ĐAVOLJE SJEME (1979) – 2. deo

ĐAVOLJE SJEME je dvodelni hrvatski TV film (2 x 80'): u prvom delu texta o njemu otkrio sam mu zaplet, možda i više nego što treba – u suštini, opsesiju jednog hrvatskog frankenštajna da bude prometej, ali umesto toga postane faust, te svoje napore u pravcu oživljavanja mrtvih stavlja u službu nacista i ustaša u zagrebu.

tretman fantastike je, tipično za hrvatske filmove, izrazito naivan i na granici bajke, što je pomalo paradoxalno, ako se malo zamislimo nad stereotipovima prema kojima su sub-austrougarski hrvati nosioci racionalnih germanskih tendencija, dok su večito sub-rusofilni srbi skloni pijanom slovenskom iracionalizmu. međutim, nacizam je sjajan pokazatelj dokle ide nemački 'racio' kad se gurne do extrema, tako da… 

anyway, uporedna analiza te šačice postojećih hrvatskih i srpskih filmova fantastike i horora ipak pokazuje jasne tendencije kod hrvata ka bajkovitom, infantilnom i naglašeno alegoričnom, dok se kod srpskih pandana ipak nalaze primeri zrelijeg, promišljenijeg, intelektualno i estetski slojevitijeg korišćenja žanra (kadijević i marković, pre svih), pri čemu su čak i srpske persiflaže, poput DAVITELJA, grdno iznad GOSTIJU IZ GALAXIJE odnosno KRVOPIJACA.

faustovski motiv se ovde koristi kao ready-made princip koji ne treba niti obrazlagati, niti uvoditi, niti nešto filmski ikonizovati: dovoljno je da naš ivo ode do kina, gde se – how convenient – prikazuje superlativni non plus ultra murnauov FAUST, i to mu dođe kao neka prečica reditelju: dovoljno je da u idućoj sceni dođe 'bengali' sa lošom perikom i počne da priča o tome kako je sve što valja, od poa i bodlera pa naovamo, proizašlo iz bolesti, i trt mrt ide smrt, pa da nam postane jasno da je on mefisto.

siroti murnau je morao da napreže svu svoju (srećom, obilatu) imaginaciju i talenat kako bi vizuelno predstavio faustovu potragu, prizivanje, ponoćne susrete, preganjanje s đavolom po livadama i sobama itd. u nekim od najlepših slika svekolikog nemačkog expresionizma. vanča kljaković priznaje da nije murnau niti pokušava da to bude, te nam skromnijim sredstvima signalizira svoja značenja. u svakom slučaju, on ne oseća potrebu ni za frankenštajnovskim trial & error pokušajima, ni za herbertvestovskim reanimacijama, nego jednom neelegantnom elipsom preskoči taj problematični deo, tako da jednim zabavnim rezom dobri ivo od sifilističnog studenta u groznici postane nazi-saučesnik sa jednom nogom u elixiru vaskresenija.

šta bi sa sifilisom? đavo ga odneo.

otkud elixir? đavo ga doneo.

otkud nacisti? ehh, sad, mnogo pitaš…

dramaturški je to naivno izvedeno (da ne ulazim u to da sifilis ima dugačku, višegodišnju inkubaciju i ne manifestuje se trenutačnom groznicom sutradan posle kurvarluka), a sve i ako prihvatimo da je diabolos ex machina ivi direktno i doslovno poklonio recept za reanimaciju, ostaje dramaturški prilično nemotivisan 'detalj' da naš ivo bez trunke zazora živi i radi u naci-okupiranom zamku i ne pokazuje nikakvo gnušanje prema tome sve dok tu ne upadne ranjena komunjarka. istini za volju, on ne ispolji gnušanje – niti ikakav drugi stav, tokom celog filma! – čak ni tada, ali se upusti u to sa nekom mlakom i neodređenom erotskom konotacijom (pitanje je da li bi, recimo, život i sve rizikovao da je ranjen bio brkati miki krivokapić umesto svoje ne preterano zgodne ali ipak dvonožne, dvoručne i dvosisne sestre)!

e, sad, možda je to sve naivno i neubedljivo i nemotivisano ako se posmatra doslovno, kao priča o mladom i ludom naučniku. međutim, ako sve ovo posmatramo kao ALEGORIJU, onda stvari odjednom dolaze na svoje mesto. baš kao što je IZBAVITELJ jasna alegorija o komunjarskim moćnicima koji se obžderavaju dok narod gladuje, tako je ĐAVOLJE SJEME alegorija o hrvatskom koketiranju sa Zlom oličenim u nacistima i ustaštvu. međutim, kao i uvek kad se hrvati poduhvate fantastike (u alegorijske svrhe), to je izvedeno poludupasto (half-assed), nedosledno, i sa čudnim idejnim konfuzijama.

naravno, pažljivi ghoulish close reading pokazaće da to uopšte nije čudno.

pogledajmo, recimo, tu ključnu elipsu kojom se skače od sifilstudenta do nacinaučnika. kako su dolazak rata i nacista prikazani u ovom filmu? evo kako:

            ivo ode u (katoličku, of kors) crkvu. tamo su neke babe u crnim maramama. izgledaju spooky. kreće jeziva, napadna glasna crkvenomračnjačka muzika, kao da je neko nedavno gledao PREDSKAZANJE pa reko sebi: 'tata, hteo bih i ja ovo da radim.' 

            paralelno s tim idu umontirani prizori nekakvog naci bombardovanja, verovatno beograda. sasvim sigurno se ne radi o bombardovanju zagreba, budući da taj grad (šta mislite zašto?) nacisti nisu bombardovali (za razliku od beograda, koji je rušio ko je hteo, pa i 'saveznici').

            šizofrenija, zar ne? šta će prizori bombardovanja beograda u ratnim košmarima jednog zagrepčana? scenario nam nije do tada (a ni kasnije) signalizirao da ovaj ima neku rodbinu u beogradu. otkud onda i zašto to rušenje koje izvesno nije zagrebačko? that, just like the chewbacca defense, DOES NOT MAKE SENSE!

a ipak je tu, verovatno zato što dolazak nacista u zagreb nije bio nimalo dramatičan niti užasan kako to melodramatika opisane scene želi da prikaže.

naprotiv, tu sve zrači od veselja, radosti, pesme, cveća, kao što se može videti na linkovanom snimku i fotkama iz njega.

međutim, prizori slavlja na ulicama zagreba stajali bi u izvesnoj majušnoj kontradikciji sa željenom implikacijom da je tu nekakav rat došao (nekom rat, nekom brat – onima kojima je doneo 'nezavisnost' u obliku marionetske državice bio je brat najrođeniji). zato je reditelj, hteo-ne hteo, morao da posegne za snimcima bg bombardovanja da bi filmski signalizirao dolazak rata.

ali to nije sve – dok odjekuje ta ave satani muzika u ovoj zg katedrali, ispresecana snimcima rušenja beograda – naš ivo se hvata za glavu i pada u antiratni (?) antireligijski (?) zanos, kao da prejudicira nešto potentnije i filmski žešće prizore iz POSSESSION by zulavski (snimljenog par godina kasnije).

koje su, dakle, konotacije ove scene? žene u crnom + satanopompezna muzika + bombardovanje = rat nailazi. kako ivo reaguje? hvata se za glavu i pada na kolena od preglasne muzike i zvuka štuka nad beogradom. iz toga bi se reklo da se ivu ne sviđa ni ideja rata ni ideja nacista.

međutim, dok si reko 'NDH' – eto njega s bradicom, u kroatskom vlastelinskom zamku, kako zaseca skvikijev grkljan pred nekakvim švabama, a onda ga drma strujom i, na kraju, diže iz mrtvih. umesto SS to je ZZ: zombi zamorac! sa lakoćom i bez-obraz-nošću s kojom je hrvatska prihvatila, prvo hitlera, a zatim i tita, i tako – rečima njenog ex-precednika, 'dvaput pobedila' – i naš dojuče-pacifistički ivo sad čuči pod naci kišobranom i fućka mu se za sve. son cosas de la vida!

ali – možda se scena koja prethodi elipsi i drugačije može čitati? recimo, možda su snimci rušenja beograda imali konotaciju UPOZORENJA ('pobuni se, i ovako prolaziš!') a njegovo padanje na kolena je, možda, simptom šizofrenije koju sluti kao jedini nemazohistički nesrpski nesamouništiteljski odgovor u datoj situaciji? odnosno: 'bolje pakt, nego rat!' mudar izbor, reko bi pragmatični mesić.

mefisto u ovom filmu ima funkciju drekavca – ne, nije zlo poteklo iz nas, iz naše slobodne volje i iz naše odluke, NE, došlo je iz maglovitih metafizičkih sfera, nismo znali šta radimo, spopao nas neki ĐAVO, eto… srećom, došo naš dragi drug tito, anđeli šnjim, da nas, pred kraj rata, prevede na pobedničku stranu, tako da posle možemo da se pravimo blesavi – i čekamo novi trenutak da onaj mefisto opet dođe s nekom novom ponudom, pa da opet zapevamo 'danke, dojčland'.

đavo je bio onaj 'slepi' jezivi čika u vozu, koji je trabunjao o alhemiji i našeg ivu naveo na ezoterične staze.

đavo je bio onaj koji mu je na ubogom tavanu ponudio moć.

đavo je bio švaba s monoklom iz ALLO, ALLO koji je nadgledao ivine experimente.

đavo je bio i onaj ustaša koji ga pritiskao i spopadao do kraja filma.

a ivo? šta ga navodi na put svetla? partizanka mara. ali… da li film okončava s njom, pobeđujući po drugi put? ne, okončava ga zagrljen i simbolički sjedinjen sa ustašom, dok se zamak oko njih ruši kao na kraju filma rodžera kormana.

šta je pisac ovim teo da kaže?

da od mefista nema beganja: ko s njime tikve sadi, o tompsona mu se lupaju. iz zagrljaja ustaštva ne beži se tako lako (makar to površno-mesićevski tako izgledalo) – đavolje sjeme nije iskorenjeno, ostalo je pod zemljom da prezimi i sačeka neko novo hrvatsko proljeće, poručuje nam ovaj film.

i eto razloga što ga je malo ko, do danas, video.

srećom, ghoul je tu da otkrije i objasni.

u to ime, živeli.

PS: u FILAŽU br. 5 ima intervju sa goranom markovićem, u kome on navodi razgovor koji je imao sa dadom topićem. pita ga gogi: 'dado, kako je tebi pravo ime?', a dado će 'adolf'. 'je li, a kad si ti ono beše rođen?' a adolf će: '1943'.

sapienti sat!

SON OF FRANKENSTEIN (1939)

**(*)

3-

 ja nisam preterani ljubitelj ni univerzalovih ni hamerovih filmića: to je sve B i C filmmaking, sa vrlo retkim fleševima genija. prva 2 univerzalova FRANKENSTEINA poštujem, a NEVESTU čak i veoma volim, ali to je zato što je vejl bio lucidan, pametan i talentovan čovek + gej, pa ih je začinio subverzivnim duhom koji dalji nastavci nit su hteli nit su mogli da imaju. pored toga, FRANKENSTEIN MEETS THE WOLFMAN mi je davno ostao u sećanju kao nesnosno loš film, pa me je i to zadugo odvraćalo da gledam ovo.  

sad, moram da priznam da je SIN nešto bolji nego što sam očekivao, mada ne znatno.  

kamera je natprosečna za to doba, mada nudi siromašniji vizuelni ugođaj od NEVESTE, jer su upadljivo štedeli na scenografiji i preterano se oslanjaju na expresionističke igre senki na PRAZNIM zidovima. pogledajte samo to drveno stepenište u 'zamku' frankenstein! vejl ga ne bi stavio ni u gostionicu nevidljivog čoveka, a kamo li u 'pompezni' zamak nekih švapskih velmoža!  

bela lugoši (igor!) izgleda kao alkoholom retardirani grbavi burduš, samo što je mnogo slabiji glumac od burduša, i izvor je brojnih neželjenih osmeha –ali i jednog dobrog, namernog: on je, prema filmu, bio obešen ali je uprkos slomljenom vratu preživeo. kada ga mnogo kasnije gradski oci ispituju on počne da kašlje, pri čemu usput 'slučajno' pljucne i lice jednog od porotnika koji su ga onomad osudili, a kad se ovaj buni, burduš mu kaže: 'sorry, must be some bone stuck in my throat!'  

kad sam kod neplaniranog smeha, tu je i polic. inspektor sa mehaničkom rukom koga je nemoguće gledati a ne setiti se selersovog čudoljuba – ipak, taj detalj je dobar u kulminaciji kada frankenstein (ponovo!) otkine tu ruku pajkanu, he he he.

bazilije ratbonović je mlak i mlitav, delom jer mu je uloga takva, delom jer mu je gluma previše pozorišna, delom jer me sve vreme s onim brčićima podsećao na đenku pa mi bilo teško da ga ozbiljno shvatim.  

s druge, pak, strane, karloff je super-genijalan: njegov govor tela je sa-vr-šen, kao i mimika i sve ostalo! krupni plan pošto položi mrtvo burduševo telo (on mu bio jedini prijatelj!), kada od dirljive tuge u momentu postane gnevan – to je za oskara! nažalost, scenario ga u ovom nastavku svodi na maloumno čudovište čija je jedina svrha da bude oruđe osvete u kvrgavim lugošijevim rukama – grom ga udario pa mu je pomutio um, tako da je čak izgubio i moć govora, stečenu u NEVESTI, dakle – degradacija on so many levels. nije ni čudo što karloff nakon ovoga nije hteo da ima ništa s ovim serijalom i što je mudro birao svoje uloge, za razliku od lugošija.  

u idejnom smislu, ovde ima interesantnih potencijala, koje bi neko obdaren DUHOM ili bar PAMEĆU upotrebio za odličan film; u rukama odradeka roulanda lija, hintovi o roditeljskom grehu ostaju tek generički stock-devices, a potentna udvajanja (pokojni dr frankenstein / njegov sin, dr frankenstein; (današnji) frankenstein / njegov maleni sinčić; frankenstein / stvor; igor / stvor; porodica frankenstein / selo frankenstein, itd. itd.) ostaju half-assed, nepromišljena i tek skicirana.  

film ima predugu expoziciju sa nepotrebnim repeticijama i naklapanjima o prošlosti i šta je tu bilo i bla bla fakin blaaaa, bar pola sata prođe dok se karlof prvi put ne pojavi (u komi!) – samo da bi se ispostavilo da je ovde dramski sukob od nekad potentnih metafizičkih dimenzija srozan na to da li će pičkasti papučić uspeti da od žene i policajaca sakrije da još uvek u laboratoriji petlja po onome gde ne bi trebalo, iako mu je motivacija ni-približno-buntovnička kako kod tatka mu. ukratko, frankenstein je ovde vaskrsnut samo radi serije neinspirisanih ubistava u selu, i to je jasan početak pada ovog serijala.  

iako ima nešto suvišnog brbljanja (traje skoro 100 minuta, za razliku od, za moj ukus zbrzane NEVESTE i njenih 75'), ovo je sasvim gledljivo i pristojno – ako u startu budemo svesni da je vejlov FRANKENSTEIN jedno, a ovo što su kasnije radili studijski najamnici nešto sasvim, sasvim drugo.

SRPSKI FILM EFX PHOTOS

             upozorenje: ovaj post sadrži fotografije specijalnih efekata maske, raskrečenih sexy lutaka, lažnih beba i veštačke krvi.

ko se toga gadi, nek ne gleda!

These same photos, accompanied by the text in English, can be seen HERE.

             dokumentarac o SRPSKOM FILMU – making of + avanture, muke i priključenija sa belosvetskim laboratorijama, stranim i domaćim distributerima, festivalima, zabranama, cenzurom itd. – obećava da bude podjednako uzbudljiv kao i sam film, ako ne i više od toga. 

u pojedinim stranim rivjuima povremeno naiđem na pitanje: 'kako li je izgledao set tokom snimanja OVOG filma?!' kao neko ko je snimanje posetio u 2-3 navrata, mogu reći da je set bio sasvim običan, normalan i bez neke posebne atmosfere sumornosti, morbidnosti ili članova ekipe koji bljuju iza ugla. 

ono što ljudi ne shvataju jeste da baš ovakvi filmovi, sa žestokom, neprijatnom i 'mračnom' tematikom podstiču ljude (a još više: srbe) na zajebanciju i smeh. nažalost, zbog sexualne tematike filma, i adekvatnih prizora (i efekata), mnoge od tih behind the scenes slika NIKADA neće biti obznanjene – pa ni kao extras na ma koliko bogatom DVD-u. 

 

zavirio sam malo u to blago, i srce mi plače što će neke prezabavne i presmešne fotke zauvek ostati okultne, a ne kultne. kakvih tu stvari ima, sa svim onim lažnim penisima, body-double lutka-telima i ostalim efx čudima – to je za nepoverovati. ali, tako mu je to.

ne vredi plakati nad prosutom (lažnom) krvlju. umesto toga, odlučio sam da narodu prezentujem jednu public-friendly galeriju EFX prizora sa snimanja i iza snimanja koja pokazuje koliko je mukotrpnog, kvalitetnog i za srpske prostore revolucionarnog rada otišlo u otelotvorenje krvavih i gnusnih zamisli dvojice scenarista, i kakva su čuda svetskog ranga postigli EFX majstori, miroslav lakobrija kao šef (koji čuči!) i  njegovi asistenti, nenad gajić (u belom dresu) i samir bastoni (žuti). na donjoj slici je, pored njih, i relja pajić, u crvenom anti-krv mantilu.

iz grdnog blaga lakobrijinih fotki odabrao sam, zajedno sa njim, 20ak komada koji su mi bili vizuelno najatraktivniji, i iz kojih se može steći bolji utisak o kvalitetu njegovog dela posla na ovom filmu.

moram reći da mi posebno neshvatljivo zvuče mestimični idioti koji na netu kenjaju da su efekti loši, da je beba neubedljiva, da je to sve smešno i jadno... prosto se upitam koji su film oni gledali, i na čemu/sa čega, ako nešto tako slepački mogu da izjave.

naročito me nerviraju mestimični (ne tako česti, ali ima ih) komentari koji se odnose na bebu – zato ovde kačim dve fotke, jedna prikazuje skulpturu prema kojoj je modelovana lutka, a druga prikazuje lutku osvetljenu i uslikanu kako valja. 

 

imam i još naturalističkijih fotki bebe, ali izgledaju toliko uverljivo i gadno da a) ne bih da zgražavam novopečene roditelje koji na ovaj blog mogu da svrate, i b) ne bih da sebi (i lakobriji) navlačim policiju na vrat, jer to izgleda isuviše realno!

ali, da ne brbljam ja mnogo – slike govore više od reči, pa uživajte, ako možete.

kao i obično, klikni na fotku da je vidiš veću & detaljniju.

copyright za sve fotke : miki lakobrija & ghoul inc.

 

 

 

 

DJAVOLJE SJEME (1979) - 1. deo

 *** 

 3+ 

            u okviru akcije 'ex-yu horori i hororidi', nakon što sam ovde pre neki dan prikazao bosanskog isterivača đavola i njegov slikoviti šejtan-sabor, došao je red i na ovaj dugotraženi primerak zaboravljenog sfrj horor-ludila. trebalo je da prođe preko 30 godina (scary!) otkako sam po prvi i jedini put u životu gledao ovo – i baš zato što sam se vrlo neodređeno prisećao nekih detalja, bilo mi je teško da kasnije identifikujem o čemu se uopšte radilo.  

svi kojima sam pričao o ovom filmu belo su me gledali, uključujući i prijatelje iz hrvatske – što i ne čudi mnogo, jer ovo izgleda da nije bilo prikazivano nikada više za vreme sfrj, a verovatno ni kasnije. pravi mali zaboravljeni i zagubljeni biser, koji je napokon dolijao nakon mog upita, ovde na blogu, i sugestije koju je dao izvesni "ottosamp" - kome i ovde zahvaljujem. čim sam video captures iz filma i pročitao sažeti zaplet, bilo mi je jasno da to mora da je to. i jeste!

            ĐAVOLJE SJEME je hrvatski TV film u dva dela, svaki od po 80' – znači, kao dva kraća filma, što ukupno daje 2 sata i 40 minuta akcije – i te kakve!

            ova tvorevina (iz razloga ekonomije, nadalje ću je nazivati filmom) može se gledati na nekoliko uzajamno neisključujućih načina:

            - kao izrazito nekonvencionalan, neobičan ex-yu film, vredan već zbog toga što ne liči na 99% tadašnje nam (a i današnje) kinematografije;

            - kao pravi biser ezoterije, toliko nepoznat širim masama da je čak i njegova imdb stranica u ovom trenu jezivo štura – ovo ću ispraviti u narednim danima;

            - kao izgubljena karika koja nedostaje u kratkotrajnom naletu fantastike u hrvatskom filmu 1976-1983 (tj. od IZBAVITELJA do TREĆEG KLJUČA);

            - kao jedan od najboljih filmova sa elementima horora uopšte nastalih na ex-yu prostorima, te stoga idealan kandidat za prošireno, sfrj izdanje knjige U BRDIMA, HORORI;

            - kao jedan od najboljih filmova sa motivom faustovskog ugovora uopšte nastalih na ex-yu prostorima, te stoga idealan kandidat za prošireno izdanje mog FAUSTOVSKOG EKRANA;

            - kao natprosečan primer mittel-europske fantastike, u rangu sa sličnim poljskim i češkim filmovima, sa sličnim katoličkim teretom, i sa sličnom vizuelnošću;

            - kao više nego intrigantan (iako half-assed) pokušaj bavljenja hrvatskim koketiranjem sa silama Zla u II svetskom ratu, kroz providnu ali krajnje zanimljivu fanta-alegoriju… (potonji aspekt je zasigurno glavni razlog što je ovaj film emitovan, kako izgleda, samo jednom, i što niko ne zna za njega.

            ili bar nije znao – do sada!

            film je režirao vanča kljaković, ali izgleda da je za horor zaslužnija koscenaristkinja, zora dirnbach, budući da vanča, kako izgleda, nije radio ništa drugo hororu srodno (režirao je tri epizode zlokobno-košmarne serije NEPOKORENI GRAD, ali nije kultnu horor epizodu 'čovek sa crnom kožnom torbom'!). s druge strane, gđa dirnbach zaslužna je i za scenario filma NOĆ POSLIJE SMRTI (1983) za kojim ovog časa raspisujem poternicu – ko ga navata, nek dojavi linkove. u pitanju je ekranizacija priče hrvatskog fanta-horor klasika, xavera šandora đalskog (SAN DR MIŠIĆA) – evo sinopsisa toga: Based on a short story by Ksaver Sandor Djalski (1854-1935), this average psychological drama describes how a northern Croatian aristocrat has a vision of his dead wife and, after turning to spiritualism, is convinced she has really come back to him. možda jeste 'average', ali igraju rade šerbetdžija, milena dravić, sven lasta… prema tome, ovo se MORA gledati!

            dođavola, sad vidim da postoji i TV film NOCTURNO, takođe pisala zora, prema đalskom – narode, pomagajte: ima li to negde u bilo kom obliku (vhs, divx, dvd)?

            eto, ispade da je priča o srpskohrvatskim hororima još duža i bogatija nego što je iko do sada i slutio a kamo li beknuo… nego, da se vratim ĐAVOLJEM SJEMENU:

            priča kreće dinamično – jurnjavom konjske zaprege za vozom – a nastavlja se sa podjednakom, i za sfrj okvire zaprepašćujućom narativnom ekonomijom i ritmom (zločina) koji je mom lakosmarajućem temperamentu itekako godio. iako ovo traje preko 2,5 sata, ne da se nisam ugnjavio nimalo, nego sam sve to ispratio sa pažnjom i interesovanjem kakve mi nisu probudili neki drugi nedavni maratonski a visokoprofilni filmovi od preko 2 sata npr. bedasti senilni istvudov HEREAFTER (2), ili jednodimenzionalni i repetitivni iako well-meaning OF GODS AND MEN aka Des hommes et des dieux (2+); zapravo, čak i neki komercijalniji duuugometražni filmovi koje overih ovih dana poprilično su me ugnjavili, recimo ZEBRAMAN 2 (3-) i CASINO ROYALE (2+/3-). a ĐAVOLJE SJEME nije!

            u pomenutoj zaprezi za vozom jurio je ivo gregurević (odličan, kao i uvek), ovde kao mladi seljačić na putu ka zagrebu, gde bi da studira medicinu i otkrije, ni manje ni više, no tajnu smrti. u vozu se upušta u kraću diskusiju sa super-creepy starcem, slepim hipnotizerom (sic!) bengalijem, koji mu kaže da su alhemija i astrologija (!) pravi put, a ne nauka.

takođe mu na dlanu pročita (dodirom) da je mladunac okružen smrću. to se smesta demonstrira kada, po izlasku iz tunela, ivo na sebi zatekne polegnutu seljančicu mladu sa nožem zarivenim u grudi! 

deo te scene je i kadar u kome se krv sliva niz njenu suknju na pokrov pletene korpe, koji sam ja, u čudnim putevima sjećanja, kao klinac upamtio na malo drugačiji način (kao da joj je ta krv curila između nogu). imajući u vidu da sam u vreme kada sam ovo poslednji put gledao imao 6 godina (emitovano 19. i 26. februara 1979), dobro je da sam upamtio bilo šta! u svakom slučaju, već tada sam bio zadojen hororom, kao što ova fotka iz tog perioda, možda godinu dana kasnije, jasno pokazuje: I have always been ghoul!

ivo stiže u zg, gde mu jezivi slepac bengali preporuči svratište, za koje se ispostavi da je – javna kuća. u skladu sa arhi-katoličkim odnosom prema sexu, to je mesto prikazano kao ponor pakla, sasve nekakvom veštačkom maglom što se leluja uz pod, a osim nekolicine ok kurava tu su i nekakve groteskno matore i debele.

naravno, nema dekadencije bez peđera, pa stoga kao ultimativni dokaz da se radi o vraškom mestu razvrata i bluda, piće služi goluždravi našminkani momčić sa ženskom perikom. ah, ti katolici!

i to nije sve – ivo odlazi u krevet sa jednom od jebežljivijih madona, ali ova, tokom jahanja, naprasno pada u grozomorni demonski smeh.

vrlo brzo otkrivamo šta je tako smešno: naime, u skladu sa katoličkom jednadžbom sex=smrt (ali u blažoj varijanti) naš ivo otkriva da je tijekom svog verovatno prvog sex iskustva zakačio – sifilis! sjajno postignuće za jednog studenta medicine: sad će bolest moći da izučava iz prve ruke, na sebi.

ubrzo mu, međutim, dok je u groznici, u posjet dođe creepy čiča sa neverovatno lošom perikom - mefistofelska figura if there ever was one, i on mu nudi uspeh, znanje, i tako to, ali po cenu da ivo nikada ne padne u ljubav. može fufe, sex, ovo-ono, ali srce mora da mu ostane posvećeno nauci…

naravno, ovo je očigledna inkarnacija istog onog 'bengalija' iz voza – igra ga isti glumac (sven lasta), koji će kasnije u filmu igrati još dve uloge (znači, ukupno četiri): ćelavog švapskog zapovednika grada sasve monoklom  - možda izgleda kao iz alana forda, ali meni je baš zato draži i zabavniji – kako ne voleti ovu facu?!

a na kraju tumači i ustaškog časnika koji njuška po zamku u koji ivo dospeva kako bi, za švabe, obavljao experimente u pravcu oživljavanja mrtvih, ali ga tu sustigne komunjarska namiguša koju je ranije, tokom nekih njihovih demonstracija, spasio ni kriv ni dužan (spopala ga starim trikom: krnula mu žvalu dok je jurili pajkani, pa ovi produžili dalje misleći da se to samo neka nedužna, nekomunistička omladina ljubaka po ulazu u zgradu – a sve u skladu sa starim klišeom da su komunjare izrazito suvoparna i nesexualna bića, te da 'ko se ljubi – komunjara nije'). 

nju mu miki krivokapić donese teško ranjenu nakon jedne njihove diverzantske akcije, i sad naš ivo na svu muku, dok iz mrtvih diže zamorca skvikija spojem injekcija i starog oprobanog elektiriciteta, mora još i da leči i sakriva ovu drugaricu u tom zamku, u tajnoj prostoriji iza slike (sreća što svi zamkovi, pa čak i hrvatski, imaju te tajne sobe iza slika), i to u jazbini koja vrvi od švaba i ustaša!

nažalost, ta svetovna briga, tj. triler (da li će ustaše pronaći curicu?) u drugom delu filma zauzima centralno mesto, što je poprilično razočaravajuće u onome što je tako lepo počelo kao fantastični horor sa metafizičkim dimenzijama. ipak, ĐAVOLJE SJEME ostaje zanimljivo i tada, uprkos tom žanrovskom iskliznuću i naprosto neverovatnoj horor prilici koja ostaje neiskorišćena i propuštena – a bili su na korak tome da prejudiciraju REANIMATORA za ciglih 5 godina! 

već sam bio počeo da cvilim od veselja na kraju 1. dela filma, kada ivo a) oživi skvikija iz mrtvih; b) ćelavi švaba i njegova arhetipska plavuša, ilza zaginu u diverziji; i c) u istom času krivokapić donosi našem herbertu vestu ranjeno telo commie drugarice da se postara za nju. oho-ho, rekoh sebi: jedva čekam da vidim kakve će zapetljancije da izazovu reanimirani nacisti (onaj ćelavac je bio spooky kao živ: kakav li će biti kad na njega padne DEAD SNOW?!) – i kako li će sve to da zakomplikuje voskresnuta ljubovca?! mrtve drage, naci-zombiji, ustaše živi i mrtvi, mefisto sa iljadu lica… how can you go wrong with THAT?!

avaj, drugi deo kofom hladne vode poliva te moje nade: od reanimiranja nema ništa – švabe će da sarane kao da ovaj nije upravo usavršio svoj Es Es Vos Kres, a komunjarica nije ljudski ni umrla, nego je samo ranjena, te sve kreće jednim relativno nezanimljivijim putem. ehhh…

ali, o tome, i o drugim stvarima (uključujući nadasve intrigantna značenja svega ovoga) – u 2. delu texta!
- nastaviće se...