PORNO BANDA i balkanska pornografija smrti

Novi film Mladena Djordjevića "Život i smrt porno bande" - ujedno prvi dugometražni igrani koji je on snimio - biće prikazan u okviru nacionalne selekcije na festivalu Cinema City u Novom Sadu.

Predviđene su dve projekcije:

-ponedeljak, 8. jun, Srpsko narodno pozorište u 18h;

-četvrtak, 11. jun, Katolička porta u 23:15h.

Film je takodje dobio poziv da učestvuje na Pucheon International Fantastic Film Festivalu u Južnoj Koreji (16. - 26. jula). Reč je o izuzetno uglednom festivalu žanrovskog filma na kome su ranije pobeđivali naslovi poput "Lat den ratte koma in" ili "Cube".

Ostvarenje "Život i smrt porno bande" je svoju premijeru imalo u Beogradu na ovogodišnjem FEST-u na kome je reditelj i scenarista Mladen Đorđević dobio nagradu Udruženja beogradskih filmskih kritičara i novinara "Nebojša Đukelić" za najbolji film u celokupnom programu.

Odmah nakon premijere, na ovom blogu osvrnuo sam se na taj sjajan film, a sada vas podsećam na novu priliku da ga obavezno pogledate: Novi Sad nije daleko (gledano iz Beograda), a svi ostali kojima jeste moraće još malo da pričekaju dok film najzad ne dođe u bioskope.

Do tada, evo mog texta koji je nedavno izašao u podlistku BETON, a koji se bavi PORNO BANDOM kao povodom za priču o motivu snuff filma u srpskim uslovima.

ŠOK-TRETMAN

Balkanska pornografija smrti

2009. godina donosi čak dva domaća filma u kojima se tematizuje motiv snafa (eng. snuff). Reč je o snimcima u kojima se žrtva usred seksualnog čina ubija pred kamerama. Vredi ispitati prisustvo ovog neuobičajenog motiva u domaćim okvirima, odnosno u Životu i smrti porno bande Mladena Đorđevića (premijera na nedavnom FEST-u, predstoji bioskopsko prikazivanje) i Srpskom filmu Srđana Spasojevića (trenutno u postprodukciji, premijera najesen).

Snaf filmovi su, u svom elementarnom obliku, urbana legenda rođena u Americi sredinom 1970-ih, kada se raširila priča o snimcima koje bogataši basnoslovno plaćaju kako bi se naslađivali prvo moralnim sakaćenjem (kroz pornografiju) a onda i telesnim uništavanjem (dokumentarni horor) mladih i zgodnih subjekata. Ti snimci trebalo bi da logiku pornografije ogole do kraja, i da prskanje semena kojim se seksualni čin normalno okončava odvedu do samog kraja, gde se šikljanje života pretvara u eksploziju smrti (krvi). U snaf filmu orgazam, la petite mort, postaje la grande mort.

Iako opsežne istrage FBI-ja do današnjeg dana nisu pronašle niti jedan takav snimak, bar ne u Americi, taj moderni mit je opstao u popularnoj kulturi. Njegovi pretežni nosioci bili su kriminalistički i horor romani i filmovi, u rasponu od Snuff-a (1976) koji je začeo legendu, pa do mejnstrim naslova kakvi su U podzemlju seksa Pola Šredera i 8 Milimetara Džoela Šumahera. Mit su periodično oživljavali i mediji senzacionalističke koncepcije, koristeći lažne uzbune, kao npr. kada je glumac Čarli Šin za jedan dokumentaristički rađen japanski film pomislio da je pravi snaf i to prijavio policiji.

Jeftini glumci jeftinih filmova

U dobu u kome su video kamere postale toliko lagane i jeftine da ih bukvalno svako može posedovati i koristiti, smisao snafa se donekle menja. Više nisu neophodne tajne organizacije posvećene skupom snimanju i komplikovanoj ilegalnoj distribuciji takvih filmova: danas svaki psihopata ne samo što može da snimi svoj zločin, nego ima i medije (a pre svega internet) preko kojih može da ga plasira na masovniji način nego ikada ranije. Snimci klanja ruskih vojnika u Čečeniji ili obezglavljivanja američkih zarobljenika u Iraku toliko su rasprostranjeni da ih verovatno na svom kompjuteru (ili mobilnom telefonu) poseduje bar neki od vaših komšija ili prijatelja.

Radoznalost vezana za krajnju granicu – smrt – očito nije ograničena samo na bogataše koji su, u začetku snaf mita, povezivani s njim i kao posredni proizvođači (tj. podstrekači) i kao konzumenti. Na pragu milenijuma pokazuje se da je arhetipski prikaz mehanizma snaf filmova bio uprošćen (pred kamerama velika riba jede malu, na zadovoljstvo drugih velikih riba koje to mogu da plate). Demokratizacija tehnologije u spoju sa demokratizacijom medija doveli su do potencijalne dostupnosti snafa svakome ko ga poželi. Drugim rečima, i proleterima je pružena šansa da se međusobno proždiru pred kamerama, za zabavu drugih proletera.

Na svetskim ratištima obistinio se promotivni moto filma Snuff, koji je glasio: „Ovo je film koji mogao da nastane samo tamo gde je ljudski život jeftin“. Iako je taj slogan bio vezan za konkretan zaplet i odnosio se na Južnu Ameriku, pojeftinjenje ljudskih života (zajedno sa pojeftinjenjem kamera) postalo je globalni fenomen koji je dospeo i do balkanskih prostora.

U nekrofilnom vremenu opsednutom „grobovima predaka“, tokom ratnih 1990-ih, nenormalnost je postala sasvim normalna, a zaklana tela i raščerečeni leševi mogli su se svake večeri videti u udarnom terminu, u zloglasnim „Dnevnikovim dodacima“. Bili su to svojevrsni politički snaf filmovi, u kojima je dignitet žrtava bio sekundaran pred ratnohuškačkim motivima gospodara medija. Otprilike u to vreme počele su da kruže priče i o snimcima naročito gnusne prirode, koji ne beleže samo post festum grozu ohlađenih leševa, nego i same činove silovanja i ubijanja naživo – video-trofeja za hvalisanje pred kolegama, ali i za posthumno unižavanje žrtava. Od takvih snimaka veliku medijsku pažnju svojevremeno je zadobio kratki film u kome „Škorpioni“ streljaju zarobljenike, ali govorka se da i „naša“ i „njihova“ strana na zalihama čuvaju daleko groznije klipove koji tek čekaju svoj medijski plasman.

Završetkom ratova nije okončana balkanska pornografija smrti, već je nastavila da živi kroz senzacionalističku svakodnevnicu današnjih medija kojima dominiraju seks i smrt: napumpane i razgolićene „zvezde“ i krvava tela žrtava raznih obračuna (od unutar-porodičnih do „klanovskih“). Lešinarski paparaci će namirisati meso i krv, a konzumenti će pohrliti da u to zure na naslovnim stranama. Pornografija naše svakodnevnice se, od uobičajene estrade (uključujući tu i političku), neosetno pretapa u pornografiju smrti, upravo kroz motiv snafa. Fotografija mladića koga je avgusta 2007. proždrao medved u beogradskom Zoo vrtu, objavljena na naslovnim stranama nekoliko listova, jedna je od poznatijih ilustracija ove teze: njegova golotinja (zbog pocepane odeće) dopunjena je ogoljenim iznutricama, a sve zajedno ponuđeno je zainteresovanom čitateljstvu u izlozima svake prodavnice novina.

Mogli bismo se upitati zbog čega je baš ta fotografija jedno vreme uzburkivala javnost – i prodavala novine. Ona je neodoljiva, u smislu da u sebi oličava sve ono što sačinjava senzacionalizam: tu je trag „egzotike“, odnosno nečeg bizarnog („Verovali ili ne! Čoveka pojeo medved usred Beograda!“), u spoju sa voajerizmom koji proizvode golotinja (istina, muška, koja je ređe predmet medijske eksploatacije) i slikovita smrt (raskomadani delovi tela, iznutrice i sl.). Ta slika, dakle, zadovoljava radoznalost vezanu za ogoljavanje bazičnih sila čije smo žrtve svi mi, samo retko kada na tako slikovit i nesvakidašnji način.

Najzad, ako ovaj konkretni slučaj predstavlja kuriozitet, moglo bi se zapaziti da se mehanizmi koji su tu bili na delu mogu prepoznati i u „zabavi“ u udarnim terminima naših televizija: šta je ako ne voajerizam zavirivanje u tuđe kuće i porodična stanja u serijalu „48 sati svadba“, i zar nije pornografska eksploatacija suza u suštini serijala „Sve za ljubav“, režiranog tako da iz susreta tragično rastavljenih izvuče maksimum spektakla ogoljavanjem potresnih emocija? Pod hipokrizijom „promocije pravih vrednosti“ (ljubav, vernost, brak, prokreacija...) emisije ovog tipa eksploatišu ogoljavanje svojih učesnika, do paroksizma dovedeno u serijalu „Plesom do ljubavi“ u kome se prijatelji i rodbina teško obolelih nadmeću u plesanju ne bi li zaradili novac za operacije, a publika može da se oseti „humano“ tako što će poslati SMS na dati broj, dok se istovremeno zabavlja plesanjem tih nesrećnika.

Sinovi „Dnevnikovog dodatka“

Oba filma koja su povod ovog teksta, i Život i smrt porno bande i Srpski film, potpisuju debitanti (Đorđević, istina, za sobom ima zapaženi igrano-dokumentarni film o domaćoj porno industriji, Made in Serbia). Preovlađujuća kulturna klima kod nas oduvek je bila nenaklonjena žanr filmu, a naročito hororu, pa su se zato čak i autori koji su se njime bavili (npr. Goran Marković) distancirali od žanra, naglašavajući idejni i politički angažman. Međutim, danas se može govoriti o nailazećoj generaciji mlađih autora koja je rasla uz (pretežno američki) žanrovski film, ali u sredini dalekoj od Amerike, gde je bila izložena podsvesnom dejstvu „Dnevnikovih dodataka“. Kada su došli u priliku da prozbore o sebi i svom okruženju, njihovi prvi radovi očituju spoj uticaja inostranog komercijalnog filma sa autentično ovdašnjim ambijentom i problematikom.

U tome je, čini se, smisao vizuelnog, ali i tematskog motiva „filma u filmu“ (koji se javlja u Srpskom filmu) odnosno video-dnevnika koji svojom kamerom beleži reditelj-protagonista Života i smrti porno bande. Osetivši na svojoj koži da je „stvarnost“ zapravo konstrukt i fikcija, oblikovana odozgo (mediji u rukama političkog establišmenta), mladi reditelji ne nude samo sliku zemlje u kojoj žive, već govore i o sebi samima kao sastavnom delu te slike. Ironično ogoljavajući sebe (u oba filma glavni junaci su porno glumci upleteni u mračne aktivnosti koje im izmiču kontroli kada padnu pod vlast sumanutih „reditelja“), i Đorđević i Spasojević se na meta-filmski način pitaju o smislu bavljenja svojom profesijom, sada i ovde. Filmska kamera za njih je svojevrsno ogledalo i pokušaj preispitivanja, a kvazi-dokumentarizam kao opcija (u Srpskom filmu) i kao konstantni pristup (u Životu i smrti porno bande) svedoči o pokušaju ne samo da se dokumentuje, već i preispita proces dokumentovanja stvarnosti.

Naviknuti smo da „dokumentarnom“ snimku verujemo više od artificijelnog, filmski stilizovanog. Estetika snafa nagoveštava veću istinitost: slika je svedenije, zrnaste fakture, slike nestabilne, neizoštrene, sa treperenjem i mrljama. Snaf ima manji broj rezova od igranog filma, jer svaki rez je prilika za elipsu, za sakrivanje nečeg važnog, za montažnu manipulaciju samim vremenom i njegovim sadržajem. Snaf se gleda netremice, jer prikazuje događaje u realnom vremenu, bez skraćenja. Time se sugeriše: „Ovo nije igrani, režirani film, ovo je sirova stvarnost naživo usnimljena, nemontirana“. Ali, nakon svih savremenih medijskih falsifikata i polu-istina, tzv. dokumentarni snimak pokazuje se i sam kao materijal podložan manipulacijama. Izvađen iz konteksta, premontiran mašinerijom veštih reditelja naših sudbina, sa fotomontažom i drugim vizuelnim efektima, takav snimak može da „dokumentuje“ bilo koju „istinu“. Oko kamere nije ništa istinitije od oka ogledala; i jedno i drugo zavise od oka posmatrača, odnosno od tačke gledišta i pravca u kome je pažnja usmerena.

Stoga, strava koju ova dva filma nagoveštavaju nije puka žanrovska konfekcija (nepromišljeno reciklirana u „domaćem“ hororu Zone of the Dead) već autentična emocija pobuđena nemirenjem mladih ljudi sa nezdravom sredinom u kojoj žive.

Zakon Oca

Jedan od mogućih korena srpske tanatofilije i nekrofilije u Đorđevićevom filmu svoje rodno mesto nalazi u obliku ovdašnjeg patrijarhata. Izrazito je dosledna i ikonoklastična rediteljeva dekonstrukcija očevog autoriteta. Likovi očeva u filmu su ili odsutni, ili se javljaju u formi simboličnog prisustva. Glavnom junaku, filmskom reditelju Marku, ne dâ se da snima filmove kakve bi želeo: bogati otac (trgovac erkondišnima) nema razumevanja za sinovljevu profesiju, i prekoreva ga zbog nemarnog odnosa prema novcu tipičnog za „vas, umetnike“. Porno-producent kome je prinuđen da se obrati takođe je nesklon „umetničarenju“ i traži poslušničku egzekuciju, dok policija, predvidivo, u mladom umetniku vidi subverzivca koga treba hapsiti, ometati mu rad i pratiti ga.

Taj ključni sukob na liniji roditelji-deca nije ni lokal-specifičan (tj. srpski) niti je nov u domaćoj kinematografiji. Ali sukob generacija otelotvoren je u Porno bandi sa retko viđenom snagom i doslednošću – ne kao usputna dosetka, nego kao jedna od njegovih tematskih i idejnih okosnica.

Svi junaci ovog filma su begunci od Zakona Oca – od one figure koja drži moć (bila ona oličena u novcu ili pendreku) i koja propisuje šta se sme a šta ne sme raditi. Bežeći od mojsijevsko monoteistične figure koja definiše totem i tabu – svetinju i zabranu, Marko okuplja grupu autsajdera (homoseksualaca, transvestita, striptizeta, porno-glumaca, narkomana...) i sa njom odlazi u provinciju kako bi prosvećivao narod svojim porno-horor performansima. To se vrlo brzo pokaže kao neisplativo, i „porno banda“ je prinuđena da promeni žanr. Na nagovor bogatog, mefistofelskog preduzetnika, oni počinju da za veliki novac snimaju (samo)ubijanje nesrećnika koje je život već sažvakao i koji još jedino u smrti nalaze spas. Na taj način, kroz lik ovog modernog Mefista, implicitna nekrofilija kao dominantna sila društva, sa beogradskog asfalta pronalazi i sustiže ovu grupicu otpadnika u šljivarima i šumarcima unutrašnjosti Srbije.

Hipokrizija nekrofilnog poretka najočiglednije se vidi u liku policajca koji je bandi sve vreme za petama. Na početku filma on i njegovi podređeni slatko prebiju umetnike jer njihova predstava navodno vređa moral; na kraju ga vidimo kako (vrlo moralno) siluje jednog od momaka iz Porno bande. Naravno, u narodu živopisnih psovki i sam seksualni čin, kao ispoljavanje elementarne dominacije, ima prevashodno značenje kazne. Time se Eros vrlo „prirodno“ pretvara u Tanatos, a falus u produžetak pendreka i pištolja. Ogoljavajući estetiku i ideologiju pornografije (dovedene do svojih snaf-ekstrema), Đorđević zapravo ogoljava podzemne tokove srpskog kolektivnog nesvesnog.

Te slike nisu prijatne, ali one su samo pokušaj alhemijske transformacije taloga koji svakodnevno curi iz kloaka TV programa i dnevnih novina. Suočavanje sa tim temama možda ne pruža zabavu u uobičajenom smislu reči, ali onim gledaocima koji još uvek drže otvorene oči i otvoren um, Život i smrt porno bande (a sudeći po scenariju i do sada viđenom materijalu, i Srpski film) nude onu vrstu katarze kakvu samo horor može da pruži.

Talas srpskih horor filmova koji nailazi plod je, pored ostalog, i prkosa protiv jedne bezube kinematografije koju su njihove starije kolege uspele da pretvore u učmalu močvaru koja na svetskoj mapi odavno ne znači ništa. Možda će njihovi horor filmovi, ovako u nizu, jedan za drugim, imati dejstvo šok-tretmana? U svakom slučaju, biće ih teško ignorisati.

COMING SOON (2008)

**(*)

3-

evo jednog od gledljivijih thai hororčića u poslednje vreme.

naravno, ta kinematografija i dalje grca u derivativnosti i naivnosti koje ni zavidan napredak u snimateljskoj tehnici i u sve boljim efektima maske i cgi-ja ne uspevaju da iskupe. to, prostije rečeno, znači da je i ovde kao i u svakom drugom thai hororu koji sam gledao, kamera odlična, režija mestimično nadahnuta i živahna, pojedini šokovi i scene strave uspevaju da budu sasvim solidni – ali, avaj, scenario, likovi, a kamo li nedajbože idejnost, i dalje su na vrlo primitivnom nivou.

COMING SOON počinje odlično: ali pošto je ovo ipak thai horror, to ne može dugo da potraje. prvih 10ak minuta su ujedno i najbolji deo filma. u tom početku, vidimo devojčicu koja se budi vezana na ležaju na kome je osakaćen leš; ona se odveže i pokuša da beži, ali iz kolibe bega nema: jeziva babetina sa jednom bangavom nogom je grabi i stavi uza sto za kojim već sede tri detenceta – sva tri sa gadnim ranama umesto očiju. kad baba krene da oslepi i ovu curicu, u kolibu upadne svetina (tj. roditelji otete i oslepljene dece), isprebijaju babu i obese je na licu mesta (deca su ionako slepa, pa neće time da se dodatno traumiraju)!

na žalost, ispostavi se da je ovaj prolog samo –film, koji u bioskopu gleda naš mutavi i bezlični junak.

bioskop je centralna lokacija, a horor filmovi i njihovo dejstvo u središtu su pažnje – ali ako očekujete neku nadahnutu meta-filmsku meditaciju o horor žanru, think again. ovo je thai horror.

to znači: sve je podređeno površnom gimmicku, bez bavljenjama idejama i dubokim filozofijama. ali dobro, sad, ako hoćemo pametne azijske horore, gledaćemo japance; ajde da vidimo, po principu daj šta daš, šta nam onda nudi ovaj tajlanđanin kad već to nije 'rana za mozak.

osnovna premisa je, kao što je očigledno, maznuta iz krejvenovog NIGHTMARE-a: roditelji uhvate zlikovca svoje dece i na svoju ruku ga/je srede, samo da bi se ova/j vratio/la i nastavio/la sa zločinima. umesto izgorelog fredija imamo obešenu ali nakaznu, zbrčkanu babu. sasvim dosledno tradiciji azijskog horora, samo žene su zlodusi: ja još ne videh muškog duha u azijskom hororu! –klinca iz GRUDGE-a ne računam, deca su nešto drugo- da li je to implikacija da muškarci nemaju dušu???!

kako se stvari dalje razvijaju, vidimo da je autor i dalje na krejvenovoj teritoriji, ali ovog puta mažnjava iz NEW NIGHTMARE-a: ispostavi se da je film u pitanju –EVIL SPIRIT, baš maštovito kršten!- rađen po istinitim događajima, i da njegovo gledanje sada izaziva materijalizaciju zle baba šombe i zaginuće gledalaca. (da, baba se zove šomba.) postoje tu umereno zabavni meta-filmski momenti koje bih voleo da je reditelj pomnije istražio, a naročito aspekt filmske piraterije: prva žrtva je pirat kome kinooperater priredi vanrednu pretpremijeru posle ponoći, kako bi ovaj kamericom usnimio film i izbacio ga na diskove pre nego što i krene regularna distribucija.

bioskopski ambijent, naravno, priziva poređenja i sa drugim slavnim, i ovde reinterpretiranim bioskopocentričnim hororima, a pre svega ANGUISH (odakle je maznut detalj sa vađenjem očiju) i DEMONS (interakcija fiktivnog filma i stvarnih dešavanja u bioskopu). naravno, ne treba očekivati da su glupi thai majmuni mogli i da naslute a kamo li da ostvare znakovitost jednog svog bar geografski bliskog filma, potcenjenog HIDEKI: EVIL DEAD TRAP 2, u kome su lokacija bioskopa (i zanimanje kinooperatera) iskorišćeni beskrajno pametnije. ali, daaaaleko su još thai neandertalci od japanskih übermanscheva, i taj nivo filmmejkinga (i samosvesti) će im ostati nedosežan još godinama i godinama…

kako stvari dalje odmiču, neizbežno je da se i RINGU –kao ur-text svekolikog novoazijskog horora- ne okrzne kroz do sada već smarajuće dosadni motiv 'zeza vas duh? nađite posmrtne otpatke te osobe i saranite ih po propisu, i sve će biti fine & dandy!' znači, imamo obligatorno surfovanje po netu radi istrage o zlokobnom filmu, gde dobijemo i malo nenamernog smeha kroz keywords preko kojih do rezultata dođe junakinja (ex-devojka kinooperatera koji je nominalni, ali zaista bedasti excuse za 'junaka' u ovom filmu). ona prvo ukuca: 'Shomba – Wikipedia', al mrka kapa. onda proba 'Hanging'. džaba. previše rezultata. do prave stranice i baba šombe dođe tek kada ukuca – 'Digging the eyes out'! :)

jedini dašak inovacije COMING SOON ispolji u twistu na 'ajde da nađemo babin grob' motiv; naime, ispostavi se da je baba šomba (real-life inspiracija) zapravo ostala živa i da se sad čvrlji u ludnici. otkud onda duh ako je baba živa? aha! evo twista: duh koji ovde pravi sranja je duh babe-glumice koja je stradala tokom snimanja filma, u sceni njenog kvazi-fejk, a zapravo vrlo stvarnog vešanja. sad, malo je bezveze da se ona ljudima javlja sa istim onim mejk-ap fejk ožiljcima i kostimom u kome je umrla, ali ajde sad – it's only a movie!

što se tiče 'pozajmica' iz boljih filmova, vredi pomenuti i jednu od najboljih parafraza odličnog vizuelnog fazona koji je inaugurisao SESSION 9, a koji je potom viđen u bar još 3-4 horora, a to je – scena u kojoj mrak proganja junaka (kroz 'talas' gašenja svetala koji se približava osobi koja trči). jest da je déjà vu, ali je barem odlično usnimljeno. šteta samo što su –tipično za thai film, koji je kao i HK-ški, previše posvećen udovoljavanju najnižem zajedničkom elementu priproste, nesofisticirane publike – osetili potrebu za preglasnim zvučnim efektima kako bi naglasili stravu te scene. svaki put kad se ugasi jedno svetlo bliže našoj junakinji, čuje se: bam! Bam! BAM! BAMM! BAMMM!! BAMMM!!!

slično korišćenje prenaglašenih zvučnih efekata radi trzanja debilnih gledalaca koristi se neumereno i tokom ostatka filma, baš kao i aman-bre-više-dosadni fazoni, tipa: dok je fokus na osobu u dubini kadra, neko brzo protrči ispred same kamere. uuu, usro sam se – kad sam to prvi put video, pre 20 godina! a od tad sve ređe. dobro, ima tu i fine režije, i dinamika je blaženo humana (film traje samo 80', i ne treba mu više od toga!), tako da se može reći da je ovo jedno od živahnijih i zabavnijih (a vala i krvavijih) protrčavanja kroz klišee.

šteta je samo za protraćene konotativne potencijale, koji su ovde prisutni samo kao 'dosetke' za lakše plašenje lenje publike – što kulminira u sasvim predvidivom završetku, u kome EVIL SPIRIT odlazi u thai bioskope i počinje da deluje na stotine i hiljade novih gledalaca:

nije mrtva baba šomba,

bioskop je njena katakomba!

DAWN OF THE DEAD (2004)

ZORA ZOMBIJA

ili: Kad u Holivudu više ne bude originalnosti, rimejci će preplaviti zemlju

Kada ste poslednji put pogledali američki komercijalni (dakle, žanrovski) film – zaista dobar, čak odličan film – a da ovaj nije bio adaptacija nekog romana, stripa, video igre ili TV serije? A da nije, čak, bio ni amerikanizacija nekog uspešnog francuskog, japanskog i inog hita? Zasnovan na potpuno originalnom scenariju? Koji čak nije ni parodija, pastiš, omaž, rekonstrukcija, dekonstrukcija...?

Da.

Ne govorimo ovde o filmovima sa 'artističkim' pretenzijama. Govorimo o onome u čemu su Ameri oduvek bili najbolji. Žanrovski film.

Da se ne lažemo: 'umetnost' je u Holivudu uvek bila nusproizvod. Industrija zabave nikada nije bila drugo do – industrija. I niko normalan na tome nije zamerao, sve dok su Ameri sebi i svetu isporučivali najzabavnije, najgledljivije, najprijemčivije krimiće, komedije, vesterne, melodrame, ...horore. Problem sa današnjim američkim žanrovskim filmom nije toliko u tome što njime vlada biznis, koliko to što je biznis zaslepeo i pojeo sve ostalo. U paničnom strahu od i najmanjeg rizika, formula ''ništa ne uspeva tako kao (tuđi) uspeh'' podignuta je na kub i pretvorena u aksiom. Kao posledica takvog kukavičko-šićardžijskog pristupa, današnji američki žanrovski film više nije svetionik po kome se ostatak sveta upravlja. Tekovine američkih klasika poslužile su kao odskočna daska za originalne i nadahnute produkcije kakve su hongkonška, japanska, korejska, ili –u Evropi- španska i francuska. Najbolji učenici Hoksa, Hičkoka, Pekimpoa... pa čak i Karpentera, de Palme, Kamerona... danas dolaze izvan Amerike.

R. V. Emerson je pre više od 160 godina u svom čuvenom eseju O Samopouzdanju (On Self-Reliance) pisao: ''U svakom delu genija mi prepoznajemo naše odbačene misli, i one nam se vraćaju sa izvesnom otuđenom veličanstvenošću... [Ako ih ne prihvatimo kao svoje] sutra će neki stranac savršeno razumno kazati upravo ono što smo mislili i osećali sve vreme, i bićemo prinuđeni da sa stidom uzmemo sopstveno mišljenje od nekog drugog.'' Izgubivši samopouzdanje u sopstvenu originalnost i zatvorivši vrata kreativnosti, svežini i riziku (vrlinama koje su krasile klasične producente), vlasnici današnjih filmskih kuća u Americi doveli su sami sebe u ponižavajuću situaciju da im stranci pokazuju kako se radi ono u čemu su nekada oni sami bili najbolji. A izgubili su čak i stid kada se po ko zna koji put upuste u reciklažu nečega što je neko, nekada, negde, već uspešno uradio. Važno je samo ići na sigurno.

Napred rečeno je očito, između ostalog, i na primeru horor žanra u poslednjih desetak godina. Najuspešniji filmovi bili su pastiši (Vrisak, Čakijeva nevesta, Fredi protiv Džejsona), nastavci (Noć veštica H20), reprize (Isterivač Đavola: Verzija koju niste videli, Osmi putnik) amerikanizacije stranih filmova (Krug, The Grudge) i rimejci klasika od pre nekoliko decenija (Teksaški masakr motornom testerom). Trend postaje više nego uočljiv. Reciklaža kao ultimativno priznanje sopstvene jalovosti i oportunizma.

Evo kako se ove teze ogledaju na konkretnom filmu. U proleće 2004. premijeru je imalo Svitanje mrtvih, rimejk horora Džordža Romera Dawn of the Dead iz 1978. (na žalost, original nikada nije prikazan u našim bioskopima). Romerov film se danas smatra nezaobilaznim (čak, jednim od nekolicine ključnih) naslova u proučavanju modernog horora: radi se o delu koje na nadahnut, ozbiljan, inteligentan i beskompromisan način iz dubina nezavisnog niskobudžetskog filma radikalnom estetikom i ideologijom udara šamar u lice ne samo tadašnjih žanrovskih konvencija već i važećih mejnstrim pravila. Romerova Zora mrtvaca je istovremeno promišljena, suptilna drama, oštra satira, precizno izveden akcioni film sa odličnim scenama saspensa, jeziv i grozomorno krvav horor film, neodoljivo-crna komedija, i zastrašujuća umetnička vizija apokalipse i kraha čovečanstva kakvo poznajemo.

Na svakom od ovih planova dejstava on podjednako uspešno udara pravo u stomak sa visceralnošću retko viđenom u horor žanru, pa i izvan njega. Drama između likova koji postaju sve otuđeniji 'boli' jednako kao i ugrizi oživelih mrtvaca, čiji masakr – nakon 'krčkanja' u nezdravim međuljudskim odnosima - donosi pravu katarzu, i gotovo radost što ovaj i ovakav svet sve izvesnije propada. U vreme premijere mnogi gledaoci su se teturali iz bioskopa ne znajući šta ih je to snašlo, a učinak koji Romerovo remek delo ostavlja –na stomak i glavu u podjednakoj meri!- jedva da je okrnjen 25 godina kasnije.

To što se u njegovom filmu nije imalo šta popraviti nije, dakako, smetalo producentima da se oprobaju sa rimejkom poznatog, ali komercijalno nikada do kraja eksploatisanog naslova (Romerov spoj žestokog splatera i intelektualne, egzistencijalističke drame nije mogao da se nada rezonanci sa najširim masama grickača kokica, i ostao je u zabranu kulta). Tako je nastao film dovoljno rulja-friendly da bude otkupljen čak i za srpske bioskope, pod naslovom Svitanje mrtvih. Možda je i bolje što je prevodilac napravio ovakvu distinkciju, tako da nikome, ni u najdubljem ludilu, ne padne na um da pomeša Svitanje sa jednom i jedinom Zorom mrtvaca.

Pogledajmo u čemu su sličnosti i razlike između ova dva naslova.

Zoru mrtvaca režirao je Džordž A. Romero, horor autor u punom naponu snage, u to vreme još uvek napadan ali docnije prihvaćen kao jedan od većih režisera američkog nezavisnog filma. Svitanje mrtvih potpisuje Zak Snajder, 'autor' niza video spotova, kome je ovo režiserski debi.

Zora se nastavlja na svet i svetonazor uspostavljen ključnim naslovom modernog horor žanra, Noć živih mrtvaca (1968), čiju predstavlja autorsku nadogradnju. Svitanje se ne nastavlja ni na šta (pa čak ni na zlosrećni, ali bar pošteni rimejk Noći... iz 1990.) i jedini razlog svog postojanja nalazi u komercijalnoj kalkulaciji da se Romerova premisa može eksploatisati za mužu određene količine sivo-zelenih novčanica.

Romero naglasak stavlja na uzak krug profilisanih likova i dramu koja se polagano razvija između njih. Snajder naglašava akciju, brzinu i buku (to se zove 'modernizovanje' za publiku nesposobnu da prati bilo šta što ne mrda, treperi i skače svake bogovetne sekunde filma).

Romerov film ima kompleksan scenario, i njegovi glumci možda nisu baš uvek na visini složenih zadataka pred njih postavljenih. Snajder je, zahvaljujući daleko višem budžetu, mogao da kupi kvalitetnije glumce (Sara Poli, Vings Rejms, Stiv Veber...), ali im površan scenario i skicirana karakterizacija daju vrlo malo prilike da se iskažu.

U Zori je centralna lokacija – tržni centar- maksimalno upotrebljena u idejne svrhe (kao središte satire potrošačkog, materijalnog, obezduhovljenog društva), ali isto tako i za brojne nadahnute akcione i horor set-pisove. Svitanje, kao oličenje 'vrednosti' koje je Romero karikirao, svakako ne želi da se bavi satirom, idejama i metaforama, ali –što je još neshvatljivije- čak i na svom nižem, zabavljačkom nivou, jedva da imalo ume da iskoristi tako slikovitu lokaciju barem za gegove ako već ne za satiru.

Romero se smelo poigravao sa očekivanjima tadašnje publike i konvencijama horor filma, i ujedno revolucionisao kreativnu upotrebu nasilja na filmu do tada neslućenih granica, smelo idući nasuprot standardnih merila 'dobrog ukusa' i sveopšte cenzure (Zora je u bioskope krenula sa žestokom verzijom, bez rejtinga, što je bio veliki komercijalni rizik). Snajderov film je bezbedno ušuškan u konvencije današnjeg holivudskog R-rated filma: i u stilskom i u idejnom i u žanrovskom smislu zadovoljava se igrom na sigurno (tj. već viđeno). Umesto revolucionarnosti, kompetentnost je njegov najviši cilj, i domet.

U Zori mrtvaca, konflikt je usložnjen trvenjem između samih ljudi, a naročito na kraju filma, u sukobu sa bandom motociklista koja bi da preotme tržni centar; ljudi su, dakle, najopasniji protivnici, i kovači svoje nesreće, dok su mrtvaci u tome sekundarni. U Svitanju, scenario neubedljivo prelazi preko početnog trvenja sa osobljem tržnog centra i zadovoljava se simplifikovanom polarizacijom na 'dobre' žive i 'loše' mrtvace, što znatno pojednostavljuje ili čak anulira dramu.

Romerova Zora sadrži čitav niz žestoko napetih i šokantno krvopljusnih scena, i konstantnu auru ozbiljne pretnje koja visi nad svima. Snajderovo Svitanje, uprkos solidnim efektima maske, ne uspeva ni da uplaši ni da zgrozi, jer su ti prizori orkestrirani na površno-zabavljački način, poput video igre lišene likova i drame, gde je sav naglasak na spektaklu.

Sa minimalnim budžetom od oko 1,5 milion dolara, Romero je uspeo da postigne zadivljujuće ubedljiv apokaliptički ugođaj kraja civilizacije, oslikan jednako na mikro planu psihologije likova i njihovih odnosa u novim okolnostima, kao i na makro-planu društvenih pokretanja i reakcija širokih masa i autoriteta (naučnici, vojska, mediji...) na novonastalu situaciju. Snajder, sa 30 puta većim budžetom, uspeva da ne nagovesti ni trideseti delić te apokalipse (ograničene na par kadrova na početku, i na nešto malo TV vesti tokom filma).

Tako imamo prividni paradoks, a zapravo vrlo logičnu situaciju: mikro-budžet + makro-ambicije-intelekt-talenat = vrhunsko postignuće sa širokim rasponom uspešnih dejstava. Nasuprot toga je formula: visok budžet + mikro-ambicije-intelekt-talenat = osrednje, kompetentno ali neupadljivo postignuće koje ni u kom aspektu nije nigde blizu vrhunskog (pa čak ni natprosečnog).

Iz svega gore rečenog jasno sledi da je Svitanje mrtvih tek još jedan od tužnih pokazatelja stanja današnjeg američkog žanrovskog filma, od koga niko više ne očekuje vrhunsku inovativnost, i gde se sve češće kao najveći kompliment nalazi fraza ''Nije toliko loše koliko je moglo da bude''. Da. Svitanje zaista nije loš film. Može se pogledati. Ali uopšte ne mora. Tek u poređenju sa Romerovim originalom, i sa idealima u njemu oličenim – davno zaboravljenim, kakvi su: snaga vizije, beskompromisnost, originalnost, živost, itd. – tek tada, dakle, Svitanje se poima kao u suštini nepotreban i bezličan produkt vremena u kojima je cinizam pojeo ideale a oportunizam nadjačao kreativnost i smelost.

Najbolja stvar koja se o Snajderovom filmu može reći jeste da je njegova solidna prođa na blagajnama, paradoksalno, napokon omogućila zatvaranje finansijske konstrukcije za dugo i predugo planirani i čekani četvrti deo Romerove zombi-sage. Nećemo se zadržavati nad ironijom činjenice da je bila potrebna fanovska kopija da producente podseti na originalnog majstora i njegovo višegodišnje obijanje njihovih pragova. Budimo srećni što je Romero najzad dobio potreban novac i počeo da snima Land of the Dead, u nadi da stari lav još uvek ima jake i oštre zube u svojim čeljustima, i da vizija koja je natapala prva tri dela sage još uvek poseduje nekadašnju prodornost.

Neki kažu: ''Bez starca nema udarca.'' Neka je i tako. Ali, na kome ostaje svet? Na Zaku Snajderu i legijama njegovih bezlično-kompetentnih kolega?

Kad u Americi za autore poput Romera više ne bude bilo mesta, Snajderi će hoditi zemljom...

(Prvo izašlo u magazinu PRESSING MOVIE, leto 2005. godine)

Agatha Christie's MARPLE: NEMESIS

 ** 

 2 

ovaj film n. w. refna mi je promakao ispod radara zato što je rađen za TV. ipak, nakon sladostranog uživanja u BRONSONU, reših da popunim i ovu rupu u obrazovanju, i bacim pogled na jedini njegov igrenjak koji do sada nisam gledo.

njegova režija je, odmah da naglasim, i jedini razlog za gledanje ovoga, bar za mene.

ja imam apsolutno patološku, militantnu averziju prema agati hristos i njenoj formi detektivike. to su bre odurne sapunice sa tucetima 'likova' i njihovim komplikovanim malverzacijama koje su mi ontološki gnusne: ko će koga, ko je koga, ko se s kim ljubaka mužu/ženi iza leđa, ko oće čije nasledstvo, ko je ukrao pare, ko ima grehe iz mladosti, ko je potajno peđer pa ga ucenjuju i milion drugih sapunastih varijacija; pa kad povrh svega toga počnu da se otkrivaju potajna srodstva, da se javljaju vanbračna deca, davno-umrli koji zapravo nisu mrtvi, pa onda blizanci koji se razlikuju samo po jednom mladežu ispod pazuha itsl. pizdarije – nemam bre ja strpljenja za taj shit! neće mi duša, i gotovo!

a tek što mi ide na jetra taj svet uglađene engleske aristokratije i njihovih seoskih velelepnih letnjikovaca i svih pripadajućih 'vrednosti'!

iskren da budem, imam averziju prema detektivskom žanru en generale, iz strogo filozofskih razloga. detektivika je utemeljena na veri da SVAKO ZAŠTO IMA SVOJE ZATO, te na prilično naivnom konceptu ISTINE & PRAVDE koji nema šta da traži u XX veku. sve u šta verujem utemeljeno je na tome da SVAKO ZAŠTO NEMA SVOJE ZATO, tj. da SVAKO ZATO IMA BAR JOŠ TRI ZAŠTO, dok mi je apsurdno da uopšte expliciram skepsu prema pojmovima istine i pravde (bilo da su ovi utemeljeni na kurentnom krivičnom zakoniku konkretne države, ili na malkice vanvremenijim, ali ipak prostorno-vremenski i kulturološki ograničenim 'Svetim Knjigama').

da i ne govorim da mene ljudska bića vrlo slabo zanimaju, naročito kad su na gomili. daj mi, brate, film sa 3-4 gl. junaka maximum ako oćeš da ja to ispratim kako treba. ili, ako to mora da bude ansambl sa tucetom važnih likova, gledaj da to stvarno budu LIKOVI (vidi THE WILD BUNCH, recimo), a ne nekakvi 2-dimenzionalni, međusobno-zamenjivi plot divajsi. al ne može to tako s ovim detektivskim sapunicama: tu bez tuceta ili dva tuceta junaka zaplet ne može da POČNE – a do kraha romana/filma ispojavljuje ih se bar još tuce pride. ko će bre to da povata, ko beše čiji sestrić, dal onaj brka beše ujak il očev prijatelj, koja tu fufa beše žena a koja ljubavnica, ko tu koga jebe, ko kome duguje pare, i sve ostale mir-jam budalaštine?!

povrh svega, miss marpl mora da je najiritantniji koncept detektiva ikada – koga bre zanima da gleda nekakvu babu kako rešava zločine? ja zaista nisam u milf fazonu – mene 90% žena jedva da zanimaju i kad su mlade, a kad se izgužvaju i zbabe, ne želim bre to da gledam uopšte, 100%! a još ova konkretna baba, sa svojim zavesama s cvetnim dezenima, i svojim ružičnjakom, i sa svojim stalnim štrikanjem (da ne izdangubi!) – koja ispravlja krive drine između klota i frketa! ma daaaaj, agata, ako je i do tebe, mnogo je!

(mislim da je izlišno reći da za mene detektivika počinje s poom, nastavlja se s konanom dojlom, a završava se s čendlerom. kakve babe, kakvi bakrači!)

znači, ima tisuću razloga da se ovo ne gleda – i samo jedan da se gleda. a taj je – refn.

iako je ovo zapravo tezga za njega, nakon neslavne komercijalne prođe II i III dela PUSHERA (šta zna stoka šta je remek!?), ipak to nimalo nije otaljano. štaviše, refn se junački bori da nešto napravi od tog zamorno-prozaičnog sapuničastog materijala. to se ogleda pre svega kroz znatno živahniju režiju nego što ovaj zdravkošotrinski materijal obično zaslužuje i dobija – pre svega kroz stalno pokretnu kameru i življe boje. povremeno čovek skroz zaboravi da je to uopšte rađeno za tv. povremeno, rekoh.

naravno, ne može od govna pita, pa sve da ga prelivaš šlagom i kitiš ga jagodama, ispod će opet ostati zamaskirano govno. uostalom, refn ovde nije čak ni ko-scenarista: bio je to za njega, očito, in&out job. ako mu je bar malo pomogao da mu daju pare za BRONSONA – super. a ako nije – nema tu čega da se stidi. napravio je bolji film nego što materijal zaslužuje, iako sa zanemarljivom dozom autorskog pečata i efemernom vrednošću izvan njegovih obožavalaca-kompletista.

PS: richard e. grant je umereno zabavan kao mis marplin nećak-pomoćnik, ali i njegova uobičajena energija zauzdana je ipak beskrvnim materijalom. ako ništa drugo, shvatio sam da bi on bio idealan da glumi lovecrafta! vidi sliku!

John Carpenter's Vampires (1998)

John Carpenter's Vampires

Horor XXXXX

Režija: John Carpenter

Uloge: James Woods, Daniel Baldwin, Sheryl Lee, Maximilian Schell, Thomas Ian Griffith;

Distributer: Tuck

by ALEXANDAR RADIVOJEVIĆ

(Prvobitno izašlo u X-ZABAVE)

John Carpenter je sigurno, oduvek maštao o idealnoj mogućnosti ujedinjenja svoja dva heroja - Howarda Hawksa i Alfreda Hitchcocka u simbiotički model filmske celine, koji će se sastojati od junaka po receptu Hawksa, a vizuelnog stila, dramaturgije i suspense mehanizama po meri Hitchcocka. Tokom osamdesetih, Carpenter je te koncepte pokušavao da realizuje odvojeno, separatno, što ga je dovelo do ivice finansijske propasti. Moderna publika više ne može da prihvati i apsorbuje ljutu ikonografičnost, tvrdoću i ruralnost, primitivnost (ovoga puta sa pozitivnim predznakom), junaka Hawksovog tipa. S druge strane, ni Hitchcock nije atraktivan za publiku, ako je striktno vezan za horor žanr, i neopterećen modernim trendovima. Kako ga je javnost sve više odbacivala, Carpenter se sve dublje identifikovao sa svojim (Hawksovim) junacima i njihovim odmetništvom, otpadništvom od sistema, establišmenta. Kada je njegova identifikacija dostigla vrhunac, Carpenter je snimio "Vampire" koji spektakularno spajaju ta dva elementa njegovog magičnog sveta. Po završenom poslu, shvatio je da njegov film najverovatnije neće pokupiti nijedan značajniji Američki distributer. Toliko o odmetništvu.

"Vampiri" su slobodna adaptacija romana Johna Steakleya, o profesionalnim lovcima na vampire koje sponzoriše Vatikan. Scenario Dona Jakobyja je Carpenter prilagodio sebi, radnju simplicifiravši i prebacivši u Prerije ruralnog Teksasa, milje pogodan Westernu. Za tumača glavne uloge angažovao je poslednjeg pravog, Holivudskog "tough guy"-a (čvrstog momka) Jamesa Woodsa, živu inkarnaciju Hawksovog ideala. Zatim, autor je narativ ogolio na sušti antagonizam, igru mačke i miša u kamernom ambijentu, zahvalnu za poigravanje suspensom. Klasicizam više ne pali nigde, a Holivud je van svake diskusije…

Potom, smrtonosni udarac. Katolička crkva je kreirala vampira, koji je i sam bivši pastor. Vampirima je potrebna relikvija-krst (?!) kako bi mogli da hodaju po danu. Tu količinu drskosti moderno, hrišćansko društvo ne može podneti. Zaista? Ima i dalje. Samo crkveno prvosveštenstvo je korumpirano od strane nečastivog. Sveštenici primaju udarce i povrede u svakoj drugoj sceni. Dokle?

U uvodnoj sekvenci gledamo intenzivirani, kratki rimejk Hawksovog remek-dela "Hatari!" (1962) kroz lov, izvlačenje vampira iz mračne jazbine na Sunčevu svetlost. Konfrontacije u preriji i hotelu, kontrast grubog reljefa i još grublje fizionomije glavnog junaka, poslednjeg krstaša. Rezultat Carpenterove apsolutne identifikacije sa junakom Hawksovog modela. Poslednji krstaš Novog Holivuda.

"Vampiri" dovode jednu izgubljenu poetiku do samog kraja njene izgubljene putanje. "Vampiri" su produkcioni eksces kakav će se sve ređe ponavljati, nažalost. Novi Holivud je mrtav. Živeli vampiri Novog Holivuda!