ABRAXASOV VODIČ NIZ DOKUMENTARNI FILM

       
Bulažnjenja jednog Pacijenta u kojima veliča Zlo i Nasilje...

ARKHAM SANITARIUM – scenario i najava

ne znam da li svraćate i na moj engleski blog, ali za slučaj da vam je promaklo, okačio sam tamo osvrt na scenario predstojećeg lavkraftovskog omnibusa koji je prethodno izašao na TWITCHU.

otkud to?

videli tvorci moj rivju za del torove nesuđene PLANINE LUDILA, dopalo im se to (iako nije bilo nimalo blago niti zašećereno), i drznuli se da mi proslede svoj scenario, u nadi da su uradili bolji posao od del toroa!

i, suprajz: jesu! scenario je vrlo dobar, kao što možete videti ovde: H. P. Lovecraft's ARKHAM SANITARIUM - Script Review .

            istina, brine me što je reditelj debitant, što su mu glumci sve neki neafirmisani početnici, što se radi sa sitnim parama i sa nekom kamerom koja nije RED, tako da je pitanje na šta će sve to da liči – plus, snimanje kreće sredinom maja, a već oktobra planiraju premijeru, pa se pribojavam da tu neće biti neke opsežne postprodukcije... no, da ne uročim, za sada to ima solidnih potencijala, a dobijaću i nadalje exkluzivne materijale od njih, pa ćemo videti u šta će sve da se izrodi.

Jodorovski u Beogradu: izveštaj (1. deo)

 jodorovski je jedan od poslednjih predstavnika vrste u izumiranju, izrazito old-school sorte fanatika i 100% posvećenika koji su imali kolko-tolko sreće da sazreju i zenit dostignu u svetu u kome su njihova ludila, uz umerenu dozu tvrdoglavosti i fanatizma, mogla da se ostvare u neokrnjenom, čak velelepnom obliku. danas su pravila igre skroz naskroz promenjena, i za ludilo tog opsega više nema mesta niti šanse.

naravno, može neko da bude baš mnogo uporan pa da namakne stotinu iljada evra, kao PORNO mladen, ili da se kocka na samog sebe sa sopstvenih par stotina iljadarki, kao SRPSKOFILMofili, ali to je maximum. niko ti danas neće dati milione da se igraš s njima i da praviš skupe, epske, a ludački osobene filmove kakvih je 1970ih nastajalo po tuce svake godine. prošlo je vreme kad je hercog išo sa onom grdnom expedicijom u džungle amazona da pravi AGIREA, danas može da se zajebava samo u low-budget areni sa nikom kejdžom; prošlo je vreme kad su manijaci poput fridkina mogli da prave blokbastere sa devojčicama koje si nabijaju raspeća u međunožje: u današnjim blokbasterima devojčice se vlaže u čednim snovima o goth-vamp momčićima ili čarobnjacima sa đozlucima; prošlo je, takođe, vreme, kad je isti taj fridkin mogo da pravi 'promašaje' poput CRUISINGA  ili SORCERERA (danas je svakome ko ima trun ukusa jasno da je potonji jedan od 10ak najboljih filmova najbolje decenije u istoriji filma, ali ko je to video ONDA, kad su ga svi popljuvali?!)?! pa ti 'promašaji' su čak i u svojim najslabijim, najmanje inspirisanim momentima žešći, mudovitiji, bolji od većine 'uspeha' iz poslednjih 15-20 godina u svetskom 'filmu'. eeeej, zamislite samo s kojim je parama jedan tarkovski baratao na SOLARISU i STALKERU? il kopola na APOKALIPSI SAD?

...ali odoh previše u digresiju. samo oću reći da je to vreme 'my way or the highway' filmmejkinga praktično uništeno, ili svedeno na low-budget i direct-to-dvd arenu (gde, takođe, danas operišu pretežno nekakvi kastrati, slepci, pičkice, misguided idioti čiji je najveći domet da prave drugorazredne omaže i ejpovanja i reimaginisanja onih mudovitih ludila iz 1970ih).

a ovo sve govorim da bih skicirao zašto poštujem i obožavam jodorovskog: iako nijedan njegov film od mene nema čistu peticu, nijedan od glavnih mu četiri komada nije ni mnogo daleko od nje. konkretno: FANDO & LIS = 3+; EL TOPO = 4; HOLY MOUNTAIN = 4+; SANTA SANGRE = 5- (zapazi pattern: svaki naredni je sve bolji! jer jodo zaista svakog dana u svakom pogledu sve više napreduje!)

jodo u sebi oličava taj duh maverika, autsajdera, apsolutiste, vizionara, svete lude, džokera, trixtera, mudovitog genija koga živo zabole za bilo koga, a naročito za rulju i njen neukus, za 'autoritete', za vlast, za moć, pare, slavu i ostala govna oko kojih se sitne dušice-mušice lepe. he he, videćete za koji dan kad okačim intervju koji sam s njim napravio, kaže u njemu: dali mu u čileu nekakvu medalju, a on kad došo kući (u pariz, gde je pobego od čileanaca i mexikanaca koji su teli da ga UBIJU zbog njegovih filmova 20 godina ranije), okačio je – u svom klozetu.

to je moj čovek.

isto ko barouz, recimo – koga su prvo teli da zabranjuju i cenzurišu i apse, a posle mu davali medalje i titule, a on kaže: 'nisam ih jebavao onda kad su me pljuvali, a ne jebavam ih ni sada kad me hvale.'

time hoću reći da je jodo za mene mnogo više od 'samo' reditelja nekih filmova koje veoma volim: on je jedna od poslednjih živih inkarnacija ideala koje primarno cenim i pokušavam da sledim – nije preterano reći da je on za mene nešto kao živi svetac u panteonu koji čine njemu slični posvećenici što ne jebu živu silu, no teraju po svome, u skladu sa pjesmom onog mafijaša: I'LL DO IT MYYYY WAAAAYYY...

prema tome, prezahvalan sam zoranu janjetovu što je upriličio povod da se jodo dovede u beograd, jer – da se ne lažemo – bez njega on ovde ne bi ni dolazio, niti bi imao ko da ga dovede (ne u smislu logistike i para, jer to se nađe; već u smislu nekoga zbog koga bi ovaj potegao na toliki put). otvaranje izložbe strip tabli janjetova bilo je, dakle, povod da se među srbe dovede i legenda koja hoda, aleksandar jodorovski (po ruski), odnosno alehandro hodorovski (po španski). fala francuzima kao saučesnicima u ovom pothvatu, ali što se mene tiče, ime 'žodorovski' ne prihvatam iz istog razloga iz koga ne prihvatam ni 'žanžetov' (da, tako oni zovu janjetova!) i iz koga sutra, recimo, ne bih prihvatio da me neko zove 'dežan'. znači, fuck the french. 

a pošto su imbecilni srbi opsednuti ovakvim detaljima u svom idiosinkratičkom slepilu da od drveća ne vide šumu, a od jednog slova ne vide ČOVEKA – ako odete na neke forume, kao što je OVAJ, videćete da retardirana srpska stoka jedino o tome i ume i zna da govori kad se ime/imena ovog Čoveka pomene, jer – o čemu bi drugome? dal je žodo il je hodo il je jodo, to je najbitnije, i kad to raščistimo, onda je sve jasno: znamo čoveka! (što reče moj prijatelj toma, koji je sve ovo ovde slikao, "Jodorovski, Hodorovski, Žodorovski... Ma čiča vredi bar za trojicu!!!")

elem, normalno je da se on, kao neko ko je koren pustio u francuskoj, gde leba i sleba zarađuje, francuzima predstavlja kao Žodorovski; ali je takođe činjenica, ako uzmete neki bolji dvd sa njegovim filmom koji ima director's commentary – kao npr. SANTA SANGRE spec. edition, gde sa njime razgovara alan jones, na engleskom: čućete ga da kaže: 'helou, aj em alehandro hodorovski.' 

 

uzgred: ne samo što je SS njegov najbolji film, nego je i komentar na tom dvd-u jedan od 3 najbolja, bilo gde i bilo čija, koja sam u životu čuo – beskrajno pametan i prosvetljujuć ali i vrlo dirljiv, jer tu jodo govori pored ostalog i o svom sinu teu, koji u filmu igra podvodača, a koji je nekoliko godina posle tog filma stradao; dakle, jodo je uz sva ostala priključenija koja su ga snašla u životu imao i onaj najgori peh koji čoveka može da zapadne, da sahrani sopstveno dete – e, ali način na koji on o tome govori je toliko neopisivo ingeniozan i, čak, okrepljujuć i naprosto LEP da se to mora čuti... dakle, ako ste ovaj masterpis gledali samo na vhs-u – kao i da niste; a ni divx nije to; tek dvd je blizu prave stvari, a ako ikad pređem na blu rej (što za sad ne planiram), SS će svakako biti jedan od prvih koje ću kupiti.

znači, janjetov - ili, ako neko baš insistira: žanžetov – jer ipak je on pod tim imenom slavan u francuskoj i svetu; u srbiji ga možda zna kružok posvećenika, ali bio sam svedok u par navrata da u njegovom novom sadu on mirno ide glavnom ulicom, sedi u kafiću, ulazi u knjižaru i tako to, a niko ga ne spopada za autograme ili bilo šta; jer svaka zvezda mora da bude inkognito u svom rodnom selu, a to je donekle i dobro, jer smaračina je drugačije... ima zašto je dobro da si neznan među svojima...

elem, njemu imam zahvaliti ne samo onu opštu zahvalnost od svih jodofila, zato što ga je doveo, nego i specijalnu ghoul-zahvalnicu što mi je pomogao da se uguram između kojekakvih rts-ova, pinkova, bliceva, b-92 i ostalih preživara, i da dobijem svojih 20 minuta sa jodom kako bih mu postavio i neka malo manje konvencionalna i ofucana pitanja od ovih koja su mu ovi postavljali.

o intervjuu, otvaranju, ko je bio i šta je bilo, sa obilatima slikama – u idućem nastavku.

PS: pored janjetova i baneta glumca, koji su joda doveli, zahvaljujem i ivanu tomiću koji je uredno fotkao celo zbitije, pa zato uživate u exkluzivnim cultofghoul slikama, a ne u copy-paste preuzetim ko zna odakle.

a kad sam već kod toga, ne mogu da ne kažem i sledeće: cultofghoul je pustio svoje pipke u mejnstrim, ali na kvarno – ghoul's seal of approval našao se na slici koju je b92 stavio uz svoju vest jer, nije bilo odakle drugde, ili barem njihov dežurni guglaš nije zapazio ništa čudno na flajeru preuzetom sa ovog bloga. he he he.

- nastaviće se... –

Kratak sadržaj predstojećih nastavaka

             vratih se kući posle izbivanja od punih pet dana koji su bili toliko krcati epohalnim, unikatnim i nezaboravnim akcijama da će trebati neko vreme da se to sve slegne, a onda i opiše. 

zato, evo jedne krajnje svedene, okvirne najave toga šta u narednim danima možete očekivati na blogu:

          

sve to i još mnogo toga drugog, samo na cult of ghoul! stay tuned!

QUATERMASS II

by MARIJAN CVETANOVIĆ

O Nigelu Knealu sam već pisao prošle godine na blogu, tako da očekujem da čitaoci imaju barem osnovni uvid u njegovo stvaralaštvo, vezano pre svega za kasniju fazu njegovog stvaralaštva.

Međutim, tek sa delima iz njegove ranije faze, slika njegove zaostavštine i karijere biva potpunija i jasnija. Centralno mesto zauzima serijal i film Quatermass II.

Zašto Quatermass II?

Prethodnik ovog serijala - The Quatermass Experiment - emitovan je na BBC-u dve godine ranije, i predstavljao je blagu formu SF-a u potpunosti prilagođenu etičkim i političkim standardima kraljevstva i uredništva državne televizije. Nakon potpisivanja dvogodišnjeg ugovora, Kneale dobija priliku da se konkretnije i slobodnije izrazi. Iako Quatermass i dalje zadržava tematsku formu SF-a, koketiranje sa hororom je više nego evidentno. Ali, ne samo to: ideološki aspekti serijala su kulminirali kroz vizije društvenih metafora.

Fikcioni lik Profesor Bernard Quatermass, naučnik, uz pomoć svojih saradnika na institutu biva upleten u slučaj kiše meteorita koja pogađa jedno specifično polje, inače pod zaštitom vojske. Dalje razvoj priče ga vodi ka fabrici sintetičke hrane, iza čije fasade se krije zavera koja doseže do vrhova Britanskog parlamenta. Naime, sami meteoriti imaju oblik školjke i ispuštaju gas sa visokim sadržajem amonijaka, pomoću kojeg snečuju telo domačina i pretvaraju ga u poslušnu i agresivnu ljušturu, usput ga markirajući ogromnom flekom u obliku nabubrelog plika.

U pogledu premise, Quatermass II anticipira Don Siegelov klasik, i donekle Soylent Green, međutim, tumačenja se moraju posmatrati iz specifične perspektive britanskog posleratnog društva, a treba imati u vidu i stilske, kao i dramske razlike između Quatermass II serijala, i filma, koji je izašao dve godine kasnije, a godinu dana posle Invasion of the Body Snatchers.

Dok se Invazija smatra akutnom anti-komunističkom paranojom, metaforom za tiraniju Mekartijeve ere i alegorijom o dehumanizaciji i konformizmu, Quatermass II je vrlo otvorena kritika konzervatizma britanske vlade, njene anti-nuklearne retorike, imperijalnog demokratskog ekspanzionozma, kao i alegorija o destruktivnom efekatu industrijalizacije.

U tehničkom pogledu serijal (sa budžetom od nešto manje od 8000 funti!) je značajno inferiorniji u odnosu na film, čija je prava otkupila Hammer produkcija, i odmah potom angažovala eminentnijeg režisera Val Guesta, sa kojim je Kneale imao lošiju saradnju nego sa režiserom serije Rudolph Cartierom. Nesuglasica je bilo zbog glavnog glumca Briana Donlevyja, protiv čijeg ponovnog angažovanja (posle The Quatermass Experimnta, prvog filma iz serijala) je bio Kneale, optužujući ga neprofesionalnost i učestala pijanstva.

Savršeno doziran saspens na estetskom nivou Hičkokovih trilera dominira serijalom, pogotovo u prve tri epizode. Pojedini set-pisovi su za ono vreme prevazilazili granice cenzure svojom napetošću i mračnim toniranjem uz efektan muzički skor. Emitovane u prime-time terminu, subotom od 20, epizode izazivaju šok, tako da BBC ispred četvrte epizode snima naraciju kojom upozorava gledaoce na kontekst materijala koji sledi. Posle te epizode Kneale, najverovatnije pod pritiskom, omasovljuje cast, i napušta do tada perfektni minimalističko-klaustrofobični koncept, koji je u sebi nosio obrise horora i napetog političkog trilera. Bunt radnika, kao i nepotrebni izlet u svemir zarad uništenja asteroida, predstavljaju anti-climax i deluju prozaično.

Poseban entiten, kako u seriji, tako i na filmu, predstavlja vojska. Kneale ih otvoreno naziva zombijima (savršena metafora!), i različito ih karakterizuje. U seriji, zombiji su sporiji, uz minimalno korišćenje sile i umerene besede, postižu maksimalne rezultate; dok su na filmu brzi, efektni, izuzetno agresivni i laki na okidaču, maksimalno iritantni, tako da je i sam Prof. Quatermass u jednoj sceni morao zombija, koji se odvažio da ih zaustavi, lično automobilom da pregazi.

Val Guest pokazuje na momente zavidan potencijal u stilskom izražavanju; egzotične lokacije, kao što je rafinerija nafte, omogučavaju mu verno dočaravanje mračne realističnosti u akcionim scenama, i upotrebu long-shotova sa naznakama apokalipse. Za dočaravanje fantastičnih i horor elemenata u ključnim scenama, Guest pribegava čak i cinema verite tehnici.

I pored tih digresija, film ostaje na nivou stilske konvencionalnosti tog vremena, a serija, uprkos činjenici da ne izlazi iz kamernih okvira televizijske produkcije, biva prepoznata kao uspešniji produkt. Uspeh filma Quatermass 2, distribuiran na američko tržište kao Enemy From Space, biva pomračen uspehom drugog Hammer filma The Curse of the Frankenstein, kao i izlaskom Invazije godinu dana ranije.

Uprkos određenim manjkavostima, kao što su jednodimenzionalna i pravolinijska gluma, i jeftini i neuverljivi specijalni efekti, film Quatrmass 2 je sat i 20 vrhunske zabave za sve fanove mračnog SF-a, a za njegovog mastermajnda predstavljao je odskočnu dasku ka potencijalno ozbiljnijim projektima.

Nigel Knealeov prevashodni autorski interes definisan je njegovim opsesivnim odnosom prema turobnim društvenim tematikama, a naizgled simplifikovana SF žanrovska matrica mu služi kao model za dubioznije izražavanje i kritiku infantilnih političkih ideologija i sistema.

Ipak, Nigel Kneale je pre svega kroz Quatermass II etablirao sebe kao vizionara, dramaturga duboke naracije; iako je optimističkim rešenjima igrao po pravilima industrijskih konvencija, unutrašnji svet i pomnija analiza njegovog opusa otkriva tragove distopije, koji će kulminirati u orvelovskom serijalu The Year of the Sex Olympics, delu koje će anticipirati fenomen zvani rijaliti šou.