Evo jedne vrlo solidne zbirke priča kojoj sam, u pojedinim trenucima, bio na ivici da zakačim Ghoul's Seal of Approval. To, na kraju, ipak ne činim, kako bih zadržao exkluzivitet i prestižnost te retke značke za najodabranije (a malo niže kazaću i zašto), ali unapred pontifikujem da ovde ima sasvim ozbiljnih potencijala da mladi autor već sledećim svojim zlodelom dobije (makar) i to priznanje.
Zbirka Iznutra sadrži jedanaest kratkih proznih dela od kojih su ranije štampane dve priče: "Sanjar" (Gradske priče 3 – Fantastika, i časopis Europa na rumunskom jeziku) i "Ciklus" (fanzin Emitor), dok je pričom "Nedonošče", Goran Segedinac osvojio prvu nagradu na prošlogodišnjem literarnom konkursu sajta Eniaroyah (ne smem da zamislim kako su izgledale te među kojima je ova bila najmanje loša...)
Iznutra pretežno čine priče iz domena horor žanra i u manjem obimu naučne fantastike. Pored svake sam stavio neku moju okvirnu ocenu, od 1 do 5, koju ne treba uzimati preozbiljno – tu je samo radi elementarnog orijentira. Listu priča koje se nalaze među koricama ove knjige čine sledeći naslovi:
1. Dug ***
= Čovek ode sam, bez žene (!), na svadbu davnašnjeg poznanika, u selo poznato po lošim ljudima. Slavlje će pokvariti niz natprirodnih pojava koje imaju veze sa jednom prevarom s kojom naš glavni junak nema nikakve veze...
2. Povratak **(*)
= U zombi svetu čovek odlazi u zabarikadiranu crkvu da traži svoju ženu. Besramno predvidiv kraj maznut iz PET SEMATARY (tj. ZEDERA, tj. RE-ANIMATORA). Moto je neironizovan citat iz pesme Panonskog Govnara (!).
3. Ciklus ***(*)
= U nekom budućem svetu crkvenjačkog totalitarizma bojažljivi otac pokušava da pronikne u košmare svog sina, kome se javljaju nekakvi Kucači (Tommyknockers?)... Solidan twist, ne previše ubedljiv (kad se razmisli), ali simpatičan. Odlično opisana atmosfera totalitarne strave, vrlo srbomoguća.
4. Sanjar *(*)
= Dete-bog sanja svetove, al nesavršene... Solidna vinjeta, ne previše originalna; plus, predividiva je, ali okej.
5. Link ***(*)
= Odlično režiran kolaž vinjeta koje se spajaju u zajedničku priču, o dešavanjima u nekoliko stanova jedne stambene zgrade koja postepeno poprimaju hororične posledice zahvaljujući sistemu unutr. kontrole, tj. video nadzoru koji snima i dešavanja unutar stanova, što omogući jednom entitetu da se malo poigra sa svim tim ekranima (i sa psihama njihovih 'gledalaca'). Savršen materijal za jedan solidan kratki horor filmić, do pola sata.
6. Major ****
= Baš dobra priča ratnog natprirodnog horora (moja omiljena sorta, i meni verovatno najdraža priča u zbirci) – neki naši vojnici zaglave u pustom selu gde im čorbu zaprži jedna BABA. Ali kakva! Ima tu nekih mađija i originalnih spooky ludila, i jedino twist kraj nije baš na nivou prethodećeg mu.
7. Nedonošče *(*)
= Blaženo kratka minijatura bez meni vidljive poente.
8. Kolo **(*)
= Dvojica 'frajera' u nekoj provincijskoj kafani sebi zbare ni manje ni više nego – vile. Blagoslov ili prokletstvo? Šta mislite? Ako je gore inspiracija bio P. Govnar, ovde su kao okidač možda poslužili stihovi Blek pantersa: "JA BARABA, A TI VILA, / SVE BIH DAO KAD BI MOJA BILA..."
9. Iz neba ***
= Nekakvi alieni deluju kroz snove na grupu dečurlije u nekom malom mestu kako bi proizveli efekat DECE KUKURUZA. Ispričano iz ugla dece. Vrlo dobro.
10. Trougao **(*)
= Dvojicu obijača jedne vikendice, u podrumu zabarikadirane, spopada vukodlak. Vrlo dobro sve do twista koji deluje usiljeno i besmisleno.
11. Iznutra ***
= Opklada o noći koju treba provesti u stanu na Grbavici (ono, u Sarajevu) koji je navodno uklet (nakon pomora familije koja je u njemu živela). Sve to dovodi do crvljivog, skoro apokaliptičkog, trapavo-lavkraftovskog kraja.
Najveći kvaliteti ove zbirke su:
1) Kratkoća, jasnoća, odsustvo smaranja. Elem, kako starim, sve sam mrzovoljniji na prazna naklapanja i bla-bla-trućanja, kao i na nepotrebne egzibicije s jezikom. Toga ovde nema nimalo. Stil je jednostavan, jezgrovit, ali završava posao.
2) Velika životnost i ubedljivost. Dobri likovi, uverljivi dijalozi, situacije i reakcije prikladni živim ljudima, a ne nekim papirnim, kartonskim lutkama i fikcijama. U najboljim slučajevima čak i ono što, prepričano, zvuči kao otrcani kliše (a ima toga), na delu sasvim fino pije vodu. Ovo je savršen bekgraund za pojavu fantastičnog i hororičnog – jer se te stvari dešavaju nekim uverljivim stvorovima.
Najveći nedostatak je – paradoxalno – sam žanr. Baratanje žanrom je često trapavo, klimavo i sa srednjim ili zatupljenim učinkom. Donekle osvežava što se većina fanta-zbivanja ovde ne povinuje poznatim (pa time i predvidivim) zakonima; ali odnekle tolika proizvoljnost počinje da nervira, jer se čini da izvire iz anything goes pristupa, a ne svesne, dosledne i promišljene hermetičnosti.
Npr. u priči "Dug" naš protagonista je krajnje proizvoljno upetljan u vraćanje jednog duga s kojim nema ama baš ništa, i nejasno je zašto se i njemu ukazuje mrtva ćerka.
U "Povratku" sam već apostrofirao taj žanrovski odavno otrcano predvidiv kraj – zaista ne vidim poentu u još jednoj priči o čoveku koji je baš zapeo da zagrli svoju mrtvu dragu, smradu i truleži i svemu ostalome uprkos. Odnosno, ako se tu radi o nekoj vrsti svesnog samoubistva, onda bi se njegov tok svesti, emocije, čitav ugođaj morali drugačije prikazati; akcioni, maltene RESIDENT EVIL početak, nema tu šta da traži.
U "Linku" je priča skoro savršena dok god je fragmentarna, i dok vidimo samo izolovana dešavanja u stanoviam zgrade; ali kad se, niotkuda, ubaci sveznajuća perspektiva – pa još na prilično banalan, prozaičan način, otkrije zaleđinu zbivanja – to ubija učinak.
U naslovnoj priči je uvod, sa opkladom, i dolaskom do ukletog stana, odličan; ali završetak predstavlja školski primer površne, nedomišljene i u svakom (stilskom, idejnom...) smislu trapave primene lavkraftovske kosmičke perspektive. Pisac se, radi terapije, upućuje u neku banju na mesec dana pomnog čitanja NEKRONOMIKONA (i svih pratećih materijala).
Da zaključim: Segedinac (r. 1984) je ove priče pisao kada je imao 23-25 godine. Zbog njegove mladosti nešto sam nežniji u kritikama i spremniji da ovo pohvalim. Odmah ću reći da on, za sada, ne pokazuje tu slojevitost psiholoških i životnih uvida koje ima, npr. njegov vršnjak, Marko Pišev, niti ima toliko istančan smisao za jezik, atmosferu itd kao on. Ali zato Goran S. ima redak osećaj za ŽIVOT – za likove, dijaloge svakodnevnice, a to nedostaje mnogim, mnogo profilisanijim piscima (neki bi rekli, i meni). On uspeva da uđe među te mediokritete, taj polusvet, te budale, i da ih opiše dovoljno živo, i ubedljivo, a opet ne previše iritirajuće, da nas uvuče u to što im se potom desi. Nedostaje mu promišljenost u pogledu idejnih potencijala žanra, ali i formalna veština da dramski spretnije (i smislenije) uobliči i prikaže završetke tih svojih priča. To su stvari koje se mogu steći; a sa njima, na bazi koju već ima, mogao bi da dostigne i mnogo više.
Inače, autor je na svom skromnom blogu najavio da ima određeni broj primeraka da PODELI (besplatno!) zainteresovanima, pa detalje o tome pogledajte OVDE te poitajte i samo recite: 'Ghoul me poslao!'
