koje idu ulicama i apse i ubijaju ljude, ali zašto to čine, nije jasno. koja je agenda vlasti – ne zna se. koliko ima preživelih – ne zna se. postoji li uopšte more na zapadu, prema kome svi teže da stignu, ali uglavnom usput ginu – ne zna se.

glavna junakinja se ne seća kataklizme, jedino se seća lutanja. i tako ona luta. i luta. i luta. prvo po nekim livadama i šumarcima (drveće je zdravo, zelenilo je tu, dakle, nije nuklearna kataklizma). onda luta po gradu, koji je takođe čist, neokrnjen, samo što je pust. ali ne čak ni kao u THE LAST MAN ON EARTH nego – kao da je neko pre 5 minuta odveo ljude s ulica i iz stanova, u kojima je sve kao do maločas. nema đubreta na ulicama, nema divljih pasa i mačaka. sve je prazno. sad, da su to oljuštene i nagrđene ruševine kao u ruskim postapokaliptičnim filmovima, ne bih imao ništa protiv da gledam sat i po toga. ali ne, ovde ima vrlo malo eye candy-ja te sorte. ulice i zgrade su, prosto, obične, banalne, čitave. sve je loše osvetljeno, sumorno, tmušasto, banalno, nikakvo. i nesnosno dosadno.

ta junakinja ima dugačke patetične monologe, naglašeno poetične, i naglašeno besmislene samo ako načas zastaneš nad njima da kažeš: 'dobro, curo, ajd sad stani malo, da vidimo šta si time zapravo kazala, i koliko to ima smisla!' muzika u pozadini je užasno banalna i dosadna. plakaćete za dark ambient dronovima ali dronova biti neće! umesto njih, samo neka neopisivo glupa i bezveznjačka 'muzika'. onda ona sretne nekog baju koji, ispadne, radi u toj 'jutarnjoj patroli'. nastaje 'ubi il poljubi' dilema, ali i ona je urađena letargično i smorno kao i sve ostalo: njih dvoje 'razgovaraju' (uglavnom ne gledajući se u lice, no zabuljeni u neku samo njima vidnu daljinu) nekim sporim, unjkavim glasovima nekoga ko je toliko prebijen i sjeban i smoren da te glasove cedi iz sebe poslednjim snagama i baš ga zabole i da li će ga neko čuti i da li će preneti neko značenje i šta će sa celim svetom biti jedan minut kasnije.

onda oni krenu da se izvlače iz grada. kao, on će da joj pomogne da izađe. i onda jebenih pola sata lutaju pustim ulicama i spuštaju se niz vlažna stepeništa i idu kroz neka stovarišta među olupinama… sve do (suprajz!) unikatno ne-explozivnog, emocionalno-ravnog, nebitnog, otvorenog, bezveznog kraja.

postoji samo jedan razlog zašto ovaj film neću da izbrišem sa harda: od tih nesnosnih sat i 45 minuta moglo bi se editovati nekih 45' koji bi se, uz pratnju neke dobre ambient mučaljive muzike mogli učiniti sasvim pristojnim video-radom, recimo kao pozadina za neko predavanje, ili projekcija koja bi išla iza nekog koncerta. inače, sesti pa ovo gledati ovako kako je, kao film – to je samo za totalne mazohiste ili neizlečive fanatike end of the world flickova.

ako meni ne verujete evo monologa kojim MORNING PATROL počinje (i koji čak i ne deluje mnogo strašno, jer u tom trenutku se još može naivno očekivati da će se ove konfuzije i tmuše rasvetliti; oće, kurac! podsećam, ovo je grčki film!): Zašto sve ovo počinje parafrazom čuvenog uvoda u roman REBEKA (!) Dafne di Morije - prepuštam mazohistima da dokuče:

Last night, I dreamed I went back to Mandele

I dreamed that I walked through the big iron garden gate

...with the rusty rails ...and started walking the big alley

expanding in front of me The road was now a narrow,

dilapidated path Unlike the way

we used to know it The cobblestone was

covered with weed ...dampness and twigs

And then, suddenly, the house appeared in front of me

...and I stopped there, because that was Mandele

Our own Mandele. Silent,

And full of mystery, as always

With its grey stones shining

in my moonlit dream When i don't sleep,

and live in fear I think of Mandele without

any feeling any bitterness These images will never perish

For they are memories that don't hurt

I know all this when I'm dreaming

Because, like all of us I know too that I'm dreaming

One thing is certain: We can't go back

The past is still too close

We no longer have secrets between us

Everything is shared and I don't mean Mandele

Because this place is no longer ours

There is no Mandele anymore.

I must continuously speak, otherwise I will die

I have to continuously walk, even on the roadside,

being in dager of stumbling upon the morning patrol

For if I stop, I will sleep never to wake up again,

like so many of us For something happened to me as I was

returning home after all these years And I'm no longer the same

That's all I remember.

ISTINITE LAŽI: antologija priča o urbanim legendama

Goran Skrobonja se ne predaje, no gura dalje sa svojim horor planovima za 2009. godinu!

Nedavno najavljena zbirka priča domaćih autora pod naslovom ISTINITE LAŽI, a na temu stvarnih i izmišljenih urbanih legendi, poprimila je svoj finalni oblik, i Goran je obznanio njen sadržaj. Kao što ćete zapaziti, u odabranom društvu našla se i moja priča. Dakle, sadržaj je sledeći:

1. Ilija Bakić – KULA U RUŽI VETROVA
2. Darko Tuševljaković – DOK NE DOĐU ŠEJTANI
3. Adrijan Sarajlija – ABRAKADABRA
4. Jovan Ristić – GODINE U MAGLI
5. Nikola Petrović – DEVOJKA U BELOM
6. Vladimir Lazović i Miroslav Lazović – MUZIKA SRCA
7. Milivoj Anđelković – TRIDESETI DAN KOŠAVE
8. Vesna Ilić – ISTINITE LAŽI, ili REČ-DVE O BACANJU KOCKICA
9. Petar Petrović - ’AJDE DOBRO, SVAKOM SE TO DESI PONEKAD, AL’ TI, TI GA BAŠ PRETERA, BRATE ili Gotovo je mojih pet minuta
10. Oto Oltvanji – LEPŠE NEGO PTICE
11. Goran Skrobonja – POKLADE
12. Aleksandar Žiljak – JURA
13. Marko Pišev – GOSPODIN PEPERMINT
14. Ivana Milaković – ČELJUST KOJA DRŽI PRST
15. Zoran Pešić Sigma – TAJNA KOLIBE OD PEČURAKA
16. Spomenka Stefanović Pululu – MARA
17. Ivan Nešić – ODRAZI U RETROVIZORU (BLIŽI SU NEGO ŠTO SE ČINI)
18. Dejan Ognjanović – SEKTA PRLJAVIH
19. Dejan Mujanović – KUĆA LJUBAVI
20. Marjan Cvetanović – MANASTIRIŠTE
21. Zoran Ćirić – NOĆNA KRETANJA

Evo kako se priređivač ukratko osvrnuo na moj doprinos:

Ghoul je dobio napad Barkera, što je ispalo blagotvorno po njegovu prozu, i u ovoj dobroj dobroj priči ostao je jedino dužan čitaocu objašnjenje motiva glavnog junaka da postane ono što je postao, to jest, zbog čega je, kako kaže, "sve u vezi s Majom - zamajavanje"...

A evo kako se ja osvrćem na ovo moje pisanije:

Paralela s Barkerom (iz doba KNJIGA KRVI) jeste vrlo na mestu, ali da pojasnim kako to iz mog ugla izgleda – ta priča je pre svega jedan lavkraftovski autsajdersko-autistički sentiment ispričan pomalo na tragu old-school Barkera, a pomalo, u pokušaju, na tragu urbano-legendarne paranoične proze Thomasa Ligottija i Briana Hodge-a. To su, otprilike, uticaji: ne tvrdim da sam napisao nešto tako dobro kao oni, ali otprilike su to referentne tačke za ovu priču. Naravno, daleko od pastiša ili omaža, ona je zapravo zasnovana na vrlo ličnoj emociji, i podjednako tačno se može opisati kao NAŽIVO-digest, jer ima sličnu osećajnost, intonaciju, pa vala i zaplet-rasplet kao moj (za sada jedini) roman. Dakle, spada u krug mojih 'ozbiljnih' priča, u smislu da nije naumljena kao humoristička. Mada, to ne znači da se neki neće smejati...

Zaplet je već sugerisan u naslovu: mlađi čovek u poslednji čas odluči da se ne ubije skokom s mosta, već umesto toga reši da još malo procunja svetom za koji ga više ništa ne vezuje. Ostaje kao beskućnik, a relikte interesovanja za bilo šta spoljašnje probudi mu urbana legenda o 'sekti prljavih' – grupi čudnih beskućnika koji se okupljaju u podnožju stare tvrđave kraj reke, i koje svi izbegavaju. Naravno, moj glavni junak ne bi bio MOJ glavni junak kad njega ne bi privlačilo baš ono od čega svi beže...

Inače, ovo je moja prva napisana priča nakon podužeg vremena, prilično je ambiciozna, ima 26,5 kartica, a nastala je na inicijalnu inspirativnu kapislu u vidu idejice koju mi je doša'nuo moj stalni podstrekač, Stojan Popivoda.

Očekuje se da knjiga izađe najkasnije do kraja juna, pa ćemo relativno brzo moći da se uverimo u kvalitet ostatka sadržaja, ali moje 6. čulo mi kaže da će ovo biti značajno kvalitetnija zbirka od solidnog (u proseku) ali mestimično klimavog BELOG ŠUMA.

Stay tuned!

PISMA MRTVOG ČOVEKA

ПИСЬМА МЁРТВОГО ЧЕЛОВЕКА

aka DEAD MAN'S LETTERS (1986)

KONSTANTIN LOPUSHANSKY

 ***(*)  

3+

zaplet je kranje jednostavan: svet je otišao dokurca zahvaljujući globalnom (nuklearnom) ratu, a to malo preživelih tunja i kunja i lunja po(d) ruševinama i vajka se nad sobom, svetom i bogom. uz uobičajenu dozu ruskog pravoslavnog misticizma dobijamo jedan standardni ruski mračnjački film koji je, ipak, nešto kao tarkovsky-lite. lajt, zato što je nešto siromašniji pregnantnim slikama i idejama od tarkovskog, ali ne mnogo. lopušanski je 'prvi do njega', što bi rekli crnogorci.

lopušanski je nešto sarađivao sa tarkovskim, i taj uticaj se vidi jasno u svakom kadru sve i da o njinoj saradnji ne piše crno na belom na IMDB-u. to je to: sepija tonovi, dugi, statični kadrovi ili spore vožnje po lendskejpu, melanholična intonacija brižne zapitanosti nad time kuda se moderni čovek kreće prožeta dubokim pesimizmom sa tek ponekim tračkom mističko-religiozne vere koja se ne predaje ni u najcrnjem čemeru (ipak, rusu se ne da da bude ateista ili bar agnostik, pa da jebe oca! taj isus im je ušao u krv, u koštanu srž, u mitohondrije i farandole, u DNK, i tu nema spasa ni beganja!).

gl. junak je naučnik, čija žena ubrzo podlegne bolesti izazvanoj radijacijom, a adresant njegovih pisama je njegov poginuli sin. ima tu sjajna deonica u kojoj se dekica priseća svog košmara iz detinjstva, kada ga je plašila velika lokomotiva; a sada mu se čini da je upravo on –svojim izumima- kreirao džinovsku lokomotivu koja je pregazila čovečanstvo: a najstrašniji san mu je onaj u kome na tračnicama vidi svog sina…

nema tu mnogo zapleta u američkom smislu (zaplitanje; subplotovi; twistovi; neprekidno mrdanje); ovo je jedan spor, elegičan, mučan film atmosfere sastavljen od 80' žešćeg beznađa i 6' neke jadne, krhke i polu-jalove nade. tokom tog glavnog dela, profa pokušava da zaštiti autističnu decu od 'eutanazije', pokušava da na crnoj berzi kupi lekove za umiruću ženu, pokušava da s pažnjom sasluša kolege-naučnike u podrumima polusrušenog muzeja dok se upuštaju u dert-tirade nad glupom samoubilačkom ljudskom rasom, pokušava da u vodom polupotopljenoj biblioteci iskopa neke neoštećene knjige (stunning set-piece!) i priseća se same kataklizme i potrage za sinom (koji se nijednom ne prikazuje). i to je to. uglavnom jalovi pokušaji.

vizuelno, skoro čitav film je sepija, smeđe-crn, ali to je ružna, zrnasta, 'prljava' sepija, nije to ona visoko-kontrastirana, oštra i nekako 'lepa' sepija STALKERA, recimo; i to tako i treba. ovo je film o svetu koji se sam sebe oterao u grob, i poslednjim trzajima njegovih obesmišljenih, jalovih, besciljnih relikata. nema tu američkog neobuzdanog optimizma, ono kao: ajde da repopulate the earth, ajde da se koljemo za preostale resurse, ajde da se obučemo u kožu i nitne i ošišamo u mohawke i jurimo po pustinji na motorima… ništa slično. film je, od ovakvih pokušaja, beskrajno realističniji po pitanju stanja uma u kome bi, u slučaju globalne kataklizme, preživeli zaista bili – opsednuti pitanjima ZAŠTO i ČEMU SVE, SADA? utoliko se PISMA… mogu posmatrati kao neka vrsta neformalnog nastavka THE WAR GAME-a petera watkinsa: jednako je mračan i beskompromisan, bez lažne nade i ulepšavanja, maltene dokumentaristički.

međutim, usred te čamotinje nalazi se i nekoliko totalno zabezeknjujućih prizora za koje mi nikako nije jasno kako su nastali. ne znam da li je moguće da rusi, usred 1986-te godine, još uvek čuvaju netaknute totalno razrušene gradove iz II sv. rata, ili su pompezne i mega-uverljive ruševine napravljene (u studiju?) samo za film, ali šta god da je odgovor, ovde naravno nema CGI-ja, a nema ni matte paintinga koliko moje izvežbano oko može da primeti – ti pejsaži zaista postoje i deluju jezivo ubedljivo – i ogromno! isto važi za već pomenuti set polu-potopljene biblioteke: to je apsolutno ogromna prostorija, skoro hangar, visoka bar 3-4 sprata, potopljena prljavom vodom do kolena-pojasa, sa bukvalno HILJADAMA raskupusanih, ovlaženih, pocepanih knjiga…

ima neke zlokobne grandioznosti u tim slikama, i u tome lopušanski čak i nadmašuje tarkovskog koji je ipak više slikao prirodu, i koji je čak i u ruševinama nalazio lepotu. iako i kod lopušanskog povremeno taj krš poprimi neku vrstu estetske vrednosti, to je ipak jedan mnogo više deprimirajuć, ružan krš.

a što je najlepše, lopušanski će samo par godina kasnije, nadmašiti i samog sebe, u svom najboljem filmu koji sam mu ja video, i mom omiljenom ruskom uopšte, pod naslovom POSETITELJ MUZEJA: PISMA su 'samo' skica za pompeznost POSETITELJA, u kome nalazimo potpuno razulareni pesimizam i nihilizam, mrtvilo i crnilo LeonidAndrejevljevskih razmera, sa nekim umu nepojmljivo elabrorianim set-pisovima ruševina i krša i đubrišta koje se, bukvalno, prostire od horizonta do horizonta… u poređenju sa MUZEJOM, PISMA su suzdržanija, čak i vremenski kraća, i mestimično mi je zafalio taj raspon koji lopušanski ume tako dobro da uhvati, zafalilo mi je više minutaže kako psihološkog tako i ambijentalnog čemera (iako je film, kakav sada jeste, ispod sat i po, svakako svarljiviji za 'normalnog' gledaoca).

a kad sam kod set-pisova, prizori uništenja su zaista fascinantni: delom je korišćen stock-footage (što iz II sv. rata, što sa nuklearnih proba kasnije), ali u par navrata ima, rekao bih, good old-fashion maketa čitavih gradova i luka koji se dižu u vazduh pirotehnikom kakvu samo rusi umeju da naprave, i to je, braćo i sestre, da se NAJEŽIŠ koliko dobro i ubedljivo izgleda. ukratko, na sasvim drugom kraju spektra od neuverljivih, debilnih, američkih CGI 'katastrofa' poput onih kojima se okončava ovde nedavno prikazani KNOWING. rusi znaju znanje, bar što se uništenja tiče. oni su prošli kroz njega. za amere je to još uvek samo video igrica i strip estetika.

idejno, PISMA MRTVOG ČOVEKA nisu bogzna šta: prilično jednodimenzionalni moralitet i znak upozorenja iz vremena kada je nuklearni holokaust bio nešto bliži stvarnosti nego danas, ali njegova briga i način na koji je ispoljava barem su iskreni i duboki, i lopušanski uopšte ne pokušava da nas 'zabavi' senzacionalizmom ili otrcanom romansom ili jeftinim fazonima poput pomenutog KNOWINGA i uopšte holivudskih filmova na temu globalnog uništenja.

taj kraj, sa decom, deluje kao prilično usiljena naznaka hepi-enda: GDE će tačno ta klinčurija da ode, i šta će da jedu i gde će da zanoće i kako će da opstanu u ozračenom, sjebanom svetu u kome više ni travka ne raste niti sunce sija – to nam lopušanski ne kazuje. ali dobro, valjda u tom trenu nije još imao snage za totalni nihilizam koji će nesputano da se razbaškari tokom 2,5 sata POSETITELJA MUZEJA.

 

ipak, PISMA MRTVOG ČOVEKA su dobar mračan tmuran opominjući i prijatno melanholičan film o čemeru ljudskog stanja/sranja.

upozoreni ste.