ANTHONY BURGESS: BEST BOOKS LIST [1939-1983]

Anthony Burgess (1917-1993) je tuce autora u jednom tijelu. Moguće je da zbog toga nikada i nije napisao ono što obično podrazumijevamo velikim romanom. On jednostavno nema svoje Mrtve duše ili Majstora i Margaritu, kao ni Absolom, Absolom!, Dobrog vojnika Švejka Ili Kvaku-22. Ipak, on je jedan od najvolšebnijih stilista 20. vijeka, sigurno veći literata i od Džojsa koga je konszistentno oponašao i idolizovao. Nisam siguran da bi bila hiperbola uporediti ga sa Kubrikom u produktivnom koliko u smislu širokog opsega njihove obrazovanosti (generalno, obojica podrivaju jedan drugoga svojom produktivnošću, Kubrik eksplicitno malim opusom, a Burgess eratičnom ali konstantnom literarnom plodnošću – umalo su obojica završili u prvoj zvaničnoj saradnji glede projekta Napoleon, od čega je najposlije profitirao Burgess napisavši izvanredan roman Napoleon Symphony, 1974, posvetivši ga upravo Kubriku).

Za razliku od Kubrika, Burgess nije traćio vrijeme da toliko toga saopšti u svome opusu što nikada iz nekog razloga u besprijekornoj formi nije uspjelo da se ispolji u samo jednom naslovu, moguće zato jer ga je privlačilo pisati o mnogo različitih stvari na načine koje je smatrao da će eventualno biti prihvaćeni kao unikatni. Zato se većina njegovih romana čita sa ushićenjem – iako najposlije ostanete uskraćeni svrsishodnog zadovoljstva zbog njihove nadasve epizodične strukture, no i dalje uživate u strahopoštovanju što osjećate prema čovjekovim tekstovima. Svakako se najposlije morate pokloniti autoru, u najmanju ruku zbog ljubavi koju je osjećao prema jeziku kojim se služio. Posljednji svoj posthumno objavljeni roman, Byrne, na primjer, napisao je u formi narativnog stiha.

Burgessovo najpoznatije djelo kod nas prevedeno kao Paklena pomorandža [verzija sa inkorporiranim 21. poglavljem] značajan je roman kao i svaki drugi koji je napisao, međutim mišljenja sam da, na kraju, najveći dio hajpa to djelo preuzima od Kubrikovog projekta i samo zbog toga mi, smrtne duše, danas uopšte i znamo za toga pisca (više od polovine njegovog opusa više nije u štampi, a najveći broj toga, ironično, u rodnoj mu Engleskoj).

U međuvremenu, ovaj autor je zalazio u brojne žanrove (istorijski, triler, komedija, SF...) iako se ne čini da je ikada planirao hodati po njihovoj ustaljenoj kadenci; pisao je i filmske scenarije, igrane komade, poeme, literarne studije, autobiografiju, pisao je leksikološka djela, prevodio je sa francuskog i drugih jezika, pisao je čak i libreta i biografije poznatih pisaca i kompozitora; jedino što skoro nikako nije pisao jesu priče, iako je pred kraj života objavio jedinu, i to prilično tanku, zbirku. Na sva zvona je tvrdio da je pali katolik, dok mu u konstantno ironičnim romanima ovdje-ondje nailazimo na ekstremnu hrišćansku apologetiku u maniru C.S. Luisa i G. Čestertona, što samo ide u prilog onoj njegovoj izjavi da voli da laže od jutra do mraka, i malo je falilo da mu ogromni roman Earthly Powers (1980) ispadne magnum opus. Ali, na žalost, nije. S te strane, ni sâm ne znam zbog čega. Naime, veoma je teško sažeti toga autora u jednoj čitavoj knjižurini, a nekmoli u tri paragrafa.

Takođe je pisao i fascinantne književne kritike i eseje, po čemu će ostati nezaboravan barem mojoj malenkosti. Martin Ejmis negdje je kazao o svojemu idolu Apdajku da je njegov opus nekonzistentan iz razloga jer mu je mnogo energije uzimala tvorba kritika i esejistika. Možda je stvarno tako i po pitanju Burgessa koji se, nakon svega, začudo nije izjalovio u pukog epigona. Previše je čitao, previše je pisao, previše je bio pompezan i naprasit u stvaranju, previše kritički nastrojen (naročito prema žanru), na mahove i bizarno kontradiktoran, strijemeći da kreira očito samo velike stvari, što se precizno vidi iz njegovog svakovrsnog opusa, u nekoj mjeri i neprevodivog na bilo koji drugi jezik. Orvel je Dikensa vidio i upoznao direktno iz njegovih romana, kaže Burgess, znači nije, tehnički, morao da zna ili čita bilo šta biografske prirode o Dikensu. Identično je i sa Burgessom, koga je lako voljeti i prezirati i proučavati upravo zbog njegovih nestalnih djela. Zato je on možda i najveći prokleti pisac na planeti.

Lista što slijedi preuzeta je iz njegove nebeletristike, 99 Novels: The Best in English Since 1939, publikovane 1984. Prilično je zanimljiva zato što obuhvata skoro sve vidove književnosti, čak i od one vrste koju Burgess – slijedeći svoje kritičke uzore kao što su bili tvrdokorni Edmund Vilson i Džordž Orvel – nije mnogo štovao ali jeste obožavao čitati (recimo, napisao je i esej Tolkienu prilikom njegove godišnjice, ali ga začudo nije ubacio na ovu listu). Mnogi daleko poznatiji romani nisu pomenuti, neke godine potpuno su zanemarene dok su se, opet, pojedini pisci po nekoliko puta pojavili na spisku. Na kraju predgovora Burgess je napisao, "Ako se nipošto ne slažete sa mojim izborom, biću i te kako zadovoljan. Do vrijednosti, uostalom, možemo stići jedino dijalektikom."

[Uzeo sam za slobodu da boldujem naslove koje su iz ovog ili onog razloga prigrlili žanrovci...]



1939
Party Going, Henry Green
After Many a Summer, Aldous Huxley
Finnegans Wake, James Joyce
At Swim-Two-Birds, Flann O'Brian

1940
The Power and the Glory, Graham Greene
For Whom the Bell Tolls, Ernest Hemingway
Strangers and Brothers (to 1970), C.P. Snow

1941
The Aerodrome, Rex Warner

1944
The Horse's Mouth, Joyce Cary
The Razor's Edge, Somerset Maugham

1945
Brideshead Revisited, Evelyn Waugh

1946
Titus Groan, Mervyn Peake

1947
The Victim, Saul Bellow
Under the Volcano, Malcolm Lowry

1948
The Heart of the Matter, Graham Greene
Ape and Essence, Aldous Huxley
The Naked and the Dead, Norman Mailer
No Highway, Nevil Shute

1949
The Heat of the Day, Elizabeth Bowen
Nineteen Eighty-four, George Orwell
The Body, William Sansom

1950
Scenes from Provincial Life, William Cooper
The Disenchanted, Budd Schulberg

1951
A Dance to the Music of Time (to 1975), Anthony Powell
The Catcher in the Rye, J.D. Salinger
A Chronicle of Ancient Sunlight (to 1969), Henry Williamson
The Caine Mutiny, Herman Wouk

1952
Invisible Man, Ralph Ellison
The Old Man and the Sea, Ernest Hemingway
Groves of Academe, Mary McCarthy
Wise Blood, Flannery O'Connor
Sword of Honour (to 1961), Evelyn Waugh

1953
The Long Goodbye, Raymond Chandler

1954
Lucky Jim, Kingsley Amis

1957
Room at the Top, John Braine
The Alexandria Quartet (to 1960), Lawrence Durrell
The London Novels (to 1960), Colin MacInnes
The Assistant, Bernard Malamud

1958
The Bell, Iris Murdoch
Saturday Night and Sunday Morning, Alan Sillitoe
The Once and Future King, T.H. White

1959
The Mansion, William Faulkner
Goldfinger, Ian Fleming

1960
Facial Justice, L.P. Hartley
The Balkans Trilogy (to 1965), Olivia Manning

1961
The Mighty and Their Fall, Ivy Compton-Burnett
Catch-22, Joseph Heller
The Fox in the Attic, Richard Hughes
Riders in the Chariot, Patrick White
The Old Men at the Zoo, Angus Wilson

1962
Another Country, James Baldwin
An Error of Judgement, Pamela Hansford Johnson
Island, Aldous Huxley
The Golden Notebook, Doris Lessing
Pale Fire, Vladimir Nabokov

1963
The Girls of Slender Means, Muriel Spark

1964
The Spire, William Golding
Heartland, Wilson Harris
A Single Man, Christopher Isherwood
The Defence, Vladimir Nabokov
Late Call, Angus Wilson

1965
The Lockwood Concern, John O'Hara
The Mandelbaum Gate, Muriel Spark

1966
A Man of the People, Chinua Achebe
Anti-Death League, Kingsley Amis
Giles Goat-Boy, John Barth
The Late Bourgeois World, Nadine Gordimer
The Last Gentleman, Walker Percy

1967
The Vendor of Sweets R.K. Narayan

1968
The Image Men J.B. Priestley
Cocksure Mordecai Richler
Pavane, Keith Roberts

1969
The French Lieutenant's Woman, John Fowles
Portnoy's Complaint, Philip Roth

1970
Bomber, Len Deighton

1973
Sweet Dreams, Michael Frayn
Gravity's Rainbow, Thomas Pynchon

1975
Humboldt's Gift, Saul Bellow
The History Man, Malcolm Bradbury

1976
The Doctor's Wife, Brian Moore
Falstaff, Robert Nye

1977
How to Save Your Own Life, Erica Jong
Farewell Companions, James Plunkett
Staying On, Paul Scott

1978
The Coup, John Updike

1979
The Unlimited Dream Company, J.G. Ballard
Dubin's Lives, Bernard Malamud
A Bend in the River, V.S. Naipaul
Sophie's Choice, William Styron

1980
Life in the West, Brian Aldiss
Riddley Walker, Russell Hoban
How Far Can You Go?, David Lodge
A Confederacy of Dunces, John Kennedy Toole

1981
Lanark, Alasdair Gray
Darconville's Cat, Alexander Theroux
The Mosquito Coast, Paul Theroux
Creation, Gore Vidal

1982
The Rebel Angels, Robertson Davies

1983
Ancient Evenings, Norman Mailer

IN THE REALMS OF THE UNREAL

***
3

ovo je dokumentarac o jednom ultra bizarnom čoveku: henri dardžer je živeo povučen, sirotinjski život, bez žene, bez dece, sa klimavim poslovima i jadnom zaradom, kao podstanar koji nije ničim privlačio pažnju suseda. kada je umro 1973. u njegovom stanu su pronašli hrpe i hrpe iscrtanih i islikanih hartija te ogromne sveske i fascikle sa ilustrovanim romanom VIVIAN GIRLS: REALMS OF THE UNREAL.

u pitanju je neka vrsta fantasy-ja za decu, u kome se opisuju komplikovani plotovi i ratovi sveta dece i sveta odraslih, sa mnogo twistova i vrlo sadističkog krvoprolića. kao da sve to nije dovoljno bizarno, dardžer je crtao skoro isključivo devojčice – ali im je, tamo gde su bile gole (a to nije bilo retko) – crtao male penise između nogu.

dardžer se klonio sveta i svu svoju nikakvu ušteđevinu trošio je na papir za crtanje i vodene boje, kao i za časopise iz kojih je isecao slike dece i precrtavao ih kao junake/junakinje svojih crteža. zbog toga, niko ga nije zaista poznavao niti dobro upoznao, i ostaje misterija to prisustvo penisa na telima koja nedvosmisleno pripadaju devojčicama. koja je poenta toga? da li dardžer nikada nije otkrio razliku između dečaka i devojčica? da li je svesno devojčice crtao ovako kako bi preneo neki bizarni simbolizam (spoj suprotnosti, ili šta već)? da li je, prosto, bio matori perverznjak?

mutna je to i komplikovana priča na koju definitivan odgovor verovatno nikada nećemo saznati, ali je (pored ostalog i zbog toga) ona veoma fascinantna.

ovaj film čini maximum da rekonstruiše dardžerov život, i mada za to ima malo izvora iz prve ruke, ipak se nameće zaključak da je dardžer svojom životnom pričom, a naročito lošim iskustvima u katoličkom internatu, ostao psihički osakaćen za ceo život. u glavi je zauvek ostao dete, zabezeknuto surovošću odraslih, i mentalno je odbio da odraste - na sličan način kao mali junak LIMENOG DOBOŠA koji, zgrožen usponom nacizma, odbija da odraste u naci nemačkoj.

koliko god pipava bila tematika i bizarna psihologija koja je ovde na delu, jedno je barem izvesno – dardžer NIJE bio 'prljavi matori pedofil', i nema ni najmanje indikacije da je ikada na bilo koji način naudio bilo kom detetu, ili živom stvoru. naprotiv, iz fragmenata okupljenih u ovom filmu reklo bi se pre da bi svojim zubima zaklao nekoga ko bi pokušao tako nešto prema detetu.

u suštini, to je dirljiva, potresna priča koja po ko zna koji put –ali ovog puta na spektakularan način – ilustruje truizam da nema većeg zločina od zločina prema detetu: priča o henriju dardžeru je priča o jednom detetu koje je u najkrhkijem dobu bilo toliko ozleđeno da se zauvek povuklo iz 'normalnog' života i odbilo da se priključi svetu odraslih više nego što je moralo. dardžer je, zato, postao jedan od ultimativnih, 100% autsajdera XX veka: ni u jednom trenu nije ni pokušao da objavi svoje priče i ilustracije, da uspostavi bilo kakvu komunikaciju sa svetom u kome je bio i ostao siroče.

film je dinamičan, intrigantan, odlično dokumentovan, oživljen izjavama dardžerovih komšija, pojedinih experata, a poseban kvalitet daju ne samo prizori njegovih crteža koji zaista poseduju neku naivnu draž i bizarnu lepotu, nego i animacije kojima su oživljeni u rekonstrukcijama odlomaka njegove epopeje o vivijan-curama i njihovim borbama protiv matorih, brkatih generala.

svakako totalna preporuka za sve ljubitelje autsajderske umetnosti i uopšte uvrnute, nesvakidašnje tematike.

ACOLYTES (2008)

**
2

ako pogledate rivjue ovog filma na netu, videćete brdo pohvala: te originalno, te nepredvidivo, te žestoko, te stravično, te odlično odglumljeno, te realistično, te trt, te mrt. čak je dobio i nekakve minorne nagradice u ostinu i melburnu.

malo morgen, kažem ja.

AKOLITI su jedan isprazan, bezvezan i dosadan film koji je lepo uslikan i koktizerski zabavan zbog premise, ali ne i zbog toga šta se s njom na kraju, nakon mnogo gnjavaže – uradi.

šta ćete uraditi kad otkrijete serijskog ubicu u svom komšiluku? pa naravno – ucenićete ga da ubije lokalnog siledžiju koji vam se zamerio. genijalno. to je kao da uhvatite besnog psa, a onda umesto da zovete šintere – rešite da ga pustite na mačku u svojoj avliji čije zavijanje vam ide na jetra. a posle kad se desi sranje – kriv vam đavo!

da bi ovako preposterozna premisa bar nekako mogla da pije vodu, reditelj bi morao da nam pokaže čime je bully zaslužio toliku mržnju ove klinčadije, šta im je uradio da su spremni da urade nešto toliko glupo i samouništiteljsko. ali mi to ne znamo, ne vidimo. kao što reditelj ne nalazi za shodno da jasno skicira odnose unutar trija gl. junaka, koji čine 1) plavušan-pozer, 2) njegova artsy cura i 3) mlađi brat ilajdže vuda koji visi sa ovima kao levo smetalo, treći točak na biciklu, peti točak na autu, čmar na laktu, štagod.

umesto likova, imamo manekene;

umesto iole ubedljivog psiho-ubice imamo čiču koji izgleda kao brajan juzna, živi u idiličnom komšiluku u predgrađu, ima gluvu ženu (!) i bepče (!!!), plus torture chamber u podrumu;

umesto zapleta imamo niz usiljenih, neubedljivih, bezveznih, sumnjivo povezanih 'događaja';

umesto napetosti imamo jeftine jump-scareove (da li se iko još na svetu trza na te debilne fazone sa golubovima koji izleću gde im mesto nije?!);

umesto suspense score-a imamo napadno prominentni soundtrack sa nekakvim pop-rock shitovima za tinejdžere koji im se nemilice usađuje u uši tokom celog 'filma';

umesto krvavih scena imamo flashy spotovsku režiju sa brzim rezovima, blink'n'miss splaterom koji je toliko nemaštovit da nije ni vredan freeze frame-a;

umesto preokreta koji su zasluženi i smisleni imamo 'otkrića' koja nemaju veze s mozgom čak ni onolicko malo kao ono što im je prethodilo;

umesto filma imamo predugačak video spot koji kao da je započeo da snima larry clark, ali se predomislio pa su doveli ovog naprženog 'reditelja' JOHNa HEWITTa koji, umesto da razgoliti ove manekene i pusti ih jedne na druge u besomučnoj orgiji barely legal sexa, od svega napravi neubedljivu, banalnu, šupljikavu dramicu koja preraste u dosadni i glupi triler-horor.

a kad se primakne 90-om minutu, prekine se zbrzano i glupavo kako bi se napravilo mesta za još par pop-rock stvari tokom odjavne špice. soundtrack soming soon to the shops near you, kiddies!

ako volite horor, ili dobar film nevezano za žanr, nemate nikakvog razloga da ovo gledate.

ako volite da zurite u zgodnu omladinu, curica u konvencionalno režiranoj sex sceni zadržava svu odeću na sebi (!), dok ilajdžin dvojnik stoji pred ogledalom samo u gaćama i drka (zamišljajući, ili ESP-ovski 'videvši' ovo dvoje kako se sexaju daleko od njega). eto. to je sve.

PARASOMNIA (2009)

***
3

vilhelm meloun (tačnije, ali dosadnije, znan i kao vilijem – bil – maloun) do sada nije pružio bogzna kakvog povoda za anticipaciju njegovih filmova: potpisao je derivativnu ali umereno-gledljivu fotokopiju ALIENA sa klausom kinskim (i drugorazrednim efektima maske) maštovito nazvanu THE CREATURE, te šminkeraje znane kao THE HOUSE ON HAUNTED HILL (umereno gledljiv samo zbog zabavnog džefrija raša koji impersonira vinsenta prajsa) i FEAR.COM (šaradu koja je imala toliko loše kritike da se još uvek nisam naterao da protraćim 90ak minuta na nju, ali verovatno u nekom trenutku hoću). iako je u ovim filmićima pokazao tragove vizuelnog nadahnuća, totalna nebriga za scenario, likove i smisao ostala je kao teg na njegovom opusu, tek neznatno olabavljen sasvim solidnom epizodom za serijal 'masters of horror' pod nazivom FAIR HAIRED CHILD.

zbog svega toga, očekivanja vezana za ovo sočinjenije sa glomazno-rogobatnim naslovom nisu mi bila visoka.

zato sam bio tim više prijatno iznenađen PARASOMNIJOM, prvim malounovim filmom u kome sam, zapravo – uživao!

da se razumemo: scenario je prilično budalast, i neki zlobnik mogao bi se zabavljati njegovim seciranjem u sitna crevca i dokazivati koliko je besmislen. ipak se ovde govori o momku koji slučajno u ludari spazi 'uspavanu lepoticu' (tj. curu koja pati od parasomnije, spavaće bolesti zbog koje veći deo svog života provodi u snu), odakle je kidnapuje i nosi svojoj kući da se tamo stara o njoj (što uključuje i svlačenje u kupanje njenog nesvesnog tela).

blaženstvo u činjenici da njegova draga uglavnom spava umesto da ga smara da je vodi u pozorišta, bioskope, koncerte, restorane itd. suviše je veliko da bi potrajalo, i ubrzo postaje jasno da je na spavačicu svoje hipnotičko oko bacio psiho-ubica iz te iste ludare (koga drže raspetog kaiševima u stojećem položaju, i sa kukuljicom preko lica – i to mi je neka mentalna institucija!). on uspeva da uđe u njene snove zahvaljujući hipno-moćima, i pretvara je u instrument svojih sadističkih planova. naravno, naš kidnaper mu te planove kvari jer totalno zli psiho veruje u narodnu izreku da se suprotnosti privlače, i neće ni da čuje za neku drugu nego baš za našu vrlu, čistu, anđeosku djevu koja je, budući prespavala veći deo svog života, propustila sve prilike da se oda razvratu i bludu.

hm, eto leka za današnju razvratnu omladinu: kura C-C mušicama, i rešen problem!

enivej, glavni razlog što sam u ovom luckasto-bleskastom filmu uživao umesto da se dosađujem i vrtim glavom leži u nekoliko srodnih faktora:

-dobar kast: gl. junak je simpatičan momak koji bi, ako bi smeđu kosu ofarbao u crno, više ličio na dilana doga od ovog teen-supermena koji je tu ulogu već dobio; zahvaljujući tome, i budalaste stvari koje ima da radi ovde deluju pitko i prijemčivo, i gledalac ih može prihvatiti jer ovaj deluje kao neko ko, zapravo, ima dušu. uspavana lepotica je, takođe, dobro odabrana i ubedljiva u svojim anđeoskim pojavama – svakako ne izgleda kao jedna od tipičnih fufica recentnih torture-porn-cum-slashera, baš kao što ni naš dilan ne liči na nekog od bezličnih jock-hunkova tih istih kvazihororijada. znači, to su netipično napisani likovi u nekonvencionalnim situacijama, solidno odglumljeni. dž. patrik keli je takođe dobar kao preteća psiho-copina, a i džefri kombsa je zabavno gledati kao pajkana (iako je njemu moglo da se da i malo više mesa od ovog statiranja kroz opšta mesta).

-duševni dijalozi i luckaste situacije: umesto rutinskih žanrovskih prežvakavanja ("čuo sam neku čudnu buku"… "halo, ima li koga tamo?"… "ovde se nešto dešava što ja ne razumem"… "Hej, Džejmi, ti znaš da te ja volim, pruži mi još jednu šansu!"… i sl. sranja) likovi ovde ćaskaju kao živi ljudi, a to naročito važi za razgovore našeg dilana sa svojim džanki-prijateljem. znači, više je to 'indie' nego standardni 'žanr' fazon. a situacije su ljupke i bizarno-smešno-groteskno-dirljive, kao u prvom 'sastanku' sa uspavanom ljepoticom, tokom koga ona –neiskusna u budnom svetu – pokazuje da ne zna kako se jede sladoled (razmaže ga pola po stolu a pola po svom licu!), a u lepoti zelenila u parku uživa tako što počne da maltene pase travu (naočigled sablaznutih staraca-prolaznika).

-originalan i svesno otkačen, nadrealan scenario: nekada davno – ako su 1980-te bile davno- horori se nisu libili da budu bizarni, blesavi, da imaju zaplete koji ne liče ni na šta dotad viđeno, da se takmiče jedni sa drugima po blesavosti, a naročito nakon što je A NIGHTMARE ON ELM STREET otvorio kapije snova, bizarnosti i iracionalno-nadrealnih zamešateljstava. pod direktnim uticajem tog filma i nj. nastavaka nastali su, recimo, DREAMSCAPE i DREAM DEMON, u čijoj senci i PARASOMNIA obitava kao sasvim dostojan okasneli prirepak.

i uopšte, čitav etitjud kojim odiše ovaj film ima jednu nostalgičnu retro auru, kao neki izgubljeni film iz '80ih koji je danas pronađen u nekom magacinu i samo malo retuširan CGI tehnologijom da ga svari današnja omladina. PARASOMNIA, zaista, deluje kao da je zasnovana na nekoj vintage DILAN DOG epizodi, iz vremena kada je taj strip bez pardona, a sa mnogo smisla i originalne aure, horor fanovima pružao vrlo idiosinkratičan spoj mračne romanse, nadrealizma, gorkoslatke ironije, egzistencijalizma i splatera. svega toga ima i ovde, odmereno i odrađeno s dušom, kao u vintage sclavijevim scenarijima.

-nadahnuta vizuelnost: e, gorepomenuti malounov kvalitet uspeo je da dođe na svoje tek onda kada su se već pomenuti a daleko važniji faktori poklopili. njegovo oko za 'lepu' sliku horor provenijencije ovde je upotrebljeno maximalno (tj. koliko je budžet dopuštao, a ponegde to baš i nije bilo mnogo). ima tu sjajnih slika, kako u budnom stanju (psiho-ćelija; vrlo krvave vratosekuće, crevoistrisajuće pogibije; zlokobna knjižara sa svojim ezoterično-goth dizajnom…) tako i u scenama snova koje sadrže vizuelne hajlajtove.

za potonje je bio zadužen poljski slikar bekšinski, čuven po tome što je radio koricu za moj roman NAŽIVO; mislim da vam je odmah jasno o kakvom profilu umetnika govorim. znači, prva liga. morbidno-nadrealna čudesa iz snova-košmara naše spavačice zasnovana su na njegovim slikama, kao i na nekim originalnim konceptima, što tim prizorima daje pedigre kojim se ne mogu pohvaliti mnogi slični žanrovski naslovi. uostalom, pogledajte slike, šta dalje da pričam?

istina, maloun se malo i zaneo sa stilizacijom, i pred kraj njegove opsesije postaju skoro razularene kada na pozornicu stupe nekakvi mehanički automatoni (spoj tima bartona i spotova merilina mensona odnosno nemačkog umetnika luetke-a) prema kojima su oni dr- fajbsovi još bili oličenje umerenosti i dobrog ukusa! ipak, pošto nas je maloun do tog trenutka već 'kupio' svojim likovima i pristupom, onda se i ovi ekscesi mogu lakše svariti, jer radi se o delirijumu i ludilu kakvo smo voleli i u bizarno-besmislenim završnicama dilana doga.

sad, lepo bi bilo da je svog zlikovca maloun još malo doradio i učinio još ikoničnijim i moćnijim i tako nam dao poor man's fredija za XXI vek, što za dlaku nije učinio (ovaj psiho ovde bliži je horasu pinkeru, aka ŠOKERU), iako mi se javlja da će, čak i u ovom polunedokuvanom obliku on biti bliži frediju od onog reimadžiranog koga nam spremaju u (nesumnjivo konvencionalnom) rimejku ELM STREETA.

sve u svemu, PARASOMNIA je hrabar mali veliki film po tome što ne hoda utabanim stazama i što pokušava nešto novo i drugačije, i što u tome umnogome i uspeva. to je jedan dražestan old school hororac sa mnogo krvi, solidnim dozama saspensa i sa luckastim likovima kojima ćete se vraćati.

prava je šteta što živimo u vremenu u kome ovako nadahnuti filmići završavaju direktno na DVD a u bioskope idu nebuloze tipa HOSTEL 2 i slične idiotarije. oh, well, nama u srbiji je ionako svejedno pošto nemamo bioskope…

šon jang dobija zločesti telefonski poziv u prologu filma:

THE HORSEMEN (2008)

**
2+

veliko razočmarenje, imajući u vidu da se od reditelja više no vrlo dobrog SPUN-a moglo očekivati i nešto živahnije, supstancijalnije i manje derivativno!

Jonas Åkerlund se ovde zadovoljava potpisivanjem besramnog rip-offa filma SE7EN, čiji se senzacionalistički over-the-top sadizam pokušava opravdati tj. osmisliti vrlo problematičnim zapletom.

rivju koji sledi sadrži SPOJLERE pa imajte na umu da se tu otkriva kraj filma i sve vezano za njega!

u suštini, ovaj film bi hteo da nam poruči da 4 jahača apokalipse NISU Rat, Glad, Kuga i Smrt, nego : Geek, Gay, Emmo i Orphan.

svet će da propadne ne zbog ratova i bolesti koje izazivaju zlikovci teške kategorije, nego zbog gomile slabića, odbačenih, nikakvih, jadnih, patetičnih, nevoljenih, koji će da se udruže zahvaljujući internetu itsl. i da krenu u 1-on-1 apokalipsu sa mega-komplikovanim ubistvima za koja čovek mora da bude hiper-stručnjak za najveće medicinske finese (jebo vas džek trbosek!), uz to vrlo imućan. da, deco, ne može svaki emmo gay geek da bude sado-ubica: samo oni koji sebi mogu da priušte custom-made ludo-skupocene sprave za samovešanje na kuke, te nakit pravljen po porudžbini sa adekvatnim simbolima. pristup napuštenim skladištima za korišćenje u ubilačke svrhe je takođe obavezan. ali to nije problem: svaki nerd može da tek tako upadne u ma koju pustu fabriku i pretvori je u svoje zlikovačko gnezdo. ako su nas nešto naučili stripovi o superherojima, onda je to baš ovo.

znači, jezikom saut parka, apokalipsu neće da izazove kartman, nego baters – u svojoj 'professor chaos' inkarnaciji.

ne zezam se. scenarista je 'ozbiljan': kada se sve niti raspletu, otkrivamo da je ovo ladno moglo da se zove BUTTERS RISING: REVENGE OF THE BULLIED!

jezikom t.s. eliota: ovako svetu dođe kraj – ne s treskom, nego s cviljenjem nekih patetičnih emoa!

prosto ne znam da li je ova 'poenta' gluplja dramaturški (nekome ovo zvuči iole uverljivo?) ili idejno.

idejno je upitna iz sasvim očiglednih razloga, jer demonizuje ŽRTVE. to je neverovatno nepromišljeno i neodgovorno – ŽRTVE su, dakle, te koje će da se odaju bezrazložnim, besmislenim, preteranim, neviđeno sadističkim klanjima i torturama – da bi skrenuli pažnju sveta na SVOJE patnje i održali im bukvicu koliko nije u redu to što su im uradili!

e pa, prc!

neopisivo je imbecilna ta strategija pravljenja monstruma od žrtava.

konkretno, ubice su ovde

– jedna azijatkinja (žang ziji), bez roditelja, usvojena u belu porodicu koja ju je nekako zapostavila kada je naizgled neplodna mama ipak počela iznenada da rađa (belu) dečicu;

- jedan školski primer patetičnog plačljivog pederčića koji cmizdri u dajneru što ga njegov brat-rmpalija (erik balfur) ne prihvata takvog kakav jeste;

- trećeg zaboravih u ovoj konfuziji od storitelinga ali to je lik koga živog nismo ni videli, no samo njegov leš;

- i najzad, četvrti i glavni je neopisivo iritantni emmo (izgleda kao pevač SUEDE-a pre 15-20 godina!) sa konstantno-plačnom facom, podignutim obrvama i na-nos-nabijajućom patetikom vezanom za rakovsku smrt njegove keve kojoj je on, zaboga, prisustvovao, a njegov tatko, zaboga, nije, jer je pajkan i bio je baš tada na poslu. da je samo gledao u bob kad će žena da mu umre, ili bar da je uzeo odmor i sačekao njenu smrt! ali ne, ta sviiiinja je otišla na poso, a mama umrla na sinovljevim rukama.

na kraju, naravno, otkrijemo da je emmo sinak denisa kvejda (koji je toliko grizzled, toliko propalo izgleda da je to strašno!) bio mastermajnd čitave komplikovane operacije – koja se, zapravo, svodi na jadni pokušaj skretanja pažnje prezauzetom ocu; eto, neka deca se upuste u 'alternativni lifestyle/sexualnost', extremnu frizuru ili odeždu, slušanje bučne muzike i sl. kako bi na sebe privukli pažnju roditelja (ili se od njih distancirali?) – a ovaj naš emmo, ni 5 ni 6, nego organizuje gay-geek squad of sadistic killer experts i ofarba svoju sobu u BELO (pošto je on Smrt, je li), a na kraju zamera ocu dok visi (sin, ne otac) sa kuka: "svega ovoga ne bi bilo da je policajac bar jednom u 3 godine ušao u sobu svoga sina!"

to je zaista neverovatno glupa poenta koja može da ima smisla samo nekom matorom drkadžiji: pa jebote, klinci baš ŽELE da ih se ostavi na miru i da im matorci ne ulaze u sobe, njima TREBA inner sanctum a ne soba na vetrometini kroz koju se prolazi kao na okretnim vratima! (to je inače glupo i dramaturški: taj emmo ima mlađeg brata, i NEMA ŠANSE da klinja nije ušao u bratovljevu sobu cele 3 godine – znajući radoznalost 10-godišnjih dečaka- a da jeste ušao, sigurno bi prijavio ćaletu da je ovaj sve živo okrečio, i nameštaj, i postere - SVE.)

znači, taj slinavi emmo je toliko preokupiran sobom i svojim osećanjima da ga zabole dupe za to ima li njegov tatko poso, i koji je to poso, i kako on zarađuje leba za njih troje (sad kad nema mame)! on se duri kad tatu iznenada pozovu jer je bez najave (!) pronađen novi leš. on se duri kad mu ćale kaže 'ej, oladi malo, sinko' kada emmo donese belu tortu sa crvenim natpisom 'happy birthday mom'! (dakle, mali emmo nekrofil je napravio tortu za rođendan mrtve mu mame, i duri se što tata u tome ne vidi najnormalniju stvar na svetu! ne znam da li je luđe što dečak u tim godinama uopšte pravi jebenu tortu, ili čitav kontext sa njom!?)

da skratim priču: scenario ovog filma ko da je piso toma nikolić pod pseudonimom. naravoučenije glasi: "roditelji, pripazite na svoju decu, gledajte šta rade i s kim se druže, šta slušaju i šta gledaju, ulazite im u sobe! vodite ih na utakmice ako oćete da izrastu u zdrave muškarce, inače ima da postanu gay emmo seka perse koje prave torte i cvile za mrtvim mamama, a u extremnim slučajevima ima da postanu psiho-ubice koje će da izazovu apokalipsu!"

znači, ovo je jedan od onih gnusnih radikalskih filmova u kojima se propagira: Zlo, to su Drugi i Drugačiji! zato, pripazite da vaša deca ne budu Drugačija, nego Ista kao i vi što ste, i sve će biti u redu sa svetom.

da ne pomislite da su sve moje zamerke vezane za sam kraj i rasplet filma, evo šta ne valja pre toga.

ukratko, skoro sve.

-serija zločina nadahnuto morbidne gnusobe je gola exploatacija, naročito u svetlu kraja filma, kada postane jasno da te torture porn metode nisu bile neophodne za željene moralizatorske ciljeve;

-sve vezano za kvejdovu životnu priču, familiju i posao je uvredljivo blatantni kliše – i nebriga prema sebi, i prema deci, i to kako mu policajski posao otima druženje s decom, i to kako tužno gleda sliku mrtve žene, i to što u plakaru čuva kutiju sa natpisom 'ženine stvari' među kojima je prominentna BIBLIJA, i sve sve sve ostalo;

-pritom je ionako glupi film skraćen za oko pola sata (ovaj rivju zasnovan je na producentskoj verziji od oko 90 min; full cut bi trebalo da bude 110') pa se tu bukvalno protrčava kroz scene i ritam je primetno osakaćen;

-žang ziji je SMEŠNA, a ne strašna kao psiho-azijatkinja; njeno kreveljenje i 'zlokobni' osmesi su neverovatno patetični, kao u nekoj parodiji!;

-zbog pomenutog skraćenja sve je zbrzano pa nije jasno šta su rupe u zapletu, šta trapavi šavovi a šta moje dizanje ruku od pažljivog praćenja fabule radnje u kojoj se rafalnom paljbom izbacuju imena likova i njihove veze jednih sa drugima: npr. u jednom trenu prvi put čujemo nečije ime; u sledećem smo već u njegovom stanu i nalazimo ga mrtvog; minut kasnije u nekom zbrzanom razgovoru otkrijemo kako se on i zašto povezao sa osobom B ili C i sve tako.

-ipak, najmanje jedan iritirajući detalj nije nastao traljavim sažimanjem producentskih makaza nego bedastom mistifikacijom koja ništa ne znači: security kamere u zgradi u kojoj se desilo jedno od ubistava imaju misteriozni 'preskok' baš u trenucima kada ubica (tačno u 3.00 am!) ulazi u lift, kao i tačno onda kada (precizno u 6.00 am!) izlazi iz njega! ne znam da li je natprirodnije to što je uspeo da isprogramira svoje pristignuće do najmanjeg delića sekunde, ili taj ESP uticaj na kameru – ali do kraha filma ne saznamo kako je sasvim ljudski, i čak patetični, ubica 'uticao' na kameru da napravi elipsu tokom njegovog ulaska/izlaska iz lifta! naravno, niko se više i ne osvrne na te detalje!)

itd itd itd

previše vremena posvetih ovoj nebulozi, a i to samo zato što me iznervirao svojim budalaštinama kojima ne želim dalje da se bavim, iako bih mogao.

2+ mu dajem samo zato što je dinamičan, što ima zanimljivih potencijala u tematici (od kojih uglavnom realizuje pogrešne, tj na pogrešan, idejno upitan način), što je krvav i ima originalnih sadističkih detalja, što je dobro uslikan i solidno režiran (na mikro planu).

ipak, u suštini ovo je tek još jedan SON OF SE7EN, i uprkos svojim artsy i idejnim pretenzijama, nije ništa bolji od, recimo, RESURRECTION-a sa k. lamberom, samo što je malkice upeglaniji vizuelno nego kod rasela malkeja, iako je to taj nivo derivativne budalaste exploatacije sa nadobudnim biblijskim overtonovima i sa implicitnom storijom iz žanra 'preko sranja (krvi, creva, pošasti, krasta…) do zvezda (tj boga)' o kojoj sam drugde (npr. u rivjuu filma KNOWING) već pisao, pa da se ne ponavljam.

to je to isto sranje, ta ista prežvakana ogavna moralitet priča o palom, ali ne sasvim izgubljenom čoveku koji će, nakon niza morbidnih i gnusnih iskušenja, kroz krv, znoj, spermu, gnoj i suze, doći do Prave Vere i Boga Istinoga, naučiti The Error of His Ways i postati Bolji Otac, Drug i Član Partije.

jebem ti sranje kako me to nervira!!!