Svojevremeno sam pisao za kratkoživući popularno-filmski magazin FAMA koji je izdavao Bjela a glodurisao Goran Gocić.
Izašla su ukupno tri broja.
U prvom sam pisao o zalasku doba VHS-a i nadolazećem Divx-u, iz ugla horor fana.
U drugom sam pokrenuo temu srpskih filmova strave, zatim razrađenu u knjizi U BRDIMA, HORORI i drugde.
U trećem sam se bavio smehotresnim prevodima i prepevima stranih (uglavnom američkih) naslova filmova u srpskoj distribuciji.
Za četvrti sam napisao text o memorabilnim, i manje poznatim verbalnim "spuštanjima" i uvredama u stranim filmovima. Pošto taj broj nikada nije izašao, napisani text, pod naslovom KAD BI REČI UBIJALE… premijerno i exkluzivno prezentujem na ovom blogu.
(c) Dejan Ognjanović
Kad bi reči ubijale, Srbi bi stvarno bili genocidan narod. Bogatstvo i živopisnost naših psovki teško je dostižna, a kamo li nadmašiva. Avaj – narodi uskraćeni za to blago prinuđeni su da se dovijaju kako znaju i umeju u pokušajima da jedni druge uvrede, ili barem 'spuste', obično pribegavajući humoru, duhovitim aluzijama i igrama reči. Ovo što sledi je jedan krajnje subjektivan izbor zabavnijih verbalnih delikata iz popularnih, ali i opskurnih američkih filmova, koji pored svoje zabavno-poučne dimenzije možda može da bude i – inspirativan za vaše okršaje u sličnom maniru.
OD GRUBOSTI DO MUDROSTI
Počećemo od ne preterano suptilnih, ali ipak efektnih i nezaboravnih primera.
Film Isterivač đavola je, pored nekih drugih rekorda, oborio i sve dotadašnje po količini psovki u američkom mejnstrim filmu. Pošto tvorci tog kultnog horora nisu hteli da iskvare maloletnu Lindu Bler, glas joj je (u psovačkim momentima) pozajmila glumica Mercedes Mekembridž. Kako bi zvučala ‘đavolski’ potonja je svoje grlo podvrgavala nehumanim količinama duvanskog dima ne bi li ga učinila dovoljno hrapavim. Najčuvenija profanost iz tog grla glasi: ‘Your mother sucks cocks in Hell, Karras!’ Iz pristojnosti ovo nećemo prevesti, ali recimo da se izjava tiče oralnih aktivnosti u Paklu kojima se odaje majka sveštenika Karasa, kome su reči upućene.
Da ništa ne deluje tako kao pominjanje familije svedoči i ‘spust’ koji nalazimo u filmu Vesa Krejvena Ljudi ispod stepeništa: ‘Your father's one sick mother. Actually your mother is one sick mother too.’ Na žalost, ovo je nemoguće prevesti na srpski a da se sačuva igra reči na kojoj fazon počiva, ali ko razume – shvatiće.
Kralj neukusa, Džon Voters, mogao bi da frazama iz svojih (naročito ranijih) filmova ispuni čitav ovaj tekst. Ipak, odabraćemo samo dva primera. U čuvenim/notornim Ružičastim flamingoima nalazimo ovu konstantaciju: ‘Rekla bih da postoje dve vrste ljudi, G-đo Sendstoun: moja vrsta ljudi, i čmarovi. Prilično je očito kojoj kategoriji vi pripadate. Želim vam prijatan dan.’ Još bezobraznija je osoba iz filma Očajan život, koja se ovako obrecne na čoveka koji je nazvao pogrešan broj: ‘Halo? Koji broj ste okrenuli? E pa, pozvali ste pogrešan broj! Žao vam je? Šta ja imam od toga? Kako mi ikada možete nadoknaditi poslednjih 30 sekundi života koje ste mi ukrali? Mrzim vas, vašeg muža, vašu decu i vaše rođake!’
Još jedna kemp-ikona, Elvira, u treš-horor-komediji Elvira, gospodarica tame ovako stavlja na svoje mesto curu koja se pravi pametna: ‘Slušaj sestro, ako mi bude stalo do tvog mišljenja, batinama ću da ga iz tebe izvučem!’ Ako je ovo zvučalo grubo, šta reći a ne slagati za pretnju koju iznosi Mel Gibson u svojim predhrišćanskim danima dok upravo batinama pokušava da izvuče informaciju u filmu Payback: ‘Reci mi gde se on nalazi, i ubiću te brzo. Moći ćeš da umreš a da nikada ne otkriješ kakav ukus ima tvoje levo jaje.’
Nešto suptilniji, a i skromniji, jeste policajac Vil Grejem u filmu Lovac na ljude Majkla Mana. U lovu na serijskog ubicu on za pomoć odlazi u ludaru i razgovara sa svojim nekadašnjim ‘pacijentom’ Hanibalom Lekterom (u svojim pred-oskarovskim, pred-hopkinsovskim danima, ovde u tumačenju Brajana Koksa):
-Znam da nisam pametniji od vas, kaže pajkan.
-Kako si me onda uhvatio? pita doktor koji voli ljudsko meso.
-Imali ste otežavajuće okolnosti.
-Kakve otežavajuće okolnosti? zbunjen je doca-pacijent.
-Ludi ste.
He he – ništa ne boli tako kao istina!
SVE U ROK SLUŽBE
Naravno, ako volite da vas vređaju i ponižavaju, da vam gaze ego i uriniraju –ups, ruiniraju ličnost, nema bolje stvari nego da se prijavite u vojsku. To je uostalom, institucija zasnovana na lomljenju/savijanju kičme, i u tome mnogo sirovija i direktnija od, recimo, slično-namenske Crkve. Stoga ne treba da čudi što neke od antologijskih uvreda i nadahnutih psovki nalazimo u prvoj polovini filma Full Metal Jacket Stenlija Kjubrika, u kojoj se regruti melju u topovsko meso za Vijetnam. Još manje treba da čudi podatak da je R. Li Ermi, u ulozi oficira koji ih obučava i kinji, prvobitno angažovan samo kao savetnik u tehničkim pitanjima vezanim za obuku, budući da je i sam bivši vojni instruktor. Međutim, kada je Kjubrik video promo-traku na kojoj ovaj 15 minuta bez prekida (ili ponavljanja) sipa nadahnutu uvredu za uvredom, bio je toliko oduševljen da mu je smesta ponudio ulogu. Ermi ne samo što je opravdao ukazano poverenje, nego je sam improvizovao većinu replika koje su ušle u antologiju. Evo samo nekih od njih:
-Ovde nema rasne zatucanosti! Ja ne potcenjujem crnčuge, ješe, žabare ili masne meksikance. Ovde, svi ste vi jednako bezvredni.
-Meni se čini da je najbolji deo tebe iscurio niz zadnjicu tvoje mame i završio kao smeđa fleka na dušeku.
-Koliko si visok, vojniče?
-Metar i osamdeset, gospodine!
-Metar i osamdeset? Nisam znao da postoje tolike gomile balege.
-Koji je tvoj glavni defekt, tupsone? Zar ti mamica i tatica nisu posvećivali dovoljno pažnje kad si bio mali?
-Da li ste se rodili bezvredni, ili ste morali da se potrudite da takvi postanete?
-Vojniče Veseljak, da li veruješ u Devicu Mariju?
-Ne, gospodine!
-Pa, vojniče Veseljak, ne verujem da sam te baš tačno čuo.
-Gospodine, vojnik je kazao ‘ne, gospodine,’ gospodine.
-Crve jedan mali, od tebe mi se povraća! (ošamari ga) Prokleti komunjarski neverniče, bolje bi ti bilo da izjaviš da voliš Devu Mariju, ili ima da te zgazim dok ti creva ne isteram!
Još uvek čekamo da neko u Srbiji snimi realističan (dakle, crnohumorno-groteskan) film o našoj vojsci. Ni Kjubrik, ni Maks Bunker o tim nivoima degradacije nisu ni sanjali… Do tada, ostaje nam američki film…
NAPAD MUŠKARACA
Ipak, postoji rat daleko stariji, žešći i krvaviji od vijetnamskog. Rat polova. Srećom, u njemu se stvari uglavnom i završavaju na rečima. Ali kakvim! Ima ih toliko da smo morali da tu orgiju rafalne paljbe s ove i one strane podelimo na anti-ženski i anti-muški front.
Veliki osvajač ženskih srdaca i drugih iznutrica, Šon Koneri, u mantiji srednjevekovnog popa-filozofa Vilijema od Baskervila, pita se o Imenu ruže i smislu ženskog postojanja, rečima: ‘Teško mi je da poverujem da bi bog uveo u postojanje jedno tako ogavno stvorenje a da mu ne podari i koju vrlinu, hmmm?’ S druge strane, Ras Mejer, fanatični sledbenik maksime ‘bolje da ljulja nego da žulja’, u svom kultnom filmu Brže, mačkice! Ubij! Ubij! jednom čiči u usta stavlja sledeću radikalnu pritužbu: ‘Žene! Pustili i’ da glasaju, da pušu i vozu kola – čak i’ metnuli u pantalone! I šta smo dobili? Precednika iz demokracku stranku!’ Istorijsku vizuru u proučavanju ‘ženskog pitanja’, blago inspirisanu stripovima, zauzima junak tromatičnog filma Žene-ljudožderi u avokado džungli smrti: ‘Sve što ste vi žene ikada uradile je – šta? Tamo neka francuska riba izumela kriptonit, ili tako nešto.’ Marija Kiri se okrenula u grobu.
Fatalne žene su načinile pravi pomor u klasičnom, ali i modernom film noaru. U parodiji na ovaj žanr pod naslovom Mrtvaci ne nose karirana odela, Stiv Martin iznosi tugovanku tim povodom: ‘Sve ženske su iste: posegnu ti niz grlo i zgrabe ti srce, iščupaju ga i bace na pod, izgaze ga svojim visokim štiklama, popljuju i nabiju u rernu, i zgovnaju ga. Onda ga iseckaju u sitne komade, tresnu ih na parče tosta, posluže te njima, i onda još od tebe očekuju da kažeš: Hvala ti, dušo, stvarno je bilo ukusno.’ Ponekad stvarno ništa nije tako istinito kao preterivanje. Ako je ovo uopšte preterivanje?
Neka od nezaboravnih spuštanja nalazimo u udvaračkom kontekstu. Najveći maher za osvajanje žena nevrednih toga je Gručo Marks. U filmu Noć u Kazablanci on se obraća jednoj od onih glomaznih tetaka nezaobilaznih (ali lako preskočivih) u filmovima marksističke braće: ‘Znate, ja mislim da ste vi najlepša žena na celom celcatom svetu.’ ‘Stvarno to mislite?’ pita ga ova. ‘Ne, ali ne smeta mi da slažem ako ću time nešto da dobijem’, iskren je Gručo. Još lapidarniji je u Pačjoj supi kada kaže: ‘Mi se borimo za čast ove žene, što je više nego što je ona sama ikada uradila.’ Dubiozan kompliment dobija čak i Sofija Loren u Bilo jednom na divljem zapadu: ‘Znaš. Džil, ti me podsećaš na moju majku. Ona je bila najveća kurva u Alamedi ali i najfinija žena na svetu. Ko god da je bio moj otac, tokom tih sat vremena ili tokom te jedne noći… mora da je bio vrlo srećan čovek.’ Zločesta dvosmislica u Kjubrikovoj Loliti zapravo potiče iz istoimenog romana Vladimira Nabokova, zasnovanog upravo na obilnim dozama ironije, ali za njen potpuni učinak zaslužan je i Džejms Mejsn u ulozi Hamberta Hamberta. Kada mu prizemna supruga ustreptalo saopšti: ‘Kadgod me takneš, dragi, ja omekšam kao kuvani rezanac,’ Mejsn rezignirano odvraća: ‘Da, poznat mi je taj osećaj.’
Znatno sirovije komentare nalazimo u dva zloglasna horora iz ’70-ih, u vreme kada filmovi nisu trovani ‘političkom korektnošću’ već su upravo subverzivnošću i neukusom privlačili publiku. Već pominjani Krejven u svom debitantskom filmu Poslednja kuća levo napada publiku nekim od najtežih scena silovanja i ubijanja u dotadašnjoj kinematografiji, pa i ne čudi da su se cenzorske komisije nadmetale u kasapljenju problematičnih minuta i čitavih scena otuda. Vođa zlikovačke bande u ovom (zlo)delu ubeđuje svoju devojku da mu se poda: ‘Zašto se prosto ne zavališ i uživaš u svojoj inferiornosti?’ Još veći šovinista (a kasnije i sadista) je g. Sardu, antagonista notornog filmića Nakazne krvopije, kada komentariše jednu od žena koje drži zatočene u kavezima: ‘Od njenih usta bi mogao da ispadne interesantan pisoar!’
Ipak, vrhunac dvosmislenosti i šovinizma nalazimo u skoro-vudialenovski apsurdnom ljubavnom pismu koje novopečeni Romeo iz Soderbergovog ekscentričnog Šizopolisa upućuje objektu svojih žudnji. To pismo glasi: ‘Draga privlačna ženo br.2, samo sam još jednom u svom životu reagovao na neku osobu tako kao na tebe, mada sam zaboravio kada je to bilo ili čak da li sam uopšte ja bio taj koji je reagovao. Ja možda ne znam mnogo, ali znam da vetar neprestano peva tvoje ime, mada pritom pomalo vrska, zbog čega ga je teško razumeti ako stojim blizu erkondišna. Znam da ti kosa stoji navrh glave onako kako ne bi stajala nigde drugde. Znam da bi tvoja figura navela vajara da energično baci svoj alat, pritom povredivši šegrta koji je gledao kroz prozor umesto da pazi. Znam da su ti usne pune kao onoj francuskoj manekenki koju očajnički želim da poje**m. Znam da, ako bi na tren mogla da ležiš uz mene, ili na meni, ili da stojih iznad mene i mešaš, ja bih bio najsrećniji čovek u mojim pantalonama. Ja znam sve ovo, a ipak ti mene ne znaš. Promeni svoj život: prihvati moju ljubav. Ili mi barem dozvoli da ti platim kako bi je prihvatila.’
Ko zna, možda i ovako nešto postigne skor? Čujem da postoje žene koje se pale na iskrenost…
ŽENE UZVRAĆAJU UDARAC (I TO NISKO!)
Ako ste mislili da su samo muškarci oštri na jeziku, čekajte da čujete žene! Mislim, ove filmske; one u stvarnom životu (if any) ionako stalno slušate.
U prošlom broju FAME smejali smo se činjenici da je film Doom Generation kod nas preveden kao Dum (Dum?) Generacija. E, do junakinje tog filma izgleda da je doprla stara muško-šovinistička izreka da je žena samo ukras oko svog reproduktivno-zabavnog organa, pa ona uzvraća istom merom svom partneru (tačnije, jednom od njih): ‘Ti si bre samo sistem za održavanje tvog k**ca!’ Nije maštovito, ali je efektno. Muškost (u užem smislu) je na meti junakinje još jednog filma Vesa Krejvena u ovom izboru. Naime, na početku Strave u ulici brestova, jedan od momaka pravi aluziju na staru američku poslovicu An early bird catches a worm (Ko rano rani, crva će da zgrabi): ‘Hej, Tina, digao mi se jutros kad sam ustao, i tvoje ime je bilo napisano na njemu.’ Na šta Tina odvraća: ‘Moje ime ima četiri slova – nemaš ti dovoljno mesta na alatki da ga celo smestiš.’ Ako ništa drugo, ne možemo Krejvena optužiti za pristrasnost i šovinizam – u njegovim filmovima muškarci češće ispadaju nesposobni, glupi ili čisto zli, a žene hrabrije i dosetljivije od njih.
Krejvenov kolega po žanru, Džordž Romero, jedan je od najmilitantnijih kritičara mačo-(ne)kulture i militarističke mizoginije, a najekstremniji primer tog njegovog pristupa je film Dan živih mrtvaca, u kome jaka i nezavisna junakinja ovako odbija nabacivanje jednog vojničkog ljigavca: ‘Ti si nesposoban da me uzbudiš na bilo koji način, sem kao antropološki kuriozitet.’ U brbljivoj Dogmi Kevina Smita jedna od curica zapaža: ‘Moje iskustvo mi govori da prosečan muškarac nikada nije stvarno muškarac. Ni na celih deset minuta u čitavom svom životu.’ Na nju se nadovezuje Anđelina Džoli iz dana pre nego što je otkopavala grobove; u filmu Hakeri ona izgovara sledeći aforizam: ‘Bog je muškarcima dao mozak veći od psećeg kako ne bi na koktel-zabavama naskakali na ženske noge.’ Mada mi i ovo zvuči tek kao odgovor na staru srpsku prijavu o tome zašto ženski mozak ima jednu vijugu više od kokošinjeg (ima neke veze sa ekskretornim aktivnostima u avliji), neka im bude… Da su žene smele (i umele) da odvrate na napade i u starijim filmovima potvrđuje Hičkokova Ozloglašena, gde izvesna Madam Sebastien iznosi sledeću dijagnozu: ‘Tebe jedino štiti enormnost tvoje glupavosti, barem na neko vreme.’ Možda bi se ova dama dobro slagala sa Vilijemom od Baskervila iz Imena ruže, koji voli da citira Biblijske reči ‘Ko uvećava znanje, uvećava bol’.
Cinično-zabavnu kritiku muškosti nalazimo i u Skorsezeovom filmu Posle ponoći, u razgovoru dve devojke: ‘Jednom sam bila silovana. Zapravo, to se desilo baš u ovoj sobi. Ovde sam nekada stanovala. Ušao je otuda, preko požarnih stepenica. Držao mi je nož uz grlo i kazao, ako se samo mrdnem ima da mi odseče jezik. Vezao me je za krevet… i nije se žurio… celih šest sati.’ Njena drugarica je zapanjena: ‘Bože moj… Da li je bio, uh… Da li su ga uhvatili?’ Na šta dobija odgovor: ‘Ne. U stvari, bio je to moj momak. Da ti pravo kažem, veći deo toga sam prespavala. Tako da… eto ti.’ Tako mu je to kad neki muškarci ne umeju da shvate ‘ne’ kao odgovor. Na primer, Ostin Pauers, međunarodni špijun, kome jedna nesuđena (?) ljubavnica odbrusi: ‘Gospodine Puers, ja nikada ne bih sa vama vodila ljubav, nikada! Da ste poslednji muškarac na zemlji a ja poslednja žena na zemlji, i da budućnost ljudske rase zavisi od toga da mi imamo seks, čisto zbog produžetka vrste, ja čak ni tada ne bih sa vama vodila ljubav.’ Pauers je uporan: ‘Šta u stvari time hoćete da kažete, Vanesa?’
Neke žene su još ubedljivije od toga – naročito ako im muškarac (tačnije, Kventin Tarantino) piše dijaloge. Tako Selma Hajek, odnosno vampirica Sataniko Pandemonijum u hororu Od sumraka do svitanja, obećava svom budućem papučiću: ‘Neću potpuno da te iscedim. Pretvoriću te u vampira i bićeš moj rob. Živećeš za mene. Ješćeš bubašvabe na moju komandu. Pošto mislim da nisi vredan da piješ ljudsku krv, hranićeš se krvlju džukaca-lutalica. Bićeš moja stoličica za noge. I na moju komandu lizaćeš pseća govanca sa štikli mojih čizama. Pošto ćeš biti moj pas, tvoje novo ime biće ‘Džeki’. Dobrodošao u ropstvo.’ Da. Ovo bi čak i Ostin Pauers shvatio. A verovatno s radošću i prihvatio, sve vrteći repićem i dahćući pritom. Zapravo, kad je Selma u pitanju, mnogi muškarci bi…
Za kraj, umesto poziva na primirje u ovom ratu polova, poput fraze ‘Why can’t we all just get along?’ (Zašto ne počnemo da se slažemo na gomile?), podsetiću vas na jednu manje poznatu definiciju ljubavi. Nju daje Vinsent Prajs, u ulozi grozno unakaženog, Odvratnog G. Fajbsa: ‘Ljubav znači da nikada ne moraš da kažeš ružan/ružna si.’
