HOWL (2010)

Howl (2010) 
Rob Epstein, Jeffrey Friedman 
****

rivju by Shozo Hirono

Film o jednoj od najčuvenijih poema dvadesetog veka je interesantan nezavisni filmski proizvod, dostojan veličine zvane Alen Ginzberg.

Generalno gledano, poštovalac sam ambicioznih projekata koji se ne bave striktno istorijskim i biografskim faktima, i isključivo hronologijom događanja. Uvek je lepo videti jedan moderan američki film u kome se citiraju ili pominju Vitmen, Volter; ili u kome se, između ostalog, na frižideru glavnog junaka (Ginzberg!) nalaze fotografije Bodlera i Poa. Već sami ti detalji ukazuju na tendenciju da pored istorijskog, film poseduje i naznačen kulturološki, filozofski, i na kraju politički karakter.

Howl nije niti dokumentarac, niti klasični celovečernji film. Čak mu je i trajanje prilično ekonomično. Koncept za koji su se autori opredelili možemo slobodno definisati kao polu-dokumentarni biografski film, sa propratnom animacijom.

Poema Urlik je, uz Barouzov Goli Ručak i Keruakov Na Putu, najznajanije delo beat generacije, po automatizmu se svrstava i među kapitalna dela celokupne američke književnosti. U isti mah, smatra se i svojevrsnom prekretnicom u poeziji; njen duh sažima umetničke i sociološke težnje modernog čoveka posle WWII. Howl u sebi sadrži sve ono što su bitnici propagirali: sloboda izražavanja, seksualna revolucija, frontalni atak na rudimentarnost konzervativnih ideja i shvatanja, uživanje u halucinogenim i opojnim sredstvima, razbijanje tabu tema, mračan, turoban, metaforičan i politički nepodoban kontekst...

Kroz film se može i zaključiti da je sam Ginzberg posedovao Barouzovu transcedentnost ideja, i Keruakovu postojanost i sirovost. Plus, što je njemu mnogo značajnije, i njihovu otvorenu podršku. Uglavnom, bio je njihova umetnička spona. Ono što je još intersantnije, ovde prikazano kao sitniji segment (mnogo značajnije i naglašenije u Na putu), je magični homoseksualni trougao između Ginzberga, Keruaka i famoznog Nila Kesidija.

Film je satkan simbolizmom iskazanim kroz dinamičnu animaciju, praćen stihovima kao ritmičnom artikulacijom osećanja. Potencira se da je Ginzberg kroz prozor svoje svesti gledao u carstvo slikovitih i pokretnih pejzaža, da je posedovao moćnu maštovitost preobraćanja arhitektonskih figura u poetične simbole. Džez improvizacija se koristi kao muzički okidač surove i melanholične realnosti preslikane u moćne poetske fraze. Tu se negde nalaze obrisi i teme Golog ručka, i barouzovske fetišizacije heroinskog tripa kroz interzone; kao i kafkijanski motivi usmereni na hedonizam kapitalizma, strah od atmoske bombe i nemani komunizma. Negde između redova se sugeriše i da je Ginzberg zapravo mogao biti sjajan novinar, kolumnista ili esejista, a sve to na osnovu poslovnih perspektiva koje su mu se ukazivale. Ipak, ljubav prema otvorenom iskazivanju osećanja, posvećenost idejama i neograničena ljubav prema poeziji je preovladala.

Najznačajniji, dramski segment filma pripada montiranom (ne baš najuspešnije!) suđenju Ginzbergovom izdavaču, praćeno neveštim i na momente tragikomičnim pokušajima tužilaštva da minucioznim spekulacijama probudi inkvizitorski duh mudrog i poštenog sudije. Presuda koja je na kraju izrečena je do te mere efektna, kao da ju je sam Barouz pisao.

Ginzberga portretiše James Franco. Uveriljiva uloga bazično zasnovana pre svega autentičnom intrevjuu, i čuvenim večerima poezije u zagušljivim bitnik kafeima. Jon "Mad Men" Hamm reprizira svoju ulogu mačo-mena iz popularne serije, a Strathairn je poslovično uverljiv kao smušeni tužilac.

Da li je, i u kojoj meri, ovo Urlik za nekim prošlim i boljim vremenima? Da li se kroz temeljan prikaz suđenja sugeriše da današnji pojam demokratije ne postoji, da je običnom svetu dobrano isprana svest? Da li je ovo vapaj za katarzom, ili samo nevini omaž velikom stvaraocu, ostaje otvoreno pitanje. Ali, jedno je sigurno: iako su bili inspiracija mnogima, iako su se u njihove ideje mnogi Amerikanci kleli, istina je da beat generacija, barem kroz filmske forme, ostaje nekako skrajnuta. Najbolji primer je beskončna farsa oko ekranizacije Keruakovog romana On the Road.

Ipak, svest o njihovom istorijskom i kulturološkom impaktu na svetsku umetničku scenu je i kroz film Howl potvrđena.

DJAVO

preveo Dejan Ognjanović iz knjige

The Encyclopedia of Witchcraft and Demonology (Bonanza Books, 1959),

autora Rosela Houpa Robinsa (Rossell Hope Robbins)

objavljeno u GRADINI, temat o DEMONOLOGIJI

Gradina br. 16, Niš, 2006.

Reč ‘Đavo’ označava personifikaciju vrhovnog zla, neprijatelja hrišćanskog Boga. Kada se, pak, koristi u množini, ‘đavoli’ su sinonim za demone ili zlodeje, zloćudna bića natprirodne moći, tako da Đavo (velikim slovom), ili Belzebub, postaje ‘princ đavola’ (Mateja, xii.24).

            Reč Đavo potiče od grčkog diabolos, od koga potiče italijanski diavolo, španski diablo, i francuski diable, a prvobitno znači tužitelj ili krivokletnik.

            Kada su Stari Zavet prevodili na grčki, egipatski jevreji iz trećeg veka p.n.e. koristili su reč diabolos za hebrejsku satan, koja je označavala anđeoski entitet čija je funkcija bila da testira čovečju vernost Bogu. On nije bio zao, već je zao postao identifikacijom sa njegovim dužnostima. Tako je satani data vlast da nanosi patnju Jovu (Jov i.6-12; uporedi I. Hron. xxi.1). Kada je ovo grčko ‘Petoknjižje’ Starog Zaveta prevedeno na latinski, diabolos je postao diabolus (u ranim prevodima), ili Satana, u standardnom tekstu Vulgate (izuzev u Psalmu cix).

            Međutim, u Novom Zavetu je grčka reč satanas korišćena da označi nešto drugo, ne protivnika čoveka (poput Jova), već protivnika Boga, kao u primeru sa Hristovim kušanjem na gori: ''Ukloni se odavde, Satano'' (Mat.iv.10). Kroz ceo Novi Zavet, satanas je značio Đavo, i u Otkrovenju xii.9 opisan je kao ''veliki zmaj... ta stara zmija, nazvana Đavo, i Satana... izbačen pod zemlju, a njegovi anđeli... s njim.''

            U engleskim prevodima, hebrejsko satan iz Starog Zaveta kao i grčko satanas iz Novog Zaveta su, prema latinskoj verziji, oboje prevedeni kao Satan (izuzev Viklifovog prevoda Psalma cix, gde je upotrebio reč 'đavo' /devil/). Tako su dva različita koncepta sjedinjena, navevši mnoge da pogrešno poveruju da je hrišćanska ideja zlog polu-boga bila poznata Jevrejima pre vavilonskog zarobljeništva, dok se ideja o arhi-neprijatelju začela tek kasnije, pod persijskim uticajem.

            Naredni korak je izjednačio đavola sa demonom, iako su prvobitno te reči bile različite. Grčka reč demon označavala je duha zaštitnika ili izvor inspiracije, i ponekad se u ovom smislu koristi u engleskom (spelovano kao daemon), kao kod Šekspira... Ali grčko Petoknjižje je koristilo reč demon za hebrejske reči koje označavaju osvetoljubive idole (schedim) i dlakave satire (seirim) kao i za ''uništitelja'' u poznoj priči o Tobitu, koji je ubio sedam Sarinih muževa pre nego što ga je savladao anđeo Rafael (Tobit vi.14; viii.3). Vulgata je grčki latinizovala u demon ili demonium. Engleska Autorizovana Verzija (1613) je oba termina prevela kao 'đavo' (devil), ali je Viklif ponekad takođe koristio staru anglosaksonsku reč fiend, koja znači neprijatelj. Revidirana Verzija (1881) je ubacila reč demon u Deuteronomiju i Psalmima, ali je zadržala izraz 'đavo' u Novom Zavetu.

            Tako su prvobitno različite vrste duhova ujedinjene putem uzajamno zamenjivih prevoda kao đavo, demon, neprijatelj (fiend). Svi ovi termini devolvirali su u Satanu, koji je u sebe poprimio sve biblijske reference na bilo kog neprijatelja Boga, od zmije iz Postanja (iii), vladaoca suparničkog kraljevstva zla (Enoh), do ''kneza moći iz vazduha'' (Ef.ii.2). Kao dodatak tome, Đavolu su data imena: Belzebub, ''glavni među đavolima'' (Luka, xi.15); Asmodej, ''zloduh'' iz legende o Tobitu (iii.8); Apolion, ''anđeo bezdane jame, čije je ime na hebrejskom Abadon (uništitelj)'' (Otkr.ix.11); Behemot i Levijatan (Jov xl.15; xli.1); Belial (II Kor.vi.15); ili Lucifer, ime kojim su patristički autori nazivali Satanu pre pada (Iza.xiv.12). Doktori demonologije izumeli su različite persone za svako od ovih imena, i od ovih primera načinili i imenovali legije novih đavola.

            Čovek sačinjava svoja božanstva, dobra ili zla, prema sopstvenom liku, a rezultat zavisi od faze njegovog ličnog razvoja i doba u kome živi. Koncept hrišćanskog Đavola je pretežno učvršćen od strane tzv. pustinjskih otaca, pustinjaka iz egipatskih pustinja, u trećem i četvrtom veku, koji su iz delova svojih halucinacija i prisećanja na zamenjene bogove (poput Pana sa rascepljenim papcima) sastavili vizualizaciju Đavola kao grotesknog čoveka. Đavola je legalizovao Koncil u Toledu 447. godine i potonji autori su dodali vrlo malo novoga.

            Ali ovi rani hrišćani nisu uvek zamišljali đavola u ljudskom obliku. Na primer, u Žitiju Sv. Antonija (oko 360 g.n.e), pripisanom Atanasiju, đavoli se pored obličja crnog dečaka i džinovskog muškarca prikazuju u obilju drugih obličja. Oni dolaze kao ''zver nalik čoveku sa nogama i stopalima kao kod magarca'', i kao leopardi, medvedi, konji, vukovi i škorpioni. ''Lav je rikao, u nameri da napadne, bik kao da će napasti rogovima, zmija uzmigoljena.'' Obličja golubice i jagnjeta, kao sveti simboli, bila su zabranjena. Đavoli su često menjali oblik, ''uzimajući pojavu žena, divljih zveri, puzavih stvorova, džinovskih tela i trupa vojnika... drugi put bi uzeli pojavni oblik sveštenika i oponašali govor svetih ljudi.'' Najopasnija manifestacija đavola bilo je njegovo pojavljivanje kao anđeo, užasni ''đavo usred dana'' iz Psalama; takva je bila sumnja koja je Sv. Mariju uplašila prilikom Blagovesti.

            Uopšteno, đavoli su bivali praćeni velikom halabukom, ''zvucima i vikanjem nalik uznemiravanju obesnih mladića ili razbojnika'' (Žitije Sv. Antonija) ili ''otegnutim plakanjem beba, blejanjem ovaca, mukanjem volova... rikanjem lavova, bukom čitave vojske'' (Jeronimovo Žitije Sv. Hilari, oko 390 n.e.). Atanasije potvrđuje da su đavoli dolazili i odlazili po volji, iako su vrata i prozori bili zatvoreni. Često su ispuštali ogavni smrad, a Sv. Hilari je tvrdila da može ''odrediti prema mirisima tela i odeće... kojim je demonom... pojedini čovek bio mučen.''

            Drugim prilikama, đavo nije sebi sačinjavao telo iz vazduha, već je opsedao čoveka ili životinju, kao u priči o đavolu po imenu Legija koji je ušao u gadarenske svinje (Marko, v). Mihelis Pselus je govorio o demonima što žive pod zemljom, nesposobnim da podnesu jaku hladnoću i jednako nesposobni da izdrže sunčeve zrake, koji su tražili ''sklonište i smeštaj u telima zveri''. Žitije Sv. Hilari opisuje egzorcizam takvog đavola, smeštenog u telu kamile.

            Pselus je elaborirao vrste đavola, i ustanovio šest tipova, prema mestu habitacije, da li su u vazduhu ili na moru, itd. U praksi ovakva vrsta klasifikacije nije imala velikog značaja za praksu veštičarstva i otkrivanja veštica. Sudije nisu bili načitani teolozi niti advokati koji bi razlikovali takve finese, i đavo je za njih i njihove zatočenike bio vrlo ljudski. Koliko ljudski vidi se u izveštajima o dve glavne vrste đavola koje se javljaju na suđenjima, muški Inkubusi i ženski Sukubusi, ponekad se ukazavši u obliku životinje (jarca), ali gotovo uvek u ljudskom obliku.

            PS: ovo je priprema za moj rivju filma DEVIL (2010)...

THE THING artwork

             carpenterov THE THING jedan je od najbesprekornijih, najsavršenijih, najbezgrešnijih horor filmova ikada napravljenih. ovaj self-evident truizam stavljam na početak ove kratke tirade samo zato što ne znam kako bih drugačije najavio ovo što sledi. naime, pre par nedelja sam po ko zna koji put, ali nakon nekoliko godina pauze, reprizirao THE THING, i iznova se uverio da tom filmu ne fali ama baš ništa i da nema niti 1% mesta za 'popravke'. možda ću svoju elaboraciju ovih emocija, impresija i sudova u dogledno vreme da uobličim u nešto duže, a do tada, reći ću samo sledeće: THE THING je na mene uticao kao malo koji film koji sam ikada video – zapravo, u nekim rano-ka-pozno-tinejdžerskim godinicama, filmovi koji su me zanosili i opsedali i kojima sam se stalno vraćao u svojim crtežima na dosadnim časovima u gimnaziji a zatim i na faxu bili su upravo THE THING, a zatim HELLRAISER (kec, a dvojka još i više), THE FLY, BLOB (sve rimejci, naravno), zatim SOCIETY, REANIMATOR 2, THE BITE (!), itd. ali, ovo nije priča o meni – moje artworke iz srednješkolskog i ranostudentskog doba okačiću ovde nekom drugom prilikom.

            sada želim da predstavim EXKLUZIVAN i do sada nigde neobznanjivan izbor iz mladunačkih, ali vrlo nadahnutih radova jednog mladog reditelja, vanje čankovića, čije kratke filmove neki od kultista možda i znaju, a njegove duže i ambicioznije sa nestrpljenjem očekujem. vanja je drag lik, i za razliku od mnogih horor-vikendaša i horor-pozera koji zapravo čame u malograđanštini i mediokritetizmu, vanja je nepatvoreni excentrik, uz to odličan i fanatično posvećen znalac horora, što su odlični potencijali za budućeg reditelja horora.

foto: horor reditelj pre transformacije

            vanja je sigurno jedan od najvećih idolatora džona karpentera koje znam, a moj izbor iz mnogo brojnijih plodova njegovog obožavanja prema STVORU možete videti dole. naglašavam, u pitanju su mladalački radovi nekoga kome crtanje i likovne umetnosti nisu ni škola ni profesija; rađeni su u dobu poznog puberteta, kad organizam pršti od transformacija, hormona, preobražaja, sluzavih izlučevina, kada delovi tela i organi menjaju izgled, boju, miris i namenu, i uopšte – kada sopstveno telo postane pomalo tuđinsko, čudno, ambivalentno, sa nekim prijatnim ali i tajanstvenim funkcijama...

            sve to pršti i izliva se kroz donje radove. nadam se da ćete uživati kao ja. kamo sreće da dizajn kreatura u prikvelu (!) za STVORA budu bar upola ovako nadahnuti...

            naravno, klikni da vidiš veće, a za sve umjetnine važi - (c) by Vanja Čanković.

 

i na kraju, samo zato što ste vi to tražili: THING ALIEN!

WALKING DEAD (TV, 2010)

**

2

             ovaj pilot za TV seriju me smorio na 'zdravo' (lost me at 'hello'): 

1) antipatičan, mlakonjav gl. glumac/lik, 

2) spor tempo i, naročito, 

3) izrazito iritirajući pristup otkrivača rupe na saxiji koji nam jednu bilion puta viđenu situaciju slika polagano i u sitna crevca kao da je nismo već bilion puta videli. volim ja zombije, al ne baš ovoliko spore. 

ne, ne tražim da budu trčeći (tek od njih mi je muka!) ali fuck, od čoveka koji je pre 2 decenije umeo ekonomično i pitko da nas uvede u rimejk BLOBA i u nastavak MUVE tako kao da nismo pre toga već gledali originalne priče očekivao bih malo više poštovanja prema vremenu i strpljenju današnjih gledalaca, i malo veštiju i prikladniju narativnu ekonomiju, tajming i storiteling od ovde ponuđenog. 

a još kad darabont krene da duva u svoje violine (koje je otkrio, valjda, nakon previše druženja sa stivenom kingom – kao mlađi nije toliko besramno posezao za patetikom, ali sad je izgleda beznadežno izgubljen u IZMAGLICI!) i kad dobijemo desetominutnu 'dramsku' scenu iz podžanra 'oće kaki, neće kaki' (tj. 'mama je postala zombi: upucati je u glavu ili ne? biti il ne biti, o sudbo kleta, diži nišan, spuštaj nišan!') ja mogu samo da kažem: 'ma, idi begaj! I'm too old for this shit!'

            neki tvrde da je strip na kome je ovo zasnovano 'bolji' u narednim epizodama, pa će shodno tome MOŽDA i serija. e, prc. ja sam video dovoljno, i previše, i za moj groš jasno mi je šta ovde može da se dobije. za mene, mrka kapa, a ostalima, zavisi od tolerancije prema darabontu, patetici, kingu, sapunicama, dvestoti put prežvakanim zombijima, televiziji itd.  

ako baš imate vremena za bacanje, ovo nije sasvim negledljivo: ali, bar za mene, nema dovoljno razloga da svoje vreme nadalje traćim na ovo.

NOVI HOROR FILMOVI

            u proteklih par nedelja malo sam mu ga poviše dao po knjigama, poeziji, nehororima, trešu i koječemu, pa evo, red je da se vratim onome zbog čega smo valjda primarno ovde: nekim novijim hororima pogledanim u zadnje vreme, a uglavnom nedovoljno vrednim opširnije elaboracije.

SQUEAL

USA, '10

*        

1

đubre nevredno pomena, kritike, pljuvanja, bilo čega. retardirana svinjoguzija o bolesnicima sa jedne farme koji vataju i kolju neku zalutalu omladinu – kao very poor retarded redneck's verzija TEX. MASAKRA, samo usnimljena toliko jadno jeftino i glupo da to ne može da zadovolji ni najneprobirljivijeg gorehounda. ovo je upozorenje.

ROAD KILL

AUS, '10

**(*) 

3-

ovo je jedna velika, džinovska metafora nizašta, apsurdna kada se, na kraju, razotkrije u svojoj šupljini, ali do tada, odnosno tokom ¾ svog trajanja, ovo je jedan natprosečno dobro napravljen, vizuelno kutluran i intrigantan, atmosferičan i sasvim pristojan hororčić, nešto kao australijski pustinjski DUEL sa kamiončinom koja umesto na benzin ide na – ljudsku krv i meso. sasvim ok film za ubijanje vremena, a dokoni će možda ovde da učitaju i neku smelu kritiku savremenog kapitalizma, rata za naftu, američke globalizacije i stanja uma na prelomu milenijuma. ali nemojmo se zajebavati: ovo je jedan pristojan B-movie sa sasvim dovoljno žanrovskih kvaliteta gde dopadljiv kast i simpatični likovi pomažu da se svare grdne apsurdnosti, pa mu se može, donekle, progledati kroz prste što je razrešenje tako razvučeno, predvidivo i bezvezno.

MONSTERS

USA, '10

*(*)     

2-

            ova negledljiva smaračina je iz meni nepojmljivih razloga dobila obilje pozitivnih kritika, pa se zato čuvajte da im ne poverujete: ne znam prosto da li je ogavnije snimiti još jedan u zamorno-neinteresantnom nizu dekadentnih kvazidokumentarnih 'reality' filmića za par iljada dolara koji se sastoje od 9/10 beskrajnih naklapanja, kenjaža, neprekidnih šetanja u real-time-u od nigde ka ničemu, i 1/10 drmavih, drhtavih, tresućih, trt-mrt-ide-smrt kvazi-horor kadrova inspirisanih tv vestima i američkim dnevnikovim dodatkom, ili je još ogavnije i besramnije jedan ovoliko šupalj i uneventful 'film' (sa ovoliko praznim i nezanimljivim gl. junacima!) nazvati MONSTRUMI – iako se ta čuda 'vide' samo u trepni-i-ode kadrovima (e, plakaćete još za KLOVERFILDOM a posle ovih 'MONSTRUMA' - i za HADERSFILDOM!), i u jednom jedinom money-shotu na samom kraju, kad smo počastvovani umereno zanimljivim prizorom alien-ljubavi, koji ipak donosi too little, too late.

            ne shvatite me pogrešno – to što se 'monstrumi' skoro uopšte ne vide (i što je njihov bizaran životni ciklus savršeno imbecilan i neverovatan na bilo kojoj planeti, bilo gde u univerzumu) nije ni jedini pa možda ni najveći problem: podjednako iritiraju površni i nesvareni pokušaji nekakvog podtexta i 'satire' na ne znam šta u današnjoj izolovanoj, od sveta odeljenoj, zidovima ograđenoj americi. retko se dešava da me neki slabi film razbesni (obično slegnem ramenima i samo kažem 'son cosas de la vida' ili 'jebo me alah svemoćni') ali ova idiotarija me je zaista iznervirala svojim 'less is less' pristupom i jeftinim prvoloptaškim aluzijama na, kao, neke ozbiljne teme – koje, sve i da su prisutne u tragovima, nisu vredne da se pakuju u ovu razvučenu, nezanimljivu, neuzbudljivu, iritantnu priču i da se anti-dramatizuju kroz ove tupave likove.

ALTITUDE

USA, '10

**(*) 

3-

            zašto više niko u americi danas ne ume da snimi jebeni monster muvi koji ima muda (i pipke) da bude pre svega MONSTER MUVI, a da se eventualni podtext nalazi tamo gde mu je mesto, između redova: zašto svaki jebeni kvazi-monster-horor koji pretenduje na bilo šta iznad SY-FY septičkog kanala mora da mi maljem u glavu nabija neke društvene (MONSTERS!) ili kvazi-psihološke budalaštine? evo, ALTITUDE: prilično dobar filmić, sve dok pred kraj ne otkrijemo twist koji negira to malo što je valjalo do tada, i sve smesti u psihu/alter. istoriju ili ko zna kakve zono-zamfirsko-sumračne regione.

            šteta, jer prva polovina filma ima nekoliko fenomenalno napetih i jezivih scena vezanih za stravu u privatnom aviončetu izgubljenom u ogromnim vazdušnim visinama, bez moći da se spusti, sa ubrzano nestajućim gorivom i sa nekakvim pipcima koji povremeno izleću iz tmurnih oblaka. strah od visine je jedan od temeljnih ljuckih strahova, i ovde je na momente odlično exploatisan – svako ko je ikada leteo avionom, a i onaj ko nije, imaće ovde prilike za malo ozbiljnog saspensa (naravno, ako ne odustane zbog neverovatno iritantnih, ali baš morska-pena-na-staklu nesnosnih 'likova'). zbog 2-3 prvorazredno-napete high anxiety scene ovo, uz oprez, vredi pogledati.

DEVIL'S PLAYGROUND

UK, 10

**      

2

            brzi zombi brzo trče – ali gde i zašto i s kojim ciljem i za čije babe zdravlje – ko zna i koga je briga? ima ovde nešto malo okej krvopljusa (uglavnom zbrzanog) i standardne zombi akcije u kojoj je jedini blago-inovativan momenat taj da zaraženo-zombifikovani zlikovci brzo i frenetično jurcaju čak i po zidovima (!). i to je otprilike sve. ono ostalo videli ste već 200 miliona puta dosad, i osim ako baš niste zadrti zombi zaluđenik nema potrebe da se bavite ovom mlitavom, jeftinom i bespotrebnom reciklažom 28 DAYS LATER.

NIGHT OF THE DEMONS

USA, 09

*       

1+

wow! ovaj masterpis kao reditelj potpisuje Adam Gierasch, baja koji nam je kao 'scenarista' već izručio remek-dela kakva su RATS, DERAILED, CROCODILE, CROCODILE 2: DEATH SWAMP, SPIDERS... da, to je isti idiot koji je napisao najgori film toba hupera (Mortuary) i zamalo-pa-najgori film darija arđenta (MOTHER OF TEARS: THE THIRD MOTHER). need I say more? griška je isto tako loš reditelj kao što je i scenarista, ali mora da mnogo dobro puši kad mu i dalje daju poslove – makar i ovako jeftine i šugave – dok pošten nekuropušački svet i dalje ima muke da nađe pare za svoje filmove (ričard stenli, mariano baino, fren henenloter...).

            znači, ovo je skoro-negledljivo koliko je ružno jadno i glupo, a šnjur odnosi edvard furlong, 

 

koji se patetično vuče kroz čitav film (umesto da zagine u prvom kadru!) a izgleda kao nešto između sina dragana (BABA SE ČEŠLJA) i bele lugošija iz poslednje (ed vud) faze... eh, šta droge i preuranjeni brak+razvod načiniše od njega. baš patetično. zadrigo, neočešljan, nikakav, oči ko sarme – ko neki srbin. maske demona nisu suviše loše, ali vide se premalo i prekratko da bi čak i to poslužilo kao alibi za traćenje vremena na ovo.

NEEDLE

AUS, 10

**     

2+

po netu kruže neke vrlo blagonaklone kritike, ali ne padajte olako na te fore. IGLA nije negledljiva, ali je na granici nebitnosti. dva izrazito antipatična brata se glože dok pokušavaju da otkriju ko im i zašto ubija drugare uz pomoć vudu-kutijice (sic!) a tu je i devojka koju mlađi nikako da pita da izađu zajedno. nakon što otkriju ko im i zašto vudubija ortake, naš glavnić se smesta, ali ISTOG časa – dok se leš zlikovca nije ni oladio – pomiri s bratom i, onako krvav, pozove curu na večeru. ceo produkt je običan derivat screenwriting for dummies 101, i nema tu ni duha ni poleta ni talenta da se dinamičan ali nebitan scenario oživi bilo čime sem sa nekoliko pristojnih, ali po sebi ipak nedovoljnih, krvavih vudu-pogibija. savršeno zaboravljivo...