Horor festival u Ribarskoj Banji (3. dan)

5. septembar, nedelja

i nedelju smo mladen, ja, nemanja i njegova drugarica marica, iskoristili za exkurzije, ali pošto ovog puta nije bilo potrebe za preteranom žurbom, imali smo više vremena za obilazak izvesnih znamenitosti. veći deo dana proveli smo u nadahnjivanju srpskim gothicom u daljoj okolini, što smo krunisali inspekcijom jedne fine etno-kafane.

na fest smo stigli taman da uhvatimo završetak svedenog izdanja šok koridora uživo, koje je bekvalac izveo sam, budući da je aca prezauzet radom na scenariju čiji je naslov toliko prejebano madrfaking insejn krejzi da u poređenju s njim SRPSKI FILM zvuči samo kao zagrevanje za lomaču koja će, ovog puta, kad se ovo obznani, morati da se potpali i to odma. he's asking for it!

dakle, beki je odradio svoj posao profi kao i uvek, iako ga je posmatrala publika od jedva 10 osoba, a brojnost je zatim porasla čak do možda celih 20ak kad su u salu ušli ostali gosti i prijatelji festivala kako bi ispratili VEČE MLADENA ĐORĐEVIĆA. (pre toga su odabrani mogli na terasi hotela od kadije da slušaju vanredno sočne anegdote o šejki, olji ivanjicki i drugim umetnicima...)

razgovor sa mladenom đorđevićem vodili su dušan cicvara i dejan ognjanović, pri čemu je cicvara više govorio o mladenovim kratkim filmovima, kao i o filmovima koji s njim nemaju nikakve veze, dok sam ja zapitkivao stvari vezane za njegovo poimanje etno-horora, srpskih potencijala za horor te elemenata tog žanra u njegovom opusu. bio je to živahan i zabavan razgovor, čak i sa cicvarinim digresijama, usnimljen je diktafonom, pa ću videti šta da radim s njim, dal da ga kačim kao audio ili da transkribujem i plasiram negde u štampi. mladen je priznao da sprema nešto što nije daleko od horora i PORNO BANDE po ugođaju ali nije precizirao šta je to; takođe je kazao da još uvek nije sasvim napustio namere da radi NEKRŠTENE DANE i neke druge svoje etno-horor projekte...

zatim su prikazani mladenovi kratkići, a za njima, na užasavanje pojedinih neobaveštenih članova publike, i zona mrtvih. eh, rekoh ja, tako vam i treba kad ne pratite cult of ghoul, mogli ste sebi prištedeti ovaj duševni bol... kažu: 'nismo znali da može biti ovoliko loše...'

potom odosmo na pozdravnu večeru – beki mi je pričao kako se proveo na grosmanu (navodno bolje organizovan nego do sada, ali ja iz njegove priče ne stekoh isti zaključak) i najavio slasher fest u beču i još neke rabote, dok je kadija mladenu opisivao svoj novi projekat na kome radi (a koji, takođe, umnogome zavisi od politike, tj. rezultata izbora...). inače, prajsles je bio kadijin komentar kada je kazao da ga mladen likom podseća na mladog acu berčeka. damn! zaista ima tu nešto!... mladen i beki odoše kolima za beograd a kadija i ja ostadosmo još jednu noć, pa ujutro svako u svom pravcu, kadija ka severu a ja ka jugu.

doručkovao sam sa cicvarom, koji, btw ispade poprilično otkrovenje jer tek tokom druženja na ovom festivalu otkrih da je taj lik svojim pisanjima verovatno obeležio i moje i mnoga druga detinjstva budući da je, ali BUKVALNO, pisao sa časopise u rangu od TIK-TAKA pa do SEX CLUBA i VRUĆEG KAJA! takođe, nisam bio svestan da je svoje pipke imao i u srpskoj filmskoj industriji: bio asistent joce jovanovića na PEJSAŽIMA U MAGLI (navodno, baš on mu doveo dunju iz SMOGOVACA u film), radio na MATURANTIMA i još nekim filmovima, imao ključ od sobe ene (ili beše mije?) begović, itd. zajeban lik.

obećao sam mu da neću pisati rivju njegove publikacije SLEŠER TREJLER (ne znam da li da pamfletčić od 36 stranica nazovem knjigom?), tako da moj sud o njoj morate čitati isključivo između redova; ali, nevezano za cicvarin text, ne mogu a da ne ukažem na čak dva excentrično-neviđena pogovora – jedan od strane Horor Milke Sa Dva Prezimena (vidi KUĆU STRAHA i antologiju STRAH u koju su bez pitanja ubačena i dva moja prevoda – lavkraft i popizbrajt), a drugi od milana konjovića (ZM), koji je posebno hilarious. za potonji je vezan i prajsles lapsus (?) – elem, naslov tih njegovih par zbunjenih pasusa glasi "precizan kao džejson vorhis ili majkl majers". međutim, za dokone čitaoce koji prate čak i ono što piše u CIP-katalogizaciji u nar. bib. srbije, rezervisan je pančlajn – jer tu ovaj naslov glasi: "precizan kao džojsov vorhis ili majkl majers"!

eto, zahvaljujući horor-festu ribarske banje doručkovao sam sa džojsovim vorhisom i slušao o tome kako joca na PEJSAŽIMA nije znao šta hoće, sem da bude godar umesto godara (ili barem godarov vorhis)!

tako je okončana ova probna varijanta festivala – gostima je bilo super, a publici (toliko koliko ih je bilo) valjda takođe nije bilo loše; šteta je samo da se ovakvi sadržaji prave za poluprazne sale. ipak, nadajmo se da će ozbiljni predlozi izneti tokom festivala uroditi ozbiljnijim plodovima u narednom izdanju i da ćemo, vremenom, od ovoga napraviti srpski grossmann. uostalom, župski vinogradi su blizu, a domaće vino koje sam probao nije loše...

Horor festival u Ribarskoj Banji (2. dan)

4. septembar, subota

prepodne i rano popodne ovog dana proveli smo mladen i ja sa pomenutim fdu veteranima u exkurziji slikovitom okolinom, ali o tome ću zasebno izvestiti. krenuli smo nešto kasnije, a morali da stignemo nazad u 14h, pravo na 'radni ručak' povodom budućnosti festivala.

u sali gde smo i inače ručavali tih dana već je bio i upravo pristigli đorđe kadijević, kome je organizator (na svu sreću) odmah prepustio uvodno slovo, pa je kadija smesta svoju viziju festivala okrenuo u daleko ambicioznije vode od onih koje su prethodno u medijima bile najavljivane ("Festival će raspisati i konkurs za kratke horor filmove, čiji autori neće morati da budu opterećeni tehnologijom njihove izrade - to mogu biti i filmovi napravljeni amaterskim i kamerama foto aparata.") kadija je, praktično, sugerisao da bi festival trebalo da a) prevaziđe 'horor' iz svog sadašnjeg naziva, i da bude posvećen fantastici u najširem smislu, i b) da prevaziđe ono 'srpski' iz svog sadašnjeg naziva, i da postane barem regionalni, a u perspektivi i međunarodni u ozbiljnijem smislu reči. na kadijine reči nadovezao se mladen, koji je naglasio kadijino insistiranje na ozbiljnoj, umetničkoj fantastici i metafizičkom hororu, što sam i ja podržao – tako da, posle svega toga, niko više nije ni pomenuo konkurs za filmove sa mobilnih telefona.

domaćini i pokretači ukazali su na ozbiljne potencijale koje banja ima za ovakav festival, ali i na neke moguće probleme (predvidivo vezane za politiku, izbore, i to ko će biti na vlasti...). u principu, sve opcije su otvorene, a bliska budućnost pokazaće koliko će i kako potencijali biti ostvareni. dogovoreno je da se sa konkretnijim idejama i planovima, zasnovanim na ovom razgovoru, okupimo tokom oktobra i da se krene sa ozbiljnijim pripremama nakon što se uradi statut festivala sa njegovim osnovnim idejama i namerama.

nešto kasnije došao je red na VEČE ĐORĐA KADIJEVIĆA.

posle "Leptirice" – prikladno puštene u 18h – kadiji je uručena novoustanovljena nagrada LEPTIRICA, 'za doprinos razvoju srpske poetske fantastike i horora'.

slavoljub marković je na početku večeri pozvećene reditelju kazao:

"jovan dučić je jednom prilikom rekao kako je čovek najstrašljiviji stvor na svetu - boji se čak i insekata. i upravo je jedan insekat, možda tek malo veći od ostalih, postao zaštitni znak srpskog horora. leptirica! vešto izvučena iz duboke riznice srpskog arhetipa, živopisne narodne tradicije i njene nadogradnje u vidu književne klasike, leptirica je na ekranu, i to televizijskom na kome nas je prvi put preplašila još daleke 1973. godine, postala svojevrstan sociološko-psihološki fenomen, simbol srpskog horora i ideal za sve potonje autore koji su istraživali granice žanra i njegovo preslojavanje, u ovom slučaju na poetsku fantastiku, sa kojom đorđe kadijević tako voli da korenspondira."

nakon opširnog obrazloženja koje je marković pročitao, na binu je izašla neka devojka da pročita dodatno obrazloženje, što je i učinila. nagradu festivala je dobitniku uručio predsednik organizacionog odbora festivala i direktor ribarske banje dr branislav katančević. nagrada, kao što se može videti, izgleda kao spoj filmske rolne i vodeničkog točka, a skoro isto toliko je teška. ove godine su je napravili od nekog veštačkog, ne preteškog materijala, ali za iduću godinu nose se mišlju da točak bude od lokalnog, čuvenog peščar-kamena. to će joj dati zaista specifičnu težinu među domaćim nagradama, a i šire...

razgovor sa kadijevićem vodio sam uhodano i trudeći se da se ne ponavljam u odnosu na prethodne intervjue koje sam već imao sa njim, a i on je bio standardno rečit, vispren i zanimljiv, iako je govorio pred publikom od jedva 30ak osoba (mnogi od njih iz medija ili organizacije i gostiju festivala). bilo mu je vidno krivo kada je većina njih izašla zajedno sa njim iz sale, a na projekciji "svetog mesta" koja je usledila ostalo je možda 7-8 osoba. ne znam koliko ih je bilo na "štićeniku" zatim.

istina, i taj broj je dobar, ako se ima u vidu da nikakvi plakati, posteri, baneri ili drugi vidovi obaveštenja nisu stajali nigde u širem krugu kompleksa ribarska banja, izuzev jednog isprintanog crno-belog šturog obaveštenja zalepljenog na vratima lifta u prijemnom centru. takođe, iz političkih razloga, nijedan medij iz kruševca nije smeo da najavi ili izveštava o ovom dešavanju (različite stranke su na vlasti u ta dva mesta), a kruševački žanrovci me izvestiše da je dodatni problem i to što "čini mi se da poslednji bus iz r. banje kreće u 19 časova. ko ima privatan prevoz taj može da isprati festivalske večeri, ostali moraju da se zadovolje novinskim člancima ili tv prilozima." o ovome će morati da se vodi računa u narednim festivalskim izdanjima, ako ih bude bilo.

veče je krunisano privatnom žurkom kod nemanje, jednog od prekaljenih fdu-veterana, koji tu relativno blizu ima praznu i slobodnu dedinu kuću. meso iz hotela nastavismo da zalivamo (i dimimo) u prijatnoj atmosferi nekoliko kilometara niže, u kućici u kojoj se u jednom nadrealnom trenutku, između vrlo heterogene muzike, začuo i jedan hit dark-stoner grupice OM! gde su mladi, tu je i šala, bilo je zezanje svake vrste, mladen je čak začeo trend nošenja slamnatih šešira koji se smesta primio među omladinom, a povratak do hotela pešice, oko 03h ujutro, kroz divljine i pustare ove banje, bio je avantura za sebe. srećom, pratio nas je ivan rizinger, veliki rock znalac, pa smo bili bezbedni od omaja i sanđama (iako sam se ja povremeno osvrtao da ih svojim zlopogledima držim na odstojanju).

inače, ovu i narednu noć proveo sam u krevetu daleko, daleko od cicvare, pa sam zato uspeo i da nešto malo odspavam.

Horor festival u Ribarskoj Banji (1. dan)

nulti festival srpskog horora sam ovde već uredno najavio, a sad je red da podnesem izveštaj o tome kako je to sve izgledalo na licu mesta, u ribarskoj banji i njenoj okolini.

3. septembar, petak

put do kruševca protekao je neosetno, sat i po vožnje od niša, u pristojno klimatizovanom busu niš-expresa i uz čitanje LOVECRAFT UNBOUND zbirke. na 200-ak metara od bus stanice bez teškoća pronađoh domaćine, a pre svega slavoljuba markovića kao jednog od inicijatora svega ovoga, pa s njim i dušanom cicvarom krenuh na horor-vožnju do banje. naime, pošto im se bus namenjen za prevoz putnika pokvario (ili tako nešto), do banje smo došli alternativnim horor prevozom – u kombiju hitne pomoći, privremeno darivanom od sponzora festivala, 'specijalne bolnice ribarska banja'. bio je to sasvim prikladan početak.

Foto: direktor ribarske banje dr branislav katančević i novinar, slavoljub marković

posle upoznavanja i ručka (na kome nam se pred kraj pridružio naknadno pristigli mladen đorđević) smestio sam se u vrlo dobru dvokrevetnu sobu koju sam predstojeće horor noći imao da delim sa cicvarom. tu sam dremnuo nekih sat vremena da se okrepim pred horor veče koje sledi.

do vodenice u srndalju odvezeni smo truc-truc vozićem preko brda i kroz šume – u brdima, horori, of kors – a na licu mesta zatekosmo grdan svet, medije, i nešto posetilaca koji su, ne znam kada i kako, dovde došli, budući da vodenica baš i nije pristupačna civilizaciji. atmosferu su podgrevale horor lubenice izdubljene kao da su halloween bundeve, sa svećama unutra... pošto dadosmo izjave RTS-ovim novinarima (to je posle išlo u jutarnjem programu), dokumentarac koji je u vodenici išao sa video bima, i koji je publika (valjda) posmatrala, prekinuše kad je došlo vreme da se festival otvori.

prvo je izveden performans sa glumcima iz kruševačkog pozorišta u kukuljicama i sa svećama, koji su predstavljali grupu dece, izgubljene u šumi, koja su se nešto potom iz nje vratila – kao nešto drugo, i sa sobom povela svoje roditelje nazad u šumu... istovetna izvođevina obavljena je prošle godine, tokom promocije zbirke priča o vodenicama, pa to možete videti OVDE.

usledio je panel na temu strahom protiv straha - o fenomenu straha i hororu kao žanru, uz projekcije mini filmova "vampiri u srbiji" i "priče iz vodenice".

učesnici okruglog stola bili su: scenarist i reditelj mladen đorđević, teoretičar horora i pisac dejan ognjanović, prof. dr milivoje r. jovanović, ilustrator goran ćeličanin, istoričar goran vasić, pisac miljan marković (stalno namršteni i ne mnogo govorljivi autor vampirskog romana TAJNA VILE MORO), publicista dušan cicvara, sveštenik dragić ilić i slavoljub marković, koji je vodio razgovor.

govoranciju je otvorio pop, koji je iz svog ugla praktično blagosiljao ove horor rabote, uz upozorenje da se u nekima od njih nalazi 'previše slobode' i da time ne treba da budemo zavedeni. taj deo zbivanja bio je koncipiran kao sled zasebnih pričica, tako da svaki učesnik kaže po 5-10 minuta nečega o hororu iz svog ugla (etno, istorija, književnost, film, likovno...), ali bez interakcije ili diskusije. kad je poslednji govornik kazao šta je imao, najavljen je dokumentarac misterije srbije: ovaj i onaj svet, a učesnici se povukoše kud koji.

zbitiju su se pridružili i neki mladenovi obožavaoci, fdu studenti iz kruševca, koji su došli čak u ovu šumu da ga pozdrave, i da se dogovorimo oko sutrašnjih aktivnosti, pošto je mladen predložio da obiđemo neke slikovite znamenitosti u okolini, kad smo već tu. povratak vozićem kroz mrkli mrak šume bio bi hororičniji da je motor rečenog prevoznog sredstva malo tiši, pa da se može čuti i poneki zvuk iz okolnih šuma i kukuruza, ali i ovako je bilo sasvim ok.

Foto: U brdima, deca kukuruza

posle još malo druženja i zezanja uz obilatu mesnatu večeru povukosmo se u svoje odaje.

pokušao sam da spavam, prvo uz treperenje TV-a koji je cicvara pustio, a zatim i uz njegovo hrkanje, hrkeljanje, hrketisanje, hrktanje, hrkokotanje, hrkosanje i hrkanisanje. da stvar bude još gora, zaboravio sam da ponesem svoje obavezne čepove za uši, bez kojih ni kod kuće ne legam u krevet, a kamo li kad sam negde na strani! zgužvani parčići toalet papira nagurani u uši prosto nisu poslužili kao zamena velikoj civilizacijskoj tekovini zvanoj ear plugs! dremnuo sam tek par sati rano ujutro.

NEKI NOVI HORORI

...isključivo bezvezni.

dakle, pošto nisu vredni truda, slede samo kratka upozorenja na više nego jadno stanje u kome se današnji horor pretežno nalazi.

čak i uz obilato korišćenje mog istančanog čula kojim zaobilazim horor-bljuzge koje smrde na kilometar, evo nekoliko njih koje sam gledo zato što poseduju ponešto što ih, u teoriji, preporučuje – bilo da je to koncept koji niko sem paraplegičnog retarda ne bi mogao da upropasti (zmije u zgradi!), bilo da potiču iz inače pouzdane kinematografije (koreja!) ili autora.

evo tog đubreta kojim sam se smarao i nervirao u poslednje vreme – da vi ne biste morali.

BESTSELLER

S. KOR, '10

** 2

visokobudžetni super producirani DREK za mase – ovo je kao neki ekvivalent korejskog dina kunca (unrelated to gingerkunac): prozaična, banalna, predvidiva prežvakavanja već viđenog bez trunke duha ili originalnosti. kao, mentalno poremećena i prenaglašeno nenormalna piskinja, jedva sačuvala živu glavu od optužbi da je plagirala prethodni roman – dođe da se povuče od rulje u usamljenu kuću na jezeru, u nekom malom stivenkingovskorejskom mestašcu punom 'slikovitih' likova (uključujući čak dva retarda), kako bi tu piskarala dalje. sa sobom vucara derište za koje je iz aviona očigledno da je mrtvo, tj. njena projekcija, pošto niko sem nje ne interaktuje sa curicom – ali nam se ta očiglednost svejedno prezentuje kao giga-twist nasred filma. onda se ispostavi da je i knjigocigla koju je iskenjala iz sebe u toj kolibi – plagijat! ali, evo novog twista – to je plagijat koji joj je suflirao duh žene ubijene u toj kući, a kroz medijum od njene fantom-ćerčice čiju smrt nije mogla da prihvati...

sve je ovo toliko rutinski (mada, uglancano) odrađeno da sam bio u ozbiljnom iskušenju da ugasim negde oko 50. minuta (traje celcata nesnosna DVA SATA!) i nadljudskim naporima sam se naterao da izdržim do kilavog 'klimaxa'. da se razumemo: ako volite bestseler cigle-knjige, ako volite kunca, ako volite generičke predvidive ali lepo upakovane produkte – ovo vam je jedan, što bi dimbo vojnov reko, 'repertoarski film' – tj. što bih ja reko, kompetentno odrađeno NIŠTA, celuloidni ekvivalent žvakaće gume. žvaćeš, žvaćeš, pa ispljuneš, i nikom ništa. ko ima 2 sata za bacanje, može ih baci na ovo.

THE INTRUDER

THAI, '10

*(*) 2-

zaista neverovatno: KAKO neko može da napravi ovoliko glup i promašen film o najezdi zmijurina u nekakvom tajlandskom hotelu? ajde što su likovi bezvezni, što se nisu potrudili ni da nam ih predstave, nema veze – jebeš likove, daj zmijsku akciju.

ehh, akcija. nema toga ovde. osim ako tu plemenitu reč ne zalepitu na ovaj dramaturški (?) haos od beslovesnih trčanja tamo-vamo bez cilja i smisla i na ovaj niz bedasto zamišljenih i sirotinjski ostvarenih skoro isključivo CGI nacrtanih zmija. SHIT! idioti! pa koga zabole za vaše kompjuterske zmije? da su bar ljucki odrađene – ali jok: kad ih gledaš kako pužu po podu, sve odreda pripadaju istoj bedastoj generičnoj sorti. međutim, u scenama u kojima se primaknu ljudima sve odreda postanu – kobre! e, jebaga!

ne gubite vreme na ovo sranje, ovo ĐUBRE – ako hoćete nenadmašni nenadjebivi i potpuno savršeno genijalni masterpis na istu temu (zmije vs. azijati u zgradi) – gledajte remek delo zmijsploatacije, A CALAMITY OF SNAKES. e, tako se to radi!

MUST LOVE DEATH

USA, '10

** 2

kuku majko, ovo sranje sam gledo pre 10ak dana, a morao sam malopre da se podsetim na imdb-u šta uopšte to beše! dakle, potpuno zaboravljivo đubre od torture porna u kome neka dva antipatična ludaka preko oglasa namamljuju neke budale u kolibu pa ih tamo podvrgavaju nekakvim reality-showovskim i kvizovskim zadacima, pri čemu ništa od toga nema ni trunku smisla, duha, ili bilo čega vrednog truda. pokušaji humora nisu smešni, saspensa nema jer su likovi idioti, a to malo krvi što lipti – pa to danas imate u svakom hororu, ne morate baš ovu budalaštinu da gledate samo zato. MUST LOVE SHIT to watch this!

DON'T LOOK UP

USA, 09

*(*) 2-

kuku i lele! đubrovitost ovog zlodela doseže takvo DNO u svojoj tragikomičnoj nekompetenciji i imbecilizmu na svim nivoima da je to prosto neverovatno kad dolazi ispod potpisa fruta čana, autora solidne 'art' reputacije a žanrovcima najpoznatiji kao autor izvanrednog DUMPLINGS segmenta iz 3-EXTREMES (a potom i dugometražnog filma nastalog iz te epizode omnibusa). kako je moguće da isti čovek potpisuje i onu izuzetnost i ovu imbecilnost mom umu potpuno izmiče, jer ovo je toliki jad i beda da se uopšte ne može meriti sa takođe promašenim radovima koje je, recimo, nakata radio u americi. (kad sam kod nakate – ovo je rimejk njegovog ranijeg hororčića iz 90ih, rađenog pre RINGA – sasvim solidnog, mada daleko od vrhunaca koje je kasnije dosegao: ističe se samo jedna vanredno jeziva scena pred sam kraj, inače je veći deo toga na nivou proseka. ali, taj 'prosek' sasvim je pristojan, a iz ugla ponora u kome ovaj čanov rimejk obitava, to izgleda kao prvorazredni klasik!)

scenario je nekakva nedokuvana idiotarija o ciganskoj kletvi i ciganskim ugovorima s đavolom i reinkarnacijama i duhovima na starim, nezavršenim filmovima i novim MANITU-ovskim preporađanjima zloduha u telu, a sve to u pozadini hororčića koji grupica amerikanaca snima u nekakvoj rumunskoj šupi gde nešto strašno smrdi, gde zolje ili tako neke CGI tačkice napadaju električare, a u svemu tome frut je našo priliku za svoj autorski potpis u ogavnoj sceni porođaja u kojoj bepče iz mamine rodnice uz obilje telesnih sokova ljosne na patos i odleti-sklizne glavicom pravo u drveni stub. okej, frut, sećamo se DUMPLINGSA, u kome su žene željne večne mladosti jele valjuške sa mesom fetusa, u redu je, shvatili smo da imaš fetiš na newborn porn, ajde sad vrati se nazad svom rutinskom jeftinom rumunskom rimejku koji pre deluje kao nenamerna parodija nego li iole koherentan ili kompetentan genre flick. prepuštam nekom dokonijem da eventualno secira besprizorne količine imbecilnih detalja ovde. ne zamerite što me mrzi da idem u detalje, ali zaista želim da ovaj filmski abortus smesta zaboravim.

FANTASIA REPORT 6: KEN RUSSELL, GEORGE MIHALKA, DOUGLAS BUCK

preostalo je još da izvestim o druženju sa još ponekim facama na ovogodišnjoj fantaziji, pa evo, ukratko (nadam se).

KEN RUSSELL

veoma volim čiču, i imam poveći rispekt za DEVILS, ALTERED STATES, CRIMES OF PASSION, GOTHIC, ...WORM (da, i za njega!); takođe, odavno se nakanjujem da repriziram i/ili premijerno odgledam neke njegove klasičnije klasike što mi čuče na diskovima već neko vreme. ipak od susreta sa njim nisam očekivao ništa – delom zato što znam koliko je dekica mator, delom zato što je čak i ovakav, prevelika 'zvezda' da bi sedeo i ćaskao sa svakim, a najzad zato što se nisam ni spremio adekvatno za eventualni razgovor/intervju s njim, koji bi morao da bude ozbiljan ili ga ne bi smelo ni biti.

pored svega toga, kena prati notornost da ume da bude vrlo nezgodan ili u najmanju ruku ćudljiv sa nepoznatima, uključujući tu i novinare i svu tu ekipu koja ga gnjavi po festivalima. većina onih koji su ga u skorije vreme viđali na nekim javnim nastupima, pred publikom, kaže da je bio vrlo uzdržan, ili je odgovarao kratkim 'yes/no' rečenicama, ili je čak ponekad bio i malkice na ivici neuljudnih i svadljivih odgovora. evo, recimo, primera kako izgleda jedan siroti pokušaj intervjua u tom stilu.

nije on takav samo sa sirotim novinarima: slično je tako drkadžijski odzenovao i večeru sa frenkom henenloterom i još nekim B-rediteljima za koje nije ni bio čuo (ipak su to imena kao što su bill lustig, jeff lieberman, merv bloch, scooter mccrae): tokom cele večeri je samo klimao glavom i odgovarao najkraćim mogućim rečenicama, ali uglavnom ćutao. evo kako to frenk opisuje: "Ken had never heard of any of us and was no doubt underwhelmed so never said more than 25 words the whole lunch. Very surreal. Lunch with Ken Russell who wouldn't speak other than an occasional "yes" or "no." Oh yes, at one point Ken referred to me as Quasimodo since he'd just been watching "The Hunchback of Notre Dame" on TCM."

imajući sve to u vidu, trebalo bi valjda da budem srećan što sam imao čast da obavim Q&A posle SRPSKOG FILMA stojeći na samo metar od kena rasela, koji je sedeo u prvom redu (u invalidskim kolicima), i da mu dodam mikrofon kako bi odgovorio na pitanje nekoga iz publike – šta ken misli o SF-u. ken je reko samo "I'm stunned." mada, po onome što mi rekoše neki koji su kasnije s njim večerali, kad su ga opet pitali o SF-u, njegov odgovor je bio samo – kisela faca.

kad se razišla gužva, dao sam raselu da mi se potpiše na primerku knjige THE DEVILS OF LOUDUN oldoza haxlija, pozdravio se srdačno s njim, kazao da veoma poštujem njegov rad, a na kraju se slikao sa srpskom grupom i njim zajedno. razmenili smo još nekoliko reči, pitao sam ga kako mu se činilo u srbiji, pošto je bio na paliću prošle godine, ali i tu je pala samo rečenica ili dve, bez šire elaboracije. i to mu beše taj 'touch with greatness'. malo li je?

te večeri je prikazan THE DEVILS, film koji je za mene lično značajan iz više razloga – nikad neću zaboraviti moja prva dva POKUŠAJA da ga odgledam: isprva, kad je bio prikazivan u prvom noćnom programu na ovim prostorima uopšte (CRNA OVCA), tamo negde krajem 1980-ih. to je bio program sa ingenioznim izborom filmova (DEEP RED, THE FOG, THE DEVILS...) ali sa jednom začkoljicom – idioti su te filmove sekli na parčiće od po 10-ak minuta, a između svakog od njih su trpali po 40-ak minuta nekih spotova, priče, pesama, skečeva i pizdarija koje, po sebi, i nisu bile užasne – ali nisam želeo da filmove, pa još takve, gledam na takav iseckan način. anyway, budući da je to zaista bio NOĆNI program – počinjao u petak oko ponoći i trajao do oko 05h u subotu ujutro – i bilo ga je zaista naporno pratiti, od DEVILSA sam digao ruke već negde nakon drugog inserta, jer gledati ga TAKO nije imalo smisla.

drugi POKUŠAJ gledanja tog filma odigrao se 1995. tada je u nišu, na letnjoj pozornici, išao nekakav program starih filmova iz kinoteke, mislim da je sigma to uređivao, jer dabić sigurno ne bi dovodio jedan 'kontroverzan' film, pa je između ostalih bio i raselov klasik. u ogromnom amfiteatru na tvrđavi 'društvo' su mi pravili samo jedan zaljubljeni par i 3-4 tinejdžera koji su mislili da je u pitanju horor film. (kad me već ne pitate – THE DEVILS ni po čemu i ni na koji način NIJE horor, iako ga mnogi, mitch davis included, svrstavaju u taj žanr i kao horror ga najavljuju)

anyway – film je igrao na OGROMNOM platnu koje jedino može da učini čast fascinantnom dekoru dereka džarmana i ludačkim raselovim inscenacijama i tripovima: privilegija gledanja tih predivnih prizora na tako veeeelikoooooooom platnu u srbiji je zaista retka (to platno je najmanje 3-4 puta veće od onoga u bg kinoteci, recimo). bio sam kupljen smesta: zaljubio sam se u to izdanje filma već u prvih pet minuta i nastavio da ga gledam sa mešavinom opčinjenosti, fascinacije, predanosti i žara kakvu sam malo puta u životu osetio – bio je to zaista otkrovenjski trenutak kada sam shvatio šta se sve filmom može postići, kakva magija tim mrdajućim slikama može da se pravi! reći da sam bio ODUŠEVLJEN vrlo je blag izraz.

naravno da tolika sreća nije mogla dugo da traje, niti da prođe neokrnjena. već negde u trećoj rolni desio se neki pičvajz sa prastarim projektorom, nešto je puklo, dimilo se, šta li, uglavnom – posle 40ak minuta MAGIJE FILMA i 10ak minuta nerviranja zbog njenog coitus interruptusa, čiča iz kabine nam reče da nema ništa od nastavka filma. vraćanje para niko nije ni pomenuo. srbija među šljivama. dakle, posranost koju sam tada osetio – tu uskraćenost, taj prekid BAŠ TE projekcije – to rečima ne mogu da opišem. smesta sam krenuo da obrćem i nebo i zemlju da dođem do filma barem na vhs kaseti, ali niko u nišu nije ga tada imao (što je i predvidivo, imajući u vidu niške 'filmofile'), nije ga bilo čak ni u, inače više nego solidno snabdevenoj, arhivi video kluba MB. morao sam da potegnem beogradske veze, a u to vreme imao sam ih vrlo malo, ili nimalo...

na kraju, zamolio sam gorana skrobonju, s kojim sam tada bio u povremenom kontaktu, kao njegova prva KOŠMARNA mušterija, tj. pretplatnik br. 001, i on je od nekih šestih lica, dal iz LAZE K, dal iz kluba 8 ½ ili odakle već, uspeo da mi nađe, presnimi i pošalje VHS THE DEVILSA... u pitanju je, naravno, američki cut koji je, sa necelom odjavnom špicom, trajao oko 104' ali nisam se žalio – čak i u recnutom obliku, magija je bila tu, makar i na beskrajno manjem ekranu. kasnije sam iskoristio priliku da kupim bootleg DVD tog filma u najdužem obliku u kome se danas uopšte igde može naći – 111 minuta + neki isečeni kadrovi vide se u dodatnim materijalima, dokumentarcu HELL ON EARTH i u intervjuima sa cenzorima. kvalitet slike te verzije nije najsavršeniji – kao malo bolji VHS – ali to je, za sada, najduža verzija tog mega-proganjanog i zabranjivanog filma. španci su nedavno izdali DVD i govorka se o američkom, ali i ako izađe, biće to american cut od 108' at best...

na moju neopisivu žalost, na fantaziji THE DEVILS nije mogao da bude prikazan sa trake jer su u zadnji čas neki lokalni ili državni cenzori izeli govna i nisu dozvolili da se nekakav print koji oni nisu aminovali prikazuje, a određene rezervne opcije su zakazale iz sličnih činovničko-cenzorskih razloga, pa su na kraju davno najavljen film prikazali sa digi-bete, što je za taj i takav film, za tu vizuelnu raskoš, bilo zaista jadno, naročito meni, koji sam ga gledo na letnjoj pozornici u nišu sa zaista odlično očuvane kinotekine kopije u vibrantnim bojama i mađiji koju ovi u montrealu prosto nisu mogli da rekreiraju u tom maltene video-bim obliku, sa redukovanim bojama, pixelizacijom i vrlo lošim zvukom. sažaljevao sam one koji su te večeri, u tom sirotinjskom obliku, po prvi put gledali taj film.

nakon njega, ken rasel je ustao, zahvalio se u par reči pulici, primio nagradu za životno delo, mahnuo njome, smeškao se blicevima koji su škljocali, a onda se vratio u svoja kolica. nije držao govor, nije bilo Q&A, nije odgovorio na opipljiv entuzijazam publike – aplauzi, fotke, kamere, reflektori, blicevi, usklici itd.

da budem iskren, ne znam koliko je za ovo kriva raselova priroda, tj. da li je takav uvek i svuda bio, a koliko su krive godine – 83 komada. meni je on delovao užasno star i slab, u onim kolicima najviše me podsećao na spoj dekice iz TEXAŠKOG MASAKRA i dede iz SAUT PARKA – slab, krhak, na pola snage, polu-senilan. the living dead legend. svaka mu čast na jakom opusu, ali... ken russell that we know & love – has left the building.

GEORGE MIHALKA

džordž se pojavio niotkuda – kao običan posetilac, montrealac, koji je došao na fest, pa svratio potom i na zezanje nakon filmova, u irski pab koji je bio glavno svratište posle ponoći. ja nemam neki naročit odnos prema njegovim filmovima, zapravo, jedino sam MY BLOODY VALENTINE i gledao, a ništa od preostalih me ne golica, čak ni sada kad sam ga upoznao. po povratku u srbiju reprizirao sam MBV, ovog puta uncut verziju koja je zimus izašla, ali avaj, ne mogu reći da je moj sud o tome bitno povoljniji, sem što sa svim tim krvavim efektima vraćenim nazad to malkice bolje izgleda. to je ipak samo jedan od boljih derivativnih slešera iz tog doba, ali prozaična intonacija ne uspeva da sasvim bude iskupljena brutalnim ubistvima. to je sve na razmeđi 2+ i 3- i tu nema leka.

ipak, džordž je bio pravi laf i delija za druženje: srčan i srdačan lik koji sve vreme nije skidao kez od uva do uva, niti se odvajao od pivske flaše. pričao mi je otvoreno i naširoko sve o cenzuri MBV-a i krivo mi je što tad nisam uključio diktafon i sve to usnimio u formi intervjua, jer bilo je tu zabavne priče i o hiper-uverljivim efektima toma burmana, i o grdnim zajebancijama i picajzlisanjima sa MPAA koja ih je vraćala da seku sekunde i deliće sekunde, bukvalno frejmove, i o uticaju atentata na džona lenona na zaoštravanje cenzure u to doba (kao da ovakvi filmovi stvaraju takve psihoe!) pa i o svojoj viziji tog filma i idejama (grad vs selo, provincijska čamotinja i beznađe, rudnik, ovo ono – što sve postoji, negde duboko i daleko u pozadini pozadine filma za dokone drka-đone da u tome traže nekog marxa ili šta god, ali nemojmo se zajebavti, ovaj film NIJE o tome, nego o mladićima i devojkama koji ginu na neke krvave i gnusne načine iz apsurdnih i psihološki imbecilnih razloga jednom kada se otkrije ko to sve i zašto radi).

mihalka (inače, mađarskog porekla, ako to već nije očito) veoma je gotivio ekipu SRPSKOG FILMA, koji mu se mnogo dopao, pa nas je zato pozvao na večeru u svoj dom. u tom trenutku srđan je već bio u koreji sa filmom, pa smo na večeru otišli aca, nikola i ja. mihalka reče da mu je žena ovih dana negde na putu pa zato nećemo biti ugošćeni obilatošću njenih elaboriranih kulinarija – ponudio nam je da napravi špagete, ili da nas posluži izborom nekakvih kobasica i sireva. odlučismo se za potonje, jer je bilo brže i lakše obaviti, kako bismo stigli da proćaskamo ko ljudi, jer bilo je malo vremena za to zezanje (žurili smo na THE DEVILS te večeri, pa smo imali samo oko 2 sata kod džordža).

on nas je pokupio kolima i vratio nas nazad do bioskopa. ispostavilo se da je kuća u kojoj stanuje (plaća zakup, nije joj vlasnik, kao ni većina ovog sveta ovde: nije to ko u srbiji, tatkovina, dedovina, kućni prag i odžak, generacije, porodična zadruga, ovo ono...) naslonjena na dvorište srpske pravoslavne crkve u montrealu, u zaista lepom delu grada, a ovaj crkvenjački komšiluk bio je naročito zabavan da na njemu kao bekgraundu uslikam izrazito antihrišćanskog i antipravoslavnog acu.

uz zaista odlične kobasice i salame te nekoliko vrsta sireva, i uz obilate količine odličnog crnog vina, ćaskali smo o svemu i svačemu, od stanovanja u ovom kraju i cenama za to (ispade da on ne plaća mnogo više nego što bi za sličan stan morao u bližem centru beograda) pa do raznih projekata na kojima je radio, pretežno za TV u zadnje vreme. sve se to dešavalo u njegovom back yardu, na prijatnoj travici, u ladovini, u sumrak i veče jednog prijatnog dana.

džordž, naravno, nije nikakva zvezda, ali neposrednost i srdačnost kojom je zračio zaista je neuporediva sa eventualnim njegovim pandanima u srpskom filmu. ni trunke ega, sujete, zazora, distance – naprotiv, čovek ostvaren (u smislu jednog dobro plaćenog profesionalca, egzekutivca, a ne 'umetnika'), zna ko je i gde je, koliko vredi i šta je svojim radom postigao. možda mu opus i nije neki iz ugla nekog filmofila, ali boli njega, on je uradio neke uspešne, popularne komedije, drame i tv serije, i može mu se da se zajebava.

DOUGLAS BUCK

sa džordžom sam se obilato družio i na žurci kod filmmejkera DAGLASA BAKA, koji svoju ljubav prema hororu tek treba da pokaže u nečem vrednom (poštujem, donekle, ali ne volim njegov rimejk SISTERS, a mnogohvaljenu trilogiju FAMILY PORTRAITS još nisam konzumirao do kraja – poklonio mi je DVD, ali prvi od tri, mnogohvaljeni kratkić, CUTTING MOMENTS, nije me nimalo impresionirao, uprkos efektima toma savinija: to je jedna nategnuta i isprazna dramurda maskirana u splatter, kao neki studentski filmić, ali psihološki još naivnije...)

Na slici: "Evil Andy"(DREAD CENTRAL), Ghoul, Mihalka

bak ima zaista odličnu kolekciju knjiga o horor filmu, brojniju od moje, a i odličan je domaćin – taj party beše jedan od hajlajta boravka na fantaziji, ne samo zbog dobre hrane i obilatih, kvalitetnih crnih vina, i odličnih torti na kraju, nego uopšte zbog prijatnog prostora njegovog povećeg stana koji uključuje i terasu na krovu sa odličnim pogledom iz ionako prestižnog, fensi dela grada. dag je inače mlad čovek, vrlo srdačan i nenametljiv: ja recimo nisam ni znao kako on izgleda, on mi je sam prišao jednom prilikom u bioskopu dok sam čekao neki film i čestitao mi na prezentaciji srpskih filmova (mislim da je gledao TEARS FOR SALE i Q&A koji sam radio nakon toga) i tako smo počeli neku priču, opušteno, kao filmofili, a ne kao JA, REŽISER i ti, tamo neki srbin...

nažalost, nije bilo mnogo prilike za druženje, ni na partiju, a ni posle toga, jer sam ubrzo potom išao nazad za srbiju, što je šteta, jer video sam po izboru knjiga i filmova, a i čuo sam od drugih koji ga znaju, da je dag veliki horor znalac i sigurno bi tu pale neke zanimljive priče.

-nastaviće se...