PREVEDI ME NEŽNO (2. deo)

u okviru akcije 'Ghoulovi rani obdukcijski radovi', u kojoj je već objavljen 1. deo antologije imbecilnih distributerskih prevoda stranih filmova u srbiji, nastavljamo započeto – čime, nego: DRUGIM delom toga!

TAJNA SMRTONOSNOG PROKLETSTVA

Štagod mi mislili o Američkim producentima i distributerima, oni izgleda imaju posla sa sofisticiranijom publikom, koju ne osećaju za potrebu da maljem lupaju po glavi i pod nos joj guraju žanr, temu, trajanje i šta sve ne – sve to natrpano u naslov. Možda naša publika nije toliko gluplja od njihove, ali oni koji nam dovode američke naslove izgleda misle da jeste. Ako se proceni da je naslov suviše bezukusan – treba ga 'začiniti'. A začin su neizbežni epiteti: strah, ukleti, sablasni, duhovi, smrt(onosni), pakleno, šokantno, itsl.

    Zabava nastaje kada podli Ameri naprave film sa naslovom kakav, u prepevu, mi već imamo. Tako, ako je Lake Placid kod nas Strah iz dubine, šta je onda Deep rising? Sablasni okean, naravno. Shark attack se pretvara u Plavetnilo donosi smrt, ne zato što se prevodilac tog jutra naprasno probudio poetski raspoložen, već da bi se video-stoka asocirala na sličan film s ajkulama, Duboko plavo more. Ponekad ni sami ne paze šta rade, pa recimo film Anatomy 'pojasne' imenom Anatomija ubistva, ali onda njegov nastavak izdaju prosto kao - Anatomija 2 (bez ubistva).

 

O ČEMU SE TU RADI?

Kao što znamo, današnji video-mejdžori otpočeli su karijeru kao video-pirati. A najveći kvalitet svakog dobrog radnika u video klubu jeste da što jezgrovitije pruži odgovor na prvo i najbitnije pitanje mušterije: 'A o čemu se tu radi?' Tragove tog talenta nalazimo u naslovima koji nam (za razliku od previše suptilnih originala) u par reči kazuju šta da očekujemo. Komentari su izlišni:

 

SAMI SU KRIVI!

Da ne budemo potpuno nepravedni prema prevodiocima, ponekad je originalni naslov daleko od bilo kakve prepoznatljive fraze ili smisla, ili sadrži toliko opskurnu aluziju da preostaje samo – prepisivanje, ili opisni prevod. Tipičan primer je danas klasični Kjubrikov film: A Clockwork Orange, kod nas prikazivan kao Paklena Pomorandža. Čak ni ogromna većina Engleza neće umeti da vam kaže šta ovo znači (aluzija je na vrstu bombe, ali se u prenosnom smislu odnosi na glavnog junaka), pa zato mirne duše možemo da prihvatimo ustaljeni prevod kao sasvim OK.

    Još neki od tvrdih oraha:

 

MI NISMO ODAVDE, ili: Danas nismo inspirisani

Odsustvo mašte (ili zamor materijala?) ponekad ume da dovede do prevoda čiji najveći greh nije što je 'slobodan', već što je beskrajno banalan, neoriginalan i nemaštovit. Da i ne govorimo o neznanju i neupućenosti koji proizvode preklapanja sa već postojećim naslovima. To dovodi do njihovog umnožavanja, i konfuzije kod konzumenta, koji tek kod kuće otkrije da se iza naslova koji je iznajmio ne krije film koji je očekivao. Klasičan primer ovoga je našim prevodiocima omiljeno rešenje – naslov Sudnji dan nalepljen je na najmanje tri filma, od kojih se nijedan u originalu ni izdaleka ne zove tako: El dia de la bestia (zapravo, Dan Zveri), October 22 (očito, 22. Oktobar), Ressurection (t.j. Vaskrsenje).

     Još neki pretendenti na zlatnu medalju iz banalnosti:

 

MOMENTI NADAHNUĆA

     Da ne ispadne da naši prevodioci baš nimalo nemaju pojma, pomenućemo i neke od uspelijih prepeva – onih koji uspevaju da prenesu duh originala, ili ga čak i nadograde. Posebno zahvalnim za ovakve akcije pokazale su se komedije, a naročito parodije. Dakle, umemo i mi, kad se potrudimo!

 

I ONI NAMA KEVU

I Ameri (prevodilačke) konje za trku imaju! Među šačicom naših filmova koja je nekome bila zanimljiva za prikazivanje u belom svetu nalazimo iznenađujuću količinu slobodnih prevoda. Pitanje je samo – da li su njihovi autori bili naši izvoznici, ili američki distributeri?

    U svakom slučaju, zapažamo i među našima tvrde orahe za američke prevodilačke zube: njihov jezik nikada nije ulazio u tolike rodbinske finese kao srpski, pa tako, recimo, Braća po materi na engleskom krajnje rogobatno zvuče kao Maternal Halfbrothers. Engleski, takođe, ne uspeva da prenese duh srpskog Bubašintera u banalno-zvučećem The Bug Killer, niti je The Tough Ones pravi ekvivalent za endemske Delije, ili The Demolition Squad za naše Diverzante.

 

gluposti, a naročito prevodilačkoj, nema kraja - ali, ovo je kraj texta.

NEKI NOVI AZIJATI

u okviru akcije 'nije zlato sve što iz azije sija', predstavljam osvrt na nekoliko pristojnih, ali i osrednjih i slabih novijih filmova iz kine, japana i koreje. neke od ovih overih još pred kraj prošle godine, ali ne stigoh dosad da se njihovom efemernošću ovde pozabavim, sem indirektno.

DETECTIVE DEE AND THE MYSTERY OF THE PHANTOM FLAME

CHI, 10

***    3-

vrlo prijatan, vizuelno raskošan, zabavan, dinamičan kvaziistorijsko-fantasy spektakl iz kuhinje čoi hoka (poznatijeg neobaveštenim masama kao tsui hark). eye candy prvog reda – obavezno gledanje na velikom platnu: igra na FESTu!

KING OF THORN

JAP, 09

**(*)    3-

vrlo dobar anime, pametan (sem onda kad pokušava da glumi mnogo veću pamet nego što je ima), vizuelno nadahnut, videoigričastog zapleta koji pred kraj nepotrebno skrene u nepojmljiva filozofiranja i ezoterična WTF naklapanja i besmislene twistove  – ima tu nekih sjajnih horor scena, krvoprolića i lavkraftoidnih monstruma.

KANIKOSEN

JAP, 09

**      2+

sabu je smorio! nisam siguran šta je tačno teo sa ovim – da parodira naivnu marxističku literaturu iz 1930ih? zašto? ili da se sprda sa i dan-danas aktuelnom tj. nikad aktuelnijom temom potlačenog, porobljenog proletarijata koji krv pljuje pod mašinerijom zlog kapitalizma i jedva-zamaskiranog imperijalizma? wtf?! šta god da je teo, rezultat je jedan skoro nesnosno dugačak i uninvolving film u sumorno-odbojnom ambijentu podmornice, sa vrlo retkim i sporadičnim bleskovima specifičnog acquired taste crnog humora ili apsurda koji, ipak, nisu dovoljni da iskupe traume koje mi je naneo ovim sma—ra—nje—mmm.

YURIKO'S AROMA

JAP, 10

**           2

ovo je veoma hvaljen film, ali za moj groš, on pada i na exploatacijskom (pinku) nivou, jer su scene erot'ke (sem jedne, a i to je diskutabilno) vrlo nenapaljujuće – donekle zahvaljujući ne naročito sexipilnoj juriko – a pada i kao exercise in delightful japanese perversion & obsession, jer se opsesija naslovne junakinje mirisom znoja jednog školarca ne istražuje niti prikazuje na dovoljno zanimljiv i/ili pametan, ili bar vizuelno intrigantan način. come on, znaju to japanci DALEKO bolje od ove ne sasvim negledljive, ali ipak prazne i underwhelming tupljavine, snimljene izrazito nenadahnuto.

PSYCHIC aka HAUNTERS

KOR, 10

**(*)      3-

ovo počinje izrazito intrigantno – klincem koji ubija prvo svog zlostavljačkog tatka, a potom i majku, koja ne može više da trpi da za zbogomka ima sina koji mislima navodi ljude u svom obzorju da rade šta im on telepacki naredi. u tipičnom korejskom fashionu, svi aduti – vizuelni, režijski, emotivni itsl – ispucani su u prvih 15ak minuta, a ono što ostaje je tek još jedan high concept koji, u teoriji, ne zvuči loše, ali je egzekucija strogo kompetentna (što bi reko debeli degenerik: 'repertoarski film', i ništa više). tome dodati elementarnu apsurdnost: lik koji može da svakoga natera da radi šta ovome ćune – ide u banke da krade pare? pa koj će pare takvom nekom?! kad imaš moć da mislima upravljaš svakim živim čovekom ili ženom koga vidiš, dal ćeš stvarno da stojiš u redu iza neke kase da bi kupovao stvari koje ti trebaju?! kad možeš da snagom uma u krevet dovedeš koju god ženu poželiš, zar ti stvarno trebaju pare za cveće i bombone?!). vrhunac je kad ovaj mamlaz pare ne krade ni iz banke, nego iz nekakve sirotinjske radnje u kojoj se kao zaposlen momak zatekne jedan za koga ispadne da je jedini na svetu otporan na ove telepacke bljuvotine. i tako počinje dvoboj između njih dvojice – pun vrludanja, stranputica, gnjavaže i misguided skretanja, bez bilo čega memorabilnog sem ponekog detaljčića, ponekog kadra koji pokaže da ovaj reditelj može bolje, s boljim materijalom i ambicijom.

MIDNIGHT FM

KOR, 10

**          2

izrazito glup i tipično korejski nategnut 'triler' o ženici koja vodi poslednje izdanje svog ponoćnog programa, i o psihu na koga je uticala tim emisijama (pretvorivši ga u samoproklamovanog trevisa bikla, taxistu: prisutna je gomila površnih, glupih i nepotrebnih filmskih aluzija, valjda da se potkupe movie buffs da prime jedan suštinski efemeran i zaboravljiv proizvod). dakle, psiho joj upada u dom, ubija sestru-bebisiterku i drži pod nožem detence, dok nešto starija ćerčica umakne i krije se po kući. psiho traži da ova pušta pesme koje joj je on spremio, a ako odbije... pašće krv... yaaaawn! striktno mehanički 'zaplet' bez trunke logike, motivacije, emocije, ljudskosti, duha, ili barem neke exploatacije – potpuna debilana. naravno, pakovanje je sjajno, kamera super, režija napadna, ali gledalac iole razvijena ukusa slegnuće ramenima pred bogatim alatom ovog 'majstora': džaba mu sve kad mu fali tehnika.

THE HOUSEMAID

S. KOR, 10

**(*)  3-

užasno nategnuta drama-triler, uninvolving, sa nepotrebno ubačenim exploatacijskim skoro soft core sexom, sa psihologijom i motivacijom tankim i neubedljivim – bolje gledajte original iz 1960, u mnogo čemu bolji, ozbiljniji i napetiji film, sa više pameti i angažmana nego ovde.

THE MAN FROM NOWHERE 

S. KOR, 10

**(*)  3-

meni je apsolutno iritirajuće ovo korejsko POZIRANJE: imamo naslovnog junaka koji je strašno cool baja, je li, kako mali đo ki-ca zamišlja cool: dakle, ima emo frizuricu preko jednog oka, ledeni pogled, užasno malo govori, strelja očima, i stalno zauzima neke 'cool' poze kad stoji, kad bije, kad puca, to je sve kao za neki poster ili trejler da se namešta. naravno, njegovo ledeno srce će da se otopi kroz (non-pedo!) odnos sa devojčicom preko puta, koja je prikazana onako kako mali đo ki-ca zamišlja slatke male curice: znači, ona je mala, medena (not!), stalno govori slatko-piskutavim glasićem, prepametna je za svoje godine (not!), stalno nešto kenjka i cvili – i uopšte predstavlja jedan od najblatantnijih novijih primera nesnosno prezaslađeno šmirantsko patetične upotrebe odbojnog deteta za gudanje po gledalačkim srčanim violinama još od... recimo, MONTEVIDEA.

kad curici zli narko gangsteri ubiju kevu, a malecku otmu, preostaje našem uber-cool pozeru da je izbavi iz njihovih kandži, što kulminira žestokom pucnjavom u jednom klasično opremljenom okruženju prikladnijem za snimanje video spota o tome kako mali đo ki-ca zamišlja gangstere nego bilo šta što ima ikakve veze s mozgom. lepo to izgleda i dobro je režirano, ali za svaki korejski film to se maltene podrazumeva. džaba, kad je bljutavo manipulativno, klišetizirano i prazno do zla boga.

THE HOVERING BLADE

JAP, 09

**(*)  3-

dokaz da ni japanci nisu imuni na promašaj, mada je ovaj polu-gledljivi film barem promašen na iole interesantan način, tj. barem nije pokušavao da pravi šuplji našminkani pozeraj, nego dramu o ocu ubijene teen ćerke koji doznaje ko su ubice i kreće sam u osvetu. avaj, osveta je mlaka, mlitava, nezanimljiva kao i preeedugaaaačkeeeee deonice koje se bave njegovom patnjom i moralnim dubiozama, a bez uspelog involvementa ili saspensa ili drame, a kamo li novog insighta u tematiku već viđenu 200 puta dosad, mada retko kad ovako dosadno.

MAN OF VENDETTA

KOR, 10

**       2+

korejskom popu (katoliku) otmu ćerčicu. on se moli bogu. od njega, naravno, dobije kurac. osam godinica kasnije, zove ga kidnaper (ili, po srpski: kindaper). počinje yet another korejska igra mačke i  -yaaaawn - miša... sve je to glupo, usiljeno, neubedljivo, mehaničko i uber-hiper-mega patetično (kako vezano za ćerčicu, tako i za kasapski-nesuptilne aluzije na 'where is your god now' momente), a takođe predstavlja novi rekord u imbecilnom plottingu korejskog filma, sa tom kretenskom premisom o a) kidnaperu koji je punih 8 godina čuvao i ranio i ko zna šta jedno derle, bez pravog razloga; i b) o detetu koje je 8 godina provelo vezano za stolicu u jednom ćumezu, oteto od strane ko zna kakvog manijaka (ostaje prilično nespecifikovano šta je ovaj radio s njom, tj. šta mu je sve to trebalo tokom toliko moronski dugačkog vremena!), odvojeno od oca i drugova i normalnog života – a koje će, nakon što je celu svoju svesnu egzistenciju provelo samo u jednoj sobi, čim sretne svog taju, taticu, ćaleta, svog divnog ex-popa a sad siledžiju koji ne bira sredstva da izbavi ćeru jedinicu – čim ga ponovo sretne, je li, da postane slatka mala ljupka najnormalnija devojčica koja će da nastavi normalan (?) život s ćaletom, da ide u školu, zaljubljuje se i sve što treba kao da onih 8 godina s manijakom nikad nije ni bilo, tj. kao da je sve to bio samo jedan ružan film. poput ovoga.

BURKE & HARE (2010)

**(*)      

3-

po hitnom postupku, istog časa kad je procurio br-rip najnovije lendisove horor komedije, fajl je privoljen na hard i expresno, tj. smesta odgledan. volem lendisa, volem dobru horor komediju, najvolijem lendisove horor komedije, premisa o čuvenim grobopljačkašima a zatim i ubicama dovoljno je potentna za dobar film, a sajmon peg u gl. ulozi, praćen endijem serkisom, takođe predstavlja garant kvaliteta.

zar ne?

uhhh… ne baš.

film nije loš po sebi, i nesumnjivo ga vredi pogledati. samo, ne očekujte novog VUKODLAKA U LONDONU. čak i INNOCENT BLOOD iz ove perspektive deluje nedostižno (?).

BURKE & HARE, naprosto, nije dovoljno smešan. mnogi gegovi su usiljeni ili klinački, prvoloptaški, na nivou osnovne škole (te, kao takvi, ne samo nesmešni iole zrelom gledaocu, nego takođe i kobno predvidivi). okej, nisu SVI takvi – nasmejao sam se glasno u 2 ili možda čak 3 navrata. puna kapa za neki drugi film; ali ne i za lendisov!

evo jednostavnog testa: izbacuju nekog lika iz kluba (il kafane?), s rečima: "Watch your language, you fuckin' son-of-a-bitch bastard!"

vaša reakcija na ovo je:

a) ahahahahahahahaaa LOL

b) it's funny because it's… uh, bad language?

c) ova vrsta fazona bi mi, možda, bila smešna da imam 8 godina.

ako ste zaokružili odgovor pod a) onda je ovo pravi film za vas! ako ste odabrali odgovor c) onda se zovete ghoul. a ako ste, pak, odabrali odgovor b) onda spadate u grupaciju 'svi ostali'.

(kad sam kod toga: pripadnici grupacije a) bili su kupljeni već prvog minuta filma, kada se ukaže natpis: 'this is a true story. except for the parts that are not.' oni iz grupe c) već od tog minuta počeli su da cokću i vajkaju se: 'o-ho, ovo ne sluti na dobro!')

previše je šmiranja, keženja i kreveljenja ovde, a nedovoljno pravih verbalnih i vizuelnih fora & fazona. film je naprosto kriminalan po tome koliko šansi propušta! recimo, tu je sjajni tim kari – a kao i da nije. jedva extended cameo od njega, bez ikakve poente ili ijedne memorabilne replike. tu je kristofer li, kome su izvlačili jednu nogu iz groba samo da bi ovde izrekao par totalno nekonsekventnih, nezanimljivih rečenica, nevrednih tog truda, pre nego što ga pridave (total screen time: 30 secs)! peg i serkis rade kolko mogu, al džaba kad su ograničeni nedovoljno nadahnutim scenarijem.

osnovna boljka scenarija, a zatim i celog pristupa koji film zauzima, potiče iz loše procene da se ovo radi kao 'based on real events' odnosno 'verovali ili ne'. pa jebo vas true story! ovo je trebalo da se radi kao over the top hiperstilizacija a la SWEENEY TODD (u svakom pogledu superiorniji i mega-nadahnutiji film!), a ne da povremeno priđe tome, a onda se bojažljivo vrati u dosadnu zabran real life-a (ok, ovo je lendis, pa ne očekujte realizam, ali oću reći da ima previše nezanimljive 'drame' i tupljavine, a naročito u sabplotu o prvoj skroz-ženskoj pozorišnoj postavi MAGBETA).

ne znam – možda je proradilo čuveno magbet-prokletstvo (mada, arđenta nije bitnije okrnjilo u OPERI, poslednjem mu velikom filmu!) ali u svakom slučaju nisam očekivao da će lendis da pravi filmizaciju nekog razrađenog riplijevskog natpisa iz Politikinog zabavnika – uz nekoliko body horror scena ali, začudo, bez golotinje (potonje je naročito razočaravjuće jer lendis je čuven kao 2^nd only to ferrara po sklonosti da ogoljava svoje zgodne glumice pred kamerama, što ovde NE ČINI sa inače ljupkom islom fišer!).

što je najgore, čitav taj ženski sabplot ničemu ne služi, jer je sav u znaku half-assa: niti se šta smešno a kamo li pametno uradi sa tom bizarnom idejom (ex-kurve reše da prave the shakespeare company, pa pravo na – magbeta! ok, znam, to je škotska predstava, pa zato adekvatna edinburškom poprištu, a izvode se ovde i neke površne i nategnute paralele između magbetovih i burk-herovih zlodela, ali sve je to šuplje i bezvezno…), niti je romansa između njih nešto više od mekgafina kako bi se burk naterao da nastavi sa mračnim rabotama da zaradi pare od leševa i tako isplati curino pozorištance.

onaj 'true life' je naročito usporavajuć i zagnjavljavajuć u završnici, izrazito ravnoj i neinteresantnoj za jednu horor komediju: umesto spektakla, ludila, twistova, čuda i muda, lendis i njegovi pisci tupavo reše da prate sled istinitih događaja, koji jesu umereno zabavni u tom anegdotalnom 'jebote, ovo je stvarno ovako bilo' fazonu, ali to ni izbliza nije dovoljno jako da bi delovalo NA FILMU koji pretenduje da bude igrani. pritom naročito iritira naracija u kameru, na početku, i završetak u stilu: šta je s preživelima dalje bilo.

B&H sve vreme maše pred nosom nekim potencijalima, i stalno se čini – evo sad će, sad će najzad nešto… a onda, dođe taj mlitav i nikakav kraj, i… ništa. ništa zaista memorabilno. ako je kompetencija po sebi kvalitet, onda neka bude – ovo je dobro režirano, izuzetno dobro i slikovito kastovano (uključujući epizode: ipak je to engleska škola, nema na tom polju kod njih šlajfovanja), odlično slikano na odličnim lokacijama (dal je moguće da je stari edinburg onoliko dobro očuvan?!), a sve je dovoljno dinamično da nikad ne stigne da zaista smori, iako, takođe, nikad te zaista i ne navuče da se zaista primiš na likove i njine radnje.

za kraj, pohvaljujem lendisovu povremenu i nedovoljno ispoljenu sklonost prljavom i nekorektnom humoru, i uopšte slikovitosti bede, štroke i šljama - mada i to ostaje na nivou prizemnog gega, i ne poprima dimenzije koje, recimo, ima kod balabanova. da, znam da su to različiti autorski i civilizacijski univerzumi, ali ko je kriv lendisu što je procurio samo dan posle velikog rusa, čiji novi film je i smešniji, i pametniji a zamalo i grozniji (mada, ne baš) prikaz jada i bede ljudskog. rivju stiže ovih dana… dotad, lendisu standardna ocena za gledljivu ništaposebnost: 3- i toliko.

PREVEDI ME NEŽNO (1. deo)

Pre nekih 6 godina u kratkoživućem filmskozabavnom magazinu FAMA izašlo je nekoliko mojih textova. Vrhunac moje FAME jeste mega-analiza prevoda filmskih naslova distribuiranih kod nas na videu i u bioskopima (isključivo su u obzir uzimani zvanični naslovi, a ne piratski!).

 Greota je da taj Rad čami u tom davnoumrlom magazinu i da generacije potencijalnih fanova odrastaju nesvesne njegovog postojanja, te stoga: evo ga narodu, potpuno free of charge! Gde to ima? Samo ovde, na CULT OF GHOUL!

Zbog obima ovog kapitalnog rada – a i u znak pažnje prema stomacima osetljivim na previše glasnog smeha – ovaj doktorat nudim u dva dela. Evo prvog (klikći na tabele da vidiš čitko!):

Za sve što sledi dole (c) by Dejan Ognjanović

'Ruža bi isto tako divno mirisala i da joj kakvo drugo ime damo,' reče Šekspir, i ode u večnost. Ove reči postale su moto mnogih naših filmskih prevodilaca, iako se, gledajući njihova sabrana nedela, često zapitam da li su starog majstora, i njegov jezik, ikada studirali.

            Posao prevodioca filmova mnogo je zahtevniji i ozbiljniji nego što se na prvi pogled čini: naročito kada se prevodi sa engleskog, što je govorno područje sa koga nam dolazi većina filmova. Amerikanci posebno živi nisu bez dvosmislica, igara reči i svakojakih aluzija, a to najviše dolazi do izražaja u naslovima. Pre nego što se obrušimo na prevodioce i njihove 'prepeve', ipak treba imati u vidu da je za distributerski naslov pre svega odgovoran – naravno, distributer. On je taj kome je najbitnije da što bolje plasira svoj (t.j. uvezeni) proizvod, odnosno da ga proda što većoj masi. A masa k'o masa – ponekad joj treba crtati, objašnjavati, dodavati, filovati... podilaziti... lagati... Ili barem tako distributeri misle.

            Ako pogledamo veći broj 'slobodnih' naslova pod kojima su neki filmovi prikazivani kod nas počećemo da uviđamo zakonitosti – kako u različitosti problema sa kojima se prevodioci suočavaju (i načina na koje se s njima bore), tako i u distributerskim strategijama i njihovim implikacijama.

GLUPANI I TUPANI

Najjednostavniji način da se uprska prevod jeste – puko neznanje engleskog, obično u spoju sa nepoznavanjem konteksta (zapleta), tako da se stiče utisak da prevodilac ili ne zna jezik, ili nije ni gledao film koji verovatno prevodi sa dijalog liste. Tako, recimo, dobijamo da se Asylum (Ludnica) prevede kao Azil a Just Cause (Pravedan cilj) kao - Običan slučaj! Razlika između 'death' i 'dead' i dalje izmiče onima koji su Evil Dead (Zli mrtvaci) preveli kao Zla smrt, kao i razlika između 'voleti' i 'biti voljen' u slučaju prevoda Drakula - mrtav i voljen (Dracula - Dead and loving it). Kako poverovati da je u osnovnoj školi imao peticu iz engleskog prevodilac koji ne zna da se konstrukcija 'there is' prevodi kao 'ima' ili 'postoji'? The man who wasn't there (Čovek koji nije postojao) kod nas je na videu izdat kao Čovek koji nije bio tamo. Gde 'tamo'? Ili, kako poverovati da je uopšte pogledao film Waking Ned Devine onaj ko ga je preveo kao Probuditi Neda? Hej, ne mora čovek da bude rocket scientist, pa ni da pročita Fineganovo bdenje – dovoljno je da pogleda film i vidi da se radi o bdenju kraj odra mrtvog čoveka!

            Evo još nekih nakaradnih primera:

 

IDIOMI I IDIOTI

Jedan od većih prevodilačkih problema je - kako zaobići tuđe idiome, igre reči i aluzije? Od (stranog) izvora – nekoliko putića.

            Jedan je – ne prepoznati izraz kao idiom, i prevesti ga bukvalno, iako takav prevod na srpskom ništa ne znači, kao na primer The whole nine yards (Skroz do kraja) preslikan u Svih devet jardi (za video), odnosno sasvim slobodno prepevan u Ubica mekog srca (za bioskope). Sličan primer: francuski Le placard je referenca na idiom ekvivalentan engleskom 'to come out of the closet', koji se koristi za onoga ko javno obznani svoju homoseksualnost, što je jasno povezano sa zapletom filma. Na srpskom, međutim, plakar je samo plakar, ormar je samo ormar…

            Drugi putić – videti da taj original znači nešto što ne razumemo, pa ga blago izmeniti da, kao fol, nešto znači. Recimo, Lightning in a bottle maštovito pretvoren u Svetlost u tami, ili Ginger Snaps u Fatalna Džindžer, ili Simon sez u Sajmonova reč.

            Treći putić – dići ruke od bilo kakve veze s originalom i prevesti ga kao nešto sasvim deseto: Way downtown kod nas postaje Mentalna eksplozija (!) a Nobody`s Fool je, naravno, Skoro savršen čovek.

            Ostali biseri su:

PREVODILAC NA BOLOVANJU

A kada se prevodioci umore od borbe sa svim tim idiomima, onda dopuste sebi mali dopust, i naslov ostave takvim kakav je i bio, iako Vujaklija ne zna ništa slično njihovom prevodilačkom 'rešenju'. Sve je počelo davno, još od Hičkokovog remek-dela koje i dan-danas zovemo Psiho, iako u srpskom takva reč ne postoji - ali lepo zvuči! Svakako lepše nego Ludak, Poremećen, itsl. što su implikacije reči Psycho. Posebna priča su strip-superheroji čija je imena (t.j. složenice) često besmisleno prevoditi. Da li stvarno želite da Supermena zovete Super-Čovekom (ili možda Natčovekom)? Čovek-slepi miš ili Čovek-pauk su takođe bezvezna rešenja za Betmena ili Spajdermena, a i Grdosija umesto Hulka izaziva pre podsmeh nego (straho)poštovanje. U ovu grupu spadaju još i naslovi kakvi su Darkmen, Robokap, Spoun (Spawn) i Dardevil (strip verzija je kod nas, ipak, u Eks-Almanahu prevođena kao – Nebojša!). Terminatoru se može progledati kroz prste jedino zato što je Istrebljivač već upotrebljen, i to samo dve godine ranije, za 'nezgodni' idiom Blade Runner.

            U sličnu nedoumicu nas stavljaju i filmovi po video igrama, kod fanova odavno odomaćenih pod originalnim naslovom. Niko ovde ne igra Pljačkaša grobova (Tomb Raider) kao što niko ne sluša Kotrljajuće Kamenje (Rolling Stones), iako je travestija pod naslovom Dangeons and Dragons ipak prikazivana kao Lagumi i zmajevi.

            Ipak, za donje naslove je malo teže naći opravdanje što nisu prevedeni u nešto nalik srpskom:

 

MANGUPI OVERAVAJU PREVOD

Poseban deo marketinške strategije jeste dodvoravanje najvećoj mogućoj ciljnoj grupi, a to su pre svega – tinejdžeri i mlađi adolescenti, odnosno muškarci koji tek upadaju u ženske mreže, ali još uvek nisu zarobljeni brakom, decom, poslom itd. te su stoga dovoljno dokoni da često idu u bioskop (obično sa drugarima, ili trenutnom izabranicom). O tome koje su im glavne preokupacije najbolje govore ključne reči kojima naši distributeri pokušavaju da ih namame: orgazam, džumbus, žurka, trava, duvanje, napaljeni, mangupi, brucoši, šeprtlje itsl.

    Zapazite da u većini originalnih naslova ne postoji ni približno ekvivalentan uvredljivo-prezrivi nastup kakav zapažamo u našim zatupljujućim prepevima za retarde:

ISTO TO SAMO MALO DRUGAČIJE

Ako vas distributer nije dovoljno uvredio kretenizujući svoje naslove preko svake mere, možda će u tome uspeti otvoreno vam lažući. Tačnije, pokušavajući da vas svojim prevodom navede na pomisao da gledate nastavak popularnog filma. Taj zanat su ispekli još u svojim piratskim danima, kada su sve gde makar prismrdi neka ajkulica smesta izdavali kao Ajkula 5, 6, 7… a danas, kada su postali 'legalni' – možete da se divite njihovoj još većoj maštovitosti:

SVE ŠTO TI TREBA JE LJUBAV

Pored dokonih tinejdžera i njihovih pajtaša, najzahvalnija bioskopska publika su – zaljubljeni parovi. Samo zbog njih (tačnije, njihovih lepših polovina) snimaju se gomile negledljivo-bljutavih 'romantičnih komedija'. Šteta što Ameri nemaju pojma šta je biznis i kako se roba prodaje. Naši distributeri im u tome čitaju bukvicu. Alfa i Omega njihove mudrosti glasi: Svaki romantični film u naslovu MORA da ima reč 'ljubav'!

     Primeri su suviše blatantni da bi zasluživali bilo kakav komentar:

 

Nastaviće se...

TUCKER & DALE VS. EVIL (2010)

**(*)

2+ 

            evo još jednog over-hajpovanog hororčića koji je mene ostavio (skoro) ladnim, a svakako ne naročito uzbuđenim. kako starim, sve manje sam trpeljiv prema traćenju svog vremena, a ovo čudo je na ivici toga. okej, gledljiv je tokom većeg svog dela – izuzev abnormalno prolongirane, imbecilne, misguided antiklimakterične završnice: odnosno, tačno tamo gde treba da bude BANG! – ovde je tek samo jadan WHIMPER.

            osim što traći vreme zaludnih naivčina, TUCKER & DALE VS. EVIL takođe traći jednu u načelu solidnu premisu – za koju su, kako se ubrzo ispostavilo, ipak potrebni pametniji i duhovitiji piscoreditelji (a vala i bolji glumci) od ovde nazočnih. ovo je tačno JednaŠala film – a ta šala se sastoji u tome da dvojica sirovoizgledajućih a zapravo (u teoriji) dobrodušnih i (wannabe) simpatičnih likova odlaze da srede svoju kabinu u šumi, gde ih pobrkaju sa psihopatama. da ne ulazimo sad u to gde su im ženske i nije li malo gej da njih dvojica idu tamo sami – pošto u to ni scenaristi nisu ulazili, pretpostavljamo da su ova dvojica single – uglavnom, jednom kad se nađu u šumi, blizu njih logoruje gomilica omladine koja na prvu loptu zaključi da su ova dvojica hillbilly psiho-ubice. kao rezultat toga, počnu da se sami od sebe nabijaju na grane u šumi, da se sapliću i nabadaju na sopstvene motke i da skaču u seckalicu za drvnu građu (FARGO did it – much better!) i to čine bez ičije pomoći u nizu jadno osmišljenih i neubedljivo realizovanih 'incidenata'.

            da bi ovo funkcionisalo kako valja, pre svega, naslovni taker i dejl trebalo bi da budu bar malo ubedljivi kao likovi. = oni to nisu.

            ako to ne, a ono barem da ih igraju dobri, talentovani komičari koji imaju dovoljno a) lične harizme i b) međusobne hemije, pa da nam 'prodaju' to zamešateljstvo. = sorry, guys, ali ostavljen sam izrazito neimpresioniran i pojavama, i glumom, i 'zračenjem' ove dvojice. nije da se nisu trudili, ali – kod mene trud ne pali, nego samo rezultat, a ovde željenog rezultata nije bilo. (možda tu donekle igra ulogu moja lična netrpeljivost prema debelim bradatim ljudima – koja, kunem se, nema nikakve veze sa dimitrijem vojnovim – ali ne može se svesti na to.)

            možda bi situacije izvadili ovi post-teen kamperi – ali tek oni su uzajamno zamenjivi i neraspoznatljivi i nebitni, tako da tek kad počnu da ginu čovek može da kaže: 'aha, ovo je onaj što se nabio na granu, za razliku od onog što upade u rupu…'

            u tome je posebno neubedljiv lik & ponašanje lepojke koja sticajem nategnutih okolnosti završi u kabini kod ove dvojice. NIŠTA vezano za nju nema ni zrno soli uverljivosti: ni njena odluka da ode na noćni SKINNY DIPPING a onda to izvede u kupaćem kostimu (!!! hello, otkad se TO zove 'skinny'?!), ni ponašanje kada se nađe kod ovih (šta, ona nema mobilni? a ni ova dvojica ga nemaju? niko ovde i ne POMIŠLJA da pozove njene prijatelje? pa naravno da ne, jer onda nategnuti scenario ne bi mogao da se odvija ovom neubedljivom rutom…), ni njen odnos prema njima dvojici, a naročito ne highly improbable romasa između hot supermodel plavuše i znojavog bradonje koji ne ume dve rečenice da sastavi bez mucanja ili saplitanja.

            dobro, jamamoto, reći će neko – pusti ti te kritičarske fore o psihologiji, motivaciji, karakterima i 'trt-mrt ide smrt' forama, nego, ovo se reklamira kao splatter komendija – reci ti nama, ima li barem tog splattera? 

            odgovor je = jok. set pisovi su nemaštoviti, blink'n'miss kratki i irelevantni. pomenuti FARGO ima mnogo više krvoliptanja. i otkačenih likova. i humora. i ludila. i pameti. i svega.

da rezimiramo: krvi = malo; humora = jedva, na kašičicu, jadnog; sisa = nula; sexa = nula; duha = čega?!

            čekaj, a satira? a kritika urbane omladine i njihovih predrasuda prema ruralnom, viđenom kao degenerisano i ubilačko? nije li ovo, napokon, genijalna parodija na ono što je kerol klover nazvala 'urbanoia'? pa, možda, u naznakama suviše nebitnim ozbiljne priče. uostalom, to je većim delom ukinuto imbecilnim ponašanjem lepojke i njenim zaljubljivanjem u trapavog i neuglednog bradonju čija je ideja 'prilaženja curi' da u ruci obavezno nosi veliku kosu (onu što nosi grim reaper, a ne onu što je nema jul briner).

            pošto sam već u prvom pasusu napomenuo da je poslednjih 20 minuta najgori deo ovog filma (najneuzbudljivija završnica koja sadrži vezanu devojku koja ide polagano ka rotirajućoj testeri u istoriji filma!), to neću ponavljati ovom prilikom. 

            TUCKER & DALE VS. EVIL je jedan jedva-osrednji filmić tokom koga će svaka osoba iole izgrađenog ukusa i smisla za humor uglavnom da cokće, vrti glavom i nervira se, pa se stoga preporučuje isključivo onima bez ukusa i bez smisla za humor.

            PS: ovaj rivju ilustrovan je fotkama sa neta a ne mojim capturesima zato što sam film smesta po završetku obrisao s harda. eto, i to nešto govori…