NAŽIVO – Drugo izdanje, korica

na slici je korica za drugo izdanje mog romana prvenca koje početkom iduće nedelje izlazi iz štampe.

zašto ponovo? zato što ste vi to tražili!

evo par osnovnih podataka:

- izdavač: GHOUL PRESS

- tiraž: 300

- br. strana: 260

- format: 20 x 12,5 (identičan I izdanju)

- autor prednje i zadnje korice: nikola vitković

ovo je remixovana, donekle izmenjena verzija romana, a sem njega u knjizi postoje još neki dodaci. 

o sadržaju detaljnije – uskoro.  

evo i zadnje korice: klikni na sliku da vidiš detaljnije i veće.

DILAN DOG SUPER BOOKS

            kad nešto nazovete SUPER book, onda bi vam bolje bilo da sadržaj toga bude u najmanju ruku blago natprosečan, ako ne baš doslovno 'super', inače, neko bi mogo da se požali da je reklama lagala.

            dakle, evo osvrta na nekoliko DILAN DOG  SUPERBOOKova koje sam dobio kao promo-materijal od uvek ljubaznog i šarmantnog urednika veselog četvrtka. to me ipak, kao i obično, neće sprečiti da popu kažem pop, a dogu – dog!

            ne osvrćem se na sve redom, nego samo na one koje mi je drug direktor odabrao sluteći da će mi se dopasti. da vidimo koliko je taj njegov izbor meni legao. kraj naslova, autora crteža i scenarija nalaze se moje numeričke ocene – za epizodu u celosti, za scenario, i za crtež. pretpostavljam da i vrapci, ili barem gavrani, znaju formu ovih superbukova: prvonavedena epizoda je feature (98 str.) a ove ostale su kratke, za popunjavanje prostora do stalne sume od 130 strana.

Broj: 1

PRIČE O NEOBIČNOM LUDILU 

(3)

Originalan naziv: Cronache di straordinaria follia

Scenario: Claudio Chiaverotti (3-)

Crtež: Andrea Venturi (3-)

ovde je pojedinačno drveće bolje od šume gledane ucelo: fragmentaran scenario sačinjen je od izdvojenih set-pisova u kojima nekakvo ludilo zahvate nesrećnike niotkuda, normalnost se rastače i ustupa mesto njihovim najgorim strahovima, koji im obično i doakaju na krvave načine. prvi set-pis je daleko najoriginalniji i najbolji, baš onako egzistencijalistički – o čoveku koji izlazi na ulicu ali odjednom svi ljudi koje sreće govore u 'salati od reči', odnosno ispaljuju nizove nepovezanih bulažnjenja – npr. komšinica umesto da kaže: "šta to lupetaš, budalo?" – izgovori: "okean tavan keks". sjajan primer apsurda koji od groteske lako zađe u horor, što krasi najbolje dilan epizode. kasniji strahovi nisu tako nadahnuti, ali pružaju povoda za solidno-zabavne situacije.

crtež je osrednji a rasplet, kao i obično, zbrzan i neubedljiv.

SLIKE (1)

Originalan naziv: Immagini

Scenario: Giancarlo Berardi (1+)

Crtež: Carlo Ambrosini (2+)

dilan dog sreće kena parkera (!) preko nekakve slike koja prikazuje indijanca... ovaj susret je toliko usiljen i besmislen da nemam reči, a najviše razočarava ambrosini: njegov crtež inače volim, ali ovo ovde baš deluje otaljano i ni približno njegovim master-workovima iz ranijih epizoda.

Broj: 2

DILAN DOG PREDSTAVLJA: GRUČO 

(3)

Naslov originala: Dylan Dog presenta Groucho (II)

ZA KIM ZVONA ZVONE (3)

Originalan naziv: Per chi suona il campanello

Scenario: Claudio Chiaverotti (3-)

Crtež: Luigi Piccatto (3+)

gruča angažuju da istera duhove iz jedne kuće – usledi niz mega-apsurdnih peripetija i non-sequitur situacija izrazito nadrealne prirode, da bi se sve rasplelo THE OTHERS twistom koji u retrospektu nema nimalo smisla – ali koga je briga? prema gručovim epizodama sam blaži jer su one ionako manje ambiciozne i ako ima dovoljno dobrih viceva, gegova i dinamike, puna kapa. ovde ih ima dovoljno.

LJUBAVNA PRIČA (2+)

Originalan naziv: Love Story

Scenario: Pasquale Ruju (2+)

Crtež: Luigi Piccatto (3+)

ovo je cinično zacrnjena ali prosto nedovoljno zabavna gručoizacija filma WAR OF THE ROSES – muž i žena ratuju a njihova teen koktizerka proizvodi par škakljivo-pedofilnih fazona sa gručom. ipak, nedovoljno.

VITEZ (NE)SREĆE (3)

Originalan naziv: Il cavaliere di sventura

Scenario: Paola Barbato (3)

Crtež: Luigi Piccatto (3+)

serija baxuzluka zadesi gruča koji ima kratko vreme da skine nevolju s vrata, a usput sreće brojne stare face iz serijala – doktora hixa, tamu, safaru, mačora iz njujorka, dr. kilexa, h.dž. velsa itd. možda sam zbog njih, tj. nostalgije, malo blaži prema ovome, iako su obilata, glomazna velsova trućanja o tačkama konvergencije totalno nesvarljiva smaračina.

KAD JAGANCI ZAPEVAJU (3)

Originalan naziv: Sotto il vestito troppo

Scenario: Tito Faraci (3)

Crtež: Luigi Piccatto (3+)

jedna slika stoji ukrivo, pa je u dilanovom svetu sve naopačke: drakula dolazi kod gruča da ga oslobi službenika iz katastra koji mu se ukazuju u zamku; vlasnik uklete kuće preslišava duha koji kasni; dženkins je inspektor umesto bloka, a gručo umesto serijskog ubice ima da uhvati – serijsku ljubavnicu. nije to loše, a ima i bizarna bravura kada se u istom kadru nađe 'psovka' iz srpskog prevoda GAŠE ("tijamjkubžju!") i demon koji izgleda baš po minjolinski nacrtani helboj.

Broj: 6

IZGUBLJENI SVET 

(2+)

Originalan naziv: Il mondo perduto

Scenario: Luigi Mignacco (2+)

Crtež: Giuseppe Montanari e Ernesto Grassani (2)

montanari i grasani su se specijalizovali da zakenjavaju epizode sa masovnim ubicama koje kreću da streljaju mase na buljuke vatrenim oružjem (EMET, TUNEL STRAVE i sl.), pa tako i ovde, u još jednoj nemaštovitoj i crtački unazađenoj pričici o manijaku kome se pričinjavaju monstrumi od običnih građana. detinjasti karikirani mediji i vojska, neubedljiva patetika i nešto malo recikliranja GOLKONDE na početku...

BILA JE MRTVA (3+)

Originalan naziv: Era morta

Scenario: Tiziano Sclavi (4-)

Crtež: Angelo Stano (4-)

sudar titana – sklavija i stana – proizvodi jednu malu ali ljutu noir bombonicu, sa više detektivskih nego horor momenata, ali otrovni dijalozi i replike (naročito između majke i ćerke) su sasvim u skladu sa čendlerovskim, a i inače, noarom. fin twist.

PUTEVI BOJA (2+)

Originalan naziv: Le vie dei colori

Scenario: Claudio Baglioni (2-)

Crtež: Claudio Villa (5-)

džaba ste krečili! jeste da je epizoda (delimično) ofarbana, pretežno u primarne boje (pa je tako bliža mikijevom zabavniku nego li nekom ozbiljnom kolor stripu), ali je scenario nekakva patetično zamorna poezija, a pesme sam oduvek mrzeo u DD-u. odlična prevoditeljica dala je svoj maximum, ali to još uvek zvuči nakardno, usiljeno i nepoetično (tj. zvuči kao amatersko stihoklepanje kakvo se može naći na pojedinim forumima za početnike). možda je bolje na italijanskom? ali je zato viljin crtež vrhunski, kao i uvek, te on donekle nadoknađuje opšti utisak. ima ovde na desetine kadrova koji bi se mogli uveličati i koristiti kao posteri.

Broj: 9

STRAH OD ŽIVOTA 

(3+)

Originalan naziv: Paura di vivere

Scenario: Claudio Chiaverotti (3)

Crtež: Ugolino Cossu (3+)

kafkijanski užasi oduvek su bili deo dilanovog sveta, ali ovde je to najexplicitnije: njegov klijent izgleda kao kafka, zove se franc krod (!), i ima problema sa ženama, šefom, ljudima uopšte a svojim ocem naročito. potonji se povremeno pretvara u ogavno čudovište s pipcima – što je zahvaljujući pristojnom crtaču vizuelni kvantni skok u odnosu na slične jalove pokušaje M&G-a u gornjoj epizodi. ima tu sasvim solidnog vizuelnog nadahnuća za otelovljenje kafkijanske klaustrofobije i užasa u pojedinim kadrovima i celim sub-epizodama.

ZAGONETKA OSTRVA D’YD (2+)

Originalan naziv: Il mistero dell’Isola d’Yd

Scenario: Tiziano Sclavi (2)

Crtež: Enea Riboldi (4+)

ovaj spoj rebusa i video-igrice meni nije bio naročito zanimljiva glavolomka, a donekle ga vadi odličan crtež.

ZLOČINI IZ LJUBAVI (2)

Originalan naziv: Delitti d’amore

Scenario: Tiziano Sclavi (2)

Crtež: Bruno Brindisi (3)

solidno nacrtana i mestimično zabavna u dijalozima i mikro-fazonima, ali ipak neubedljiva i isprazna epizoda, sa zaista jadnim raspletom.

Broj: 10

POSLEDNJA MUTACIJA 

(4-)

Originalan naziv: L'ultima mutazione

Scenario: Claudio Chiaverotti (3+)

Crtež: Giampiero Casertano (5-)

zapetljancija od zapleta koji dilana odvede čak u san francisko (bez veće potrebe), dok se u londonu odvija frik-šou sa nekim vrlo vrlo lepo nacrtanim mutantima, telesnim deformacijama, sluzi i svim kronenbergijanama koje horor film (i strip) čine dražim. kasertanov crtež sam oduvek naročito voleo, i on i ovde uspeva da svedeno i bez mnogo senčenja materijalizuje nabore mlohavog bubuljičavog deformisanog mesa. pošto je meni u vizuelnim medijima slika uvek važnija od priče, ovo od mene ima više no prelaznu ocenu, iako je zaplet – pih.

KOŠMARI ISTRAŽIVAČA KOŠMARA (4)

Originalan naziv: L’incubo dell’Indagatore

Scenario: Tiziano Sclavi (3+)

Crtež: Claudio Villa (5)

ok, ovo je gimmick 'epizoda' a ne pravi zaplet – fora je u tome da su kadrovi koje crta genijalni vilja zasnovani na njegovim koricama ranijih epizoda dilana, ali uklopljeni tako da, kao, pričaju neku (delirično-nadrealno nelinearnu) priču. ipak, to je više nego puki povod za recikliranje i nostalgično prisećanje nekadašnjih korica – finalni twist je tipičan sklavijevski, i opravdava ovu epizodicu.

EPILOG (3+)

Originalan naziv: Epilogo

Scenario: Tiziano Sclavi (3)

Crtež: Corrado Roi (4+)

ovo je dodatni završetak epizode SEDAM PROKLETIH DUŠA (čini mi se da veseljaci to još nisu objavili – čito sam hrvatsku verziju). nije baš da je toj priči trebao ovaj kraj, ali kad je već tu – neka ga. roi ga je lepo nacrtao a sklavi metnuo svoju prepoznatljivu suicidalnu melanholiju.

da sumiram: ove epizode su uglavnom manje ili više iznad proseka, i skoro sve zaslužuju pažnju dilanofila.

Moja desna ruka

siguran sam da sam, u nekom trenutku, tokom 10+ godina kako pratim program fantazija festivala, pomislio: 'dao bih desnu ruku da jednom odem tamo!'

kosmička vagina je, siguran, prisluškivala moj um baš u tom hipotetičkom trenu i odlučila da se našali kako to samo ona ume. nedelju dana pred poletanje u montreal, prošlog jula, uspeo sam da povredim svoju desnicu – srećom, ne toliko ozbiljno da ostanem bez nje ili išta slično, ali dovoljno ozbiljno da 4 dana pred let ipak odlučim da odem do jedne babe, experta za nemaštanje uganuća i iskliznulih kostiju. elem, u tim trenucima još uvek sam naivno verovao da je minorna, i prilično bezbolna povreda koju sam sebi prouzročio bila tek nedužno uganuće zgloba malog prsta.

baba mi je smesta dala stručnu dijagnozu – ovo je slomljena kost. i prekorila me što nisam došao odmah nego 3 dana after the fact. pošto je to već počelo da zarasta nije mogla da 'namešta', ali mi je stavila imobilizator (tvrdo kartonče), umotala šaku i rekla: biće sve u redu. letećeš (misleći na moj let u kanadu).

kod babe sam otišao zato što mi u tom trenu zdravstvena knjižica nije bila overena, a akanje oko toga, plus sa neefikasnim srbskim zdravstvom, nekolko dana pred važan let, delovalo mi je kao gubljenje vremena koje tih dana pred put nisam imao za te gluposti. zato sam se ponadao da će baba, o kojoj sam čuo sve najbolje od nekoliko direktnih izlečenih pacijenata kojima je nameštala koske i zglobove, da brže i bolje odradi poso.

nosio sam taj zavoj i kartonče nekoliko dana – tačnije, sa time sam i uleteo u kanadu, kako bih izazivao podozrivost tamošnjih carinika, koji su u jednom trenu četkicom pokupili whatever sa gaze i to instant-analizirali, e ne bi li se uverili kakve konkretno droge unosim, natopljene u gazu, u njinu zemlju – ali sam zavoje sa sebe skinuo već u hotelu, prvog dana, kako ne bih na sebe privlačio pažnju s tim ružnim zavojem. uostalom, na desnici sam imao samo jedva primetnu 'grbu' tamo gde su polomljene koščice štrčale iz prave linije koju im anatomija inače nameće. 

ruka me nije bolela ni tada, ni kasnije: fantaziju sam odradio bez problema, jedino sam neke mišićavije nove poznanike molio da mi ne stežu ruku previše, ili im nudio levu za pozdrav, uz kratko objašnjenje da mi je desna malkice povređena. da je bilo bola, sve bih to shvatio ozbiljnije, i ažurnije se poneo prema aktivnostima sanacije. ali nije, pa nisam.

kad sam se vratio u zemlju, trebalo je da prođe malo vremena da se slegnu utisci iz kanade, pa da se preživi sveti ilija, banjska (pa time i moja) slava, da se nateram da po mega-vrućinama idem do niša i sredim svoju knjižicu, uzmem uput, odem do doktora i sve te gnjavaže koje sam odlagao maximalno. sve u svemu, tek krajem avgusta načinjen je rendgenski snimak koji je potvrdio babinu dijagnozu: kost desne nadlanice je slomljena blizu zgloba, i već je tako ukrivo i zarasla. moraće da se operiše.

pošto mi ćale radi u bolnici, mnoge stvari sam obavio brže i lakše nego što bih inače morao, ali svejedno, bilo je tu više gnjavaže nego što mi u životu treba. na svu sreću, tokom celog ovog vremena desnica mi je bila najmanje 90% upotrebljiva za sve redovne aktivnosti, a najvažnije – za kuckanje po tastaturi kompa (kako doktorata, tako i blogerisanja, pisanja mejlova i ostalog). takođe sam srećno izbegao iskustvo ležanja u bolnici: prvobitno je bilo predviđeno da prenoćim u bolnici dan uoči operacije, ali su mi tog dana, kada sam već došao tamo sa spremnim prtljagom (pidžame, presvlaka, brdašce knjiga i stripova), kazali da ipak nema potrebe da dreždim u toj 'ludnici' (kako jedna sestra reče), nego da je dovoljno da od ponoći nadalje ama baš NIŠTA ne jedem niti pijem i da sutra dođem u 9 ujutro, pa da vidimo kada će mi doći red da idem pod nož (i anesteziju, koja je povod za one gremlinske zabrane).

kada dođoh na ortopediju tog jutra, 9. septembra, shvatih koliko sam srećan što sam izbegao noćenje u BOLNICI UŽASA. i tih sat-dva koje sam proveo u sobi, čekajući da me neko zaseče, bilo mi je dovoljno da vidim šta sam propustio. u krevetu do mene neki deda je povraćao u zgužvani čaršav koji su mu prinosili članovi familije. krevet dalje još stariji čilager se bunio da mu kateter propušta, curi. nešto kasnije je ovaj što je povraćao tražio 'gusku' a vala i 'lopatu'. pošto nisam bio vezan za krevet, u tim trenucima sam uglavnom izlazio u hodnik. ta vrsta grozota mi ipak ne treba u vidnom polju.

na operaciju nisam čekao dugo, tj. došla je mnogo brže nego što sam – all things considered – očekivao. manje odlaganje nastalo je samo kad je tek na ulasku u salu glavna anesteziološkinja shvatila da u mojim papirima nema nalaza o sastojcima moje krvi i mokraće. jedan poziv mobilnim i jedan dolazak kolima od banje do niša kasnije i to je bilo rešeno. sad su mogli da znaju da sam zdrav i čitav i da mogu da mi daju najjaču dozu za konje. iako sam svojim laprdavim jezikom uspeo da povredim sujetu pomenute glavne anesteziološkinje, koja me nije ni razumela kako valja, ipak nije došlo do njene osvete, i anestezija je zaista 100% odradila ono što treba – ništa nalik bolu nisam osetio tokom operacije, koju sam ispratio budan. da, nisam bio uspavan totalnom, nego su mi samo desnicu ruku umrtvili. (btw. 'uvredljiva' primedba je bila along the lines of: 'nisam znao da treba da nosim papire sa rezultatima, oni su sa niže instance, koju su čak dve više – kardiolog, i anesteziolog – već proučili, odobrili, i napisali SVOJE izveštaje, koje jesam imao pri sebi.' međutim, ova je nekako uspela da ono 'niža instanca' svati kao upereno protiv nje, iako je svakom dobronamernom građaninu jasno da sam referisao na krvopije i mokraćofile...)

jesam bio budan tokom cele te radnje, ali avaj, nisam mogao da gledam – stavili su zaklon od onog zelenog pokrivala između lica i ruke. zamolio sam ovu da mi uslika rasečenu i otvorenu nadlanicu svojim mobtelom, ali ova reče da navodno nema kameru na njemu, odnosno da 'to nije običaj da se radi' – a ja nisam baš insistirao. zato ovaj text ilustrujem samo rendgenskim slikama. 

operacija je trajala ceo sat: tokom nje su mi nadlanicu, ispod zgloba malog prsta, rasekli nekih 3 cm otprilike, razbili taj kalcijum koji se formirao tokom više od 2 meseca od preloma i onda te dve krhotine spojili i ispravili kako treba. da to sve sraste pravo pod lenjir trude se tanki šrafovi koje su mi metnuli u 2 dela te kosti, i to mu dođe taj metalni fixator koji nosim na nadlanici već punih mesec dana (vidi sliku – to su oni pravi geometrijski oblici koji narušavaju organske strukture mojih LOVELY BONES).

koža je zašivena, metal privremeno ugrađen u kost, gaza stavljena preko, ja vraćen u sobu – a čim je dejstvo anestetika prošlo i moja desnica se vratila meni, sestra je došla kolima po mene da me izbavi tih slomljenih, usranih i ubljuvanih starčuljina (6 njih u istoj sobi, u tom trenu – i ja sedmi).

gvožđurija na desnici svakako jeste gnjavaža, ali osim što me prinuđuje da otkrivam šta sve mogu da radim (i) levom rukom, i da pazim da tim gvožđem baš ne udaram okolo, nije toliko strašno kao što izgleda. ne boli ama baš nimalo, ne svrbi niti izaziva ikakvu nelagodu – barem ne meni, koji sam oguglao na taj metal u svojim kostima i mesu i samo čekam kad će, TETSUO-like, da počne da mi obuzima ostatak organizma.

to bi trebalo da mi skinu sa ruke 27.10. a onda ću valjda moći da i malim prstom mrdam malo više nego sada (navodno mi je taj zglob malo ukočen zbog neupotrebe).

eto, oduži se ovo, a planirao sam da opišem u 3-4 pasusa. šta se tu može.

naravoučenije: deco, pažljivo kanališite svoju snagu i ne udarajte golom rukom ono što možete motkom.

PS: a za slučaj da se neko žali – u stilu, kakve sad sve ovo veze ima sa hororom i zašto imamo da ovde čitamo o tvojoj jebenoj (tj. sjebanoj) ruci umesto o nekom horor filmu – moj odgovor glasi: suština horora sastoji se upravo u tome da nas stalno podseća na kostur koji nam egzistira ispod kože. gornji napis, a naročito rendgenski snimci, trebalo bi da imaju isti učinak. osim toga, baš su mi lepe kosti, mnogo lepše od onoga preko njih, pa sam morao da ih podelim sa drugima! enjoy! 

PPS: a svima onima koji su do ovoga texta došli tražeći nešto o reality show-u seke alexić -ala sam vas zajebo! bwahahaha!

1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE SMRTI (4. deo)

            idem dalje kroz šnajderov izbor, i iz njega vadim komade mesa po mom ukusu, dok druge ostavljam po strani, za gladnije i manje probirljive dane, a poneke bacam smesta kao bezukusne, ili šta god.

dakle, period 1960-ih: napokon smo iza sebe ostavili period beslovesnih mjuzikala, dobrostivih vesterna (manje-više), melodrama, otužne sentimentalnosti i lažne moralnosti: ulazimo polagano u revolucionarni period, sa sve radikalnijom estetikom i modernijim odnosom prema životu, filmu, umetnosti i univerzumu – sa slobodnijim i direktnijim odnosom prema slobodnijim, kontroverznijim (i najzanimljivijim) temama.

evo sada, sa blagim zakašnjenjem, nastavka mog izbora iz šnajderovog izbora -

           

 

The Apartment (1960)

= 4-

Spartacus (1960)

= 3

Splendor in the Grass (1961)

= nekad, možda. al sumnjam.

Last Year at Marienbad (1961)

= 3+

teško je odoleti prenadrkano hipnotičkoj oniriji ovog ludila.

The Pier (1961)

=?

*** One-Eyed Jacks (1961)

= neprostiv propus! da se gleda!

Lola (1961)

= neka, fala.

* Breakfast at Tiffany's (1961)

= moglo bi da se ponovi, davno, pradavno gledano...

The Night (1961)

Jules and Jim (1961)

= ma ni u ludilu.

Viridiana (1961)

= 4-

jedan od dražih mi bunjela, sa očitijim uticajem m. de sadove filozofije.

The Ladies Man (1961)

=?

Through a Glass Darkly (1961)

= i ovo bi se moglo ponoviti. pamtim ga kao ne baš mnogo zanimljivo dramurdisanje (iz tog pod-žanra, ako već mora, preferiram bergmanov VUČJI ČAS)

Chronicle of a Summer (1961)

=?

The Hustler (1961)

West Side Story (1961)

= nema šanse.

A Dog's Life (1962)

= ahhh, mondo... vredan istorijski, i za fusnotu, ko se time bavi korenima snuff-estetike.

Cleo from 5 to 7 (1962)

Dog Star Man (1962)

An Autumn Afternoon (1962)

The Eclipse (1962)

= c.

Lawrence of Arabia (1962)

= 4+ / 5-

otkad mi čuči mega-dvd izdanje sa 300 extra dodataka – samo još da nađem 3 sata u nizu da ga obnovim. ali svakako veliki film u svakom smislu.

To Kill a Mockingbird (1962)

= 3-

fosil, pretežno istorijske vrednosti.

The Manchurian Candidate (1962)

= zaspao sam prošle godine kad sam pokušao da gledam. nisam impresioniran viđenim, al valjalo bi da ga dogledam.

Lolita (1962)

= 3+

prevelik je zalogaj ova knjiga, bila i ostala, ali kjubrik se junački izborio, onoliko koliko je u to vreme bilo moguće, da napravi umereno respektabilnu ali ni izbliza tako emotivno i intelektualno (i formalno) komplexnu tvorevinu kao što je to roman.

Keeper of Promises (1962)

=?

The Man Who Shot Liberty Valance (1962)

= 3+

odlično do pred kraj, kad ga zatupi predugačkim epilogom nakon što l.v. bude upucan.

What Ever Happened to Baby Jane? (1962)

= 3+

odličan trash.

My Life to Live (1962)

Heaven and Earth Magic (1962)

= c.

The Birds (1963)

= 5-

bezmalo savršen film. preopterećen prezastarelom prenaglašenom i premelodramatičnom psihoanalizom (odnos mama-sin). ali je zato režiran u pizdu materinu (što bi reko frojd) i sadrži bar 5-6 antologijskih set-pisova, plus slojevit i raznolik podtext – zabava na 300 frontova odjednom, od senzacionalističkog treša do duboke filozofije.

The Nutty Professor (1963)

= ovo kreveljenje sam zadnji put gledo ko klinac, kad mi je bilo ok. parčići uhvaćeni mnogo kasnije na tv-u nisu me potakli da mu se vratim.

Blonde Cobra (1963)

The Cool World (1963)

=?

* 8 1/2 (1963)

= pogledaću, zbog barbare stil ako ni zbog čega drugog!

* Passenger (1963)

= prvi put čujem – deluje zanimljivo. pogledaćemo...

Contempt (1963)

= 3

očekivao sam više oštrine i prezira, ali... zabavno.

Hud (1963)

= možda nije loše, al nema žurbe. ako doživim 120 godinu, možda...

Winter Light (1963)

= hm. ljudi pričaju i pričaju i pričaju o svom 'troubled' odnosu s bogom (if any). kao da sam već gledo!

Flaming Creatures (1963)

= precenjena budalaština strogo istorijskog značaja (fusnota iz pregaženog vremena).

The Great Escape (1963)

= sećam se ovog kroz maglu: film za decu. u nekom trenu dosade (?!) mogo bi se ponoviti. a ne bi ni morao.

* Shock Corridor (1963)

= 3

zreo za reprizu: pamtim neke prilično naivno-patetično-melodramatično-zastarele predstave o ludilu...

The Leopard (1963)

= the leopard from yard? ma idi! ne u ovom životu.

Barren Lives (1963)

= slike iz života sirotinje? ZDRAVO!

Mediteranee (1963)

=?

** The House is Black (1963)

= jao, ovo je onaj o koloniji leproznih: otkad se to nakanjujem da potražim!

The Haunting (1963)

= 4

vrh klasičnog 'ghost house' filma.

*** An Actor's Revenge (1963)

= ovaj japanski klasik je krajnje vreme da se overi!

The Servant (1963)

= mutno se prisećam ove dirk-bogardijade, ali nemam žurbu da ga repriziram.

Goldfinger (1964)

= bond? nema šanse.

Scorpio Rising (1964)

= istorija. ali vredna.

The Umbrellas of Cherbourg (1964)

= neka, hvala.

Marnie (1964)

= 3

intrigantna boleština počev od koje hičova patologija postaje transparentnija (a sa kulminacijom u FRENZY)

My Fair Lady (1964)

= c.

* Woman in the Dunes (1964)

= 3

očekivo sam više, al dopuštam minornu šansu da ga nisam pažljivo gledo; zreo za reprizu.

Dr. Strangelove (1964)

= 5-

iako je politički-istorijski prevaziđen, posmatran kao seciranje tendencija koje su univerzalne, i pre ili kasnije se ispolje u drugačijem istorijskom liku, ovo je timeless classic i retko pametno-duhovita komedija i dan-danas.

A Hard Day's Night (1964)

= bitlsi. uf. gledo ko klinac, i možda ću nekad, kao starac.

The Red Desert (1964)

=nimalo zanimljivo ne zvuči...

* Shadows of Forgotten Ancestors (1964)

= imam neki srednje-slab snimak, al spremam mu se već neko vreme...

The Masque of the Red Death (1964)

= 4

"Can you look around this world and believe in goodness of a god who rules it?! Famine, pestilence, slaughter, disease and death... They rule this world."

audio-vizuelna divota retko lucidnog scenarija, dijaloga i situacija, vrh kormanovog i prajsovog bavljenja hororom.

Before the Revolution (1964)

= trebalo bi, nekad...

Gertrud (1964)

= dužnost mi nalaže, al neće mi duša... nateraću se jednom, možda...

* The Gospel According to St. Matthew (1964)

= ovog pazolinija ću svakako overiti uskoro.

* Black God, White Devil (1964)

= ovo deluje odlično, i već dve godine mi čuči na nekom disku... note to self: gledaj!

The Demon (1964)

4-

= čudno, ovako se ne piše reč 'onibaba'! anyway, sjajan rani horor-masterpis o demonima požude, pohlepe i indiferentne prirode.

Vinyl (1965)

= ovo zvuči kao neki vorhol kome bih možda i dao šansu. nekad.

* The Shop on Main Street (1965)

= pogledaću. nekad.

Doctor Zhivago (1965)

= couldn't humanly care less.

The War Game (1965)

= 3+

stravični dokumentarac iz paralelne stvarnosti u kojoj je atomski rat zbrisao život kakav poznajemo i bacio nas u hiperrealistički pakao na zemlji.

Tokyo Olympiad (1965)

=?

The Battle of Algiers (1965)

The Sound of Music (1965)

= ne zanima me.

The Saragossa Manuscript (1965)

= 3+

odlična vizuelna magija i mestimično atmosfera, ali predugačko, prenatrpano, prekonfuzno a nedovoljno involving. ipak, klasik filmske fantastike i vredan probijanja kroz.

** Alphaville (1965)

= da se gleda!

Chimes at Midnight (1965)

= ovo me ostavilo ledeno ladnim na prvo gledanje, ali u nekom trenu ću mu dati još jednu šansu.

Repulsion (1965)

= 3+

vrlo dobra studija paranoje, klaustrofobije i represije.

** Juliet of the Spirits (1965)

= da se gleda, nogekako!

Pierrot Goes Wild (1965)

= ovo ću, za sada, zaobići.

Faster, Pussy Cat! Kill! Kill! (1965)

= 3-

Golden River (1965)

= indijske izbeglice? ZDRAVO!

*** The Man Who Had His Hair Cut Short (1965)

= oho! najzad da otkrijem na ovoj listi i nešto za šta nisam dosad znao, a zvuči zanimljivo! overićemo!

Hold Me While I'm Naked (1966)

= nemam mnogo ljubavi za ove detinjarije, ali im priznajem određenu istorijsku vrednost. a sad – u muzej, a ne na moj ekran!

Blowup (1966)

= 4-

očaravajuća, vizuelno fascinantna, simpatično nadrkano pretenciozna glavolomka koju volim na čisto visceralnom nivou i nevezano za bilo kakva 'značenja', 'podtext' i ostalo. uostalom, arđento je potekao iz blow-upa, iz marijenbada i iz diznijeve snežane (krv i crne čipčićke se podrazumevaju).

The Good, the Bad, and the Ugly (1966)

= 5

perfekcija: šta reći? voleo bih da traje još duplo duže!

Vikend Ghoulish Horrora

10.000 policajaca grada čikaga brani boj džordža! 

ali dok seriju o džordžu imate na malim ekranima svojih tv prijemnika, evo par članaka iz novina izašlih ovog vikenda, u kojima sam se i ja, nimalo slučajno, našao okružen tematikom vezanom za razulareni šljam koji je danas demolirao centar beograda.

            elem, sticajem okolnosti, u subotu i nedelju izašla su dva članka u dva različita lista, i oba puta našao sam se ili u okviru texta potaknutog ŠIŠANJEM, ili odmah ispod intervjua sa stevom filipovićem, rediteljem ŠIŠANJA – filma koji se bavi upravo populacijom koja je danas orgijala beogradom.

            poznato je da ja imam određene rezerve prema ŠEJTANOVOM RATNIKU, a ni ŠIŠANJE mi se ne javlja kao nešto što će imati moj 'seal of approval', ali jednu stvar moram da priznam: u svim svojim intervjuima steva je uvek bio okrepljujuće otvoren i oštar prema diktaturi crnomantijaša – ogavnih popova koji su i danas pokušavali da svojim 'čovekoljubivim' štićenicima omoguće proboj kroz kordon, uzdajući se u krstače kojima su mahali. zato ne mogu a da ne odolim da postujem deo iz stevinog intervjua e-novinama, u kome na temu popova i njihove uloge u extremizmu i zatucanosti (pa time i nasilju kao posledici toga) kaže sledeće:

"Ono što je ogroman problem sa svim verskim organizacijama kad se mešaju u politiku je što one sve svoje stavove projektuju iz jedne krajnje dogmatske pozicije, od koje ima jako malo odstupanja, i onda čak i najstrašnije stvari mogu da pravdaju tom dogmom, potpuno ignorišući činjenicu da ima puno građana koji jednostavno ne dele njihov svetonazor i sistem vrednosti. Tu se SPC ništa ne razlikuje od ostalih. Te stavove, utemeljene na tekstovima starim par hiljada godina, kao što su Biblija ili Kuran, je praktično nemoguće implementirati u savremeno sekularno društvo, a nekim čudom većina država i dalje ima neviđeno tolerantan odnos prema njima. 

Dakle, nešto što meni zvuči kao najstrašniji govor mržnje, recimo kad mitropolit Amfilohije preti homoseksualcima Sodomom i Gomorom, biva u javnosti oprošteno i racionalizovano, jer, na kraju, čovek zaista citira Bibliju, ništa novo ne izmišlja ili dodaje. Takođe, on u sledećoj rečenici odmah kaže kako je apsolutno protiv nasilja, i tako se skroz zaštiti. A to što neke usijane glave budu inspirisane samo prvim delom neke takve izjave, pa odu i pretuku nekoga na ulici, to već nije njegov problem. Ista stvar je i sa antisemitskim buncanjima Nikolaja Velimirovića- ideja da jedan narod ima ’kolektivnu krivicu’za nešto što se desilo pre 2000 godina meni je monstruozna, ali ni on (ni Mel Gibson) je nisu izmislili. Osnove za sve to postoje u originalnim verskim tekstovima, koji su nastajli u vreme kad su takva razmišljanja bila sasvim normalna.

Suština ovog problema je u pomenutom neverovatno tolerantnom odnosu koji većina država ima prema verskim organizacijama i njihovom mešanju u pitanja ’javnog morala’. Strašan primer mi je ’skandal’ sa karikaturama proroka Muhameda u Danskoj, gde su se i mediji i državne institucije kukavički povukli pred islamističkim nasilnicima, i branile njihove ’verske slobode’ umesto da bezrezervno podrže list Jyllands-Posten.Ono što mi je jako tužno u svemu ovome je da danas u Evropi ispada da desničari brane sekularne vrednosti (naravno, iz svojih perfidnih, sračunatih razloga, i iz hrišćanske a ne iz ateističke pozicije) mnogo više nego moderna levica, koja je nekako ’izgubila kompas’ u ovim jako važnim pitanjima.

Eto, čak i u ’mojim’, sekularnim, građanskim, e-novinama pre neki dan čitam veoma mlak intervju za muftijom Zukorlićem, čiji se nacionalizam i verski fanatizam, isključivost i manipulativnost po mom uverenju nimalo ne razlikuju od pomenutog oca Žarka, a praktično mu nikakva kritika nije upućena zbog svega toga."

            možda su mu filmovi i ovakvi i onakvi, al za ovo što je reko -  respect!

            a sad na pomenute textove: prvi je izašao u subotu, u PRAVDI. tema je pretpostavka tog lista da je halabuka oko SRPSKOG FILMA a sada i ŠIŠANJA inscenirana od strane produkcija tih filmova. da je to zadrti stav tih novina o tom pitanju, koji se publici plasira sa decidiranim insistiranjem u kome nema mesta za drugačije mišljenje, očigledno je iz trač-napisa koje možete videti u textovima kao što su  Брука за српску кинематографију (o SRPSKOM FILMU) ili Исцениране претње? (o ŠIŠANJU).

Btw, da, dobro ste pročitali – "ISCENIRANE". za slučaj da vam već nije jasno o kakvom profilu novina se radi.

pošto im gorenavedeni textovi nisu bili dovoljni, rešili su da još malo prašine dignu tako što će da priupitaju nekoliko domaćih filmskih kritičara o tome da li je ovde na delu Измишљање као вид маркетинга. među upitanima bio sam i ja.

pitanja su postavljena krajnje tendenciozno, i glasila su:

1. Da li se, u poslednje vreme, naši režiseri ( pogotovo mlađi ) sve više služe samoreklamiranjem svojih filmova.Mislim prevashodno na film "Šišanje" gde je Filipović tvrdio da mu prete neonacističke grupe pred premijeru, ali da ne očekuje njihovo pojavljivanje na premijeri... Zatim "Srpski film", da li će biti zabranjen ili ne, da li će se snimati drugi deo...

2. Da li je možda u pitanju novi talas PR-a u srpskoj kinematografiji ?

            na pitanja ja sam bio dovoljno dobar da pošaljem sledeće:

Poštovana Dragana:

što tiče dva povezana pitanja koja ste mi uputili, na njih upućujem sledeći zbirni odgovor:

Mislim da se nijedan pomenuti slučaj ne može otpisati kao marketinški odnosno PR-trik jer, nažalost, mogao sam i lično da se uverim u povode za njih.

Konkretno, lično sam video najmanje tri grupe na Fejsbuku u kojima se ne poziva samo na zabranu SRPSKOG FILMA, nego i na oduzimanje građanskih prava njegovim autorima, na hapšenje i proterivanje, pa čak i na direktno nasilje prema njima. Osnivač jedne od tih grupa je dopisnik RTV Zaječar čije psihotične napise sam viđao i drugde na internetu, tako da nema govora o tome da su te grupe pokrenuli sami autori filma da bi sebi pravili tu vrstu promocije. Takođe, nepotvrđene priče o navodnoj vladinoj komisiji koja će ispitati osnove za zabranu tog filma plasirala je POLITIKA, a ne produkcija filma.

Što se tiče ŠIŠANJA, takođe sam na nekoliko "patriotskih", navijačkih i sl. foruma naišao na preteće poruke i govor mržnje pre nego što je film i prikazan, tako da ni tu ne verujem da su autori imali potrebe da bilo šta izmišljaju. Nažalost, takve pretnje filmskim rediteljima i ekipama simptomi su patologije društva u kome živimo, a kojom se ti filmovi upravo i bave. Umesto da se neka krivica spočitava filmadžijama, mislim da bi nadležni organi trebalo da se pozabave (potencijalnim) siledžijama - PRE nego što uspeju da svoje pretnje zaista i sprovedu u delo.

naravno, sasvim predvidivo, ovaj moj komentar značajno su skratili, ali mu srećom barem nisu promenili osnovnu intonaciju – i čak su našli za shodno da ga izdvoje od ostalih. uporedite moju izjavu i objavljenu verziju, i zaključke izvucite sami.

(klikni na foto da vidiš veće)

 

moje drugo gostovanje u novinama – znatno kulturnijim od gorenavedenih – desilo se u listu VEČERNJE NOVOSTI, nedelja 10.10.2010, str. 17. U rubrici "Film mog života", u dnu stranice na kojoj Steva govori o klerofašističkom šljamu koji je danas izmileo iz svojih rupa povodom gej parade,  govorio sam nešto malo o NOĆI VEŠTICA, pa tu moju skicu za razrađeni panegirik koji će jednog dana neminovno da usledi možete videti OVDE:

(klikni na foto da vidiš veće)

a kome je smor da čita sitnu ćirilicu, evo krupnije latinice:

Film mog života: NOĆ VEŠTICA

PISAC i filmski i književni kritičar Dejan Ognjanović titulom filma svog života ovenčao je, bez razmišljanja, "Noć veštica" - kultni horor Džona Karpentera iz 1978. koji je Dejana još u dečaštvu odredio kao fanatičnog poklonika žanra kojem se predano posvećuje već decenijama.

- "Noć veštica" jedan je od prvih horora koje sam uopšte video u životu, ali i prvi i maltene poslednji koji me je istinski uplašio - otkriva Ognjanović - Taj film otkrio mi je čar filmske jeze, čaroliju kojoj čovek želi da se vrati i iznova je proživi, za razliku od straha u stvarnom životu. Otkrio mi je magiju horora, a na neki način i sam taj žanr čiji sam veliki posvećenik i kao gledalac i kao esejista i kritičar.

Dejan je Karpenterovo ostvarenje prvi put pogledao u devetoj godini života, zahvaljujući čuvenom ciklusu "Karika koja nedostaje" na tadašnjoj TV Beograd.

- Sve do danas, i pored svih nastavaka, rimejkova, imitacija, parodija, svih mogućih verzija i varijanti koje je film doživeo, gledajući "Noć veštica" svaki put otkrivam nešto novo i uvek neizmerno uživam - dodaje Dejan - On predstavlja kvintesenciju filmskog izraza - čist film, koji ništa ne duguje ni tekstu, ni književnosti, ni filozofiji..., školski primer onoga što je Hičkok tvrdio i dokazivao: da sadržaj nije toliko bitan koliko način na koji je prezentovan. Magija "Noći veštica" zaista je unikatna. Karpenter je u ovom filmu svu svoju vreću trikova, svoj raskošni rediteljski talenat, stavio u službu izazivanja straha. Majstorskom upotrebom muzike, tišine, zvuka, senke, montaže..., stvorio je film koji je uspeo da zastraši generacije i generacije gledalaca i koji i danas fukcioniše kao savršen primer žanrovskog filma.

Ognjanović "Noć veštica" opisuje i kao neku vrstu "ružnog pačeta" koje je uspelo da postane labud - film snimljen sa smešno malim budžetom uspeo je da preraste u blokbaster, nametnuvši se industriji kojom su već uveliko bili ovladali specijalni efekti u službi horora, te da umesto be filmadžije inauguriše jedno od najvećih američkih rediteljskih imena. Upravo zbog toga mu je, kaže, "još draži i simpatičniji".