***
3
solomon kejn je fascinantan lik – možda i najkomplexnija kreacija roberta e. hauarda. priče o njemu nude vrhunsko palp sladostrašće – na moje veliko iznenađenje, budući donekle distanciran od te vrste proze, uživao sam u njima mnogo više nego što sam očekivao. razlozi: vanredno pitka i britka, duševna, jezgrovita i slikovita hauardova rečenica koja ume da sa malo reči opiše scenu, situaciju, stanje uma, lik, čudovište; i, već pomenuti, fascinantan lik solomona kejna.
solomon je ćutljiv, mračan lik koga neki đavo tera da luta po svetu i tamani Zlo. junak, zajeban, opsednut, fanatik koji je predugo gledao u ambis, a kad je ovaj počeo da gleda u kejna, ovaj izvadio oba pištolja i reko: 'aha, i – šta sad?'
evo kako ga je hauard opisao:
"He was a man born out of his time -- a strange blending of Puritan and Cavalier, with a touch of the ancient philosopher, and more that a touch of the pagan, though the last assertion would have shocked him unspeakably. An atavist of the days of blind chivalry he was, a knight errant in the somber clothes of a fanatic. A hunger in his soul drove him on and on, an urge to right all wrongs, protect all weaker things, avenge all crimes against right and justice. Wayward and restless as the wind, he was consistent in only one respect -- he was true to his ideals of justice and right. Such was Solomon Kane."
da, ovo je prilično simplicistički, na prvi pogled. ali, na drugi, njegova fanatična posvećenost borbi protiv Zla ima nešto arhetipsko, moćno, i čak tragičko – jer on je ratnik-melanholik, a mračni svet u kome obitava suviše je napučen Zlom da bi bilo kakav frajer mogao da ga iskoreni borbom tete-a-tete, jedno po jedno.
evo kako sam kejn opisuje svoju misiju u jednoj priči:
"It has fallen upon me, now and again in my sojourns through the world, to ease various evil men of their lives."
ili, srpski: moje je da čistim svet od šljama, jer to je moj križ!
thou shalt not let a šljam to live! ima li svetije misije? njegove borbe sa svakojakim vradžbinama, vešticama, čudima i ludilima zaista su vanredno vredne pažnje svakome ko voli horor, akciju, mrak, fantastiku a, otkriću vam tajnu, lik s. kejna je (sasvim nenamerno, tako je ispalo) po psihologiji prilično sličan glavnom junaku mog upcoming romana PROKLETIJE (i priče JAMA, coming soon to a skrobonja apocalypse anthology near you).
što se tiče filma, i on me je prijatno iznenadio. moj najveći strah je bio da će od kejna napraviti još tupaviju – ili, u najboljem, istu takvu kreaturu kao što je somersov 'van helsing'. da će lik biti izneveren, pretvoren u generičkog baju, a da će ambijent kojim se kreće biti usnimljen u studiju i docrtan kompjuterom.
stvari ipak nisu tako loše.
englez baset je sasvim dovoljno ovoga usnimio izvan studija i zelenog ekrana – ima dobro oko za uslikati zlokobnu šumu, golo drveće, tmurno nebo, kišu, kamen, susnežicu… pa je, stoga, ambijent kojim se kejn kreće znatno manje fejk od onog van helsingovog.
početak nije baš obećavajuć: panorama nekog grada u africi pod topovskom paljbom izgleda prilično cheesy, a kejn u prvim kadrovima deluje kao praznoglavi pozer koji uživa da kolje sve na svom putu, i usput da se lepo slika naspram plamenova i slikovitih vratnica. jedan manastir kasnije, međutim, kada se načas pridruži normalnoj familiji na putu, pa čak umalo i zaljubi (!), i kad bude stavljen na neke ozbiljne probe – on polako počne da zadobija konture lika kakav treba da bude. uostalom, ovo je rađeno pomalo kao origin story, što je ipak bezveze. kejn je (u pričama) daleko zanimljiviji kao ready-made čovek-misterija o kome ne znamo skoro ništa, nego kao neko kome (ovde) vidimo i detinjstvo, i tatka, i brata, i dom, i prvu ljubav, i sve to.
za film koji mi se ovoliko dopao, moram reći da tu postoje poprilične rupe u scenariju. jedna se tiče pripadnosti kejnove duše đavolu, koja je uvedena i obrazložena na vrlo sumnjiv i neubedljiv način, a ceo film se vrti oko toga. kada je tačno i kako (i da li je?!) solomon zaveštao dušu đavolu? to ostaje nejasno, tj. na nivou metafore a ne jasnog plot pointa.
takođe, vrlo slikoviti negativac, pod maskom, super izgleda, ali… šta on, zapravo, hoće? koja je njegova agenda? zašto otima ljude, kuda ih vodi, šta će mu ti jadni i izmučeni robovi? za čije babe zdravlje? budući da đavola već ima 'na izvolte', u nekakvom ogledalu, a najbliži saradnik mu je nekakav gadan crni mag, pitam se čemu će mu ta uboga pešadija, te žene i đeca?
skoro svaki preokret u filmu je usiljen i neubedljiv:
- zašto kejnova duša pripada đavolu toliko da je vreme da on šalje svog ličnog emisara da je pokupi (umesto da sačeka da ovaj odapne od starosti: ipak u to vreme ljudi nisu dugo živeli!) čemu žurba? ne znamo.
- kad se kejn povuče u manastir (!), odjednom ga naprasno popovi oteraju otuda. bez objašnjenja. zašto? slutim da im je neko došanuo da su u to doba (1601. kada se film zbiva) svi manastiri u engleskoj bili zatvoreni. (sva sreća da policija nije upala u uvodnu scenu i rasterala gomilu –monty python style!- zbog toga što mašu union jack zastavom koja, u obliku prikazanom uz natpis 'godina 1600' nije postojala sve do 1800-i-neke!)
- kako i zašto i zbog čega BRE baš curica u koju se kejn zagleda bude oteta i 'izabrana'? za šta izabrana? šta ima ona što nema bilo koja engleska seljančura iz buljuka koje su već oteli?
itd.
ako bih hteo da seciram ovakve stvari ovde, mogao bih do sutra.
ali poenta je da sam, uprkos njima, uživao u filmu, poprilično.
iako ovo nije ONAJ s. kejn iz priča, ipak nije previše dalek od njega: džejms purfroj je sasvim solidan za tu ulogu.
film izgleda prelepo, sa obiljem zlokobne gotske ikonografije u starinskom, a ne moderno-zaslađenom obliku za curice: znači, stari manastiri, polusrušene crkve, hramovi, podrumi, demoni svih sorti, groblja, kišurina i izmaglica… šta ću kad sam sucker za te slike, a ovde su retko dobro dizajnirane i usnimljene.
akcija je solidna (mada nespektakularna: čak, pomalo skromna), nasilje je ne-explicitno a opet prilično gnusno i sa impaktom (ume baset da u delu sekunde nagovesti gadnu ozledu ili sakaćenje bolje nego što bi neki u 10 sekundi vremena!), a neke scene –kao npr. sa zombi-demonima u podrumu – su zamalo pa antologijske i jezivije od većine stvari viđenih u skoriašnjim 'regularnim' hororima!
đavo koji na kraju izađe, istina, izgleda suviše stripovski, da ne kažem majk-minjolinski, i inkongruentno sa svetom s. kejna (koji je, ionako, btw, za moj ukus previše nakićen fantazijom i stripovskom stilizacijom), ali na dizajn nemam većih zamerki. naprotiv, demoni i đavoli i maske i čuda koje je kreirao patrik tatopulos su izvanredni! više mi smeta što i đavola i druge zlikovce kejn na kraju sredi previše brzo, olako, antiklimaktički…
sve u svemu, ovde sam se udao bolje no što sam se nadao, i SOLOMON KANE je sasvim respektabilan komad palp filmske zabave, te podnošljiv prolog za potencijalno još zanimljiviju seriju.
avaj, šanse za to su minorne, jer iz meni neshvatljivih razloga, ovaj film je praktično odbačen od svojih proizvođača i pitanje je da li će, kada i kako (koliko) da igra u usa bioskopima. šteta. ima ovde potencijala – kako u hauardovom izvorniku, tako i u ovom zabavnom proizvodu, sa svim njegovim manama – i vrlinama.
