SUBVERZIVNI SRBI na Fantazija festivalu!

Važna obznana o fundamentalnom koraku u plasmanu srpskog horor filma u belome svetu, pa još na najboljem žanrovskom festivalu koji igde postoji, i još uz učešće i aktivnosti by Ghoul!

Svi koji razumeju engleski, neka bace pogled OVDE.

Uskoro slede i srpska najava i komentari.

MIKEY (1992)

**
2

a evo i drugog dela killer-kids double-billa.

u prethodno-prikazanom filmu THE PIT jedino iole poznato ime bila je sonja smits, koju neko možda pamti iz kronijevog VIDEODROMA. prilično slabo u poređenju sa MIKEY-em, gde imamo, recimo, HELLRAISER divu Ashley Laurence u kliše-ulozi 'dežurnog njuškala' (svaki killer-kids film koji drži do sebe ima po jedan primerak od ove sorte – nekad je to samo mala epizoda, tipa 'the nigger who knew too much', kao u ORPHANU; a nekad, kad imaš simpatičnu i ljupku ešli in her prime, to bude nešto veća, ali ipak – epizoda).

zatim, tu je neverovatno nakazno creepy derle čija njuška mi je bila odnekud poznata ali nisam, bez pomoći IMDB-a, mogo da se setim odakle, tačno – a kad tamo, a ono vidim da majkijevog jedinog druga igra Whit Hertford, klinja sa zavidnom horor-karijerom (POLTERGEIST II: THE OTHER SIDE, RAMPAGE, A NIGHTMARE ON ELM STREET: THE DREAM CHILD, THE ADDAMS FAMILY… a posle MAJKIJA igrao je i u JURASSIC PARKU i DARK REELU). s takvom odurnom facom izvan horora i nije mogao da ima neku karijeru.

najzad, zvezda filma i naslovni lik je Brian Bonsall – ime koje teško da će nekome nešto da znači, ali slika možda i hoće: klinac se proslavio ulogom mlađeg brata majkla dž. foxa u PORODIČNIM VEZAMA, a pošto nepisano pravilo za decu-zvezde iz feel-good TV serija glasi da na filmu moraju da debituju kao razvratni i /ili psiho likovi (npr. liza bone iz one crnačke serije – u ANGEL HEART), slatki mali pegavi ovde ima da igra malog psihopatu koji tamani odrasle, i to bez pomoći medvedića koji govore ili trololog-krtica iz rupe, nego svojeručno.

osnovna struktura filma samo je naopačke izvrnuti STEPFATHER (1988) – umesto tatka koji ubija familije koje mu nisu po volji, ovde imamo sinka koji radi to isto. znači, MAJKI počinje time što 'keva' izgrdi (usvojenog) majkija što je upalio vatru nasred sobe. ne znam šta je mali frik očekivo, da dobije sladoled? ne samo što ga 'mama' izgrdi nego još i mala seka odbije da prizna da je ona kriva, kako majki tvrdi. prema tome, rezultat je jasan: majki ima da udavi seku u bazenu, a kevi će, dok ova čuči u peni, u kadi, da dobaci uključen fen za kosu. kad se 'ćale' vrati s posla, čekaju ga klikeri na kojima se oklizne i sljoska na pločice (pošto prethodno proleti kroz francuski prozor), a dok leži među srčom, majki ga dokusuri palicom za bejzbol. što je sigurno – sigurno je. 'hit them while they're down' strategija.

ništa tu nikome ne bude sumnjivo, pajkani progutaju priču o provalniku koji je pobio ove a poštedeo klinca, i majki ode – na usvajanje novoj familiji. i tu je sve ok u početku, svi se tope od sreće i uzajamne ljubavi – 'tatko' čak vodi svog posinka na časove gađanja lukom i strelom (šta mislite, dal će sinku to znanje kasnije da zatreba?) – ali, naravno, pošto je ovo horor, idila ne može večno da traje. majki se zaljubi u zgodnu late-teen susetku (koji je bre đavo ovim perverznjacima sa filmovima u kojima se teška slinava balavurdija zaljubljuje u 10ak godina starije devojke-žene?!) i na simpatično lukav način se otarasi njenog momka – i načas se čini da će da ispadne nešto od ove pedofilne romanse, majki čak ode s curom na veslanje jezerom (!) – ali naravno da je ta ljubav osuđena na propas, nikad majki neće postati otac njene dece, a i njuškanje od strane ešli lorens (prešlo joj u naviku otkad je čeprkala po prošlosti svog ujka frenka i maćehe džulije!) nije baš od koristi za majkijeve planove.

sad, ne zamerite mi ako sve ovo zvuči zanimljivije nego što jeste. avaj, MAJKI je znatno slabiji od ionako osrednjeg THE PITA, a nema to ludilo i razulareni besmisao koji bi opravdali vreme provedeno u njegovom bebisitovanju.

pre svega, ideja je imbecilna. OČUH je veliki, pametan biser 1980s horora zato što ima ingenioznu dekonstrukciju amer. porodice i figure oca u njoj, plus ima odlične glumce u gl. ulogama da ostvare neke vrlo složene i intrigantne likove, plus režiro ga džozef ruben u doba kada se činilo da će neki kao autor od njega da ispadne (pa, kako se ispostavilo – nije, bez obzira na proročanstva RITMA i pajkićevske ekipe). MAJKI je besmislen zato što je i psihološki i sociološki FEJK: to dete, takvo kakvo je, prikazano je kao rođeno zlo (kao majki majers, he he), a ne kao proizvod određenog društva, sredine, porodice itsl.

zatim, bacanje krivice na dete i prikazivanje njega kao monstruma samo je jedan nakaradan, idejno ogavan mehanizam koji korene ima u ranim 1970im, kada je generacijski jaz u americi postao problematizovan kroz čitav niz filmova, pa i horora, a najupečatljivije u THE EXORCISTU, zatim i u OMENU. svi filmovi o 'demonskoj' deci duboko su reakcionarni i ideološki ogavni, bilo da su američki ili (posebno popularni) – italijanski! to važi čak i u slučajevima (kao u gorepomenutim) gde određeni drugi kvaliteti scenarija, režije, glume itd. pomalo zabašuruju ili relativizuju taj fakat.

znači, dete-ubica ovde je samo gimmick koji je lažan kao novčanica od 15 dinara. okej, nema veze, ajde da vidimo da li je barem filmski i žanrovski od tog gimika nešto napravljeno.

nije.

likovi i situacije su skroz by the numbers, klišei, njihovi dijalozi su puke fraze, nema ni trunke duha u tim mehanički sklepanim dešavanjima – ne samo što nema iracionalnih, sumanutih kvaliteta jednog THE PITA nego nema ni trash kvaliteta u tim set-pisovima kada dete ubija, pošto su izrazito kukavički i sterilno zamišljeni i realizovani. svaka od tih scena prekratka je da bi imala pravi impakt, a to naročito važi za 'kevinu' scenu u kadi, sa fenom, koja je morala da bude energičnija, živahnija, žešća. koliko je 'imaginacija' ovih odradeka bila kastrirana govori i činjenica da majki kasnije ponovi isti ovaj fazon kada jednu drugu osobu sredi gurnuvši joj uključeni kasetofon u đakuzi. da ne spojlujem sve – ali i ostala ubistva krajnje su banalna i neupečatljiva, i po oružju/oruđu primenjenom, i po rediteljskoj egzekuciji tih scena. zapravo, čitav ovaj filmić deluje i izgleda kao da je rađen za TV, i to u ono vreme kada je made for TV značilo isključivo mehaničke sterilne bezdušne otaljotine. uostalom, šta očekivati od čoveka koji se zove Dennis Dimster-Denk?!

najtužnija stvar u svemu ovome nije čak ni koliko je bezlično ravan i jedva-gledljiv ovaj filmić, koliko činjenica da je mali majki zaista izrastao u kriminalca. naime, brajan bonsal je postao školski primer deteta-zvezde koje su rana slava i rane pare upropastili i pretvorili u jednu sažvakanu i ispljunutu zvezdicu koja bi bila presrećna da je barem zakasala u B i C produkcijama na konto stare slave (a la edi furlong, recimo) – nego je brajan danas predmet trač vesti i policijskih izveštaja pošto je upravo osuđen na 2 godine uslovno zbog tuče sa prijateljem (prethodno je već apšen zbog marihuane i što je tuko devojku)! kao da nije dovoljno što je od ljupkog klinca morao da izraste u ovu nakazu (vidi sliku), i što je još morao da se unakazi tim pirsinzima i tetovažama, nego je još i iznutra postao jadni ljucki otpad…

da je život kao na filmu, izrastao bi barem u majkla majersa – ali život je kurva, i prizemno-bedne, trivijalne priče poput ove mnogo su češće.

e, moj dimsteru. e, siroti majki.

ps: možda se neko napali na činjenicu da je MAJKI zabranjen za distribuciju u engleskoj pa pomisli da je ovo neka žešća boleština. ha! da jeste, moja ocena bi možda bila veća. fora je u tome da su englezi osetljivi na filmove sa decom ubicama, pa čak i sa lutkama ubicama, nakon što su slepci jedan gnusan maloletnički zločin svojevremeno doveli u vezu sa filmom CHILD'S PLAY 3. znači, MAJKI nije dobio rejting samo zato što su mislili da će klinci da krenu da oponašaju majkijeve podvige, a ne zato što je ovo neki šokantan, žestok, gadan film, jer nije. ovo je TV boza maskirana u jeftin 'bioskopski' film bez ikakvih bioskopskih kvaliteta. THE PIT čak lepše i izgleda, tj. bolje je slikan.

THE PIT (1981)

Lew Lehman

**(*)

3-

pogledao sam dabl-bil b-hororčića o deci-ubicama, pa evo nekih impresija i filozofiranja time izazvanih.

paradoxalno, onaj stariji, jeftiniji, nižeg profila i manje poznati – kanadski THE PIT – nudi veći entertainment value i znatno je hrabriji u istraživanju ove pipave teritorije, dok MIKEY (1992), kao noviji, i sa većim profilom aktera i produkcije, više škripi, i manje toga izmuze iz inače uvek zabavnog koncepta zlog krvoločnog deteta.

THE PIT (uz nešto moje velikodušnosti, može da dobije 3-) nije dobar film u normalnom smislu reči: neujednačen je u tonu, dotiče se brojnih potentnih stvari od kojih uglavnom ne uradi ništa, klimavi su dijalozi i gluma, previše je nenamerno smešnih 'ideja', ne ide dovoljno daleko u svom very very sick PG-13 pristupu… a opet, može se pohvaliti time da ima mnogo veća muda od svog mlađeg brata, majkija (hm, to je i logično, doslovno gledano…) i da izlazi mnogo više i dalje od rutine idući u oblasti u koje ne bi morao, slepački-rutinski posmatrano, a sva čar je baš u tim skretanjima sa staze konfekcijske exploatacije kojom MAJKI uglavnom bez nadahnuća i prave poente gazi.

JAMA govori o klincu od circa 11 godina koji pati od neke vrste autizma ili tako nečega, te ga zajebavaju ne samo obavezni buliji u školi, nego čak i devojčice iz komšiluka! jedna pegava, recimo, dušu mu vadi prijavama tipa "Well, if it isn’t clumsy-stupid" ili "You think you can scare me, funny person?" a zamalo da padne u fras od glasnog smejanja nakon što ga nasanka da 'krene' njenim biciklom kome je odvojen prednji točak, tako da se ovaj razbije guzicom o njen travnjak. i kako onda čovek, tj. dečak, da ne počne da razgovara sa svojim medvedom (s kojim, u 11. godini, još uvek spava)?! a meda mu čak i odgovara, i nagovara ga na zločine.

ipak, klinja ne mora da prlja svoje ruke, pošto baš zgodno u obližnoj šumi otkrije ne pećinu nego RUPU U ZEMLJI u kojoj se slepački besciljno vrzmaju nekakve stvari koje on zove TROLLOLOGS (!!!), a koje izgledaju kao retardirana deca u loše skrojenom kostimu krtice, pa sa napadno svetlećim očima. on ih ovako opisuje bebisiterki:

Sandy: What did your mother say about them?

Jamie: That they’re... miffs.

Sandy: Myths.

Jamie: Yeah, I know, myths. But they’re down there, and they’re looking up at me, and myths don’t do that!

šta su, tačno, ova čuda – nije jasno, kao ni otkud oni tu (mutanti? praistorijska karika koja nedostaje? gde su bili dosad? otkud ova rupa? ima li ih još?). nema veze. oni su monsters ex machina da reše dečkove probleme – ili barem one koji se tiču nepoželjnih i nedragih komšija. sve što treba jeste da neprijatne osobe namami u šumu (ništa lakše nego navesti nekoga da krene sa malim poremećenim kretenom u šetnju šumom! naročito ako mu obećaš gusarsko blago koje si tamo pronašao…) i dovede ih dovoljno blizu rupetine promera oko 10 metara, a da je oni uopšte ne primete, iako nije skrivena nikakvim šibljem nego čuči posred čistine, iz aviona se vidi. kad ih gurne u nju, ove krtice će već da se pobrinu za posmrtne otpatke.

ta čuda u rupi su smešna u svakom pogledu: i dizajn, i narativna logika iza njih, i to kako se kreću po dnu rupe. jad i beda. smejurija. što je najgore, njihovo ždranje zabasalih nesrećnika ne vidi se, pa nema ni splattera CHUD-ovskog tipa. par brzih sekundi jeftinog krvoprolića je sve u tom smislu. ali nema veze. ta čudovišta ionako deluju kao afterthought, nešto što je reditelj morao da ubaci u film iz komercijalnih razloga, da bi ovo ludilo mogo da prodaje kao horor, ali to ga je, kako izgleda, najmanje ovde zanimalo – toliko malo da je sva ubistva u filmu natrpao u jednu montažnu sekvencu u trajanju od 7-8 minuta, koja se ističe pored ostalog i nekarakterističnim komičnim, gotovo slepstik tonom, koji odudara od ostatka RUPE.

ono gde je film najjači jeste bavljenje džejmijevim (tako nam se zove junak) perverznim sexkapadama. naime, pošto znaju da imaju sjebanog klinca sklonog da potpuno go, samo u superherojskom ogrtaču, visi sa drveća pred babama iz komšiluka (ovo čujemo iz priče), roditelji ga ostave potpuno samog nekoliko dana, tj. na čuvanje kod preslatke vrlo sisate late teen bebisiterke. hilarity ensues! ne samo što džejmi usred noći traži da mu ona donese čašu vode (kako bi je osmatrao u providnoj otkrivajućoj noćnoj košulji) ili što upada u kupatilo dok se ova tušira (zar ti ljudi nemaju ključeve na vratima kupatila? damn!) da bi joj na ogledalu pisao ljubavne poruke, nego i traži od nje da mu trlja leđa dok on sedi u kadi (mator konj u 11 godina!) kojom prilikom joj se nabacuje… ta perverzna sex. tenzija je poprilično zabavna, i svaki muškarac koji ovo čita teško da neće u tome prepoznati neke svoje slične avanture, ili barem maštarije (home alone – sa teen bebisiterkom!).

da stvari budu zabavnije, mali pretpubertetlija iz biblioteke iznajmljuje knjige sa golim ženama ('moderna fotografija' ili tako nešto), koje zatim iseca iz njih, a kad ga nastavnica uhvati u tome, on joj se osveti tako što na kasetu snimi svoj genijalno tajmirani premonitivni govor u kome prejudicira kada će ona šta da kaže u razgovoru pa on baš tada odgovara na to: on tvrdi da joj je oteo ćerku i da će je ubiti ako se ova smesta ne skine gola pred prozorom, dok ovaj čuči u žbunju sa spremnom kamerom. naša vrla pedagoška radnica niti primeti da razgovara sa snimljenom kasetom preko telefona, niti prepozna dečački glas, niti proveri da li joj je ćerka uopšte u kući, nego smesta, na prvi znak, krene da se skida – dok ovaj škljoca iz žbunja.

odmah da naglasim da se njene sise vide na možda 0,3 sekunde, pa ćete morati da budete VRLO brzi sa friz-frejmom, ako vam je uopšte do te milf tetke. cela scena je više perverzna i ludački besmislena (naročito kad ovoj usred striptiza 'oteta' ćera upadne u sobu i upita: 'šta to radiš, mama?') nego li što je explicitno exploatitivna u smislu onoga što prikazuje, pošto, kao što rekoh, skoro i da ne prikazuje ništa. slično važi i za scene sa bebisiterkom: daleko je veći naglasak na perverznoj situaciji, dijalozima, odnosima, nego li na PRIZORIMA – mlada lepotica (ili njena dublerka, pre će biti) pokazuje polovinu sise iz poluprofila u trajanju od 0,8 sek. u sceni u kupatilu, a u drugoj sceni postoji krupni plan na bradavicu, tako šugavo uslikan da ona možda jeste njena, a možda je i od dublerke, teško je reći.

dakle, zaplet nema mnogo veze s mozgom, naročito u svetlu činjenice da 'monstrumi' u rupi i pričajući meda nisu produkti džejmijeve poremećene svesti, nego 'objektivna' stvarnost koju opažaju i drugi likovi, odnosno koja nam se prikazuje i iz 'sveznajuće' perspektive. klinja koji igra džejmija je neujednačen, ali uglavnom drven, mada, jebem li ga, možda kao autista i treba da bude takav. ostali glumci uglavnom pokušavaju da dobace do proseka, sa osrednjim rezultatom. kamera je kompetentna ali neupečatljiva, muzike se uopšte ne sećam, dijalozi su smehotresni ("Sarge, we’ve got another missing person; only this time they’re not missing -- they’re dead!") a to malo 'creature' efekata kao da su rađeni za neku jeftinu školsku priredbu.

pa opet, ima u svemu ovome neki je ne sais quoi, neki sicko vibe koji prožima sve i stvara neodoljiv utisak da ovo uopšte nije priča o monstrumima koji jedu ljude nego o buđenju jednog zbrkanog kurčića koji na bizarne načine reaguje na svoje tek-probuđene nagone. tako posmatran, THE PIT je jedan od najbizarnijih cumming of age filmova koje sam ikada video i ima moju (umerenu) preporuku. tim pre što sam brojna ludila ostavio nepomenutim (mada i slike govore o nekima od njih: mamljenje krave u rupu, guranje babe u invalidskim kolicima kroz ceo gradić do šume i rupe... itd), a ima ih ONOLIKO!

a o MAJKIJU i njegovim klinačko-krvožednim (i sexualnim) porivima – u idućem nastavku.

AFTER THE DAY BEFORE aka MÁSNAP (2004)

*** 

3

ovo je najbolji dosadan film koji sam u skorije vreme gledao.

ili možda najdosadniji dobar film koji sam gledao.

zato, oprez: ovo ima moju preporuku, ali ne očekujte triler hudanit rolerkoster kakav ovlašni pogled na fabulu radnje može u nečijem umu da prizove. imajte na umu da se ovde radi o MAĐARSKOM filmu, što podrazumeva sasvim drugi donos prema storitelingu i ritmu nego u vašem uobičajenom holivudskom filmu.

dakle: stranac dolazi u nekakvu ruralnu zabit, usred leta. kao, dobio u nasleđe kuću koju kroz ceo film nikako da nađe (ima samo fotografiju, ali ništa u stvarnosti ne odgovara njoj – šta god mu neki govorili o tome). pri samom dolasku, iz prikrajka rašomoniše scenu u kojoj nekakav neprijatni brka upadne u napuštenu kulu (?!) i iz nje iščupa prelepu mađaricu i počne da se dere na momka koji se, očito, s njom tamo ljubavisao. svaki normalan čovek u tom trenu automatski staje na stranu mladog romea i njegove julije. tek kasnije u filmu, bez fanfara i pompe, onako uzgred, saznamo da su ovo dvoje zapravo brat i sestra, a ovaj brka im tatko.

MÁSNAP je 'ispričan' (ako je to uopšte prava reč) napadno nelinearno. zaplet je kao lavirint (koji pomenuta lepotica 'rešava' dok čuva ovce), odnosno kao spirala rečnih puževa (od kojih ona pravi ogrlice). parčići, fragmenti, delići slagalice javljaju se pred našim očima, ali gde tačno pripadaju, šta je tu pre a šta posle – to nije baš najlakše razrešiti, a u krajnjoj instanci, nije ni previše bitno (sem onima toliko zatrovanim holivudom da će morati opsesivno da datiraju svaki jebeni komadić, svaku scenu u filmu; ok, koga ne mrzi, može da lejbeluje svaki kadar, ali odsustvo linearnosti je ovde deo poente, pa je prilično promašeno krpiti nešto što je namerno i s određenim ciljem rasparano i izloženo baš na ovakav način).

MÁSNAP je film ugođaja, atmosfere, i u tome je izvanredan. naročito imponuje umeće s kojim reditelj uspeva da naizgled prozaične i čak LEPE ambijente, pod suncem, u zelenilu, bez gotskih magli, golih stena (ok, nešto malo na kraju), kiša i blata, sivila i sličnih efekata – učini prožetim pretećim potencijalom ZLA koje svakog trena može da iskoči iz senke drveta, iz kukuruza, iz obične seoske kuće… u tome mu grdno (suštinski) pomaže vrhunski dir. fotografije, gabor medviđi, inače majstor koji je naslikao sve najbolje i najlepše filmove bele tara. znači, prva liga.

ovo žanrovski gledano NIJE HOROR, ali svejedno poseduje zlokobnu, preteću atmosferu i nekoliko genijalno creepy scena koje su creepy pored ostalog baš zato što nisu žanrifikovane i svedene na konvenciju. takva je, recimo, scena na tavanu – nije neki spojler ako kažem da se u njoj ništa posebno ne DESI: ali ono što se vidi, slutnje i nagoveštaji toga, vrlo su potentni i košmarni. takva je, takođe, deonica u kojoj ovaj naš (neimenovani) zanoći na farmi bizarnog dueta majka-ćerka, gde se ne zna koja je od njih luđa – da li teen curica (preslatka) koja od ovoga traži da joj ubije majku, ili pak njena spooky keva koja se ograđuje od ćerke. a tu je i vrlo fina, skoro arđentovska upotreba spooky dečje lutke, obešene o kaiš i sa probodenim okom…

inače, SVI u ovom selu se dernjaju jedni na druge – to je takva orgija mizantropije i svinjoljudstva da to doseže gotovo HUNDSTAGE proporcije (ko ne zna: u pitanju je skoro nesnosno mizantropski austrijski film koji ima ghoul's seal of approval – potražite ga, ako mrzite ljude: HUNDSTAGE je prava poslastica!). svi muškarci u selu su ili pijana brutalna stoka koja se iživljava nad svima oko sebe, ili žene u različitim stadijumima sjebanosti i/ili veštičarstva.

MÁSNAP je jedan sasvim solidan spoj kafke (ZAMAK: čovek dolazi u sumanuto izolovano selo i nikako da pronađe ono što traži, ali se zato maje i ukrug vrti sa nekim bizarnim seljanima i njihovim uzajamno kontradiktornim pričama i nedokučivim odnosima) i kamija (STRANAC: otuđeno-bezosećajni, pasivni 'junak' koji ubija, reklo bi se, ne iz drugog razloga no 'zbog previše sunca'), filovan sa solidnom dozom austrougarske trejd mark mizantropije i nešto malo skoro-pa-horora (da li sam pomenuo odsečenu ovčju glavu u torbi? da li sam pomenuo da ovde ima i neko offscreen ubistvo, ili dva?...)

sad, iskren da budem, početna tvrdnja o dosadi ovog filma je možda ipak malkice preterana: on jeste zahtevan za gledanje, & takes its sweet time, i možda je malkice repetitivan (ali čak i to je, donekle, opravdano mozaično-lavirintskom strukturom) – ali svakako vredi tog truda za svakog strpljivijeg gledaoca spremnog da mu se prepusti. MÁSNAP mi lično imponuje i iz sasvim subjektivnog razloga – naime, veoma mi je privlačna premisa 'horora' koji se dešava usred leta, u zelenilu, u sunčanim, lepim danima, u izolovanom selu, sa grupicom 'pomerenih' likova: zapravo, baš to je ambijent i atmosfera i etitjud mog narednog romana, ZAVODNIK…

PS: MÁSNAP je rimejk kratkog filma (35 min) koji je autor, atila janjić, potpisao cele dve decenije ranije - A MÁSIK PART (1983). i on je dostupan, ali bez titlova, međutim, ako ga pogledate POSLE dugometražne, nove verzije, uglavnom se može pohvatati šta je tu bilo jezgro. mora se reći da je sniman na drugim i siromašnijim lokacijama, da je vizuelno znatno manje sofisticiran, a da je naracija uglavnom linearna (uz nešto elipsi koje nisam baš siguran da je dijalog 'pokrio'). no, kome se duža i bolja verzija dopadne, može da overi i ovu kraću – solidna je.

WOLF CREEK (2005)

*** 

 3 

Film je bolji od naznaka zabrinjavajućih rivjua koji su se mogli čuti pred ulazak u distribuciju. Pre svega, neki rivjueri kenjaju da se ništa ne dešava u prvih sat vremena: početak je OK, uvod u likove i bla-bla je prihvatljiv, možda se 5-6 minuta moglo iseći odatle, ali nisam bio smoren. Kola im se kvare negde oko 35. minuta, ubrzo stiže njihov 'izbavitelj', i odatle pa sve do kraja, ovo je horror rollecoaster. Pravi pokazatelj DOBROG horora jeste da navijaš za 'žrtve' umesto za ubicu: ja sam sebe već u startu zatekao kako navijam da cure smesta pobegnu, jebeš i horor i zabavu i akciju i sve – samo nek odu smesta odatle, makar (horor) film propao zbog toga. To ne biva tako. Mnogo se gadnih stvari izdešava pre kraja, i njihova žestina i surovost prevazilaze po učinku sve skorašnje filmove iz pod-žanra 'redneci nas jebu sve u 16' (TCM rimejk, WRONG TURN, ORDEAL, DEVIL'S REJECTS...) – zapravo, jedino je REJECTS bio blizu ovog stadijuma nihilističkog bezizlaza i nezaslađene surovosti.

To ne znači da film u nekoliko navrata nije imao šanse da bude još gadniji nego što jeste, i siguran sam da će neki gorko plakati što iživljavanja nema još više. Ja plačem zato što WOLF CREEK mestimično bez prave potrebe poseže za nekim klišeima (omažima? pozajmicama?), pre svega vezano za tatu svih ovih filmova, za veliki i nedostižni Huperov TCM, i što nije još malkice izvajao svog zlikovca u nešto originalnije. Ipak, sviđa mi se to što najzad imamo jednog gada koji – pored sveg hladnog oružja – uviđa i izvesne prednosti vatrenog, te i njemu pribegava kad mu plen odmakne predaleko.

Film je imao solidnu šansu da možda čak i dostigne originalni TCM, da postane TCM za XXI vek, pa nije uradio ništa slično, ali je za mene pružio najpribližniju skorašnju nestilizovanu i nekarikiranu (poput Zombijeve) rekonstrukciju žestokog survival horora iz '70ih – naravno, uz Ažin rimejk BRDA... koji je tome prišao još bliže i bolje.

Najveća zamerka: kraj filma, i uopšte tretman jednog od likova čija sudbina nije najadekvatnije prikazana u startu, a onda nije ništa posebno s njim urađeno ni na kraju. Umesto žestokog i nezaboravnog PUNCH-a koji će da odjekuje dok zurimo u odjavnu špicu, završetak je prilično izduvani 'poooff!'

Suma sumarum – vrlo dobro, za one koji vole ovakvu vrstu filma i mogu da ga podnesu.