CRUSH (2009)

*(*)

1+

ovo je jedan beznačajan horor-triler za curice, i zato se njime neću detaljno baviti, jer nije vredan truda.

više je nego očigledno da su jedina ciljna grupa za ovu tvorevinu – devojčice 13-17 godina.

njima je prilagođen 'zaplet', zasnovan na wish-fulfillment situacijama (šta kad bi ti neko ponudio da čuvaš njegovu hiper-luxuznu kuću i zezaš se u njoj sasvim slobodno? šta kad bi u toj kući bila super-zgodna cura koja dolazi da koristi bazen? šta ako ispadne da je ta cura – duh?...).

njima je prilagođena 'strava' – koje praktično i nema, uglavnom su to debilni 'nagoveštaji' (brrrr, nestalo svetlo! mora da je neki duh!) ili jump scares (BU!!! oh, pa to je samo telefon, itsl.) a jedina 'horor' scena sve do pred kraj sastoji se u tome da devojka glavnog junaka bude zaglavljena u kupatilu – duh zaključao vrata i zapušio wc šolju svojim ogromnim ektoplazmatičnim govnom, i sad ova histeriše dok čista i bistra vodica kulja iz wc šolje.

njima je prilagođeno to što glavni plavušan, zvezda fentezi bljuvotine ERAGON, svako malo skida majicu i paradira svojim surferskim torzom, ili se šetka po kući samo u gaćama, itsl.

drugim rečima, sem ako niste praznoglava tinejdžerka i obožavateljka ovog kretena koji ima bizarnu facu 50-godišnjaka sa fejsliftom – ovde nemate šta da tražite. ne preporučuje se za punoletne!

zaplet je debilan – kao, curica pokušala da provali u kuću, slomila vrat na stepenicama, pretvorila se u duha i sad u toj kući gnjavi ovog mladunca tako što mu se ukazuje kao od krvi i mesa. oni se čak malo i pojebu tu – ovo je jedan baš mesnat duh! – ali pred kraj otkrijemo da to možda i nije bilo fizički, nego ga je ona 'opsedala' kroz snove. ne znam samo da li je kroz snove i zapušila onu wc šolju, pošto djevojka sigurno nije bila zaspala na šolji kad je sranje krenulo.

od horora – ni traga, sem debilnih kratkih i nebitnih detaljčića, sve do kraja, koji je debilnost svoje vrste. od duha koji isprva izgleda kao izrazito antipatična devojka, naša zlica se pretvara u duha koji izgleda kao truli leš izrazito antipatične devojke. zapravo, možda i nije duh nego zombi, jer onda ovaj baja krene da se s njom pesniči i da je šutira i da je nokautira, što em je glupo em dodatno ubija 'stravu'. izem ti duha koga možeš da nokautiraš. tako da, ne znam dal je gluplji onaj deo u kome se ništa od horora ne dešava nego moram da trpim beskrajne deonice momkovih rasprava sa devojkom i druženja sa nekim apsolutno idiotskim 'drugarima' – ili je pak gluplji deo kada 'horor' krene, ali u ovom vidu i obliku.

sve u svemu, ovo je gubljenje vremena za svaku osobu iole od ukusa.

samo za kretene i one žanru nesklone, kojima će ove idiotske babarogarije da budu strašne.

IMAGO MORTIS (2009)

**(*)

3-

ovo je mnogo obećavalo: pre svega, zato što sam znao da je moj omiljeni ričard stenli radio jedan od draftova scenarija.

zatim, zato što je premisa, i bez njega, izvanredno napaljujuća.

najzad, zato što je ovo prvi italo horor u dugo vremena koji je actually imao neki pristojan budget, i koji izgleda bioskopskije od bilo čega što je senilni arđento potpisao u XXI veku a o njegovim direct-to-DVD/TV kolegama da i ne govorim. to o izgledu filma bilo je jasno još na kopiji koja se pojavila pre oko pola godine, možda i više, ali koja je – frustrirajuće!- bila dostupna samo na italijanskom. to je tim više iritirajuće jer je ovaj film, kao i avatijev HIDEOUT, zapravo snimljen na engleskom, ali mu se prvo pojavila verzija dabovana na italijanski. sad, kad su eng. titlovi najzad dostupni, pohitah da ga pogledam.

odmah da raspršim napaljivanje, ako za to ocena od 3- nije bila dovoljna: ovo je jedan, at best, srednjački produkt. u njemu ima sasvim dovoljno kvaliteta da se pogleda, ali treba mu prići sa maximalnim oprezom i smanjenim očekivanjima.

premisa je vezana za spravu zvanu thanatoscope, koja služi za beleženje poslednje slike koju upravo-umirući spazi, a koja je povezana sa filmskom kamerom, odnosno njenim dalekim srednjevekovnim alhemičarskim precima, svakojakim okultnim i iluzionističkim, optičarskim spravama. to je sjajna fora koja implicira demonsku prirodu filma, i kojom se sa solidnim uspehom u književnosti bavio teodor rožak u svom FLICKERU (srpski – TREPTAJ), a što je donekle banalizovao karpenterov CIGARETTE BURNS.

svakako, u okvirima italo tradicije, gde je fetišizacija očiju (i nasilja prema njima) dosegla svoje najveće paroxizme u svekolikoj filmskoj umetnosti, ova fora sa vatanjem slike sa očiju umrlog definitivno priziva i vintage arđenta, tj. 4 MOCHE DI VELLUTO GRIGIO (a sprava za prinudno držanje očiju otvorenim, naravno, i OPERU). kad u celu tu čorbu dođe još stenli, sa svojim ozbiljnim ezoterijskim bekgraundom, a koji se demonskom prirodom filma već explicitno bavio u DUST DEVILU (koji mi je svaki dan sve bolji i svaki put kad pomislim na njega, shvatim da je još bolji nego što mi se poslednji put činilo) – činilo se da je ovo formula koja ne može da omane.

e pa, može.

scenario potpisuje skoro tuce ljudi, i vidi se klasična boljka mnogo babica i neizbežno kilavog deteta.

tu ne postoji fokus.

glavni lik – student režije – je nedefinisan, mutav, mlitav, a loš kasting (idiot koji se sve vreme ceri) dodatno potkopava našeg 'vodiča' kroz ovu priču. oko njega cirkuliše još nekoliko curica, sa krajnje nejasnim odnosima – jedna kao da mu je devojka, ali ponašaju se samo kao drugari; jedna druga kao da gleda sa nekom vrstom zavisti na njinu ljubav, ali sve te zapetljancije ostavljene su negde daleko u pozadini zbivanja kao nebitne.

pa šta je onda bitno ovde?

centralni gimmick sa tim thanatoscopom je upravo to – gimmick. jedva nešto više od mekgafina. svi ga jure, svi ga traže, svi bi da ga otmu, a kad ga naš mladi reditelj-wannabe pronađe na mestu na kome bi, čini se, svaka iole normalna osoba prva potražila, počnu akcije oko toga – samo da bi se na kraju otkrilo da to čudo za vađenje očiju naživo, tj. u trenutku smrti služi za jednu bednu, bezveznu operaciju bez ikakve svrhe i smisla. kako ne biti razočaran kad, na kraju, vidite tu fotku proizvedenu tanatoskopom, i kako da se ne upitate: 'i, šta sad? čemu sve to služi, a usto i ne radi?' odnosno – 'zar ovoliki ljudi izgiboše da bi došli do sprave koja slika bednu snuff-sličicu? zar to nisu mogli običnim digitalcem?'

film ima previše likova, prebrzo uvedenih, sa nejasnim među-odnosima – to važi kako za kolege-studente kao i za profesore i druge matore tragače za gimmickom. smisao za naraciju je skoro nepostojeći, scene su prekratke ili –ako su zanimljive- okončavaju se prebrzo, logika iza zbivanja je nepostojeća (niko se ne čudi što grdni neki studenti 'nestaju'!), elementarna motivacija gl. junaka je nedorađena, tokom većeg dela imate utisak da se radnja uopšte ne razvija nego da se vrti u krug – a ovo potonje ne čudi jer, reklo bi se da je reditelj ovoga bio suviše hipnotisan svojim prekrasnim ambijentom stare škole u šumi i njenim podrumima a da bi se bavio – pričom. po tome je ovo još jedan italo hororčić u kome su lepe slike važnije od smislenog zapleta – ali s tom razlikom što on nema muda da prigrli iracionalnost i ludilo svojih italo predaka, nego ejpuje američki stil trilera, a ne ume da ga zaista izejpuje i da pregledno i jasno ocrta svoje junake, motivacije, zaplet i rasplet.

nema tu dovoljno atmosfere da iskupi narativne proizvoljnosti, niti dovoljno italo-style set-pisova da oprostimo mlake junake i ovaj 'da, ali nije bitno' zaplet. posebno iritira posezanje za tipično američkim debilnim jump-scare-ovima: nagli zumovi praćeni preglasnim zvučnim efektima i slične fore za trzanje slabosrčanih zaista su uvredljivi postupci u nečemu što pokazuje određene tendencije znatno ozbiljnije od toga. to ide tako daleko u besramnosti da ovde imamo onu foru iz SE7EN, nedavno sramotno pokradenu i u arđentovom ĐALU, ali ovde u još glupljem obliku: naime, naše momče naiđe u jednoj sobi raščerečenu ovcu zakucanu za sto: dakle, creva joj izvađena, pluća, srce, sve izbačeno, grudni koš zjapi otvoren skroz – ali ne, deco, ako ste mislili da je to sve dovoljno da se ubije ovca – varate se! kad ovaj priđe toj raskomadanoj lešini – ovca trgne svoju odranu glavu ka njemu! BU!!!

avaj, iako ima premisu dostoju FLICKERA i ponešto od stenlijevog toucha (avaj, stenlijev scenario je obilato rirajtovan i malo je od njega ostalo u ovome) IMAGO MORTIS je po svojim ambicijama znatno bliži nemačkoj ANATOMY, samo što još manje deliveruje od tog youth-oriented generičkog no mestimično zabavnog euro-horror produkta. šteta, jer u kastu ima i pojavu džeraldine čaplin, babe koja ne samo što po sebi spooky izgleda (od čega je vrlo malo iskorišćeno!) nego iz njenih očiju nas gleda direktno u lice jedan od najvećih filmmejkera ikada (džeraldina zapravo izgleda kao čarli čaplin u normanbejtsovskom dregu!) – ali ne, ta vrsta referencijalnosti daleko prevazilazi ovog ovde besonija.

STEFANO BESSONI je, uprkos gornjim kritikama, pokazao dovoljno smisla za intrigantne koncepte i dovoljno nadareno oko za lepe slike da ga valja imati na radaru i dati mu još jednu šansu – ako ništa drugo, bar je potpisao nešto što zaista izgleda kao film za VELIKO PLATNO – što je mnogo više nego što ijedan italo horor reditelj uradio u poslednjih 10ak godina (s izuzetkom OCCHI DI CRISTALLO). ono što mene posebno deprimira jeste nepoznavanje sopstvene (italo) tradicije i besramno, debilno ejpovanje tuđe (američke) na jedan sasvim generički način. stari italo majstori su mažnjavali američki zaplet, ali ga pričali sa svojim osobenim, ljuto začinjenim stilom; a ovaj ovde besoni, kao da bi hteo da bude i italijanski tim barton i giljermo del toro i eli rot… ali još je mali za to, i zato potpisuje jedan simpatičan, derivativan, nekonzistentan, rascepljen, nepotpun, nedomišljen i nedorađen film. ipak, čak i takav, preporučuje se fanovima na jednu opreznu konzumaciju.

OFFSPRING (2009)

 ** 

2+

gomila nekakve dečurlije – podivljale, odevene kao siromašniji i nemaštovitiji rođaci onih iz MAD MAXA III – živi po pećinama duž obale, i spopada prolaznike, koje žderu, pretežno naživo, mada ponekad pripale i vatricu. izgleda da njina stopala ne ostavljaju tragove u pesku, jer je to veliki problem da se divlja dečurlija-kanibali lociraju i povataju i smeste u neku kafileriju gde im je i mesto. zato treba da prođe sat vremena dok im, pred kraj filma, ne uđu u trag – a i tad skoro slučajno.

njihove žrtve su neki nezanimljivi likovi, koji uključuju i bivšeg pajkana koga sada pozivaju upomoć kao velikog experta za vatanje divlje đece or some such crap – mada, kako se ispostavi, od njegove pomoći nema ni P, jer ne vidimo baš nikakvu expertizu na delu, sem expertize u natezanju iz pljoske. njega igra art hindl (izgleda kao pijani albert fini, pokoj mu duši), koji je iskusan u borbi sa klinačkom napasti, pošto je već bio zlosrećni tatko na nakot (BROOD). metodom 'metak u glavu' on je u tom hororu sredio bar tuce dečurlije koju mu je ex-žena nakotila u svojoj vanmateričnoj kesi. eh, taj divni film je imao toliko toga na pameti – pored živih likova, ubedljive priče, dobrih set pisova i originalnih ideja.

ništa od toga u ovom ovde nakotu (OFFSPRING).

glavnog lika, strogo gledano, i nema jer ovo je rađeno po oh-so-80s romanu džeka kečama – a to je ona formula pulp romana (rabljena kod gaja n. smita i džejmsa herberta u engleskoj, recimo) koja je uspešno transplantirana i u usa, gde imamo nekoliko likova ili grupa/familija, i onda paralelnom montažom, u iscepkanim poglavljima koja se završavaju dexopantalejskim klifhengerima, pratimo sve njih, al naizmenično. ne kažem da taj šund ne ume da bude zabavan, i kečam je, uz ričarda lejmona, svakako jedan od majstora ove vrste gadnića – dakle, triler-horora, žešćih i oštrijih i krvopljusnijih od stivena kinga, ali takođe sa znatno manje upečatljivih likova, ispoljenog duha ili pak natruha poente koje, kod kinga, često ipak ima.

OFFSPRING je, inače, nastavak čuvenog, pionirskog splatter-romana OFF SEASON, koji sam ranije čitao – to je solidno iživljavanje bez poente za one koji vole neknjiževno, pulp iživljavanje bez poente. značajan je zbog notornosti, jer potiče iz vremena (rane 1980te) kada je još bilo neke kao cenzure u horor književnosti, pa je kečam morao da ga skraćuje i izbacuje naročito gadna iživljavanja, silovanja, nabijanja na ražanj i pečenje na tijoj vatri, ždranja naživo itsl. danas, kada se romani edvarda lija nesmetano prodaju - više nema nikakvih granica. pitam se da li je to bolje.

OFFSPRING nije ništa drugo nego - an exercise in depravity. ovu frazu shvatiti kao objektivni opis a ne kao judgemental term. nemam ja ništa protiv depravity. uostalom, i kronenberga su svojevremeno, dok je još pravio dobre filmove, zvali 'dave deprave'. ali da bi taj depravity imao neki impakt, ipak je mnogo bolje kad zadesi neke žive i zanimljive ljude, i kad ne padne s neba, nego je na neki način povezan s njima (ili, ako nije direktno, da ta nepovezanost opet bude deo poente – npr. o slučaju i nužnosti).

ono što mi smeta u ovom konkretnom filmu jeste što su zlikovci (podivljala đeca) proizvoljni, u smislu da nisu proizvod nikakve pojmljive socijalne ili metafizičke sile nego su gola dosetka pisca; što spopadaju neke proizvoljne, slučajne žrtve koje nemaju nikakve veze sa njihovim stanjem, i što im rade neke krajnje proizvoljne stvari, čiji sadizam nije ničim opravdan – do željom pisca (a ovde i režisera) da nas zgadi nekim gnusnim prizorima.

ok, ako vam je do toga, ima ovde gadnih stvari. ima sadizma. ima raščerečenih telesa. krv pljušti. ima dobrih gore set-pisova. ima mnogo naturalističkog vrištanja i uplakanih faca. ima otetih beba i borbe za njiov život. šteta samo što se sve to NE dešava ljudima za koje bi vas bilo briga, i što – pred kraj – prelazi u tako extremni exces da to postaje smešno, a ne gadno ili strašno. film je rađen strejt, 'ozbiljno' u smislu da pokušava čak da bude drama sa tim papirnim likovima, ali slab predložak i osrednji glumci sve to čine da izgleda prilično FEJK. 

deca ovde ginu. deca ubijaju odrasle. deca ubijaju decu. odrasli ubijaju decu. to je dovoljno za notornost. na žalost, ne i za dobar film. jer je sve tako jebeno proizvoljno i besciljno. što reko homer simpson – a bunch of stuff that happened. zašto baš tako, zašto baš tu, zašto baš tim ljudima – nije bitno. utucali smo 80 minuta gledajući neko krvavo iživljavanje.

malo li je? meni jeste.

P.S. Uslovni nastavak ovog filma je daleko poznatija, hvaljenija, ali zapravo đubrovitija ŽENA (THE WOMAN)!

New Orleans: MY BIG AMERICAN ADVENTURE (8)

U ovom kratkom ali slatkom nastavku moje USA epopeje opisuje se poseta nju orleansu, konkretno

-vudu muzeju

-audobon akvarijumu

sa exkluzivnim vudu fotkama itd.

NAPOMENA O FOTKAMA:

1) pošto fotke koje sam pravio u AUDOBON akvarijumu iz misterioznih razloga NISU uspele, ovaj izveštaj je ilustrovan fotkama koje JESU uspele, iz akvarijuma u nekome mestu prema carmelu, u kaliforniji, sa jednog sasvim drugog tripa.

2) ako hoćete da zaista uživate u fotkama iz VUDU MUZEJA, tj. da lepo zagleđujete sve te detaljčiće i lobanjičice i koščice i tegle sa zmijama i žabama itd. - to možete uraditi na ovom mestu.

Veoma sam ponosan na činjenicu da se u New Orleans išlo na moj zahtev; to nije bilo prvobitno u planu, ali na moje insistiranje, Stefani je proverila, zaključila da 4 sati vožnje do tamo nije neizvodljivo, et voila!

Dan određen za to bio je utorak, 06. april.

Krenuli smo kasnije no što bih ja to voleo, jer je Stef čak i tog jutra morala da prvo ode u svoju jutarnju šetnju po okolini. Tokom vožnje, u trenucima u kojima nisam uživao u krajolicima, bavio sam se proučavanjem nekoliko vodiča koje je St imala u kolima- 1 za amer. Jug uopšte, a nekoliko specifično i exclusivno za New Orleans. Tamo sam beležio hajlajtove, i na kraju zaključio da prve stvari koje mora da se vide jesu Voodoo Museum i Audabon Aquarium of the Americas. Ostali nisu imali ništa protiv. Naročito St koja me tretira kao majka, i sve mi ugađa.

Usput smo stajali nekoliko puta, da se malo odmorimo, pojedemo i popijemo koješta, i – naravno- da Roni popuši koju. On je, siroma, totalni džanki za cigare, i otkako je ostavio šljokanje bukvalno se truje nikotinom...

Prešli smo preko dugačkog causewaya, posred jezera: to je lokacija one scene iz THE BEYOND sa slepom ženom i kučetom nasred puta.

New Orleans je bio silueta u daljini, izazov i dugočekani cilj koji je postajao sve veći i bliži. Izluđivala me je činjenica da smo toliko kasnili u startu, plus zaustavljanja usput: već je bilo prošlo 13h… Potom smo još malo lutali po samom gradu, tražeći French Quarter, a onda i parking u nj. blizini. Kad se najzad smestismo u jedan, svratismo u Wallgreen da kupimo foto aparate i – pravac French Quarter.

Moram reći da sam očekivao nešto malo lepše, i prijatnije, i starije, i… sa dušom. Senovito, povučeno, exotično mesto. Tiho. Ili barem sa nekom prigušenom muzikom i ljudskim glasovima. A u stvari- tourist trap if I ever saw one! Totalno komercijalizovano do tačke mučnine. Prodavnice, prodavnice, prodavnice. Suveniri, đinđuve i ostale tričarije. Restorani. Buka. Turisti na sve strane. Mamipare svuda. Ulični zabavljači. Dža bu, ovo ono. Zgrade restaurisane, nimalo osećaja patine i starosti. Kao filmski set – bukvalno. Sveprožimajući osećaj izveštačenosti, laži. Fejk!

Prva stanica - VUDU MUZEJ. On je, barem, bio u malo zabačenoj ulici. Ispostavilo se da je 'muzej' u stvari skučena rupa sastavljena od jednog predsoblja/prodavnice suvenira, dve sobe srednje veličine sa izloženim čudima, te hodnik u kome su takođe okačili neke maske i slike. Ipak, ne mogu reći da sam razočaran. Bilo bi totalno inkongruentno da je ovo veliki, fancy muzej u konvencionalnom smislu, sa velikim sjajnim zidovima i podovima i ogromnim prostorijama i vitrinama i staklima i alarmima… Vudu je to.

Pod prigušenim svetlom u te 2 sobe bilo je sasvim dovoljno vudu artefakata za moj ukus – možda malo natrpano, ali nije mi smetalo, nekako je bilo u skladu sa temom. Lobanje, ljudske i životinjske, maske, figure, kipovi, tegle sa zmijama i žabama, amajlije, fetiši, slike, bubnjevi… sve što bi čovek očekivao i želeo. Proučavao sam ih sa dužnom pažnjom, i uslikao bar tuce slika, sa mnom i bez mene u njima. Na kraju sam kupio sebi majicu sa veveom, i natpisom 'opening doors' za 20$. Svideo mi se i veliki poster Barona Samedhija, ali tražiti 22 $ za običan papirni poster, uvijen u rolnu, stvarno je previše – ja sam 20$ dao za potpisan print slike onog ilustratora iz San Franciska, Franka Wua, sasve ramom i celofan zaštitom. To, dakle, ostavih za 'drugi put'.

Društvo je sasvim pristojno podnelo vudu. Ušli su, razgledali, slikali se, nisu požurivali. Istina, Roni se ubrzo izšunjao ne bi li se drogirao nikotinom, ali ja sam uspeo da upijem iz muzeja onoliko koliko sam našao za shodno.

Onda smo izašli na ulicu. Sledeća planirana stanica bio je Akvarijum, veliki, novi, fancy. Džon je, međutim, hteo da ide na drugo mesto - da vidi nekakav trg, neko dosadno i glupo mesto od važnosti za crnačka prava ili tako neko sranje. Kao, nešto bitno se tamo desilo, šta li? I sad oće da vidi taj ugao između ulica. OK, ali… Akvarijum se zatvara u 5. A usrani trg će biti tamo i posle ponoći, ako zatreba. Pokušao sam učtivo da mu to stavim do znanja. St je predložila da se podelimo: ja i Roni da idemo pravo u akvarijum, a ona će sa Džonom na taj ćošak, pa će nam se pridružiti kasnije.

Meni se to nije dopalo: Roni je zbunjeniji od dva ludaka u buretu, i s njim da idem po New Orleansu (i akvarijumu) nije moja ideja provoda. Da ne pričam o potencijalima gubljenja vremena oko pronalaženja i čekanja i traženja po ogromnoj zgradi sa njom i Džonom, kasnije. No, glasno sam izgovorio samo krajnje zdravorazumsku primedbu: 'Ljudi, već je prošlo 3 pm. Dok vi dođete, akva će biti pred zatvaranjem. Ne isplati se da dajete 15 $ za pola sata protrčavanja kroz to. Mislim, kako oćete, vaše pare, ali nema rezona. A trg će biti tamo i posle 5 pm.'

Razumno posmatrano, ja sam bio 100 % u pravu. Naravno, meni ne bi bio problem ni sam sa Ronijem da idem tamo, ionako je blizu mesta gde smo stajali; samo sam pokušavao da budem pragmatičan i čovekoljubiv. No, to je palo na gluve Džonove uši. Već u avanturi gubljenja usred noći po šumama Misisipija ja sam shvatio koliko je on nesiguran, prevrtljivog raspoloženja i mišljenja, koliko se lako unervozi i postane iracionalan. Tog popodneva u NO-u shvatio sam još jednu stvar: on iz svoje nesigurnosti ima opsesiju kontrole. Čovek želi da bude glavni, ili barem da ima osećaj da je on taj koji upravlja. To nije preterano izraženo, u smislu da nije bolesni fanatik oko toga, ali u pojedinim momentima, kad oseti da je njegova muškost ugrožena, ume da ga uhvati frka oko toga.

Iz onoga što mi je St kasnije pričala o njemu to mi je bilo još jasnije (napr. želi je stalno pored sebe, nema osećaja za njene druge potrebe –ljudske i kulturne- duri se kad ona nije u stanju da dođe onda kad njemu treba…). Elem, Džon se tu, na ulici, našao između nekoliko opcija, zbunjen između razumne, moje, i sopstvene, opsesivne; najzad se priklonio mojoj, u trenutku slabosti, i smesta počeo sebe (a i mene?) da mrzi zbog toga. Osetio sam to još dok smo išli ulicom, u njegovom pizdunskom gunđanju (zamisli razmaženog 7-godišnjeg dečka koji nije dobio traženi sladoled, i sad ga majka vodi ka mestu na koje mu se preterano ne ide, bez tog sladoleda). No, šta se tu može. Njegov problem.

Kupili smo karte; iako se meni išlo i u IMAX, oni (a pre svega Džon) bili su protiv toga, pa uzesmo samo za obilazak akvarijuma. Već na ulazu smo se razdvojili, po dogovoru, jer ipak imamo različita interesovanja i različitu brzinu hoda. Dogovor je bio da se nadjemo nešto pre 6 kod izlaza (ulaz u akvarijum se zatvara u 5, ali posetioce isteruju tek nešto pre 6). To mi se učinilo čak i malo preteranim – budući da ima još toliko toga za videti u NO- ali wtf, nisam hteo da opet započinjem sa pokušajima pragmatičnog razmišljanja. Nije bio momenat. OK, šetaćemo akvarijumom 2,5 sata, umesto da obiđemo još 2-3 mesta pride. Dobro.

Kao što rekoh, akvarijum je nov, i velik; nemam ga sa čim uporediti jer na sličnom mestu nisam bio, ali ono što sam video bilo je fino uređeno, i prilično impresivno. Najviše vremena sam proveo kod jastoga: 3-4 komada, koje sam posmatrao izbliza, odmah iza stakla, odlično osvetljene, i divio se tuđinskoj lepoti tih alien ktuluoida. Odmah zatim, najviše sam presedeo kod deonice sa ajkulama: velike, bele, 4-5 komada, plivaju sa još nekim sortama riba kojima se ne hrane; iz žablje perspektive posmatraš ih kako plivaju iznad tebe, kruže, stalno u pokretu, povremeno iskeze one ralje, skroz ih izbace, valjda poziraju za posetioce.

foto: sleeping with the fishes:

Ja sam nosio jedan od foto aparata i neumorno škljocao. Avaj, tad nisam znao da NIJEDNA od tih slika neće da uspe, ne znam zašto. No, ne žalim previše zbog toga, iako bi te sa ajkulama bile baš cool da su uspele. Naime, bio sam lagodan sa vremenom, i upijao sam prizore koji su me zanimali po svom nahođenju i bez žurbe. A imaju sve u ovom akvarijumu: i pirane, i neke ogromne amazonske ribetine od po 20 kila komat, i žabe i guštere iz prašume, i jegulje, i vidre, i pingvine… i eto, time sam se zanimao skoro do 6 sati. U jednom momentu naiđoh na Ronija, samog. Siroma je pokušavao da otkrije neko mesto za pušenje, tek u magnovenju svestan gde je, i šta je iza stakala. Upotrebio sam ga za pravljenje nekih slika sa mnom i ajkulama, čak sam ga naterao da mi malo pozira ispred/ispod njih (Roni, i ajkule: koja metafora- čovek i njegovi demoni zavisnosti… he he he). Nadam se da su barem slike s njegovog aparata uspele! (Update: NISU! Osim ako tu nemaju neku vrstu elektronske zaštite ili tako nečeg zlog što sprečava rad foto aparata, nejasno mi je kako nijedna fotka sa 2 različita aparata nije uspela!)

Nešto pre 6 nađosmo se svi zajedno u prodavnici suvenira; bio sam na ivici da kupim jednu drečavu, pretežno zelenu, majicu sa raznim žabama i gušterima na njoj; u poslednji čas sam se predomislio, jer su ti reljefni skotovi od gume, i bila bi zajebana za peglanje/pranje, plus: ne znam bre, previše je drečava čak i za moje kemp momente. Još veća frustracija bila je super crna majica sa belom ajkulom koju bih RADO posedovao- ali su imali samo XL i XXL veličinu… Paceri! Neko vreme sam se nosio mišlju da kupujem neke tričarije za mnogobrojnu dečicu iz familije, a onda shvatih: a) previše ih ima, b) mnogo bi mi para pojelo, c) mnogo prostora/težine u prtljagu, d) nisam siguran ni da li bi im i koliko leglo to što bih kupio, i ne bi li se posle svađali oko toga kome sam kupio bolju i lepšu stvar… Zato reših da bolno pitanje uspomena za rodbinu ostavim za neki kasniji momenat (najverovatnije, za popodne pred poletanje iz USA). -Update: Na kraju nisam kupio ništa nikome, sem majci.

Izađosmo otuda u sivkasto popodne: bilo je nešto oblaka na mutno-sunčanom nebu. Misisipi je bio pred nama. Plan je bio da se nešto pojede. Prekoputa je bio veliki kazino, i St se setila da bi tu mogli da nađemo nešto povoljno, jer navodno menadžment pokušava da za male pare narani i napoji kockare ne bi li bolje trošili na žetonima. Mesto raskošno, veliko, pravi hram Mamonu… a najjeftiniji obrok 19.95 $. OK, idemo dalje. Šetali smo Burbon ulicom (koja, kao, slovi za jednu od čuvenih, valjda boemskih, ili je bar takva bila nekad…).

Nisam impresioniran centrom grada. Prljav je, i nekako – hladan, neljudski. Mogu da razumem alijenaciju koju likovi Popi Z. Brajt osećaju u ovom okruženju. Ima nešto vrlo mrtvo, nehumano u auri. Džon i Roni su umirali za malo kafe, a i jela, pa uđoše u neakav cafe, šta li; ja i Stefani, kao duševniji deo grupe, svratismo u gift shop po malo suvenira. Simpatična turistička mamipara. Na kraju sebi kupih 1 prelepu VUDU majicu /20 $/ (malo šarenija nego što obično nosim, ali jeste u duhu vudua, i strašno je slatka!), 1 vudu lutkicu /3$/ i 5 razglednica grada /1$/. Nisam kupio veliku plastičnu glavu krokodila za 40 $, niti brojne druge lobanje i lobanjolike artefakte. St je nakupovala brdo stvari za svoje sinove te poznanike. Kad smo izašli otuda, ova dvojica su već bili na ulici (Roni sa cigarom, naravno).

Šta sad? Džon je bio umoran: ''I want to go home, I really do.'' Bolele su ga dijabetičarske noge, bio je još uvek mrzovoljan što je mlađi muškarac danas nametnuo maršrutu i ugrozio njegovu alfa-poziciju (ako je čiča u 64-oj godini uopšte igde u prvoj polovini alfabeta!), i već je naglas sa St planirao ponovni dolazak u NO (''just the two of us, a full week, no rush…''). Pomirio se sa današnjim napadom na svoj ego tako što je digao ruke od ispunjenja svojih želja sada, i smesta počeo da planira nov dolazak, u kome bi njegova pozicija bila neprikosnovena. Mene se ništa od toga ne tiče, dok god ne ugrožava moje namere i potrebe.

Ideja da krećemo nazad tako rano zvučala mi je gnusno – jos je bio dan, jedva 7 pm! ''I cannot walk any more, I really cannot…'' Daj barem da svratimo u jednu knjižaru, zacvileh ja – bila je usput, a pomenuta je čak i u katalogu kao jedna od bitnih lokacija, 30 godina u biznisu – used, rare, hard to find books… Pošto je bila usput, pristadoše. Kad, međutim, dođosmo do nje – patka! Zatvoreno! Fuckers zatvorili u 5 pm! Neverovatno! Ovako nešto NIGDE u USA nisam video, nigde, ni u nedođijama Paradajza, ni u North Carolini, NIGDE! Koja blasfemija, fuck! Tu već videh koliko je sati. OK, predajem se. Vidim da će ova poseta NO biti polovična at best!

Odosmo do auta na parkingu, navodno da ostavimo stvari, pa da –na moje insistiranje- odemo još malo u šetnju po French Quarteru. Ako ništa drugo. Ali ne. Odnekud izvukoše podatak da su na radiju čuli da se sprema oluja (što jes – jes, nebo je delovalo kao da se nešto krčka u tim oblacima), a imajući u vidu dugačku vožnju nazad, možda ipak… Bla bla. Naravno, budući da nisam ja taj koji vozi, morao sam da se povinujem i budem uviđavan. OK. Ako mislite da će oluja, onda what the hell, ajde da begamo na vreme. Provozali smo se još malo po gradu jer je St htela da proveri izvesni Youth Hostel gde je odsedala nekada, da vidi da li to još postoji radi. Nađosmo ga: gomila razuzdanih libertena bila je na verandi. New Orleans. Sporedne ulice prljave, zapuštene zgrade, zarasli travnjaci, napukli trotoari… Dekadencija. Još malo pa ko neka srpska palanka.

Pošto im se i groblja zatvaraju u 5 popodne (seljaci!), jedno od onih čuvenih, nadzemnih, spazio sam samo iz auta, preko ograde, u prolazu; tu su samo razglednice da me podsećaju…

Potom izađosmo na hajvej, i zaputismo se nazad. Ubrzo se smračilo, nije se imalo šta gledati kroz prozor, a i bio sam umornjikav, te se dadoh u dremku. Nije da sam nešto ozbiljno i zaspao, ali sam barem žmureći imao alibi što ne govorim ni sa kim. Povratak je protekao glatko, ako ne računamo to što nas je u jednom trenutku zaustavio pajkan zbog prebrze vožnje, i nakon kratke provere podataka pustio glatko, bez kazne, uz opomenu.

Po povratku u Kenton, kod Ronija, negde iza ponoći, obždrao sam se njegovom čorbom sa 15 sorti pasulja plus kobasica, što je jedno od najboljih jela koja sam pojeo od stupanja nogom na tlo USA, samo pojačano činjenicom da nisam imao ozbiljniji obrok celog dana, još od sendviča pojedenih oko podneva. Posle svega ovoga bilo je slatko svaliti se u postelju…

ZOMBIELAND (2009)

***(*)

3+

ZOMBIELAND počinje toliko genijalno da to, prosto, fizičko nije izvodljivo održati do kraja, i to je razumljivo. prvih 15-20 minuta je svakako najbolji deo filma, ali ono što je važno reći jeste da ostatak ama baš nigde ne padne ispod nivoa vrrrrlo dobrog, uz povremene bleskove sjajne inspiracije.

poređenja sa SHAUN OF THE DEAD su neminovna. ipak, ovo su različiti (pod)žanrovi: SHAUN je rom-com maskiran u zombi film. ZOMBIELAND je genijalna satira na ameriku danas, maskirana u akcioni road movie horror. no, po kvalitetu humora, po inventivnim set-pisovima, po originalnoj upotrebi zombija – tu su negde, nijanse su u pitanju. znam da ću po ovome biti u manjini, ako ne i jednini, ali ZOMBIELAND mi je u mnogim važnim aspektima još draži od SHAUNA.

recimo, glavni junaci.

koliko god bili simpatični, ona 2 duduka iz SHAUNA previše su normalni i prosečni za moj ukus, a takvi su i 'problemi' koji ih muče: prozaična opšta mesta – šef na poslu, verenica, majka… glavni junak ZOMBIELANDa (Jesse Eisenberg kao Columbus) je maltene američki otaku – geek čija extremnost prevazilazi sasvim mediokritetsku i danas sveprisutnu opsednutost video-igricama šona i njegovog debelog drugara. introvertan, u sobu zavučen, sa gomilom fobija, od kojih se jedna na kraju filma na zabavan način vizuelizuje, taj klinja je 'korak dalje' u oslobađanju zombi pod-žanra uobičajenih mediokriteta koje inače nalazimo po ovoj vrsti filmića. dobro, okej, videli smo već 798 puta kako na zombi apokalipsu reaguje joe sixpack, njegov drinking buddy i njihova zajednička fufica – ajde malo da vidimo zombigedon iz nekog drugačijeg ugla! ZOMBIELAND nam taj ugao pruža.

a to važi i za sve ostale glavne likove: Woody Harrelson kao talahasi je, naizgled, rutinski lik od sorte koja je toliko ofucana da je nalazimo čak i u onoj krpenjači najizlizanijih zombi fora i fazona ikada, ZONI MRTVIH. on, praktično, igra lik srodan armagedonu (nedavno prebijeni vukota brajović) – to je baja od malo reči a mnogo oružja, he-man, mačo jebač keve koji zombije trebi ladno ko muve, sve vreme čuvajući svoj cool imidž neustrašivog sadiste. naravno, u beslovesnoj ZONI taj lik je tretiran strejt, dakle – paljevina za paljevine, lik copine u tumačenju copine u plotu koji su napisale i režirale copine i koji može da se dopadne samo copinama. da su autori ZONE imali bar trunku duha ili originalnosti, oni bi lik 'armagedona' povezali sa ovdašnjim okruženjem, prikazali bi ga kao srbendu, možda veterana nedavnih ratova koji je kući dovukao mnogo neprijatelju-oduzetog ali i od-svoje-vojske-pozajmljenog oružja i samo čekao novu priliku da zapuca iz svih tih pucaljki. umesto toga, idioti ga prikazuju kako dolazi niotkuda i ide nikuda.

za razliku od toga, u ZOMBIELANDu je talahasi jasno prikazan kao texašanin, kauboj, što njegove genocidne i militarističke fetiše čini krajnje prirodnim i ukorenjenim u sredinu. dok se zombi milani pale na svog armagedona (a i moraju: on im je jedan od producenata!), talahasi je ovde jasno karikiran kroz vrlo slatku parodiju tog džonvejnizma – talahasi je sve vreme opsednut nalaženjem još uvek jestivih twinkie poslastica. istina, mogao bi se neko upitati – zašto taj tough guy, opsednut preživljavanjem i nezainteresovan za ostala ljucka bića – prima tek tako u svoje oklopljeno vozilo jednog očito smotanog mladića koji mu ne može biti od veće koristi u bilo kom smislu, ni kao sagovornik, ni kao partner u borbi. a neko bi mogao reći da je to zato što Jesse Eisenberg izgleda kao twink (izraz za mladolikog, bebi-fejs momka, uglavnom gay orijentacije)…

bilo kako bilo, jedno je izvesno – žene su u ZOMBIELANDu tretirane revolucionarnije nego u ijednom zombi filmu za koji znam. nisu to ni plačljive i nesigurne curice (a la kristina klebe na početku filma ZONA MRTVIH) a nisu ni two-gun-shooting bitches (a la kristina klebe na kraju filma ZONA MRTVIH). dve glavne junakinje - Wichita (Emma Stone) i Little Rock (Abigail Breslin) su produkt novih vremena – bezočne iskorištavačice, svindlerke, prejebantkinje, trust-no-one survivalistkinje koje će te prejebati ako im okreneš leđa, a prejebaće te i dok te gledaju u oči.

ako strogo pogledamo SHAUNA, videćemo da on nije bogzna kako unapredio zombi kanon u smislu nekih novih percepcija i dimenzija u tretmanu tog starog horor motiva, i da je to u suštini, iza svih gegova, tek jedna konvencionalna romantična buddy komedija, ljubavni četvorougao koga čine šon, cura, ortak i igrice. njegov najveći doprinos je u tome što je to fino režiran, duševan, zabavan filmić sa nekim šarmantnim glumcima.

ZOMBIELAND je, međutim, značajno ozbiljniji korak u zombi pod-žanru.

ako je romero krajem 1970ih mudro upotrebio šoping mol za svoju hiper-zabavnu akcionu splater dramu DAWN OF THE DEAD, a ako je o'benon pametno iskoristio mrtvačnicu (i atomsku bombu) kako bi oslikao 1980te u RETURN OF THE LIVING DEAD, onda RUBEN FLEISCHER – reditelj ZOMBIELANDa – pogađa u metu kada za središnju (tj. finalnu – onu kojoj sve stremi i gde se sve okončava) lokaciju uzima – zabavni park.

već i naslov explicitno kazuje da je amerika danas – zemlja zombija, a film nam to detaljnije prikazuje. to je zemlja u kojoj vladaju samoživost i bezosećajnost – ovo je sjajno pokazano već u uvodu, u kome nam kolumbus iznosi svoju 'gazi ili budi pregažen' strategiju preživljavanja. ovo je još explicitnije vidljivo onda kada se ove 2 curice pojave, i prejebu obojicu 'muškarčina' (deo smeha je u tome što he-man u sjajnom tumačenju vudija harelsona u ovom 4-uglu ispada najtupaviji i najnesposobniji).

deo te samoživosti je i bezuslovna posvećenost sopstvenom zadovoljstvu – čak i usred apokalipse, moramo da nađemo twinkie slastice! a kruna te samoživosti je samouništiteljska, kontraproduktivna posvećenost zabavi – neka ide propast sveta, nek propadne, nije šteta, samo da se mi iznazabavljamo i iznazajebavamo - dok brod tone! ovo je više nego očigledno u kulminaciji filma koja se zbiva upravo u nekakvom zabava-lendu. ne baš diznilendu, ne bi oni nikad dali prava – ovo je nešto konvencionalniji zabavni park po sadržajima, samo što su svi veći i luđi i sjajniji no igde u americi, i zato je baš taj pacifički fanlend finalna destinacija ovih izgubljenika, lutalica, preživljavača koji nemaju za koga ni za šta da prežive.

znači, ZOMBIELAND je jedan genijalan prikaz ludizma kao jedne od dominantnih crta današnje amerike (a i šire – jer deo sveta u kome obitavamo već je amerikanizovan iznutra, po težnjama, ako već nije spolja, po hardveru tj. šansama za te istovetne težnje) i to je tim lepše i subverzivnije što svoju kritiku zemlje zombija, celebrity culture-a (kroz sjajaj kameo bila mareja, as himself, o kome svi pričaju) pohlepe i sebičnosti uspeva da plasira kroz film koji je i sam – zabavan, i ide ka statusu blokbastera ili barem retko viđenog uspeha za jedan horor film, privlačeći sebi nove horde i legije zombija preko čijih glavica će preletiti ovo moje čitanje.

elaboraciju ove metafore zabavnog parka, video igrica, selebritija i dr. momenata prisutnih u filmu ostavljam za neki esej: za sada i za ovde, neka bude dovoljno reći da je ZOMBIELAND vrhunski zabavan, sjajno napisan, režiran i odglumljen hororčić sa čitavim nizom prizora kakve može da kupi samo pristojan budget. a vala, posle tuceta i tuceta jeftinih zombi apokalipsi-u-mom-dvorištu sa par desetina drugara nabrzinu našminkanih u zombije (ZONA MRTVIH), zaista je okrepljujuće videti jedan film koiji ima ne samo duh i nešto na pameti, nego i para da nam pokaže large scale uništenje – hajvej zakrčen napuštenim i slupanim vozilima, pusti gradovi, prazne ulice, kuće koje gore i druge big-budget extravagancije kakve vrlo, vrlo retko imamo priliku da vidimo u zombi-filmovima.

znači, ZOMBIELAND nudi fun-ride, ali i food for thought lukavo sakrivenu iza svoje naizgled hot-dog forme.

žvaćite polagano, i vratite se na još jednu vožnju. možda primetite da film nije tako naivan kao što na prvi pogled izgleda.