FANTASTIC ZAGREB (3): DEMONOMANIA!

            Jedno od većih iznenađenja za mene, tik pred polazak na put u Zagreb, bilo je otkriće, u jednoj opskurnoj knjizi (čiji rivju sledi na ovom blogu, uskoro), da se u Nacionalnoj i Sveučilišnoj Biblioteci u Zagrebu čuva nekoliko vanredno retkih starih knjiga o crnoj magiji, vešticama, prizivanju Đavola, demonologiji i sličnim temama. Demonologija i demonolatrija su moji hobiji (heh, heh...), i na te teme sam svojevremeno za GRADINU priredio jedan temat, iz kojega text o demonologiji već imate ovde na blogu.

            Naročito me je oduševio podatak da se u rečenoj biblioteci čuva PRVO IZDANJE famoznog, zloglasnog, groundbreaking zlodela pod naslovom MALLEUS MALEFICARUM (možete ga skinuti sa datog linka; archive password: library.nu). U pitanju je užasna orgija kristijanskog sujeverja, zatucanosti, ženomrzaštva, sirotinjomrzaštva i seksualne perverzije koje je fundamentalno uticalo na maniju lova na "veštice" i u neopisive patnje, sramotu i smrt odvelo stotine hiljada nesrećnika, pretežno ženskog pola. Drugim rečima, MALLEUS MALEFICARUM je za lov na veštice maltene ono što je MEIN KAMPF za nacizam.

            "The Malleus Maleficarum (Latin for "Hammer of the Witches", or "Der Hexenhammer" in German) is a famous treatise on witches, written in 1486 by Heinrich Kramer, an Inquisitor of the Catholic Church, and was first published in Germany in 1487. Jacob Sprenger is also often attributed as an author, but some scholars now believe that he became associated with the Malleus Maleficarum largely as a result of Kramer's wish to lend his book as much official authority as possible."

            Pored ovog mega-kultnog naslova, na istom mestu drže još nekoliko knjiga slične prirode, iz bliskog perioda – o njima detaljnije nešto niže. Naravno, smesta sam pustio pipke u pravcu toga da mi se omogući da istima zgrabim te knjige, ako je ikako moguće, i da ih barem prelistam. I, kao što ja to uvek ponekad kažem: When there is a WILL, there is a WAY! Uz veliku pomoć domaćina, Vanje Vascarca, pružena mi je užasno retka privilegija.

            Moram reći da me hoće sreća (ali nije samo sreća u pitanju!) kad se tiče opskurnosti i ezoterije ove vrste. Naime, podsećam da sam na donekle sličan način, pre tačno 7 godina, dobio vrlo privilegovan pristup ekskluzivnim knjigama iz Lavkraftove zaostavštine + dato mi je da u svoje ruke uzmem i listam Lavkraftova originalna pisma i originalne rukopise nekih od njegovih najboljih priča i romana koji se čuvaju u specijalnom odseku John Hay biblioteke, u okviru Brown univerziteta u Providensu. Izveštaj o tome nalazi se ovde, pa ko nije ranije čitao, može da baci pogled sada... 

 Da, to je to: MALLEUS u mojim rukama...

            E, isto kao što mi je tada, u Providensu, omogućeno da uđem bukvalno u sef za držanje retkih rukopisa, tako sam i sada dobio šansu da bez ikakvog ograničenja, naživo razgledam, listam i čitam tri prastare knjižurine iz 16. i 17. veka. Vanja je obavio sve potrebne radnje: najavio se telefonom dan ranije, pozvao se na Festival, gosta iz Srbije, i to ni manje ni više no znamenitog Dejana Ognjanovića, što ih je smesta raskravilo (i raznježilo) i tu su sve ograde pale; a onda smo samo imali da odemo naživo do biblioteke da utvrdimo sve detalje procedure, lociramo signature tih knjiga, ispunimo zahtev za njihovo korišćenje, i onda sutradan (u petak) otišli da se susretnemo sa njima. Inače, ispostavilo se da je njegova poznanica pisala seminarski rad o vješticama, ali da njoj, tada (pre par godina), nisu dopustili pristup originalnom, I izdanju, tako da ne treba očekivati da će sličan zahtev baš svakome biti ispunjen.

            A ako se neko sasvim logično upita – otkud u Zagrebu, i uopšte u Hrvatskoj, ovi demonološko-inkvizitorski priručnici, pa, odgovor je zapravo vrlo logičan. Hrvatska je oduvek težila što većem približavanju Zapadu, a u to vreme na Zapadu je lov na veštice bio pravi hit, a naročito u zemljama pod katoličkom diktaturom. Budući da i sama spada u katoličku kulturnu sferu, Hrvatska je zdušno prigrlila taj masovni zločin u ime Hrista koji je harao Evropom, i u periodu od 16-19. veka dala svoj supstancijalni doprinos vešticomaniji, tom prilikom pogubivši hiljade svojih podanica optuženih za šurovanja s Đavlom i za tome srodne budalaštine. Prema tome, knjige koje sam ja ovom prilikom držao u svojim rukama, u prethodnim vekovima nisu čitali dokoni ljubitelji zabavnog štiva, nego – popovi, suci, inkvizitori, istražitelji, witchfinderi i slična bratija. To ovaj direktni dodir sa prošlošću čini još zabavnijim!
Inače, zanimljiv je (i rečit) podatak da je poslednja veštica koja je uopšte spaljena bilo gde u zapadnom svetu (da se sad ne bakćemo Afrikom i Azijom...) - spaljena upravo u Hrvatskoj, početkom 19 (slovima: devetnaestog!) veka, kada je ta manija i moda na Zapadu već poodavno presahla...

        Nacionalna i Sveučilišna Biblioteka u Zagrebu ima uistinu pompeznu, spektakularnu, strahopoštovanjem ispunjujuću zgradu (otvorena 1995-te). Vikipedija kaže: "U periodu izme­đu 1982. i 1987. iz naj­ve­će hr­vat­ske bi­bli­o­te­ke ukradeno je oko 1300 knji­ga, ve­du­ta, gra­fi­ka, ka­ra­ta i ilu­stra­ci­ja izda­nja iz 16., 17. i 18. stolje­ća. Radilo se o organiziranoj krađi starih i rijetkih (jedinstvenih) knjiga neprocjenjive vriednosti, radi preprodaje na crnom tržištu. Većina knjiga je nepovratno izgubljena." Sva sreća te ta lopovska gamad nije znala za ovo demonološko blago – ili ih nije zanimalo. Ili su se, pak, bojali da ne prođu kao toliki drugi kradljivci zlokobnih knjiga, pa su se ograničili na mažnjavanje bezbednijih knjiga, prozaičnije tematike.

            Anyway, evo šta sam držao u rukama:

            1) Heinrich Kramer, Jacob Sprenger, MALLEUS MALEFICARUM.

Na latinskom, izdanje iz 1488. godine (tako piše unutra u knjizi). Nažalost, knjizi nedostaje prva strana, sa naslovom i godinom; i jedno i drugo ispisano je ručno, mastilom koje sada ima tamno-smeđu boju. Stoga je moguće da je rukom napisana zapravo godina u kojoj je prvi vlasnik knjigu kupio; prilično sam siguran da je ovo I izdanje, štampano 1487.

            Kao što se da videti, to je knjižurina jeziva izgleda, savršeno adekvatnog sadržaju (i dejstvu) – Pravi Nekronomikon morao bi izgledati isto ovako, ili tu negde. Vrlo tvrde tamno smeđe korice od štavljene kože, ukrašene reljefom, i sa metalnim štitnicima na uglovima.
 
Velika, debela, nešto oštećenog hrbata, ali iznutra čitava, dobro očuvana, savršeno čitljiva, sa vrlo malo ilustracija. Ispunjena je rukom pisanim komentarima na marginama, takođe na latinskom.
 
Nisam naleteo ni na jedan naročito spektakularno zabavan: taj čitalac je uglavnom ponavljao, varirao i dopunjavao tvrdnje iz glavnog teksta.

            2) Žan Boden (Jean Bodin), DE LA DEMONOMANIE DES SORCIERS (Pariz, 1580)

            
Da, ovo je u Francuskoj izašlo 1580. ali verzija koju imaju u Zagrebu je izdata u Veneciji, 1592. godine, u italijanskom prevodu: DEMONOMANIA DE GLI STREGONI, di Gio. Bodino Francese. U pitanju je pravi pravcati bestseler – jedna od najčitanijih i najprevođenijih knjiga o vešticama svog doba!
 
Ovu knjigu u engleskom prevodu, pod naslovom ON THE DEMON-MANIA OF WITCHES, možete čitati onlajn na Gugl Buksu.

            Unutrašnje stranice su prilično tamne, tj. smeđe, izgleda da je papir najslabiji od sve tri knjige, ali štampa je dobra i jasna, i sve se uprkos sitnim slovima može čitati – ako znate italijanski. Ko ne zna, tu mu je Lingua Franca verzija na linku koji već dadoh gore.

            3) Martin Antoan Del Rio (Martin Antoine Del Rio), DISQUISITIONUM MAGICARUM (Luven, 1599)

            Ovo je verzija na latinskom, a koga zanima engleska, evo je ovde.

            Ova je očito najdeblja od ovih, zato što se radi o vrlo iscrpnoj studiji o magiji, u šest knjiga pod jednim koricama.

            Autor ove knjige inspirisao je jednu od meni lično manje dragih pesama grupice inače ezoterijom i Lavkraftom zaluđene, naime Blue Oyster Cult i njihovu "Del Rio's Song".

            U knjizi u kojoj sam uopšte doznao da ovo blago postoji u Zagrebu tvrdi se da ova biblioteka poseduje i famoznu knjigu Daemonolatreiae (Lion, 1595) Nikolasa Remija (Nicholas Remy), poznatog i pod latiniziranim imenom Remigius (u kom obliku ga, npr. Lavkraft pominje u priči "Festival", upravo povodom ove knjige). Nažalost, uprkos intenzivnoj pretrazi kataloga, uz veliku pomoć vrlo ljubaznog, prijatnog & helpful momka koji je tu radio, nismo uspeli da je lociramo. Moguće je da je DEMONOLATRIJA među tim knjigama ukradenim 1980-ih. Ako je tako, nadam se da je lopove sustigla vrlo demonska kazna! How spoilers bleed...

           

            Inače, koga privlače starostavne knjige o okultizmu, vešticama i demonologiji, a uz to ima na hiljade evra spremne da na njih potroši, evo sjajnog mesta odakle ih može kupiti – ili, sirotinjski, makar ih razgledati na slikama.

            Kada sam polazio na put, bio sam spreman na nekoliko scenarija: 1) najverovatniji: da tih knjiga uopšte nema u toj biblioteci, ili da ih je nekad bilo, ali sada više ne; 2) jednako verovatan: da ih ima, ali da im se nikako ne može prići, da su u nekoj arhivi, sefu, da su potrebne hiper-mega-specijalne dozvole i potvrde i uverenja i testovi krvi, mokraće i genetskog materijala da bi im se pristupilo; 3) nešto manje verovatan: da mi, uz mnogo gnjavaže, dopuste da priđem nekakvoj vitrini ili tako nečem ograđenom, i da tim knjigama vidim korice, ili otvorenu stranicu, iza stakla, bez pipanja; i 4) naučnofantastičan: da mi se, brzo i jednostavno, dopusti da te knjige držim u rukama, da ih listam, čitam, šta god.

            Kao što vidite, desio se scenario br. 4! Iz čitaonice za retke spise, u kojoj sam ovo prelistavao skoro pun sat vremena, izašao sam presrećan. O finansijskoj vrednosti ovih knjiga (koja se meri hiljadama evra po primerku!) neću ni da govorim; ne samo što u svojim rukama nikada nisam držao nešto vrednije, nego nisam imao niti nešto od ovih knjižurina starije! Za mene su one imale pre svega vrednost kao prastari, preživeli svedoci jednog zlog vremena, kao mračni glasnici iz doba veštica, vračeva i demona, kao direktan dodir sa hororičnom prošlošću i kao autentično svedočanstvo o tome kako bi jedna stara, zlokobna, ezoterična, NEKRONOMIČNA knjiga iz tog vremena mogla da izgleda izvan stilizacije horor filma, stripa i sl.

            A sada, zahvaljujući ekskluzivnim fotkama na ovom blogu, to možete da vidite i vi. Kao i uvek, click the pic to see bigger.

FANTASTIC ZAGREB (2): Gothic Graveyard Ghouls

             Podrazumeva se da sam i u Zagrebu, kao i u bilo kom drugom mestu u koje odem, smesta zatražio lokacije na kojima moja gulovska bratija obitava: zlokobne ruševine, spooky zgrade, stare crkve, groblja i sl.

            Moj domaćin Vanja Vascarac bio je više nego predusretljiv prema mojim prohtjevima i usred ostalih obaveza oko festivala uspeo je da izdvoji svog vremena, i da uposli vozača sa festivalskim autom, kako bi meni, i drugim voljnim i u tom trenu za ustajanje iz kreveta voljnim pratiocima, omogućio da posetim neke od lokacija koje sam sebi još pred put zacrtao.  

U tom smislu moram da istaknem još jednog zaslužnog građanina grada Zagreba, koga ću ovde navesti pod umjetničkim imenom "Jazavac Srki": to je jedan vrlo simpatičan mladić, pratilac kulta i prijatelj na Fejsbuku, koji je, na moju molbu, skockao spisak od desetak lokacija koje bi mogle leći mom ghoulish čulu. Njemu, recimo, imam zahvaliti za preporuku jednog čak i u Zagrebu nedovoljno poznatog mesta: pohod na njega bio je pravo otkrovenje koje zahteva sasvim zaseban izveštaj jer radi se o spektakularnoj lokaciji. Dakle, o toj spec. lokaciji par reči i desetine slika okačiću u drugom izveštaju, a evo sada ovde, na jednoj gomili, raznih oku ugodnih hororoidnih lokacija koje sam posetio u Zagrebu. 

All photos (c) Vanja Vascarac for The Cult of Ghoul! All rights reserved! Any unauthorized use will result in criminal charges, spooky curses and eternal damnation!

Kao i uvijek – ako hoćete da sliku vidite veću i detaljniju, kliknite na istu!

            1) Siromaško groblje u Jurjevskoj

            Po Srkijevoj preporuci. Konkretno, kazao mi je:

"Crkva i groblje u Jurjevskoj ulici, kod Perivoja srpanjskih žrtava - navodno okupljalište masonskih loža, prepuno masonskih simbola po grobovima i crkvi. Crkva je najvjerojatnije zaključana ali dobro je za pogledat izvana."

            Nezasit kakvog me Azatot dao, bio sam blago razočaran time što se radi o jedva 13-ak grobova sveukupno, ili je barem toliko spomenika ostalo (ko zna šta je sve ispod ove zelene trave...).

            Svejedno, drago mi je da sam i ovo posetio i video tih desetak vrlo raznovrsnih spomenika i grobova.

            Podrazumeva se da bi sve ovo bilo lepše i zabavnije overiti u jesen, ali šta se tu može. Mesto je, inače, tiho i mirno i vrlo prijatno, što se i sa slika može naslutiti.

            2) Stari paromlin kod železničke stanice

            Po Srkijevoj preporuci:

            "Paromlin na glavnom željezničkom kolodvoru - nalazi se preko pruge pored koncertne dvorane Lisinski, ogroman kompleks prastarog mlina, unutra se može pronaći još pakiranja starog brašna i sličnih predmeta šta su se tamo proizvodili i koristili."

            Fina kiklopska ruševina usred grada. Ogromni fabrički dimnjak, kao iz crtanih filmova. Može se ući u dvorište, ali dežurni čuvar je neki nadrkani čiča koji se na naše pokušaje da slikom zabeležimo taj dimnjak izdrao: "Alo! Nema slikanja!"

            To nas, ipak, nije sprečilo da fotkamo neke prizore malo podalje od njegove kolibe (u kojoj je i nekakva udruga po imenu GRUNF!), pa zato, evo još malo dokaza žilavosti prirode, koja i usred rušenja i "smrti" nalazi put, i svojim zelenilom obuzima ljudsko sivilo. Photos: coming soon, hopefully.

            3) Hrvatski državni arhiv

            Po Srkijevoj preporuci:

            "Državni arhiv kod Trga Mažuranića. Meni osobno zgrada izgleda dosta creepy sa ogromnim sovama na uglovima. Izgleda kao nešto šta bi se moglo vidjeti u Arkhamu."

            Impozantna zgrada, zaista sjajnog izgleda. 

            Stigli smo u nju nakon poslednje ture za turiste, ali je Vanja uspeo da umilostivi namrgođenog čuvara i dežurnu vodičicu da nas ipak puste unutra da razgledamo. Dakle, imali smo spec. turu, iako skraćenu, jer se voditeljica raskravila kada je shvatila da Kadijević, naravno, odlično poznaje rad svih slikara čija dela krase unutrašnjost.

            Meni su, pak, više od tih slikopisa hrvatskih turističkih znamenitosti te državotvornih predstava velikana istorije i prozračne simbolike o nauci i znanju koji donose svetlost itsl, godile upravo gorepomenute divovske sove na obodima krova.

            Navodno simbolizuju mudrost koja se u tim arhivima čuva, ali... Zaista ima nešto jezivo i lavkraftovsko u njihovom izgledu.

            4) Groblje Mirogoj

            Po ideji organizatora festivala, odveli su nas tu da u memento mori stilu razvijemo apetit pred ručak na vidikovcu na Sljemenu. I baš im hvala na ovome. Čak se i nekakva sahrana zadesila baš u času dok smo razgledali lepote oko ulazne kapije...

            Ghoulish appetite was surely whetted!

            Groblje je ogromno, fascinantno, i obišao sam samo manji (ali glavni) njegov deo.

            U dugačkim alejama pod svodovima, za viđenije ljude, zapazio sam poprilično grobova Srba, sa ћириличним natpisima, što svedoči o tome da su nekada i oni imali značajnu ulogu u životu tog grada.

            Sa kapije je vidljiv natpis KRALJU VJEKOVA KOJEMU SVE ŽIVI na kapeli.

            A odmah iza Kralja Vjekova, s druge strane, počiva leš Franje Tuđmana – pompezna grobnica oivičena HDZ-ovim sloganima: "Imamo Hrvatsku – Hvala ti" i "Zna se – Hvala ti".

 

            Što jes-jes, za razliku od pojedinih Vođa, koje ovom prilikom nećemo imenovati, on je zaista deliverovao to što je narod od njega tražio (konkretno: od Srba pročišćenu i od Srbije nezavisnu Hrvatsku).

            5) Zagrebačka katedrala

            Na moje traženje ali i na Kadijin predlog, obišli smo je Kadija, Vanja i ja tokom produžene šetnje Gornjim gradom i njegovom okolinom.

            Visočija zgrada u neo-gotskom stilu, podignuta nakon što je WhereIsYourGOD-Now zemljotresom razrušio prethodnu koja je stajala na tom istom mjestu i zasenjivala prostotu svojom seismically-challenged raskoši.

            Sa Kadijom među nama usluge vodiča uopšte nam nisu bile potrebne: bila je privilegija (i uživanje) slušati iz njegovih usta istoriju (i evaluaciju) tog objekta.

 

            Unutra se, inače, čuva lutka još jednog zdušnog (i efikasnog) borca za današnju Hrvatsku: kardinala Alojzija Stepinca u prirodnoj veličini, in a glass cage. O tome je živopisno na ovom blogu već pisao saradnik iz senke, Dorijan Nuaj, pa tim povodom podsećam na njegove fantazme i fantazmagorije.

            Fino je to sve, ali budući da je građena od kamena peščara, koji brzo i lako korodira, potrebno ju je neprestano obnavljati, pa smo tako i mi ovoga puta jedan od njenih tornjeva zatekli zaklonjenog nužno naružujućim skelama.

            6) Gornji grad

            U istom tom cugu Kadija, Vanja i ja odosmo fensi uspinjačom (vožnja od nema ni 100 metara!) da vidimo Trg sv. Marka, zgradu Sabora, Kamena vrata itd.

            Na trgu se upravo obavljala smena straže – pompezna parada za turiste, sa vojnicima u jarkim crvenim mundirima, na konjima, i uz sjajnu military industrial marš-muziku naživo.

            Kadija je i ovde bio izvor niza intrigantnih fakata vezanih za te lokacije, a naročito za zgradu Sabora (sa čijeg se petog prozora gledano sleva nadesno ukazao Drug Tito tijekom ulaska partizana u Zagreb...

            Iznad kamenih vrata nalazi se čudan oblik, sa šiljcima na sve strane, nalik buzdovanu. Legenda kaže da je to udica za veštice, da bi se na nju nabadale u pokušajima da prelete kapiju i dođu upomoć svojim drugaricama, utamničenim tu blizu, u vreme bajoslovnih hrvatskih lovova na veštice. O potonjima biće nešto više reči ovde, uskoro.

            Evo šta je Srki kazao o svemu ovome u svojoj preporuci:

"Kula i kamenita vrata + cijeli Gornji grad - u kuli je Društvo Hrvatskog Zmaja; Kamenita vrata izgledaju dosta morbidno jer je sve puno svijeća za nekakve pokojnike. Gornji grad sam po sebi odiše poviješću i najbolji je primjer starog Zagreba. Pored kamenitih vrata je i prva ljekarna u Zagrebu koja još postoji i u izlogu mislim ima nekakve prastare posude za lijekove itd."

Da, sve je to uredno overeno (mada, ništa od alhemijskih aparata u izlogu ljekarne!), a meni je naročito bilo bizarno to klanjanje dusima mrtvih, od strane niza ožalošćenih, usred nekakve stare kapije. Baš bizarno i unikatno.

Pažnju mi je, takođe, privukao kip Sv. Đorđa a još više njegovog Dragona, pa sam i to uslikao. 

 

Istina, zmajčekova faca više nalikuje somu (ribi) nego li reptilu od komodo sorte (!), pa bi se pre reklo da stoji ispred Društva Hrvatskog Soma!

 

Inače, za dlaku nam je umakla izložba o SREDNJOVEKOVNIM SPRAVAMA ZA MUČENJE u Arheološkom muzeju – otišla je odatle 4 dana pre našeg dolaska! Kupio sam katalog za nju, ali sam kasnije, donekle i svojom nepažnjom, ostao bez njega tokom brauzovanja u knjižari ALGORITAM...

 

            Za Zagrepčane i horor-turiste-namernike koji se tamo zadese, a vode ih meni srodni ghoulish porivi, evo i lokacija koje mi je Srki preporučio, a koje tijekom ovog boravka nisam stigao da overim – nadam se da će biti još prilike. Dakle, kaže on:

            - Bivša vojna bolnica u Vlaškoj 87 - ako uspiješ pronaći neki prolaz do unutra odlično, ako ne i izvana djeluje dosta creepy. Inače unutra su navodno zanimljivi podrumi.

            - Napuštena crkvica na Rokovom perivoju - to ti je iznad Britanskog trga u Ilici, u samom centru. Na crkvi je nekakav natpis na Brajevom pismu kojeg treba dešifrirat, ne znam točno šta piše al kažu da piše Ništa nismo vidjeli. Weird.

            - Franjevačka napuštena crkva u Zvonimirovoj.

            - U Demetrovoj 3 ima u haustoru nekakav grob ili nadgrobna ploča nekog kneza.

            Eto, sve je to meni lepo napisao "Jazavac Srki", sjajan lik koji je sa svojom curicom uredno ispratio Ghoulish aktivnosti na festivalu, a družili smo se i jedne dugačke večeri u klubu zvanom PURGERAJ (bolje da su tu rupu nazvali: Purgatorij!) i PEPERMINTU. A idući put kad mi neko kaže da je blogovanje gubljenje vremena a da je Fejsbuk sranje, kazaću mu/joj da je ograničeni imbecil koji i zaslužuje svoju ograničenu kvazi-elitističku egzistenciju. Koliko sam ja zanimljivih ljudi sreo i stvari naučio ili nabavio zahvaljujući blogu i Fejsu, to vam nemrem opisat; a stoka koja živi u uverenju da joj to ne treba i zaslužuje da umre u NEZNANJU.

            Enivej, toliko o ovim relativno normalnim turističkim atrakcijama. Dve krunske, hiper-genijalne horror lokacije zaslužuju svoj specijalni show, pa o njima u idućem nastavku! (Za nestrpljive: Ante Pavelić meets CROPSEY!)

FANTASTIC ZAGREB (1): Preko Bosne do (pet) zvijezda!

             Četiri dana koja provedoh u Zagrebu (6-10. jul 2011), a povodom FANTASTIC ZAGREB FESTA, predstavljaju najzabavnija i najsadržajnija 4 uzastopna dana koja sam imao u cugu još od kada sam, takođe u 4 gusto i debelo namazana dana posetio Providens, Marblhed i Salem, otprilike u isto ovo doba godine, početkom jula 2004. Šta sam sve čuo, video i uradio za to relativno kratko vreme – vrti mi se u glavi kad samo pomislim, ali mi i dalje ne ulazi u pamet da je sve to stalo u, ako ćemo strogo, zapravo TRI puna dana i dve polovine. Pokušaću da ukratko skiciram kako je to sve izgledalo, ali odmah u startu moram da naglasim da su se organizatori zdušno potrudili da ovaj izveštaj bude što dosadniji, barem za one koji očekuju ghoul's trade-mark cinizam, sarkazam, seciranje i iživljavanje i kukanje i ruganje. Ovog puta nije bio na delu princip: "Što više patnje i gnjavaže za Ghoula, to zabavniji izveštaj za mase". Sve je prošlo na vrlo visokom nivou i bez pomena vrednih kikseva (dobro, ima jedan, odmah na početku), te ću u narednim nastavcima, umesto da opisujem peripetije, zavrzlame, pizdarije, amaterizme, nesposobnosti i gluposti, zapravo pisati isključivo o sjajnim ljudima, odličnim dešavanjima, bajoslovnim akcijanjima i spektakularnim postignućima, kako ličnim tako i kolektivnim. Dakle, upozoreni ste na vreme.

            Početak svega ovoga, zapravo, nije bio baš mnogo obećavajući, i ako je po jutru trebalo dan poznavati, onaj posle jutra u kome smo krenuli put Zagreba (06. jul) obećavao je da bude ne baš sjajan. Elem, noć pred put prespavao sam kao gost Đorđa Kadijevića i njegove divne supruge sa idejom da ujutro zajedno krenemo prevozom koji su nam organizovali Zagrepčani. Taj prevoznik je dan ranije najavio da će kod Đorđa doći svojim mini-bus kombijem između 07 i 07.30h, a došao je u 06.50, i zatekao me usred prvih zalogaja jedva načetog doručka! Ubeđen da se radi o prevozu samo za nas trojicu (trebalo je i A. Radivojević da nam se pridruži), ja sam lagano dopustio sebi da dovršim, mada nabrzinu, tu hranu koju sam načeo, dok je Đorđe zamajavao vozača. Kad sam sišao dole, ovaj je nešto progunđao, što je meni bilo neverovatno (alo, idiote! došao si 10 min. ranije nego što si najavio i kukaš što si me potom čekao 5 minuta!) i, misleći da se ovaj šali, rekoh: "Što, jel' kasnimo možda?" Na to ovaj reče nešto kao – da, kasnimo, ljudi nas čekaju, ako drugi put ako želite da vas neko čeka, naručite vozilo samo za sebe.  

Ja ostadoh bez reči, a ionako nemam običaj da se raspravljam i ubeđujem sa kojekakvim polusvetom i da se spuštam na nivo jednog šofera (!), da se s njim grlim i da pevam "Šta će nama šoferima kuća, kad je naša kuća putujuća" itd, nego se, umesto toga, upustih u prijatan razgovor sa Kadijom. Elem, tek onda postade jasno ono što nam niko nije javio, naime, da imamo da putujemo u Zagreb ne specijalnim kombijem samo za nas trojicu, nego da su i ostala mesta – extra 5 komada – rezervisana za putnike koji s Festivalom nemaju veze. Srećom, Aca je seo do mene, pa smo tako nas trojica bili u jednom redu, dok su se ostali nevoljnici razmestili po ostatku vozila. 

Vožnja nije bila neprijatna, štaviše, a Kadija je imao jedno takvo izlaganje da sam u jednom trenu zažalio što nisam uključio diktafon, koliko je to bila kvalitetna priča – o životu, umetnosti i univerzumu, s posebnim osvrtom na ranog i poznog Vitgenštajna. Međutim, pičvajz postade jasan kada se naš ljubazni šofer zaputi – put Bosne! Da, lejdiz & džentlimen, ispade da imamo u Zagreb ići prečicom preko Bosne, sve do Brčkog, umesto kulturno, autoputem. A zašto? Zato što, kako nam reče vozač, ima nekakav inspektor-sadista na granici s Hrvatskom, koji njihovu firmu "reketira" svaki put kad mu izađu na oči: pa zato, da bi to izbegli, idu preko Bosne! Inače, firma u pitanju je GEA-TURS, te stoga, ako imate neke neprijatelje kojima želite surovo da se osvetite, samo im namestite vožnju sa ovim idiotima! A pre nego što neko uskoči s komentarom tipa: "Šta vam fali, uživali ste u mnogo raznovrsnijim (bosanskim) krajolicima nego što ih pruža pomalo uniforman auto-put Bg-Zg," moram smesta da dodam da je ova "prečica" značila DVA SATA DUŽU VOŽNJU – umesto za manje od pet sati, u Zg smo stigli za punih sedam! Od Kadijinih vrata pa do hotela Westin u Zagrebu putovali smo od 07h pa do negde oko 14.10h!

A mi smo još i dobro prošli, jer nismo nešto bili fixirani vremenski da bismo ovim bilo gde zakasnili – osim nepotrebne dvočasovne extra vožnje nismo nešto ozbiljnije trpeli, za razliku od jednog nesrećnika pozadi koji je skoro sve vreme cvileo u shizofrenom osciliranju između potrebe da se isplače što je zakasnio na sastanak sa prijateljima pa je u hodu morao da drastično promeni svoj plan i potrebe da odgovorne za ovo zakolje tupim nožem, pri čemu je vozač, kako izgleda, bio još i najmanje kriv. O kakvim dunsterima i muvatorima se radi postade mi definitivno jasno kada na hrvatskoj granici vozača upita carinik: "Vi taxirate?" a ovaj odvrati: "Ne, vozim prijatelje na more." Da sumiram: GEA TURS je kasnio u startu (dok je pokupio sve putnike iz Bg) a još više u dolasku, i povrh svega išao krivudavom i bezvezno produženom rutom zbog, kako izgleda, sopstvenih nerazrešenih zakonskih obaveza (razvoze "prijatelje", ali za novac, u vozilima bez ikakve oznake firme i bez potrebnih papira...), a ako pokušate da ih zovete, imaju samo fiksni telefon (!), pa će vam trebati mnogo sreće i upornosti. Da ne podsećam opet na neljubaznost kretenskog vozača pomenutu gore. "Domaćinska agencija", indeed!

Anyway, da se ne zadržavam više na ovome (iako narod ove alanfordizme najviše voli), odmah na licu mesta, u hotelu, dočekala nas je ljupka devojka iz organizacije (Adrijana), izvinila se najdublje za ovu neočekivanu gnjavažu s prevozom, a i svi ostali su to zdušno činili kasnije, tako da je ta fleka vrlo brzo i lako skinuta, i na svu sreću bila je i ostala JEDINA vezana za čitav boravak na festu.

Prvi u pravcu izglađivanja situacije i ublažavanja naših duševnih (i dupastih) boli bio je sam hotel THE WESTIN, spektakularna građevina sa pet zvezdica čiji luksuz daleko prevazilazi bilo šta što sam do sada iskusio vezano za bilo koji filmski festival. Boravio sam do sada, istina, u nekim drugim petozvezdašima, nekim drugim povodima, u Vašingtonu, Čikagu i u Solunu, ali nikada kao filmski kritičar ili pak nešto tomu slično. Naravno, ja sam se posle zajebavao da pet zvezdica po njihovoj tarifi ipak ne znači pet zvezdica (*****) po Ghoulovoj tarifi: prema mojoj, hotel je za 4+ i to zato što u kupatilu nema ni bide ni đakuzi, što je na TV-u porno kanal po principu pay per view (strašno!), što se osoblje na recepciji nije dovoljno rastapalo od miline u konverzaciji sa mnom (ne kažem da su bili neljubazni, taman posla; ali za pet zvezdica želim još šire osmehe i još bleštavije zube! ovi ovde ponuđeni bili su za četvorku!) i što se ponuda od oko 200 različitih đakonija za doručak nije menjala tokom 4 jutra, odnosno jednih te istih 200 stvari je bilo u opticaju sve vreme. Plus, nisu imali jogurt od ptičjeg mlijeka! Ah, da – i pokrivač u sobi je bio predebeo za ovu žegu (a nije mi padalo na um da odličnu klimu u sobi spuštam na 5 C kako bi onaj jorgan bio adekvatan), pa sam za te svrhe kao sasvim dostatan koristio samo čaršav.

Nakon što smo pokušali da se odmorimo u svojim sobama (naravno, jednokrevetnim; sve kulturno i po PS-u!), javio sam se Vanji Vascarcu, inicijatoru našeg dolaska u Zagreb, čoveku koji me je prvog kontaktirao i koji je, po mojoj preporuci, zatim pozvao i Acu i Kadiju kao goste festivala. On je poslao jedno ljupko volontersko biće, mladu studentkinju Unu, da nas povede u kraću šetnju do obližnjeg bioskopa EUROPA, gde smo se upoznali, popričali i upoznali sa planom i programom. Vanja se odmah pokazao kao srdačan i predusretljiv domaćin, i pre svega njemu imam da zahvalim što je boravak u Zagrebu bio za mene onoliko bogat i ispunjujući videćete-već-uskoro kakvim sve izvanrednim akcijama! 

Tom prilikom upoznasmo i gosta iz Španije, Manuela, reditelja filma THE POSSESSION OF EMMA EVANS, koji je meni delovao kao generička osrednjost pa se nisam ni trudio da ga skinem i pogledam (dostupan na svim divx-omatima na netu). On je bio autor sledeće provale. Elem, pitam ga ja šta sprema, da li mu je i sledeći film horor, a on će meni, na vrlo slomljenom i španski-rudimentarizovanom Engleskom, otprilike: "O, no, no, it is not horror. It is SCI-FI, drama, thriller, with some action and so on..." Aha, dobro, pitam ja, a o čemu je film? A on će: "Well, it's about zombies, you see, there is this zombie-plague..."

Onda nas trojica odosmo u obližnju piceriju za koju smo dobili bonove da najzad nešto pregrizemo (u hotelu nas je čekao samo doručak, narednog jutra). Nije to bilo ništa spektakularno, ali poslužilo je svrsi, a na svu sreću organizatori (i drugi domaćini) su za naredne dane imali mnogo primamljivije gastronomske ideje, pa ispade da, nakon ove prve večeri, više nismo ni svraćali na to mesto. Kadija je već bio umoran i žurio je u hotel da nekako reguliše svoj mobilni i da se javi ženi (po svemu sudeći, prebrzo je potrošio svoj kredit zovući fiksni broj u Bg svojim srpskim mobilnim iz Zg), a Aca i ja krenusmo u večernju šetnju ulicama Zagreba, sa nominalnom idejom da odemo do otvorenog bioskopa Tuškanac, ali bez neke baš goruće želje da baš tačno tamo i stignemo, jer od 21.30h se davao BEDEVILLED, kojeg sam već gledao par puta na divx-u, pa nisam baš izgarao za tom reprizom. Aca je, zapravo, bio mrtvosan od putovanja, i njemu prethodeće neprospavane noći, pa je pomalo gunđao na moja odvlačenja u šetnje i akcije, vapeći sve vreme za hotelskim krevetom, ali na kraju se pokazalo, kao i uvek da Ghoul always knows best. Baš kao što sam bio savršeno u pravu što sam insistirao sa organizatorima da u Zg dođemo dan ranije u odnosu na tribinu na kojoj je trebalo da učestvujemo, u četvrtak, kako su oni prvobitno bili predvideli (što bi bio pakao na ivici neizvodljivosti – odocneli iz Bg s idiotom od prevoznika, nenaspavani, nenahranjeni, bili bismo nikakvi da smo zaista došli u četvrtak, iz kombija pravo na tribinu, umesto u sredu, kako sam u predzadnji čas izdejstvovao!), isto tako sam bio u pravu što sam Acu odvukao od magnetizma kreveta, jer se ta noć okončala jednom sjajnom pijankom...

Ali da ne brzam: pre toga, zaputio sam se u pravcu za koji se činilo da bi mogao biti bioskopski, ali ubrzo ispade da to ide na sasvim drugi kraj od traženog. To mi nimalo nije smetalo, naprotiv, jer obiđosmo nekoliko vrlo lijepih ulica i velelepnih zgrada -sa karakterističnom austrougarskom oku-ugodnom arhitekturom- okupanih večernjim svetlima. Aca i ja smo, naravno, pričali srpski sve vreme, bez zazora, i naravno da nas niko ni u jednom trenu nije ni popreko pogledao, a kamo li nešto jače. Pre polaska sam pomišljao da ću se možda u Zagrebu na neki način osećati pomalo neprijatno, ali brzo sam se uklopio u ambijent, prijatne ljude, lepe žene, civilizovano okruženje itd. i bio opušten sve vreme. Čak sam i zapitkivao ljude na ulicama za uputstva i direkcije, i uvek dobijao najljubaznije (mada ne uvek i najtačnije) odgovore. Mada, to ima isto toliko veze i sa mojim suptilnim skeniranjem prikladnih osoba za upitat, koji koristim i u Srbiji, i bilo gdje drugdje.

Shvativši da ovako, naslepo, ipak nemamo prevelike šanse da u dogledno vrijeme dospemo do kina, vratismo se, ali izokolnim putem, do EUROPE, odakle ljupka volonterka dozva koleginicu sa naše destinacije, i ona sa drugarom dođe po nas da nas povede na tu letnju pozornicu. Odgledao sam drugu polovinu BEDEVILLED-a sa Acom, uz obilati razgovor, u koji su se mešali i razni drugi nazočni pojedinci i pojedinke, uključujući tu i Amerikanku Vanesu koja je Acu spopadala radi intervjua (or so she said). Ja sam uz nekakav multivitaminski sokić gleduckao u pravcu platna i sa Acom komentarisao koliki je nafurani fenseraj i prevara ovaj izduvani RUBBER, koji je igrao kao midnight cult movie – pred skoro-rasprodatim mestom, nakrcatim ruljom privučenom trejlerom i konceptom. Kako reče jedan od tamošnjih, "Svi zagrebaćki fenseri većeras su ovdje!" Svoj sud o tom filmu nimalo nisam promijenio, dapače, samo sam osetio još unekoliko jaču dozu divljenja prema ingenioznosti s kojom su ni od čega napravili maltene KULT (ili meta-kult) film.

Kada se završila GUMA, domaćini nas povedoše u klub PEPERMINT, za koji tek naknadno otkrismo da slovi za naj-fensi-šmensi giga-prestižno mjesto u Zg (pri čemu je jedan od glavnih claims to fame, izgleda, to što je od malobrojnih na kojima se NE pušta turbo folk). Ja, istina, nisam bio fasciniran, ali to je samo zato što inače ne zalazim na takva mjesta, nikada i nigdje, a naročito ne u Srbiji, a ionako me nije lako oduševiti, naročito jednim takvim mjestom. Zapravo, prvi utisak mi je bio vrlo nepovoljan – previše gužve, previše razdraganog svijeta koji se bacakao u ničim-izazvanoj razdraženosti konceptualnim izborom muzike 1960-ih (amerićki pop + rock). Meni je, podrazumijeva se, svako toliko masovno i napučeno izražavanje ekstrovertnosti duboko ogavno i tuđe, i bio sam ubijeđen da ću se odavde povući čim ispijem svoju čašu crnog vina.

            Međutim, ispade da se obećani "wine party" dešava u VIP prostoru, sprat iznad ove razigrane rulje – u prijatnom i nešto intimnijem prostoru u kome se moglo i sesti i mrdnuti i razgovarati (uz malo urlanja, ali šta sad!) i, najvažnije, moglo se piti šampanjca u neograničenim količinama. Punih 12 sekundi sam razmišljao da li je mudro da neposredno nakon poveće čaše crna vina pređem na šampanj, ali onda rekoh what-the-hell, neću valjda da uvredim domaćine nekakvim zazorom pred ovim divnim flašama nabavljenim od sponzora i ugodno zavaljenim u kofe pune leda?! Dakle, tu je palo druženje, pijenje, zezanje, ispijanje, šega i šala (bez šore), konzumacija, ritmičko mrdanje i ko zna šta sve ne – elem, nemam baš najjasniju sliku o samom kraju te noći/zore, sem da je sve proteklo bez veće bruke ili samonanetih povreda. Čak je i šetnja do hotela, udaljenog nekih 300ak metara, bila krajnje prijatna u tom slatkom pijanstvu (usprkos žešće podnapitoj Vanesi), i poslužila je kao dobrodošlo provetravanje pred krevet.

            A već za nekoliko sati čekao nas je vrlo intenzivan dan...

            U idućim nastavcima saznaćete:

            - šta rade džinovske sove iz Arkhama na zgradi hrvatskog arhiva?

            - kakve tajne kriju ruševine gotske mlinare kraj kolodvora?

            - koliko su stari grobovi na najstarijem Zg groblju?

            - koja je razlika između viljuške i žlice?

            - da li je teže leći ili probuditi se pijan?

            - otkud usred Zagreba I izdanje MALLEUS MALEFICARUMA i da li je Ghoul uspeo da ga uzme u svoje ruke?

            - gdje je granica između eksploatacije i umjetnosti, s posebnim osvrtom na teorije Velje Grgića?

            - kakvih divota ima na Mirogoju najlepšem Zg groblju?

            - šta piše na grobu Franje Tuđmana?

            - da li su štrukli bolji nego buhtli?

            - kako je pučanstvo reagovalo na LEPTIRICU a kako na njenog redatelja?

            - šta smo jeli na Sljemenu, na spektakularnom vidikovcu?

            - kako je protekao panel o ex-Yu hororima i fantastici, i da li ga je Ghoul, poznat po neumerenosti, uspjelo moderirao?

            - šta je rekao Krsto Papić povodom IZBAVITELJA a naročito na moju provokaciju o INFEKCIJI?

            - kakve tajne skrivaju tuneli i podrumi spaljene Pavelićeve vile?

            - kako izgleda najjezivija lokacija koju sam ikada video, pa još po noći?

            - kakve mumije skriva zagrebačka katedrala?

            - koje su tipične odlike hrvatske istorije veštičarstva i witchburninga?

            Sve to, i još mnogo toga drugog, uz obilje exkluzivnih, neverovatnih, gotsko-hororičnih fotki – u narednim danima, na istom ovom mjestu!