New Orleans: MY BIG AMERICAN ADVENTURE (8)

U ovom kratkom ali slatkom nastavku moje USA epopeje opisuje se poseta nju orleansu, konkretno

-vudu muzeju

-audobon akvarijumu

sa exkluzivnim vudu fotkama itd.

NAPOMENA O FOTKAMA:

1) pošto fotke koje sam pravio u AUDOBON akvarijumu iz misterioznih razloga NISU uspele, ovaj izveštaj je ilustrovan fotkama koje JESU uspele, iz akvarijuma u nekome mestu prema carmelu, u kaliforniji, sa jednog sasvim drugog tripa.

2) ako hoćete da zaista uživate u fotkama iz VUDU MUZEJA, tj. da lepo zagleđujete sve te detaljčiće i lobanjičice i koščice i tegle sa zmijama i žabama itd. - to možete uraditi na ovom mestu.

Veoma sam ponosan na činjenicu da se u New Orleans išlo na moj zahtev; to nije bilo prvobitno u planu, ali na moje insistiranje, Stefani je proverila, zaključila da 4 sati vožnje do tamo nije neizvodljivo, et voila!

Dan određen za to bio je utorak, 06. april.

Krenuli smo kasnije no što bih ja to voleo, jer je Stef čak i tog jutra morala da prvo ode u svoju jutarnju šetnju po okolini. Tokom vožnje, u trenucima u kojima nisam uživao u krajolicima, bavio sam se proučavanjem nekoliko vodiča koje je St imala u kolima- 1 za amer. Jug uopšte, a nekoliko specifično i exclusivno za New Orleans. Tamo sam beležio hajlajtove, i na kraju zaključio da prve stvari koje mora da se vide jesu Voodoo Museum i Audabon Aquarium of the Americas. Ostali nisu imali ništa protiv. Naročito St koja me tretira kao majka, i sve mi ugađa.

Usput smo stajali nekoliko puta, da se malo odmorimo, pojedemo i popijemo koješta, i – naravno- da Roni popuši koju. On je, siroma, totalni džanki za cigare, i otkako je ostavio šljokanje bukvalno se truje nikotinom...

Prešli smo preko dugačkog causewaya, posred jezera: to je lokacija one scene iz THE BEYOND sa slepom ženom i kučetom nasred puta.

New Orleans je bio silueta u daljini, izazov i dugočekani cilj koji je postajao sve veći i bliži. Izluđivala me je činjenica da smo toliko kasnili u startu, plus zaustavljanja usput: već je bilo prošlo 13h… Potom smo još malo lutali po samom gradu, tražeći French Quarter, a onda i parking u nj. blizini. Kad se najzad smestismo u jedan, svratismo u Wallgreen da kupimo foto aparate i – pravac French Quarter.

Moram reći da sam očekivao nešto malo lepše, i prijatnije, i starije, i… sa dušom. Senovito, povučeno, exotično mesto. Tiho. Ili barem sa nekom prigušenom muzikom i ljudskim glasovima. A u stvari- tourist trap if I ever saw one! Totalno komercijalizovano do tačke mučnine. Prodavnice, prodavnice, prodavnice. Suveniri, đinđuve i ostale tričarije. Restorani. Buka. Turisti na sve strane. Mamipare svuda. Ulični zabavljači. Dža bu, ovo ono. Zgrade restaurisane, nimalo osećaja patine i starosti. Kao filmski set – bukvalno. Sveprožimajući osećaj izveštačenosti, laži. Fejk!

Prva stanica - VUDU MUZEJ. On je, barem, bio u malo zabačenoj ulici. Ispostavilo se da je 'muzej' u stvari skučena rupa sastavljena od jednog predsoblja/prodavnice suvenira, dve sobe srednje veličine sa izloženim čudima, te hodnik u kome su takođe okačili neke maske i slike. Ipak, ne mogu reći da sam razočaran. Bilo bi totalno inkongruentno da je ovo veliki, fancy muzej u konvencionalnom smislu, sa velikim sjajnim zidovima i podovima i ogromnim prostorijama i vitrinama i staklima i alarmima… Vudu je to.

Pod prigušenim svetlom u te 2 sobe bilo je sasvim dovoljno vudu artefakata za moj ukus – možda malo natrpano, ali nije mi smetalo, nekako je bilo u skladu sa temom. Lobanje, ljudske i životinjske, maske, figure, kipovi, tegle sa zmijama i žabama, amajlije, fetiši, slike, bubnjevi… sve što bi čovek očekivao i želeo. Proučavao sam ih sa dužnom pažnjom, i uslikao bar tuce slika, sa mnom i bez mene u njima. Na kraju sam kupio sebi majicu sa veveom, i natpisom 'opening doors' za 20$. Svideo mi se i veliki poster Barona Samedhija, ali tražiti 22 $ za običan papirni poster, uvijen u rolnu, stvarno je previše – ja sam 20$ dao za potpisan print slike onog ilustratora iz San Franciska, Franka Wua, sasve ramom i celofan zaštitom. To, dakle, ostavih za 'drugi put'.

Društvo je sasvim pristojno podnelo vudu. Ušli su, razgledali, slikali se, nisu požurivali. Istina, Roni se ubrzo izšunjao ne bi li se drogirao nikotinom, ali ja sam uspeo da upijem iz muzeja onoliko koliko sam našao za shodno.

Onda smo izašli na ulicu. Sledeća planirana stanica bio je Akvarijum, veliki, novi, fancy. Džon je, međutim, hteo da ide na drugo mesto - da vidi nekakav trg, neko dosadno i glupo mesto od važnosti za crnačka prava ili tako neko sranje. Kao, nešto bitno se tamo desilo, šta li? I sad oće da vidi taj ugao između ulica. OK, ali… Akvarijum se zatvara u 5. A usrani trg će biti tamo i posle ponoći, ako zatreba. Pokušao sam učtivo da mu to stavim do znanja. St je predložila da se podelimo: ja i Roni da idemo pravo u akvarijum, a ona će sa Džonom na taj ćošak, pa će nam se pridružiti kasnije.

Meni se to nije dopalo: Roni je zbunjeniji od dva ludaka u buretu, i s njim da idem po New Orleansu (i akvarijumu) nije moja ideja provoda. Da ne pričam o potencijalima gubljenja vremena oko pronalaženja i čekanja i traženja po ogromnoj zgradi sa njom i Džonom, kasnije. No, glasno sam izgovorio samo krajnje zdravorazumsku primedbu: 'Ljudi, već je prošlo 3 pm. Dok vi dođete, akva će biti pred zatvaranjem. Ne isplati se da dajete 15 $ za pola sata protrčavanja kroz to. Mislim, kako oćete, vaše pare, ali nema rezona. A trg će biti tamo i posle 5 pm.'

Razumno posmatrano, ja sam bio 100 % u pravu. Naravno, meni ne bi bio problem ni sam sa Ronijem da idem tamo, ionako je blizu mesta gde smo stajali; samo sam pokušavao da budem pragmatičan i čovekoljubiv. No, to je palo na gluve Džonove uši. Već u avanturi gubljenja usred noći po šumama Misisipija ja sam shvatio koliko je on nesiguran, prevrtljivog raspoloženja i mišljenja, koliko se lako unervozi i postane iracionalan. Tog popodneva u NO-u shvatio sam još jednu stvar: on iz svoje nesigurnosti ima opsesiju kontrole. Čovek želi da bude glavni, ili barem da ima osećaj da je on taj koji upravlja. To nije preterano izraženo, u smislu da nije bolesni fanatik oko toga, ali u pojedinim momentima, kad oseti da je njegova muškost ugrožena, ume da ga uhvati frka oko toga.

Iz onoga što mi je St kasnije pričala o njemu to mi je bilo još jasnije (napr. želi je stalno pored sebe, nema osećaja za njene druge potrebe –ljudske i kulturne- duri se kad ona nije u stanju da dođe onda kad njemu treba…). Elem, Džon se tu, na ulici, našao između nekoliko opcija, zbunjen između razumne, moje, i sopstvene, opsesivne; najzad se priklonio mojoj, u trenutku slabosti, i smesta počeo sebe (a i mene?) da mrzi zbog toga. Osetio sam to još dok smo išli ulicom, u njegovom pizdunskom gunđanju (zamisli razmaženog 7-godišnjeg dečka koji nije dobio traženi sladoled, i sad ga majka vodi ka mestu na koje mu se preterano ne ide, bez tog sladoleda). No, šta se tu može. Njegov problem.

Kupili smo karte; iako se meni išlo i u IMAX, oni (a pre svega Džon) bili su protiv toga, pa uzesmo samo za obilazak akvarijuma. Već na ulazu smo se razdvojili, po dogovoru, jer ipak imamo različita interesovanja i različitu brzinu hoda. Dogovor je bio da se nadjemo nešto pre 6 kod izlaza (ulaz u akvarijum se zatvara u 5, ali posetioce isteruju tek nešto pre 6). To mi se učinilo čak i malo preteranim – budući da ima još toliko toga za videti u NO- ali wtf, nisam hteo da opet započinjem sa pokušajima pragmatičnog razmišljanja. Nije bio momenat. OK, šetaćemo akvarijumom 2,5 sata, umesto da obiđemo još 2-3 mesta pride. Dobro.

Kao što rekoh, akvarijum je nov, i velik; nemam ga sa čim uporediti jer na sličnom mestu nisam bio, ali ono što sam video bilo je fino uređeno, i prilično impresivno. Najviše vremena sam proveo kod jastoga: 3-4 komada, koje sam posmatrao izbliza, odmah iza stakla, odlično osvetljene, i divio se tuđinskoj lepoti tih alien ktuluoida. Odmah zatim, najviše sam presedeo kod deonice sa ajkulama: velike, bele, 4-5 komada, plivaju sa još nekim sortama riba kojima se ne hrane; iz žablje perspektive posmatraš ih kako plivaju iznad tebe, kruže, stalno u pokretu, povremeno iskeze one ralje, skroz ih izbace, valjda poziraju za posetioce.

foto: sleeping with the fishes:

Ja sam nosio jedan od foto aparata i neumorno škljocao. Avaj, tad nisam znao da NIJEDNA od tih slika neće da uspe, ne znam zašto. No, ne žalim previše zbog toga, iako bi te sa ajkulama bile baš cool da su uspele. Naime, bio sam lagodan sa vremenom, i upijao sam prizore koji su me zanimali po svom nahođenju i bez žurbe. A imaju sve u ovom akvarijumu: i pirane, i neke ogromne amazonske ribetine od po 20 kila komat, i žabe i guštere iz prašume, i jegulje, i vidre, i pingvine… i eto, time sam se zanimao skoro do 6 sati. U jednom momentu naiđoh na Ronija, samog. Siroma je pokušavao da otkrije neko mesto za pušenje, tek u magnovenju svestan gde je, i šta je iza stakala. Upotrebio sam ga za pravljenje nekih slika sa mnom i ajkulama, čak sam ga naterao da mi malo pozira ispred/ispod njih (Roni, i ajkule: koja metafora- čovek i njegovi demoni zavisnosti… he he he). Nadam se da su barem slike s njegovog aparata uspele! (Update: NISU! Osim ako tu nemaju neku vrstu elektronske zaštite ili tako nečeg zlog što sprečava rad foto aparata, nejasno mi je kako nijedna fotka sa 2 različita aparata nije uspela!)

Nešto pre 6 nađosmo se svi zajedno u prodavnici suvenira; bio sam na ivici da kupim jednu drečavu, pretežno zelenu, majicu sa raznim žabama i gušterima na njoj; u poslednji čas sam se predomislio, jer su ti reljefni skotovi od gume, i bila bi zajebana za peglanje/pranje, plus: ne znam bre, previše je drečava čak i za moje kemp momente. Još veća frustracija bila je super crna majica sa belom ajkulom koju bih RADO posedovao- ali su imali samo XL i XXL veličinu… Paceri! Neko vreme sam se nosio mišlju da kupujem neke tričarije za mnogobrojnu dečicu iz familije, a onda shvatih: a) previše ih ima, b) mnogo bi mi para pojelo, c) mnogo prostora/težine u prtljagu, d) nisam siguran ni da li bi im i koliko leglo to što bih kupio, i ne bi li se posle svađali oko toga kome sam kupio bolju i lepšu stvar… Zato reših da bolno pitanje uspomena za rodbinu ostavim za neki kasniji momenat (najverovatnije, za popodne pred poletanje iz USA). -Update: Na kraju nisam kupio ništa nikome, sem majci.

Izađosmo otuda u sivkasto popodne: bilo je nešto oblaka na mutno-sunčanom nebu. Misisipi je bio pred nama. Plan je bio da se nešto pojede. Prekoputa je bio veliki kazino, i St se setila da bi tu mogli da nađemo nešto povoljno, jer navodno menadžment pokušava da za male pare narani i napoji kockare ne bi li bolje trošili na žetonima. Mesto raskošno, veliko, pravi hram Mamonu… a najjeftiniji obrok 19.95 $. OK, idemo dalje. Šetali smo Burbon ulicom (koja, kao, slovi za jednu od čuvenih, valjda boemskih, ili je bar takva bila nekad…).

Nisam impresioniran centrom grada. Prljav je, i nekako – hladan, neljudski. Mogu da razumem alijenaciju koju likovi Popi Z. Brajt osećaju u ovom okruženju. Ima nešto vrlo mrtvo, nehumano u auri. Džon i Roni su umirali za malo kafe, a i jela, pa uđoše u neakav cafe, šta li; ja i Stefani, kao duševniji deo grupe, svratismo u gift shop po malo suvenira. Simpatična turistička mamipara. Na kraju sebi kupih 1 prelepu VUDU majicu /20 $/ (malo šarenija nego što obično nosim, ali jeste u duhu vudua, i strašno je slatka!), 1 vudu lutkicu /3$/ i 5 razglednica grada /1$/. Nisam kupio veliku plastičnu glavu krokodila za 40 $, niti brojne druge lobanje i lobanjolike artefakte. St je nakupovala brdo stvari za svoje sinove te poznanike. Kad smo izašli otuda, ova dvojica su već bili na ulici (Roni sa cigarom, naravno).

Šta sad? Džon je bio umoran: ''I want to go home, I really do.'' Bolele su ga dijabetičarske noge, bio je još uvek mrzovoljan što je mlađi muškarac danas nametnuo maršrutu i ugrozio njegovu alfa-poziciju (ako je čiča u 64-oj godini uopšte igde u prvoj polovini alfabeta!), i već je naglas sa St planirao ponovni dolazak u NO (''just the two of us, a full week, no rush…''). Pomirio se sa današnjim napadom na svoj ego tako što je digao ruke od ispunjenja svojih želja sada, i smesta počeo da planira nov dolazak, u kome bi njegova pozicija bila neprikosnovena. Mene se ništa od toga ne tiče, dok god ne ugrožava moje namere i potrebe.

Ideja da krećemo nazad tako rano zvučala mi je gnusno – jos je bio dan, jedva 7 pm! ''I cannot walk any more, I really cannot…'' Daj barem da svratimo u jednu knjižaru, zacvileh ja – bila je usput, a pomenuta je čak i u katalogu kao jedna od bitnih lokacija, 30 godina u biznisu – used, rare, hard to find books… Pošto je bila usput, pristadoše. Kad, međutim, dođosmo do nje – patka! Zatvoreno! Fuckers zatvorili u 5 pm! Neverovatno! Ovako nešto NIGDE u USA nisam video, nigde, ni u nedođijama Paradajza, ni u North Carolini, NIGDE! Koja blasfemija, fuck! Tu već videh koliko je sati. OK, predajem se. Vidim da će ova poseta NO biti polovična at best!

Odosmo do auta na parkingu, navodno da ostavimo stvari, pa da –na moje insistiranje- odemo još malo u šetnju po French Quarteru. Ako ništa drugo. Ali ne. Odnekud izvukoše podatak da su na radiju čuli da se sprema oluja (što jes – jes, nebo je delovalo kao da se nešto krčka u tim oblacima), a imajući u vidu dugačku vožnju nazad, možda ipak… Bla bla. Naravno, budući da nisam ja taj koji vozi, morao sam da se povinujem i budem uviđavan. OK. Ako mislite da će oluja, onda what the hell, ajde da begamo na vreme. Provozali smo se još malo po gradu jer je St htela da proveri izvesni Youth Hostel gde je odsedala nekada, da vidi da li to još postoji radi. Nađosmo ga: gomila razuzdanih libertena bila je na verandi. New Orleans. Sporedne ulice prljave, zapuštene zgrade, zarasli travnjaci, napukli trotoari… Dekadencija. Još malo pa ko neka srpska palanka.

Pošto im se i groblja zatvaraju u 5 popodne (seljaci!), jedno od onih čuvenih, nadzemnih, spazio sam samo iz auta, preko ograde, u prolazu; tu su samo razglednice da me podsećaju…

Potom izađosmo na hajvej, i zaputismo se nazad. Ubrzo se smračilo, nije se imalo šta gledati kroz prozor, a i bio sam umornjikav, te se dadoh u dremku. Nije da sam nešto ozbiljno i zaspao, ali sam barem žmureći imao alibi što ne govorim ni sa kim. Povratak je protekao glatko, ako ne računamo to što nas je u jednom trenutku zaustavio pajkan zbog prebrze vožnje, i nakon kratke provere podataka pustio glatko, bez kazne, uz opomenu.

Po povratku u Kenton, kod Ronija, negde iza ponoći, obždrao sam se njegovom čorbom sa 15 sorti pasulja plus kobasica, što je jedno od najboljih jela koja sam pojeo od stupanja nogom na tlo USA, samo pojačano činjenicom da nisam imao ozbiljniji obrok celog dana, još od sendviča pojedenih oko podneva. Posle svega ovoga bilo je slatko svaliti se u postelju…

ZOMBIELAND (2009)

***(*)

3+

ZOMBIELAND počinje toliko genijalno da to, prosto, fizičko nije izvodljivo održati do kraja, i to je razumljivo. prvih 15-20 minuta je svakako najbolji deo filma, ali ono što je važno reći jeste da ostatak ama baš nigde ne padne ispod nivoa vrrrrlo dobrog, uz povremene bleskove sjajne inspiracije.

poređenja sa SHAUN OF THE DEAD su neminovna. ipak, ovo su različiti (pod)žanrovi: SHAUN je rom-com maskiran u zombi film. ZOMBIELAND je genijalna satira na ameriku danas, maskirana u akcioni road movie horror. no, po kvalitetu humora, po inventivnim set-pisovima, po originalnoj upotrebi zombija – tu su negde, nijanse su u pitanju. znam da ću po ovome biti u manjini, ako ne i jednini, ali ZOMBIELAND mi je u mnogim važnim aspektima još draži od SHAUNA.

recimo, glavni junaci.

koliko god bili simpatični, ona 2 duduka iz SHAUNA previše su normalni i prosečni za moj ukus, a takvi su i 'problemi' koji ih muče: prozaična opšta mesta – šef na poslu, verenica, majka… glavni junak ZOMBIELANDa (Jesse Eisenberg kao Columbus) je maltene američki otaku – geek čija extremnost prevazilazi sasvim mediokritetsku i danas sveprisutnu opsednutost video-igricama šona i njegovog debelog drugara. introvertan, u sobu zavučen, sa gomilom fobija, od kojih se jedna na kraju filma na zabavan način vizuelizuje, taj klinja je 'korak dalje' u oslobađanju zombi pod-žanra uobičajenih mediokriteta koje inače nalazimo po ovoj vrsti filmića. dobro, okej, videli smo već 798 puta kako na zombi apokalipsu reaguje joe sixpack, njegov drinking buddy i njihova zajednička fufica – ajde malo da vidimo zombigedon iz nekog drugačijeg ugla! ZOMBIELAND nam taj ugao pruža.

a to važi i za sve ostale glavne likove: Woody Harrelson kao talahasi je, naizgled, rutinski lik od sorte koja je toliko ofucana da je nalazimo čak i u onoj krpenjači najizlizanijih zombi fora i fazona ikada, ZONI MRTVIH. on, praktično, igra lik srodan armagedonu (nedavno prebijeni vukota brajović) – to je baja od malo reči a mnogo oružja, he-man, mačo jebač keve koji zombije trebi ladno ko muve, sve vreme čuvajući svoj cool imidž neustrašivog sadiste. naravno, u beslovesnoj ZONI taj lik je tretiran strejt, dakle – paljevina za paljevine, lik copine u tumačenju copine u plotu koji su napisale i režirale copine i koji može da se dopadne samo copinama. da su autori ZONE imali bar trunku duha ili originalnosti, oni bi lik 'armagedona' povezali sa ovdašnjim okruženjem, prikazali bi ga kao srbendu, možda veterana nedavnih ratova koji je kući dovukao mnogo neprijatelju-oduzetog ali i od-svoje-vojske-pozajmljenog oružja i samo čekao novu priliku da zapuca iz svih tih pucaljki. umesto toga, idioti ga prikazuju kako dolazi niotkuda i ide nikuda.

za razliku od toga, u ZOMBIELANDu je talahasi jasno prikazan kao texašanin, kauboj, što njegove genocidne i militarističke fetiše čini krajnje prirodnim i ukorenjenim u sredinu. dok se zombi milani pale na svog armagedona (a i moraju: on im je jedan od producenata!), talahasi je ovde jasno karikiran kroz vrlo slatku parodiju tog džonvejnizma – talahasi je sve vreme opsednut nalaženjem još uvek jestivih twinkie poslastica. istina, mogao bi se neko upitati – zašto taj tough guy, opsednut preživljavanjem i nezainteresovan za ostala ljucka bića – prima tek tako u svoje oklopljeno vozilo jednog očito smotanog mladića koji mu ne može biti od veće koristi u bilo kom smislu, ni kao sagovornik, ni kao partner u borbi. a neko bi mogao reći da je to zato što Jesse Eisenberg izgleda kao twink (izraz za mladolikog, bebi-fejs momka, uglavnom gay orijentacije)…

bilo kako bilo, jedno je izvesno – žene su u ZOMBIELANDu tretirane revolucionarnije nego u ijednom zombi filmu za koji znam. nisu to ni plačljive i nesigurne curice (a la kristina klebe na početku filma ZONA MRTVIH) a nisu ni two-gun-shooting bitches (a la kristina klebe na kraju filma ZONA MRTVIH). dve glavne junakinje - Wichita (Emma Stone) i Little Rock (Abigail Breslin) su produkt novih vremena – bezočne iskorištavačice, svindlerke, prejebantkinje, trust-no-one survivalistkinje koje će te prejebati ako im okreneš leđa, a prejebaće te i dok te gledaju u oči.

ako strogo pogledamo SHAUNA, videćemo da on nije bogzna kako unapredio zombi kanon u smislu nekih novih percepcija i dimenzija u tretmanu tog starog horor motiva, i da je to u suštini, iza svih gegova, tek jedna konvencionalna romantična buddy komedija, ljubavni četvorougao koga čine šon, cura, ortak i igrice. njegov najveći doprinos je u tome što je to fino režiran, duševan, zabavan filmić sa nekim šarmantnim glumcima.

ZOMBIELAND je, međutim, značajno ozbiljniji korak u zombi pod-žanru.

ako je romero krajem 1970ih mudro upotrebio šoping mol za svoju hiper-zabavnu akcionu splater dramu DAWN OF THE DEAD, a ako je o'benon pametno iskoristio mrtvačnicu (i atomsku bombu) kako bi oslikao 1980te u RETURN OF THE LIVING DEAD, onda RUBEN FLEISCHER – reditelj ZOMBIELANDa – pogađa u metu kada za središnju (tj. finalnu – onu kojoj sve stremi i gde se sve okončava) lokaciju uzima – zabavni park.

već i naslov explicitno kazuje da je amerika danas – zemlja zombija, a film nam to detaljnije prikazuje. to je zemlja u kojoj vladaju samoživost i bezosećajnost – ovo je sjajno pokazano već u uvodu, u kome nam kolumbus iznosi svoju 'gazi ili budi pregažen' strategiju preživljavanja. ovo je još explicitnije vidljivo onda kada se ove 2 curice pojave, i prejebu obojicu 'muškarčina' (deo smeha je u tome što he-man u sjajnom tumačenju vudija harelsona u ovom 4-uglu ispada najtupaviji i najnesposobniji).

deo te samoživosti je i bezuslovna posvećenost sopstvenom zadovoljstvu – čak i usred apokalipse, moramo da nađemo twinkie slastice! a kruna te samoživosti je samouništiteljska, kontraproduktivna posvećenost zabavi – neka ide propast sveta, nek propadne, nije šteta, samo da se mi iznazabavljamo i iznazajebavamo - dok brod tone! ovo je više nego očigledno u kulminaciji filma koja se zbiva upravo u nekakvom zabava-lendu. ne baš diznilendu, ne bi oni nikad dali prava – ovo je nešto konvencionalniji zabavni park po sadržajima, samo što su svi veći i luđi i sjajniji no igde u americi, i zato je baš taj pacifički fanlend finalna destinacija ovih izgubljenika, lutalica, preživljavača koji nemaju za koga ni za šta da prežive.

znači, ZOMBIELAND je jedan genijalan prikaz ludizma kao jedne od dominantnih crta današnje amerike (a i šire – jer deo sveta u kome obitavamo već je amerikanizovan iznutra, po težnjama, ako već nije spolja, po hardveru tj. šansama za te istovetne težnje) i to je tim lepše i subverzivnije što svoju kritiku zemlje zombija, celebrity culture-a (kroz sjajaj kameo bila mareja, as himself, o kome svi pričaju) pohlepe i sebičnosti uspeva da plasira kroz film koji je i sam – zabavan, i ide ka statusu blokbastera ili barem retko viđenog uspeha za jedan horor film, privlačeći sebi nove horde i legije zombija preko čijih glavica će preletiti ovo moje čitanje.

elaboraciju ove metafore zabavnog parka, video igrica, selebritija i dr. momenata prisutnih u filmu ostavljam za neki esej: za sada i za ovde, neka bude dovoljno reći da je ZOMBIELAND vrhunski zabavan, sjajno napisan, režiran i odglumljen hororčić sa čitavim nizom prizora kakve može da kupi samo pristojan budget. a vala, posle tuceta i tuceta jeftinih zombi apokalipsi-u-mom-dvorištu sa par desetina drugara nabrzinu našminkanih u zombije (ZONA MRTVIH), zaista je okrepljujuće videti jedan film koiji ima ne samo duh i nešto na pameti, nego i para da nam pokaže large scale uništenje – hajvej zakrčen napuštenim i slupanim vozilima, pusti gradovi, prazne ulice, kuće koje gore i druge big-budget extravagancije kakve vrlo, vrlo retko imamo priliku da vidimo u zombi-filmovima.

znači, ZOMBIELAND nudi fun-ride, ali i food for thought lukavo sakrivenu iza svoje naizgled hot-dog forme.

žvaćite polagano, i vratite se na još jednu vožnju. možda primetite da film nije tako naivan kao što na prvi pogled izgleda.

RASTUĆA SENKA TAME - Aleksandar Damjanović

RASTUĆA SENKA TAME - Aleksandar Damjanović

Kritika izašla u podlistku BETON br.38 (dnevni list DANAS, utorak 5. februar 2008)

Piše: Dejan Ognjanović

"DO BOLA!"

Aleksandar Damjanović

Rastuća senka tame: Vivisekcija psiholoških motiva horora žanra u filmu i literaturi

izdanje autora,

Beograd, 2006.

Kome da čovek veruje u ova krizna vremena? Postoje li uopšte autoriteti čija stručnost nije pod upitom? I, još važnije, da li neko kontroliše „autoritete“?

Treba li, recimo, sumnjati u reči Darka Bajića, poznatog reditelja i profesora na FDU? U svojoj recenziji knjige Rastuća senka tame prof. Bajić piše: „Nikada do sada nisam pročitao izazovnije štivo koje (psihološki dedukujući) objašnjava kodekse žanra...“, i zaključuje: „I zato reditelji koji hoće da postanu bogovi ovu knjigu moraju pročitati i moraju joj verovati“.

Zar da ne verujemo drugom recenzentu ove knjige, Jovici Paviću, čije ime nije slavno kao Bajićevo, ali bi titule docenta i šefa katedre za glumu Fakulteta umetnosti u Prištini trebalo da nam ulivaju poverenje? On knjigu naziva „malim remek-delom u oblasti koja nije autorova primarna vokacija, ali je njegovim prethodnim delima, a ovim posebno, postala bespogovorno.“ Dr Pavić hvali i Damjanovićevo „vladanje alatima filmske umetnosti, njenim fenomenom i strukturom u najširem smislu“ i tvrdi da autor stiže „do granica do kojih mnogi filmski teoretičari nisu uspeli da stignu“. Tvrdeći da se ova knjiga „nameće kao priručnik, literatura prvog izbora“, Pavić poentira: „Toplo preporučujem ovu knjigu i nastavnicima i studentima naših umetničkih fakulteta na kojima se studira iz oblasti filma, filmske produkcije i scenarija“.

Na žalost, knjiga Rastuća senka tame Aleksandra Damjanovića je remek-delo amaterizma, neznanja, proizvoljnosti i haosa koji studentima može biti od koristi jedino kao zabavnik čijim će se citatima smejati na odmoru između predavanja.

Jezik je napregnut do pucanja nakaradnim tuđicama: zbivanja „emaniraju ambigvitetom“ (10), svesnost je „derivirana“ (22), E. A. Po je „potpuno demoliran“ (!) smrću voljene žene (57), „eksploracija“ je učevniji izraz od istraživanja (73), „zec se dekompozira u kuhinji“ (79), nadmoćnija je „pervazivna snaga“ (89), uloga pola „postaje sve permeabilnija“ (92), uspeh nije ustoličio nego „tronizovao“ Karpentera, a neophodno je i da se „re-uspostavi“ (!) odnos sa našim telom (100). I tako do kraja, ko izdrži.

Rečenice su duge, glomazne, razgranate, sa rogobatnim frazama koje ništa ne znače i sa intruzivnim (da stavimo i mi jednu tuđicu!) komentarima koji razbijaju misao:
„Egzegeza ovog žanra, bilo literarna ili filmska, eksponirana je ambijentom (koji nema toliko evolutivno vremensku koliko univerzalnu semiotičku signifikantnost) u kome dominira ili eksplicitno gotska atmosfera sa dijaboličnim kreacijama ne-bića satane (jer je ono uništivo i privremeno), preko svedenborgijanskih koncepcija o dvostrukoj virtuelnoj realnosti koja je s onu stranu Raja ili Pakla (ili obratno)...“ (str. 18)

Ili: Stiven King „nadmoćno koketira sa sposobnošću visceralne cerebralizacije homo sapiensa“ (47)

Šta god to značilo!

Kada pogledamo ovako loše baratanje jezikom, sa konfuznim rečenicama i razmetljivim (a praznim) frazama, ne možemo a da ne pomislimo kako je Srpski psiho najzad dobio svog Srpskog psihijatra! Ali ono što se može oprostiti dvojici dvadesetogodišnjih hevimetalaca teže se može pojmiti kod jednog akademskog građanina!

Damjanović možda nije rođeni pisac, reći će neko, ali je ipak - stručnjak?

Za horor, za tematiku žanra, pa i za film uopšte, on to svakako nije. Već u prvoj rečenici svog dela on najvećeg horor pisca XX veka, Hauarda Lavkrafta, naziva „Haroldom“, a kasnije kuburi sa prezimenom, pa ga na str. 54 više puta naziva „Lovkroft“, dok na str. 58 u istom pasusu autor pominje i „Lavkrafta“ i „Lovkrofta“!

Autor romana Psiho se na strani 37 zove Ričard Bah, na strani 44 se razvija u Ričarda Bloha, ali u ispravni oblik, Robert Bloh, evoluira tek na strani 84!

Vrhunac (ili dno) u moru materijalnih grešaka autor postiže kada film Petak 13. ne samo pripiše Džonu Karpenteru, nego ga i poistoveti sa Noći veštica, valjda verujući da je to jedan te isti film: „Petak 13 (Halloween) je najveći uspeh u njegovoj karijeri...“ (96), prosvetljuje nas dr Damjanović.

Pišući o jakim ženskim likovima u hororu, autor taj trend zapaža tek od Umirene jagnjadi (1991) i analizira niz drugorazrednih trilera (ne horora!), a potpuno zanemaruje pravi početak pojave jakih žena u hororu, sa filmovima Noć veštica i Osmi putnik punih 13 godina ranije.

Damjanovićeva svest o vremenskom sledu i kulturnoj evoluciji toliko je maglovita da razlika od 13 godina za njega nije velika: On govori o „viktorijanskom“ stilu Bajrona (!), Šelija (!!) i Svifta (!!!) (59), za Stokerovog Drakulu tvrdi da je „nastao sredinom 19. veka“ (65) iako je roman objavljen 1897, a Ničeovu „estetsku kritiku moderne umetnosti“ datira na početak XX veka (22) iako je siroti filozof umro 1900.

Njegovo neznanje o filmu pokazuje se kada, govoreći o filmovima Rodžera Kormana, ustvrdi da „nas efektna upotreba kolor-tehnike vraća korenima ranog nemačkog ekspresionizma“ (43) - koji su ne samo bili crno-beli, nego su svoje glavne efekte bazirali na toj činjenici. On brka filmske termine „McGuffin“ i „whodunit“ (49), a analize filmova variraju. Nekad su na nivou osnovnoškolskog sastava (Maska crvene smrti je „sa stilskog i estetskog aspekta lep za gledanje“, 43). Mnogo češće, usiljene su do tragikomičnih vrhunaca, recimo kada pokušava da nametne biblijsku dimenziju Apokalipsi sada, pa mu taj galimatijas kulminira u sumanutoj rečenici: „Put ka Meki kroz reku Stiks ispunjenu Hristovom krvlju“ (62), čiji neznalački eklekticizam uspeva da besmisleno sjedini islam, staru Grčku i hrišćanstvo.

Aleksandar Damjanović je knjigom Rastuća senka tame ispoljio nesposobnost preglednog i akademskog izlaganja građe: konfuzne misli u nepreglednim i apsurdnim rečenicama; poglavlja knjige poput nasumice nabacanih eseja bez nadovezivanja ili jasne vodeće teze; ne postoje fusnote; što je još nepriličnije autoru ovog ranga, Damjanović proizvoljno navodi naslove filmova (npr. Ralje, a ne Ajkula).

Sjajan primer dajete studentima, prof. Damjanoviću! Da citiram iz recenzije Darka Bajića: „Ova knjiga je do bola!“

Možda, ipak, ne treba verovati baš svemu što nam profesori kažu, jer ovoliki amaterizam, neznanje, nepismenost, odsustvo opšte kulture, nepoznavanje filma i horor žanra zaista - bole!

Toliko je prostora bilo u BETONU – međutim, pošto je ova užasno nestručna i nepismena knjiga krcata budalaštinama, morao sam da napišem bar još jedan tekst kako bih nabrojao bar sve one najkrupnije.

Taj tekst, pod naslovom Psihijatrov tupi skalpel, napisan za web magazin POPBOKS, imate ovde.

A sada ga prenosim i na blog.

Psihijatrov tupi skalpel

Knjiga s podnaslovom „Vivisekcija psiholoških motiva horor žanra u filmu i literaturi“ pokušava da se bavi seciranjem psiholoških motiva horora. Hvale vredan poduhvat, bar u teoriji. U praksi, nakon uvida u knjigu, možete s razlogom pomisliti da se autor, psihijatar po struci, posekao skalpelom tokom vivisekcije i dobio groznicu izazvanu trovanjem nekrotičkim materijalom

Dejan Ognjanović

Ovoj "studiji" se, pored ostalog, mogu zameriti nedovoljno faktografsko (ali i suštinsko) poznavanje materije kojom se bavi (horora kao žanra, ali i filma uopšte), proizvoljne analize filmova i romana, haotičan redosled tema, gubljenje fokusa i lutanje – kako izvan granica žanra, tako i izvan domena psiholoških motiva – rogobatan i anglifikovan jezik, nejasne rečenice sa čestim subjektivnim nametanjima, neakademski ton i odsustvo elementarne forme za tu vrstu pisanja (nema fusnota, bibliografija nepregledna, naslovi prevedenih knjiga i filmova navode se u autorovom slobodnom i često netačnom prevodu…).

Već u prvoj rečenici Aleksandar Damjanović citira izvesnog Harolda Lavkrafta (upućenima u horor poznatijeg, ipak, kao Hauard). Drugde u knjizi ovaj klasik žanra mutira u Lafkrafta, Lovkrofta i slično. Ameri bi rekli: "He lost me at 'hello'"! Ime autora romana Psiho Roberta Bloha čas glasi Ričard Bah, čas Ričard Bloh. Od Damjanovića možete doznati i da su Noć veštica (Halloween, 1978) i Petak trinaesti (Friday the 13^th, 1980) jedan te isti film, te da je Glad za krvlju (1983) režirao Ridli Skot, a ne njegov brat Toni.

Dobro, reći ćete, možda je materijal mogao biti bolje izučen, ali nećemo valjda profesora obarati na detaljima? Harold ili Hauard, Karpenter ili Kaningem, pevac ili krelac – biće dobro pečenje!

Da pogledamo, radije, njegove teze. Doći do rezultata vivisekcije teže je nego što se čini, jer je knjiga pre skup nasumično nabacanih eseja nego linearna, logična struktura s preglednim razvijanjem jedne ili više teza. Nakon poglavlja o Pou i Birsu, Damjanović govori o „Filozofiji užasa u filmskoj umetnosti“ – na primeru Apokalipse danas, filma koji čak i nije horor. Odmah zatim se vraća u 19. vek Stokerovom Drakuli i njegovim (kasnijim) filmskim inkarnacijama, a s te teme skače na 'Ključne režisere horor filmova 70-ih godina'. Psihijatar dalje piše o „umetnosti horor vesterna“ Džona Karpentera, reditelja sa zanemarljivim prisustvom „psiholoških motiva“, a ni rečju ne pominje Vesa Krejvena, čiji filmovi prosto vrve od njih. Samo serijalu Strava u Ulici brestova i njegovom tretmanu snova-košmara, očinskih figura, odnosa deca – roditelji, procesa sazrevanja, prihvatanja principa realnosti i drugih psiholoških motiva mogla se posvetiti čitava studija, ali Damjanović zaboravlja temu knjige i radije piše o „horor vesternu“.

Ako se probijemo kroz rogobatne rečenice pune nepotrebnih tuđica („Hičkok ostaje večni mileston za svakog filmofila…“, str. 86) i kroz poglavlja koja lektor nije ni taknuo, doći ćemo do deonica koje izražavaju uopšten stav o hororu:

"Najdestruktivnije sile kolektivne, a možda i arhetipske senke oslobađaju se u savremenim ratovima. Horor žanr je virtuelni simulakrum tih ratova. Neprijatelj se dehumanizuje i pretvara u demone, monstrume, na koje projektujemo sopstvenu senku i tako opravdavamo njihovo uništenje. Jedno od pravila savremenog horor diskursa je da ne treba preslikavati zlo već stvarati pojam o zlu." (str. 113)

Nažalost, ova smela teza ničim se ne argumentuje niti dalje razvija. Neki delovi knjige direktno negiraju vrednosti horora: "(…) moramo zapaziti da u obilju fabrikata žanra strave i užasa postoji ipak relativno mali broj autentičnih stvaralaca koji sa estetske, odnosno umetničke strane opravdavaju egzistenciju ovog žanra" (str. 139), dok se njegovi ljubitelji identifikuju s mentalno obolelim osobama: "Ova vrsta publike je posredstvom kompletnog voajerizma u stanju 'dečje psihokrizije', uronjena u sopstveni unutrašnji svet antisocijalnih želja, dok se spolja prerušeni reprezentuju kao osobe koje traže izvore uobičajene zabave." (str. 134)


Na lošem poznavanju žanra, sumnjivim logičkim kalamburima i proizvoljnim tvrdnjama ne može se graditi nikakva teza, pa je otud sramnije što ovu u svakom pogledu amatersku knjigu studentima filma najtoplije preporučuju njen recenzenti Darko Bajić i Jovica Pavić, docent i šef katedre za glumu Fakulteta umetnosti Priština. Avaj, čak i njihov prosečan student napisao bi stručniju i smisleniju knjigu od dr Damjanovića.

Posebno skrećem pažnju na komentar ispod prikaza na Popboksu, po svemu sudeći od strane samog autora, Dr Damjanovića, i to skoro dve godine nakon objavljivanja tog prikaza.

Dakle, u komentaru koji možete videti ispod mog teksta piše:

Poslao: A Damjanovic [damal64@yahoo.com]

2009-10-12

11:53:03

Zao mi je sto je nasem eminetnom anglofilu,cistuncu srpske transkripcije, kriticaru za koga niko nije cuo, vulgarnom provincijalacu dopusteno uopste da pise.Covek cija (pseudo) kreativnost izrasta iz samofrustracije i sopstvene mesijanske (ne)moci da bude jedini zivi poznavalac horor filma neophodan je odgovor. Dobri D. O. uskoro ce u nekom od casopisa izaci moja opservacija Vase (mada vi ne zasluzujete ovo veliko slovo)knjige koja ima disocirani, shizofreni naslov(sic!)(zaboravih koji) uz , verujte eminetnu psihijatrijsku analizu vasih pomerenih tlapnji. Naslov ce biti: Ostri sklapel vulgarnog provincijalskog kriticizma. Uzivajte dok moje citanje vase abazurne i prostacke knjige ne bude zavrseno. Mada- sto bi rekao Sartr-uzasno mi je muka od nje

PUT NA JUG: MY BIG AMERICAN ADVENTURE (7)

REPORT 7

U kome se opisuju moje avanture na američkom jugu: poseta državama misisipi, alabama, lujzijana...

Konkretno, u ovom nastavku:

- kako sam dospeo u misisipi, gde i kod koga sam odseo

- kako sam se izgubio u južnjačkim šumama kasno uveče sa idiotom od vozača

- kako sam umesto HELBOJA imao horror in vivo!

1. Otkud ja u Misisipiju?

Naravno da ima i atraktivnijih i meni lično poželjnijih destinacija, pre svega Nova Engleska, ili Mexico o kome još uvek sanjam (Teotihuacan...). No, za sad još uvek odlažem da na ta mesta idem sam, i nadam se (sve jalovije) da ću naći neko, kao, društvo. Do tog momenta, moja domaćica Stephanie mi je ponudila da joj se pridružim na putešestviju koje je ona isplanirala.

Stephanie je jedna od dve 'domaćice' (host) sa kojima se u poslednje vreme često viđam, a sve to preko USA Host Family programa u I-Houseu. Prvobitno mi je bila dodeljena jedna druga familija, i kod njih sam išao na 2-3 večere i jedan sastanak Book Club-a; no, oni ispadoše previše normalni, i zauzeti, i već par meseci mi se nisu ni javili (update: žena je bila relocirana u Makedoniju na nekakav program pomoći tamošnjem tranzicionom sudstvu – ne pitaj!). Paralelno sa njima dobio sam i druga 2 kontakta: Stephanie, i Liz (o potonjoj, neki drugi put).

Sa Stef sam se u početku viđao isključivo u bioskopu; pošto i ona voli filmove, tu smo se prvo našli. Takođe, ona je usred razvoda, kuća joj je ionako mala, i spada u nižu-srednju klasu (čitaj: sirotinja, bar za američke pojmove), tako da u njenom slučaju - ništa od poziva u kuću, večera, proslava, itsl. Za te svrhe mi je Liz k'o poručena. St. mi je, međutim, vrlo brzo postala najzabavniji i najbliskiji host: ona je poetesa (istina, srednje-slaba), skroz nekonvencionalna, ima oko 55 godina, oblači se ko da ima 25 (ali u beat fazonu, minići, iskrzani jeans, prastare patike...), i ima najmanje 3 ljubavnika, istovremeno (tj. u istoj nedelji, ali u različitim danima, ili barem terminima).

foto: Stef i ja

Ima 2 sina, 23 i 16, koja nisam sreo; stariji je, po njenom opisu, punk-dekadent sa irokez-frizurom, radi u CD prodavnici, pije, i sa njom jedva da govori. Za mlađeg je daleko više vezana, do nivoa patološke razmaženosti (iz njene priče, između redova već slutim nesamostalnog psiho-invalida); recimo, svi naši planovi i programi i susreti se vrte oko njegovog pokupljanja kolima iz škole (iako je to na ne više od 10 minuta biciklom do kuće)... U svakom slučaju, ubrzo smo počeli da zajedno idemo u šetnje po okolini; obično ona dođe po mene kolima ispred IH pa se odvezemo do nekog brda, ili parka u okolini, i onda cunjamo po stazama i gledamo šta se ima gledati (a stvarno ima; ovo je prelep deo Kalifornije).

Za divno čudo, iako smo prilično različiti kao ličnosti, nekako uspevamo da razgovaramo sve to vreme i da to bude živo i zabavno i nimalo nategnuto; sa ostalim hostovima je najčešće zamorno tražiti neku sredinu i zajedničke teme; sa St. nekako nemam taj problem, čak i kad je priča o relativno nezanimljivim stvarima. Posebno smo se zbližili kada me je tokom februara i marta vozila i pratila na čak dva horor film festivala; iako ne voli horore, i nije nijedan pogledala u zadnjih 20 godina, pristala je da mi se pridruži samo zbog mog društva, i nije se pokajala. Bilo je zabavno (update: recimo, samo zahvaljujući njenom društvu, i auto-prevozu, mogao sam da u San Francisku pogledam festivalsku pretpremijeru filma HAUTE TENSION za kojim sam izgarao, i koji se zaista i pokazao izvanrednim skoro-pa-remek-delom, a koji – da sam zavisio od gradskog prevoza – nikad ne bih na taj način, u bioskopu, u super društvu, premijerno pogledao!)

I tako, tih dana festivala, pomenula mi je plan da ide na Jug. Ona je inače zadrti vegetarijanac, hipik, idealista, i... posvećenik za očuvanje humki od školjki (shell-mounds) koji su sveta mesta i 'groblja' pradrevnih indijanaca u ovim krajevima. Na amer. jug je rešila da ide da bi obišla neke druge humke, i tragove nekih drugih indijanskih kultura. Mene lično oni nimalo ne zanimaju: Asteci i Maje su 'moji ljudi'; ovi kojima se St. zanosi su, za mene, obični zemljoradnici/stočari/lovci, mold-huggers koji nisu prišli ičemu višem od pukog preživljavanja i obožavanja mehanizama koji to omogućuju (Sunce, Mesec, Plodnost, Reka, Voda, bla bla), sve to na krajnje primitivnom i benignom nivou.

Pa opet, rekoh - što da ne? Uz dobro društvo i to može da bude zanimljivo. A da košta mnogo - neće. Povratnu kartu sam platio 235 $ i to je praktično jedini veći trošak koji sam imao za ceo put. Besplatno noćenje i hrana kod brata jednog njenog prijatelja-pesnika, u Cantonu, blizu Jacksona (glavni grad Misisipija); besplatno vozikanje po toj, i okolnim državama rent-a-karom koji plaćaju ona i njen 'boyfriend' (64 god), itd... Dakle, mnogo iskustava i novih prizora, za male pare - budala bih bio da sam odbio. Srećom, moj instinkt je bio jasan: IDI!

Avion nam je poletao u 6. ujutro, u petak 02.04. Ona je došla svojim kolima po mene ispred IH, usred noći, i odvezla me do svoje kuće (5-6 km dalje). Odatle do aerodroma u Oaklandu prebacio nas je taxi: tu vožnju ću da pamtim kao jedno izuzetno senzualno iskustvo (skoro sexy): brz, gladak, dobar auto KLIIIIZIIII po savršeno glatkom i skoro-praznom auto-putu, u mraku raaanog jutra, u pravcu svetlećih oznaka na trakama - još malo pa kao vožnja na toboganu... a ja na prednjem sedištu. Predivno.

Na aerodrom smo stigli skoro 2 sata ranije, pa smo posle prijave imali vremena da se malo upoznamo - budući da ovog njenog Johna nisam ranije sreo. Uobičajeno ćaskanje o tome ko si, odakle si, šta si, bla bla, nešto malo o stripovima i hororu, ništa bitno. Čiča ne izgleda baš zdravo (dijabetičar je), lice mu je i žuto i rumeno, ima velike đozluke, blago iskošene oči, bradu, i prednje zube koji još malo pa štrče iz usana. Na ćelavoj glavi je sve vreme imao šeširče kakvo u Srbiji jedino ribari nose, sa prednjim obodom podignutim, tako da je stvarno izgledao kao karikatura blesavog amer. turiste. Prve impresije su mi bile između indiferentnosti i uzdržane pozitive; kao, čiča je ništa posebno, ali izdržaćemo se nekako tih 7 dana bezbolno. Uostalom, Stef ce biti tu, pa ne moram sa ovim da se mnogo zanosim.

Let(ovi) do Jacksona su prošli lagano i bez problema. Presedali smo u Dallasu. Let avionom mi je do sada postao tolika rutina da mi je preostalo samo da zurim kroz prozor i uživam u prizorima ispod. Vreme nam je išlo na ruku od samog starta, i sve do kraja pratili su nas sunčani i vedri dani. Pokušavao sam nešto malo da čitam knjigu o Nan Madolu koju sam poneo sa sobom za ubijanje vremena, ali mi se brzo pridremalo, pa sam nešto malo kao i uspeo da spavnem. U Jacksonu nas je dočekao naš domaćin, Ronnie; on i Stefani su krenuli njegovim kolima, a ja i John smo ih pratili u iznajmljenom autu. Iz domaćih filmova sam nekako rent-a-kar uvek zamišljao kao neku minijaturnu olupinu, nekakav sirotinjski daj-šta-daš fazon. Ala sam glup. Vozili smo se u super dobrom i besnom autu (ne pitajte za model, nemam pojma, ali je velik, brz, udoban i sa svim džidža-midžama kojima se nesrpski auti odlikuju, uključujući automatske prozore i tako-dragoceni air-condition).

Prve impresije: Misisipi je velika, a prilično retko naseljena država; rekoše mi da ima samo 3 miliona stanovnika. To se i vidi. Jackson je jedini veliki grad, ovo ostalo su sve varoši, i ogromna prostranstva pod šumama i farmama i malim naseobinama. Močvare jedva da sam video; ali zato šume! Šume, u svom zelenom sjaju svežeg, mladog prolećnog zelenila! Drveće na sve strane. Šta ćeš više od života?

foto: Ronnie, neizlečivi pušač

Ronnie je dežmekasti čikica, sa stomačićem, i zalizanom crnom kosom; ima oko sebe nešto blago ljigavo, ili barem creepy, naročito kad saznadoh da se nikad nije ženio, i da je lečeni alkos (baš kao i Stefani i John!), te živi sam u toj kući u Cantonu. A kuća je velika, sa spratom, i pogolemom avlijom, i imanjem iza. Kuća je daleko od naselja, skoro 40 minuta vožnje od Jaxona, skroz u dubini kantrisajda, iza velike šume i veštačkog jezera, sa nekolicinom kuća raspoređenih okolo, komotno razbaškarenim po bregu, i pristojno udaljeni jedna od druge. Njegova, istina, nije ni nova ni straobalno bogata kao okolne vile, ali je prijatna na onaj seoski način. Stara, sa fasadom od drveta, prostrana. Meni su dodelili veliku sobu na spratu, u kojoj ponekad spava njegov nećak, Bill.

foto: Ronnie's home in Jackson

Odmah po pristignuću, i kratkoj turi po velikom dvorištu, bacili smo se na džonjanje, jer čekalo nas je užurbano veče. He he, nismo ni slutili koliko. Elem, te večeri su Ronnie i Stefani planirali da idu na sastanak Drunkards Are Us u Jaxonu, a ja i John smo, na moje ubeđivanje (treba li uopšte reći?) krenuli na premijeru HELLBOYA. I tako, posle sat i po nužnog sna, krenusmo u avanturu. Umesto dugo čekanog akcionog horora, dobio sam mnogo ređi i neočekivaniji horor, in vivo.

2. Horor bez pare

Dakle, plan je bio da John i ja gledamo HELLBOYA u 19 h, dok Stefani i Ronnie ispovedaju svoje životne alkoholisane priče pred strancima. Pošto je Alko-miting počinjao u 19.30, zamolili smo da Ronnie vozi ispred i da nama dvojici pokaže gde je u gradu bioskop. Šta ćeš lakše? Već sam se radovao- ala ovaj dan ide glatko! A kad sam kretao iz Berklija bojao sam se da ću dugočekani film verovatno videti tek kad se vratim nazad, nedelju dana kasnije! Kako zgodno da je ispalo da već prve večeri postoji i vreme i volja s njihove strane da mi se udovolji i odvede me se u bioskop! Bogovi me vole, itsl. He he he.

Kasnili smo u startu, jer smo krenuli oko 18.20 h.

No, sve je bilo OK dok smušenjak za volanom nije, čim smo sa šumskog puta izašli na highway, uspeo da IZGUBI iz vida auto pred nama. Dozvolio je da se bar 3-4 vozila ubace između nas, a kad je onda jedno od njih skrenulo negde, on je skrenuo za njim. Pre nego što sam stigao da reagujem, da pitam – ama, zašto to, itsl, bilo je već kasno. Dok smo se vratili na auto-put, naš vodič je bio bar milju ispred. Na hajveju nema zastajkivanja (mnogo kasnije saznali smo da su tek ispred bioskopa shvatili da mi nismo iza njih). Dobro, OK, veče je, John ima 64 godine, nosi naočari, pratiti zeleni auto u sumrak kad se dnevno svetlo na zalasku meša sa veštačkim osvetljenjem nije laka stvar... Ne zameram previše. Ali... Već je bilo prošlo 19.10 h. U svom neizlečivom optimizmu nadao sam se da ćemo nas dvojica, sami, uspeti da pronađemo bioskop, i stignemo barem za projekciju od 19.30 (koju sam zapazio u rasporedu u novinama).

foto: po danu, ove šume deluju krajnje benigno

Vrlo brzo sam shvatio nerealnost tog očekivanja. John ne samo što je dozlaboga smušen i nesiguran u sebe, već je i jeziv paničar. 'I... I think I'll just turn and go back now... I really do...' Ja sam insistirao da vozi dalje, da je glupo vraćati se sad kad smo već došli do grada – pa jebem mu, valjda nismo toliki bolidi, naći ćemo bioskop i sami, Jackson je daleko manji od Niša. Loš detalj u priči, br. 1: John nema sa sobom, a ni inače, mobilni telefon. Kad smo stali na jednu pumpu, i on pokušao sa govornice da dozove St, ispalo je da je njen mob – isključen! Žena štedi pare, neće da troši baterije! OK. Ubedih ga da stanemo negde, ja ću da se raspitam za bioskop. Pošto nismo jeli otkako smo stigli, stadosmo u neki fast-food joint. On je sebi kupio piletinu (što je jedino što su tu prodavali); meni je od pilića malo muka, pa ne uzeh ništa. Curica za pultom nam reče da je bioskop vrlo blizu, niz put, nema da omašimo. Super, rekoh, ipak je sve OK. Malo saspensa i malo odlaganja, ali na kraju ipak – hepi end. He he he.

Kad s auto-puta spazih veliko svetlo bioskopa, pa još naslov HELLBOY na njemu - svetlo me ozari. Istina, do tog trena već je bilo kasno i za projekciju od 19.30, ali ako ima u 20.00 – biće ko poručeno. Parkirali smo se, i ja otrčah do blagajne. Od sreće, bio sam voljan da častim i Johna za kartu. Kad ja tamo a ono – međutim! Kurac, sine. Sledeća projekcija počinje u 22.10!!! E, jebem ti selo! Znači, vrte samo 1 kopiju, u 2 sale, sa razmakom od pola sata, i to je to. Dobro. What the hell. Šalili smo se. Pokušao sam da muški prihvatim ovaj poraz. Kao, trudili smo se. Kao, učinili smo sve što smo mogli. Kao, važno je učestvovati. Sutra je novi dan, i tako to.

Ništa, krenemo mi nazad. U naivnom ubeđenju da je naša avantura gotova, i da ćemo kod kuće (tj Ronija) večerati, sačekati ovo dvoje, i ispričati im šta je bilo. U tom trenu ja još nisam imao pojma KOLIKI smušenjak me vozi.

Dok smo bili na autoputu, sve je bilo OK. Kako i ne bi, kad je sve ravno i glatko; i debil ume tu da vozi. Problem nastade kad je trebalo da se na raskrsnici odlučimo za jedno od 5-6 skretanja/izlazaka sa autoputa. Meni sve to izgleda isto, uostalom, niti sam vozio tuda, niti sam obraćao pažnju dok je ovaj vozio. To je cena moje pasivnosti (kao putnika), i mog poverenja (kao neizlečivog optimiste). Moron je, naravno, uzeo pogrešno skretanje. To smo shvatili posle 15-20 minuta, kad se nađosmo u definitivno i nesumnjivo nepoznatom krajoliku. Posle još par pokušaja, naiđemo na nekakvu prodavnicu/roštilj kraj puta. Kreten izađe da pita ljude da li možda znaju našeg domaćina. Ne znam samo kako je to mislio da izvede budući da – Loš detalj u priči, br. 2: moron nije zapisao adresu. Štaviše, nije mogao da se seti ni imena našeg domaćina! Slušao sam ga iz auta kako muca 'I don't remember his name, I really don't...'

foto: IDIOT, john

Ja sam sa imenima očajan; pola mojih studenata ja posle dva semestra i dalje ne znam po imenu; u I-House pamtim ne više od 10 imena među 3-4 tuceta koja sam 'upoznao'. Na svu sreću, ne znam ni sam kako i zašto, Ronijevo ime sam upamtio (možda zbog Linčovog nesnimljenog Ronnie Rocket filma); da stvar bude totalno zapanjujuća, na ulasku u kuću, tog dana, zapazio sam kraj ulaznih vrata natpis 'The Davis House' i neku godinu ispod. Dakle, izađoh iz auta, i rekoh južnjacima okupljenim oko zbunjenog Johna: ''Ronnie Davis is our host!'' 'A, Roni!' nasmeja se jedan od ovih. 'Pa to mi je komšija! Živi sto metra od mene. Nema problema, evo kako ćete tamo da stignete...' On poče da objašnjava Johnu, a ja se isključih, u sebi se zahvaljujući sticaju okolnosti koji nas je, usred ove šumetine, od svih mogućih ljudi - bacio baš pred Ronijevog komšu.

OK, priznaću, bilo je i trunke mazohizma u mom ne-praćenju uputstava koje je komšija davao Johnu. Ja sam antitalenat za snalaženje u prostoru, pa rekoh – neću ni da se opterećujem pamćenjem toga. Što bih, kad imam vozača? I te kakvog!

Odemo mi odatle. Dvajes minuta kasnije, nemamo pojma gde smo, ali očito vrlo daleko od onog gde bi trebalo da smo. Čak i nakon detaljnih uputstava, kreten je uspeo da se negde zajebe, i ponovo smo – u sred ničega. Pazi, nije to naseljeno mesto gde smo se izgubili. To su šume. Poneka farma ili kuća sa strane puta, dobro ograđena, i to je to. Nigde prodavnice, trafike, javne radnje, govornice... Samo drveće, i mrak. Blair Witch, indeed.

Da li sam se uplašio?

Ne. Nimalo. Štaviše, počeo sam da se zabavljam, i jedino sam morao da se trudim da to sakrijem od Johna. On se nije zabavljao. Štaviše, postajao je sve nervozniji.

Pazi, posmatrao sam situaciju razumno: ovo je Amerika. Blair witch notwithstanding, ovde pametan čovek ne može da se izgubi. Čak ni kad ga vozi idiot. Pre ili kasnije, mislio sam, naći ćemo neki izlaz. Do tada, uživaj u avanturi. Benzina ima ko pleve, ionako ne plaćaš ti, a rezervoar je pun. Može nam se da se vozikamo, od filma za to veče ionako nema ništa, a šta ćemo kući tako rano? Malo avanture nije na odmet. John nije tako posmatrao stvari. Bio je nervozan. Bilo ga je blam. Njegova muškost je bila u pitanju – tek narednih dana sam shvatio puniju sliku tog aspekta njegovih ego-tripova, post-mid-life kriza, nesigurnosti, itsl. Nije znao šta da radi. Postajao je očajan. Sa inteligencijom tipičnog davljenika u živom pesku, trzao se ko blesav i pomagao pesku da ga još brže i dublje proguta. Ja sam bio tu kao glas razuma, da ga sprečim da uradi nešto glupo. Počeo je da vozi prebrzo, ili da naglo koči, ili skreće, i čini brojne druge početničke, nervozne pokrete. Nisam hteo da s ovom budalom završim u jarku, pa podelih malo svog unutrašnjeg mira s njim, tešeći ga i ubeđujući da je sve OK, i da mora da smo blizu.

Onda videsmo jedan auto kako izlazi sa sporednog puta. John mu je valjda svetlima dao znak da stane, šta li, tek – ovaj stade. John izađe i ukratko objasni situaciju, preklinjući za bilo kakvu pomoć. Onda se vrati u kola. Ovaj drugi pođe onim istim putem s kojeg je došao, a John pođe za njim.

Gde ćemo, rekoh.

Pa, za njim.

Gde?

Ne znam.

Zašto ga pratimo?

Pa... rekao je da pođemo za njim.

Auto ispred nas je išao prašnjavim zabačenim putem ka nekoj farmi ili kući udaljenoj od puta. Oblaci prašine dizali su se iza njega i obavijali nas kao neki zlokobni ogrtač.

E, tu sam se već pomalo uplašio. Video sam ovakve scene u 300 horor filmova. Čovek koji naizgled želi da pomogne – a ispostavi se da je član kanibalskog/satanističkog/ludačkog klana. Mislim jebote, idemo usred noći za nepoznatim čovekom, sporednim putem ka zabačenoj kući usred šume – ne znajući ni ko je ni gde nas vodi – samo zato što ''He told me to follow him!'' Došlo mi u tom trenutku da samog sebe klepim šakom u čelo, ili čak i da zamolim ovoga da me pusti da izađem iz kola. Bog te mazo, da je ovaj lik ispred nas bio neki Ed Gein, niko nam nikad ne bi ni ušao u trag! Ni mi sami ne znamo gde smo, a kamo li ostatak sveta, iz kojeg smo izašli čim smo napustili auto put.

Ispade, ipak, da nas ovaj vodi u – crkvu. Baptističku. Uvede nas unutra, tačnije – u stan pastora i nj. žene. Pokušaše i sa njihovog telefona da dozovu bilo Ronija bilo Stefani – ali oba ova lečena alkosa držala su svoje mobilne ISKLJUČENIM! Zamisli imbecile - čak i kad je moralo da im bude jasno da smo izgubljeni i da možda pokušavamo da ih nađemo... Onda počeše da traže po imeniku, nadajući se da iskopaju Ronijevu adresu. Da je samo idiot zapisao jebenu adresu na kojoj odsedamo svega ovog ne bi bilo. Zvali su nekoliko R. Davisa iz knjige, ali ni jedan nije bio naš. Šta sad? Tom, naš spasilac, posla Roniju poruku na mob, u nadi da će ovaj da je primi, i odgovori. Poruka je bila, da ga čekamo u nekoj kafani u Kentonu. Tom se ponudi da nas odveze tamo. To je inače bila Johnova imbecilna ideja: zbunjen i izgubljen, insistirao je: samo nas odvedite negde gde ima telefon, i da se sedne i popije sok dok čekamo, i nema problema. Između redova, čuo sam cviljenje: ''Mamica će doći; mamica neće ostaviti svog malog Džonija...''

OK. Krenusmo za Tomom. Pratili smo ga sve do Kentona, relativno-obližnje palanke, i do otprilike jedinog lokala u mestu koji je otvoren posle 22 h. I odatle pokušasmo da dozovemo mobilne, ali bez uspeha. U međuvremenu sam malo porazmislio dok smo se vozili, i shvatio jedno. Ako pustim da Tom ode, a mi ne uspostavimo kontakt sa Ronijem, i ako ostanem sam sa Džonom – najebali smo. Možemo mi u tom lokalu da presedimo celo veče, a da se ovi idioti ne sete da uključe mobilne; a posle fajronta, gde ćemo i šta ćemo onda? Zato predložih: a što ne bismo otišli u policiju, i tamo tražili adresu Rona Dejvisa? Jeste malo extremno, ali fuck, imamo li razumnu alternativu? Oni shvatiše da je tako. OK, kaže Tom; idemo u šerifov ofis. Ho ho, mislim se u sebi; ovo će da bude zabavno. Imaću najzad priliku da uživo, a ne samo na filmu, vidim kako to izgleda. Baš zabavna ova Amerika.

Odosmo tamo. Čekaonica. Na nekoj vrsti interfona pozovemo i kažemo ko smo i šta hoćemo. Kažu da sačekamo, neko će doći da nam pomogne. Ja svratim do WC-a. Vidim pajkane kako sprovode nekog bosog crnca. Čekamo. Podseća me pomalo na bezlično-hladne srpske čekaonice. Posle 5 minuta pojavi se neki grmalj, taman u trenu kad Tomu zazvoni mobilni. Zbog lošeg prijema izađe napolje, a mi za njim – uključujući i pajkana. Ispadne da je to stvarno Roni. Najzad dobio poruku, i rešio da se javi. Moron. U 23 h.

Spas u zadnji čas, taman kad je ona grdosija u uniformi prišla i počela sumnjičavo da nas gleda, kao, kakva sad vi sranja ovde pravite? Roni kaže adresu Tomu, objasni kako se tamo dolazi, i ovaj se ponudi da nas odvede tamo (pošto, normalno, poznaje sve puteve u okolini). S pajkanom se pozdravimo bez mnogo priče, i krenemo za Tomovim autom. Najveći strah mi je bio da ovaj idiot za volanom ponovo ne izgubi ta dva svetalca ispred nas: ako i ovoga izgubimo, jebali smo ježa.

Srećom, bogovima je bilo dosta igrarija s nama za to veče, i do Ronijeve kuće stigosmo bez problema. John samo što nije zaplakao od sreće. Nazivao je Toma 'Samarićaninom', i što jes – jes: čovek je žrtvovao dva sata života i gomilu truda (benzin je u USA džabe) da nam pomogne, čisto zato što mu bilo žao dva izgubljena slučaja koja je smesta prepoznao kao takve. E, sad, da je sve ovo bilo u Srbiji, veče bi se okončalo tako što bi Tomu pozvali u kuću na rakiju i meze, i prepričavali celu avanturu jedno šes' puta do zore. Naravno, da se dešavalo u Srbiji, Toma bi reko: ''A jebem li ga gde taj živi, nikad čuo. Baš mi je žao momci, al sad moram kući jer me žena čeka,'' pa bi razvoj situacije bio malo drugačiji... Uglavnom, ne pozvaše čoveka ni na kafu, ništa; malo praznih reči zahvaljivanja, i to mu beše rastanak.

Skockao sam sebi 3-4 sendviča i obilno se obždrao, dok su se Stefani i Džon grlili i uzajamno tešili, i dok je Džon iznosio sanitizovanu i blago idealizovanu verziju svog ponašanja i emocija te večeri. Ja sam se smeškao u sebi, slušao, i jeo. Potom sam se bacio u krevet, i zaspao ko zaklan. Toliko od horora za to veče.