Ghoul u medijima

            U okviru akcije "Ghoul prosvetljuje, mediji (uglavnom) zaglupljuju", evo nekoliko najnovijih primera mog medijskog prisustva u poslednjih 5 dana.

            U petak 04.11. u Kragujevcu sam promovisao svoj roman NAŽIVO. Na moje zaprepaštenje, pojavilo se čak 25-30 osoba koje su sa velikim interesovanjem saslušale razgovor sa domaćinom iz SKC-a. (Sve fotke iz KG + gostoprimstvo (c) by = Vojislav Bačanin!)

Razgovor je bio nadahnut i sad mi je žao što ne ponesoh diktafon, jer postavljeno mi je nekoliko originalnih pitanja o stvarima o kojima u svom pogovoru II izdanju, a ni drugde nisam, ili barem ne ovako opširno, govorio. Čak je nakon promocije prodato više primeraka (sic!) nego što sam ih – skeptično suzdržan – poneo sa sobom.

            Tokom priče, zapazio sam da jedna ženska osoba u prvom redu zapisuje ponešto. Ispostavilo se da se radi o nekome ko, najverovatnije, prima platu kao novinar. Ako je tako, onda... šta reći? 

Jer, narednog dana na kragujevačkom portalu našao se izbor iz njenih nesređenih, nepovezanih beležaka koji niko pri zdravom razumu (niti iko ko se odaziva na titulu: urednik!) ne bi mogao da nazove člankom, izveštajem ili bilo čime. Radi se o polushvaćenim, polusvarenim, nekoordinisanim, neobrađenim crticama, direktno iz notesa prepisanim pravo na sajt. 

Neuporedivo kvalitetniji osvrt na Lavkraftov i pomalo moj NEKRONOMIKON pojavio se onlajn na FRENZY SPARK – lokaciji koja tvrdi za sebe da je #1 Serbian Pop Culture Blog Magazine. 

Tačno dve godine nakon što je ova zbirka objavljena u 2.000 primeraka, ovaj prikaz, by Andrej Vidović, pojavio se taman na vreme da komemoriše prelazak ovog naslova u OUT OF PRINT kategoriju. Naime, na nedavnom Sajmu knjiga u Beogradu prodato je poslednjih 10-ak komada koji su pronađeni retardirani u nekom magacinu. Dok se kilavi izdavač (Boban Knežević) ne poprisabere i organizuje rad na drugom, dopunjenom izdanju, ovu knjigu teško da ćete više naći u prodaji. Zato, uživajte u najavi knjige koju više nigde ne možete kupiti! Klikni OVDE i čitaj!

U nedelju 06.11. u BLIC dodatku "Blic Knjiga", Slobodan Ivkov je prikazao moju zbirku eseja o hororu, STUDIJA STRAVE, objavljenu 2008. godine. Tekst nije loš (ako ne računam sasvim izlišno i apsurdno pominjanje jednog romana koji blage veze s ovom knjigom nema), ali su dežurni guglaši u redakciji BLICA, kao što možete videti, izguglali pogrešnu sliku. Ovo što je stavljeno uz novinski tekst NIJE korica te knjige, već samo jedna vrlo rana i vrlo (ne)radna verzija koju sam ja pravio i sasvim idiotski ostavio da visi na netu kako bi se baš za nju lepili "novinari" i tehnički urednici nesposobni da lociraju adekvatnu ilustraciju! Evo kako je to izgledalo u nedeljnom magazinskom izdanju BLICA:

Inače, kad sam već kod neprofesionalnih individua koje se izdaju za novinare, evo jedne anegdote od pre neki dan. Zove me na telefon "novinarka" jedne niške televizije. Čula da će u utorak biti promocija neke knjige o apokalipsi, pa bi da popriča sa mnom – u četvrtak. A što ne dođete u utorak, na promociju, pa ću vam kazati sve što želite, pitam ja. Eh, oh, uh, kaže ona, u utorak idem na slavu. E, pa onda ništa, rekoh ja. U četvrtak je MOJA slava: sveti ghoul's rest in peace, sitting in a warm room watching some nice film. Paz' da ne bih za dž, i još o svom trošku, tad kad se novinarki ćefne, dolazio iz Banje u Niš i traćio svoje vreme da bi ona imala prilog, ili emisiju ili šta god za šta je plaćena... ali samo onda kad ne ide na slavu.

Inače, u petak 11.11.11. biće oko 19h u filmskoj emisiji KADAR na TV ZONA prikazan razgovor sa mnom povodom NAŽIVOG, pa kome je baš do Video-Ghoula, može tu i tada da utaži svoje potrebe za time.

Za kraj, evo dva dokaza da je GHOUL'S SEAL OF APPROVAL postao BREND!

Ako odete na sajt izdavačke kuće HEADPRESS – što vam svakako preporučujem, jer imaju sjajan izbor extremnih freako-weirdo izdanja! – možete pogledati odeljak izvadaka iz štampe za knjigu DARK STARS RISING o kojoj sam pisao još pre skoro godinu dana (ima tekst i ovde na blogu, ko ga je tada omašio). Tu ćete videti čak nekoliko blurbova iz mog rivjua – kao i isticanje da je ta knjiga dobitnik prestižne nagrade GHOUL'S SEAL OF APPROVAL!

A kad je već tomu tako, onda ne treba da čudi da je dežurni guglaš iz niških NARODNIH NOVINA kao ilustraciju copy-paste najave promocije APOKALIPSE izabrao – baš verziju korice na kojoj stoji GHOUL'S SEAL OF APPROVAL! Hi hi hi...

Ovo je, inače, već šesti ili sedmi put da se ovaj BREND nađe na ilustraciji nekog teksta u raznim štampanim ili onlajn medijima, što je samo još jedan dokaz da se GHOUL polako ali sigurno uvlači u sve pore ovog nekulturnog društva kako bi ga eksplodirao iznutra!

PS: Ovde su navedene samo nedavne akcije u srpskim medijima. O međunarodnom Ghoul prisustvu čitaćete u narednim danima.

HALLOWEEN (1978)

          

    *****
5

Originalni HALLOWEEN najznačajniji je horor film u mom životu, i do dan-danas jedan od najdražih. Svoj ultimativni tekst o njemu tek treba da napišem, a do tada, evo ih samo dva pokušaja da skiciram, nagovestim i izokola pojasnim poneke od razloga za to.

            Evo kako sam pre godinu dana za VEČERNJE NOVOSTI (nedelja 10.10.2010, str. 17) i njihovu rubriku FILM MOG ŽIVOTA telefonom novinarki objasnio par stvari:

PISAC i filmski i književni kritičar Dejan Ognjanović titulom filma svog života ovenčao je, bez razmišljanja, "Noć veštica" - kultni horor Džona Karpentera iz 1978. koji je Dejana još u dečaštvu odredio kao fanatičnog poklonika žanra kojem se predano posvećuje već decenijama.

- "Noć veštica" jedan je od prvih horora koje sam uopšte video u životu, ali i prvi i maltene poslednji koji me je istinski uplašio - otkriva Ognjanović. - Taj film otkrio mi je čar filmske jeze, čaroliju kojoj čovek želi da se vrati i iznova je proživi, za razliku od straha u stvarnom životu. Otkrio mi je magiju horora, a na neki način i sam taj žanr čiji sam veliki posvećenik i kao gledalac i kao esejista i kritičar.

Dejan je Karpenterovo ostvarenje prvi put pogledao u devetoj godini života, zahvaljujući čuvenom ciklusu "Karika koja nedostaje" na tadašnjoj TV Beograd.

- Sve do danas, i pored svih nastavaka, rimejkova, imitacija, parodija, svih mogućih verzija i varijanti koje je film doživeo, gledajući "Noć veštica" svaki put otkrivam nešto novo i uvek neizmerno uživam - dodaje Dejan - On predstavlja kvintesenciju filmskog izraza - čist film, koji ništa ne duguje ni tekstu, ni književnosti, ni filozofiji, školski primer onoga što je Hičkok tvrdio i dokazivao: da sadržaj nije toliko bitan koliko način na koji je prezentovan. 

Magija "Noći veštica" zaista je unikatna. Karpenter je u ovom filmu svu svoju vreću trikova, svoj raskošni rediteljski talenat, stavio u službu izazivanja straha. Majstorskom upotrebom muzike, tišine, zvuka, senke, montaže..., stvorio je film koji je uspeo da zastraši generacije i generacije gledalaca i koji i danas funkcioniše kao savršen primer žanrovskog filma.

Ognjanović "Noć veštica" opisuje i kao neku vrstu "ružnog pačeta" koje je uspelo da postane labud - film snimljen sa smešno malim budžetom uspeo je da preraste u blokbaster, nametnuvši se industriji kojom su već uveliko bili ovladali specijalni efekti u službi horora, te da umesto B-filmadžije inauguriše jedno od najvećih američkih rediteljskih imena. Upravo zbog toga mu je, kaže, "još draži i simpatičniji".

            A evo kako sam prošle nedelje, u specijalnom tematu emisije KADAR na niškoj TV ZONA posvećenoj horor filmovima, naživo kazao još ponešto o ovom masterpisu.

Noć veštica Džona Karpentera došla je gotovo niotkuda i smesta, nenamerno, začela čitav jedan pod-žanr u okviru horora (slešer), čija je jedina svrha bila da svojim inferiornim, uzaludnim pokušajima ponavljanja formule dokaže ingenioznost Karpenterovog poduhvata. Alhemijska tajna primenjena u inicijalnoj Noći veštica, ali nikada više ponovljena, čak ni od strane samog Karpentera (koji je polu-pisao i polu-režirao nastavak) sastoji se u – svetoj jednostavnosti. To je vrlina gotovo nepojmljiva u današnjem filmmejkingu, opsednutom usiljenim preokretima i veštačkim komplikacijama zapleta nauštrb jasnog, linearnog, kumulativnog pripovedanja vođenog ka umešno proizvedenoj katarzi, koja je jedan od temeljnih efekata horora. 

            Jednostavno rečeno, originalna Noć veštica je vitka i gipka zverka bez slanine i sala; ona zna da laje ali itekako zna i da ujeda: vešta je da se prišunja, prikrade, da iznenadi, da zaskoči i rastrgne živce publike naviknute na dotadašnji horor. To je nemilosrdna i retko efikasna mašina strave koja na umu ima samo jedno: da vas preplaši! Noć veštica to i čini, kao malo koji drugi horor film u istoriji, tokom celog svog trajanja, od spektakularne uvodne sekvence naizgled u jednom neprekinutom kadru u kome mali Majkl Majers ubija svoju dadilju, pa do nezaboravnog produženog finala, petnaest godina kasnije, u kome je Majkl izrastao u nezaustavljivu nadljudsku silu koja ubija i proganja nekoliko dadilja – baš na Noć veštica.

            Jednostavnost ovakvog koncepta u rukama prosečnog reditelja bila bi oličenje banalnosti, što su brojni nastavci, klonovi i rimejci dokazali. Međutim, Karpenter svojim rediteljskim talentom izdiže naoko jednostavan materijal do transcendencije: od prozaične provincije pravi pozornicu strave, transformiše svakodnevnicu u materijal košmara, obične likove uzdiže do nivoa arhetipova, jednostavnu belu masku pretvara u jednu od ikona horora a njegovog nosioca, Majkla Majersa, u prvog velikog monstruma još od dana Drakule i Frankenštajna (Džejson, Fredi, Pinhed i ostali došli su kasnije, na Majklovom tragu). 

Majers je usmeren i nezaustavljiv kao zahuktala lokomotiva na tračnicama psihopatije iza koje, možda, stoji i nešto onostrano, sudbinsko, metafizičko, a Karpenterova genijalnost ogleda se, pored ostalog, i u refleksiji ovog tematskog plana na nivou forme – jer njegov film je, baš kao Majkl Majers, asketski sveden, očišćen od svega suvišnog. Bez nepotrebnog brbljanja, bez suvišnih pokreta, sa svakim gestom nabijenim značenjem, efikasan, nezaustavljiv, i sve frenetičniji i grozomorniji kako odmiče prema kraju.  

I kao što Majkl Majers izgleda ikonografski najsvedenije od svih modernih monstruma, tako je i Karpenterov film lišen baroknih, kitnjastih preterivanja: čist, jasan i precizan, kao veliki kuhinjski nož, i isto tako prepoznatljivo ovozemaljski, gotovo zavodljivo običan, a opet tako majstorski uslikan i montiran, sa suptilno uvedenim elementom začudnog koji nas, do kraja filma, u potpunosti izbacuje iz kolotečine i zauvek uništava osećaj udobnosti i sigurnosti u našim sopstvenim dvorištima, kućama, spavaćim sobama. 

Čak i Hičkokov Norman Bejts živeo je u kitnjastoj gotskoj kućerini kao iz starih filmova strave. Majkl Majers operiše u najobičnijim kućama iz susedstva, poput vaše ili moje, i zato, posle njega, ni one više ne deluju sigurno. Kad padne mrak, kad crnilo noći obavije naša skloništa, svi mi postajemo lovina neuništivog, nezaustavljivog ubice bez lica – otelotvorenja zloduha Noći veštica kojega sve naše žurke, muzika, maskenbali i slatkiši ne mogu da potisnu. Naprotiv, oni ga privlače još više...

 *****

Još jednom naglašavam: ovime sam samo zagrebao po stanju stvari i značenju i značaju ovog remek-dela, i jednog dana kada zvezde budu gde treba i kada neko s parama naruči text na tu temu, možda ću sve ovo još više razviti i dopuniti...

APOKALIPSA u Nišu!

 Niška promocija antologije domaćih priča o smaku sveta Apokalipsa juče, danas, sutra održaće se u utorak 08. novembra 2011. godine, u 19 časova, u niškom SKC-u (Šumatovačka bb, II sprat), u organizaciji NKC-a i SKC-a. Da, to je zgrada Bunnovine, ulaz sa pijačne strane!

O knjizi će govoriti urednik Goran Skrobonja, pisac i novinar Jovan Ristić (za ovu priliku od organizatora najavljen kao "književni kritičar"), kao i trojica niških pisaca zastupljenih u knjizi: Zoran Pešić Sigma (The Cult of GRADINA) te Dejan Ognjanović i Marijan Cvetanović (gazda + saradnik sa The Cult of GHOUL), a valjda će poneku reč kazati ili barem pitanje postaviti i Goran Stanković kao inicijator ovog dešavanja. 

„Strepnja od kataklizmičnog dogadjaja koji će dovesti do uništenja ljudske rase, bio on prirodno ili veštački izazvan, duboko je ukorenjena u svima nama i stoga nimalo ne čudi mračna opčinjenost razmišljanjem o njoj... Knjiga APOKALIPSA JUČE, DANAS, SUTRA – Priče o smaku sveta donosi izbor vrhunske savremene proze iz Srbije i regiona o ovoj večno zanimljivoj temi.“

Kako god shvatili koncept apokalipse, očigledno je po sredi tema za koju je svaki pripadnik ljudske rase životno zainteresovan. U naše doba, nažalost, to interesovanje prevazilazi domen puke zabave, duhovne ili intelektualne vežbe, i iz književnih i filmskih dela preselilo se na stranice dnevne štampe i periodike, u udarne termine informativnih programa. Knjiga Apokalipsa, koja nudi 25 priča viđenja ove teme, povratak je priči o sudnjem danu gde joj je i mesto - u književnosti.

Apokalipsa juče, danas, sutra je treća tematska zbirka priča domaćih autora fantastike, koju je objavila izdavačka kuća "Paladin". Prethodno su objavljene antologija priča o televiziji Beli šum (2009) i antologije priča o urbanim legendama Istinite laži (2010). Sve ove tri zbirke već su bile detaljno predstavljene i analizirane i u sitna crevca seckane ovde na blogu, pa kome je to promaklo, uz upotrebu SEARCHA može da te tekstove potraži.

Inače, asteroid 2005 YU55 širine 400 metara, upravo 8. novembra, prema procenama astronoma, treba da prođe na svega 325.000km od Zemlje. Da li je puka slučajnost što se baš tog dana priređuje promocija "Apokalipse", ili su proradile neke mračne prekognitivne sposobnosti kod organizatora, videćemo uskoro!

Dođite na ovu promociju, jer može vam/nam biti poslednja!

MALIBU SHARK ATTACK (2009)

Režija: Dave Lister

Scenario: Keith Shaw

OVAJ RIVJU DJELO JE ALEKSANDRA JANJIĆA

Malibu Shark Attack je vrlo loš film - ne samo da je katastrofalan u svim mogućim kategorijama, već nimalo ne koristi ni jedini originalan idejni segment koji ima, a to je činjenica da glavnu ulogu umjesto običnih igraju nekakve rogate ajkule (ili goblin ajkule, ako ćemo baš da cjepidlačimo). Od takvog filma čovjek bi sigurno očekivao bar jednu scenu kad ajkula nekog nabija na rog i vitla njim okolo, ali jok - takvih scena nema ni od korova, kao ni bilo čega drugog  što bi i izdaleka bilo zanimljivo. (Napomena: Neke cjepidlake bi mogle da primijete da goblin ajkule zapravo nisu rogate već da samo imaju nosnu izraslinu koja podsjeća na rog. Uz puno uvažavanje i razumijevanje takvog stava, nastavićemo da koristimo termin "rogate ajkule", a pomenutim cjepidlakama s punim poštovanjem da poručimo "Get stuffed!").

 

 

Radnja filma je potpuno idiotska, kao i sve ostalo. Nekakav cunami je satrao plažu u Malibuu, osim jedne krhke baywatcholike spasilačke kućice koja je nekim čudom preživjela. Ekipa koja je završila u toj kućici mora da se izbori sa nadirućom vodom, rogatim ajkulama koje je oslobodio zemljotres koji je izazvao cunami in the first place, generičkim scenarijem i užasnim specijalnim efektima. Uzmimo samo te ajkule - sve su naravno kompjuterski generisane (nije vam ovo Open Water!), ali to je urađeno U-ŽA-SNO! Napravljene su svega dvije scene - jedna sa čoporom (jatom? krdom? rojem) ajkula i jedna sa jednom ajkulom koja nešto kao vijuga i onda se stušti prema gledaocu (gasp!). 

Te dvije scene se ponavljaju kod svakog  ajkulskog napada, uz eventualni horizontalni flip koji čini da ni najzlobniji nitpickeri ne mogu da primijete sličnost. Right. Još gori je cunami - čak i da zanemarimo "sitan" problem sa kontinuitetom (cunami je  sa promjenama ugla kamere naizmjenično vidljiv i nevidljiv), ostaje fakat da on mnogo više podsjeća na neki psihodelični vizuelni efekt iz WinAmpa nego na džinovski talas koji raznosi sve pred sobom. A još kad vidite sirote trećerazredne glumce koji pokušavaju da izgledaju prestravljeni tako nečim  nerealističnim (a naročito u scenama kad zure pravo u to nešto, a tog nečeg nema zbog greške u kontinuitetu), prosto ne znate da li da se smijete ili da ih žalite.

 Možda ne izgleda tako, ali ovo iza je 30 metara visok talas. Dršćite od straha!

Kad smo već kod glumaca - grupu paćenika i nesposobnjakovića predvodi neentuzijastična Peta Vilson (!). Njen  izraz lica tokom cijelog filma osciluje između potpune nezainteresovanosti i neke neodređene tuge (mind you, potpuno  nevezano za dešavanja na ekranu - ona pati zbog dubine ponora u koji joj je zapala karijera, a ne zbog nekoliko budala koje su iskasapile neke tamo loše nacrtane rogate ajkule). 

Izgleda maleno, ali izrada je kvalitetna

O ostalim potpunim anonimusima ne vrijedi trošiti ni riječ, uz napomenu da su likovi koje imaju nesreću da tumače, naravno, sve sami kliše do klišea. Glavni lik, npr., je herojski spasilac čija bivša (cura ili žena, nisam uspio da provalim) se sada viđa s nekim građevinskim radnikom i sad pokušava da je vrati nazad, pri čemu se njegova ljubav mjeri brojem pobijenih ajkula. 

 Pojavile se rogate ajkule! Kraj svijeta, kolaps, apokalipsa! Hajdemo u planine jer tamo nema zime!

Zatim, tu su Ona i On - On ju je upravo tog jutra zaprosio, ali avaj - ona je  nastradala u napadu ajkule koja je skočila kroz pod kućice i prepolovila je napola. Ironija sudbine je u tom što je ona nekakav biolog or something i žestoko se borila protiv ubijanja tih ajkula zbog njihovog značaja za nauku. Tu je i nekakva plava fufica i smotani krelac s kojim razmjenjuje simpatije, itd. itd. 

"Pod hitno telefonirajte Dejvidu Haselhofu!"

Uglavnom, raspored pogibija je prilično predvidljiv, jedino interesantno u vezi s tim je što je građevinski radnik preživio do kraja, ali Peta (jer to je upravo ona "bivša" iz sredine pasusa) se u međuvremenu smuvala sa svojim bivšim, međutim nije sasvim ostavila tog novog, već planira da ih nekako voli obojicu istovremeno. Ne, ozbiljno, obojica su imali herojske trenutke i teško je odlučiti se samo za jednog.

 "KFOR je danas demontirao barikade na sjeveru Kosova..."

Dakle, u suštini imamo napade vrlo loše urađenih ajkula na vrlo loše glumce koji izgovaraju grozne generičke replike, a sve nakon jedne potpune smijurije od cunamija. Ima li dakle bilo šta u ovoj nesreći od filma da izaziva pozitivnu reakciju? Pa, ako kopamo sa dovoljno entuzijazma, može ponešto da se pronađe. Naime, ajkule čine jedno ili dva dobra ubistva. Najbolja scena je kad neka cura skače s mola da se okupa i ajkula je smaže, pred zapanjenim pogledom njenog dragog. Iako ga jarani zovu u kafanu da se napiju, on odlučuje da ostane na molu i oplakuje svoju ljubav, ali u tome ga prekida (ona ista?) ajkula, koja u stilu Dragutina Topića iskače iz vode i grabi ga u letu. 

Takođe je lijep trenutak kad se oprostimo od one iritantne buduće doktorice biologije, mada sama smrt nije po sebi nešto memorabilna. S druge strane,  iako je srce svakog pravog gledaoca na strani ajkula, mora se priznati da ima nekoliko sekundi kvalitetno krvavog materijala u kome rogonje stradaju pod motornim testerama heroja filma.

 "Vidte me, ja mogu da padobranišem bez nogu!"

Zaključak: Ako ste išta manje od potpuno sumanutog kolekcionara svih filmova koji imaju bilo kakve veze s ajkulama, ovo u svakom slučaju preskočite. Pomenutih nekoliko sekundi krvavog materijala nije vrijedno truda.

P.S. Interesantno je da se režiser ovog filma zove Dejv Lister i da mu je IMDb stranica puna vijesti vezanih  za seriju Red Dwarf :-)

 "Narode, šta ćemo? Jel neko za bridž?"

"To se igra učetvero, konjino!"

"Okej, koga prvog pojede ajkula, ispada."

NAŽIVO od Kragujevca do Pariza!

U okviru akcije "Ghoul objašnjava" najavljujem: roman NAŽIVO imaće svoju promociju u gradu Kragujevcu danas – petak, 04.11.2011.

Mesto: Studentski Kulturni Centar

Vreme: 19h

Učestvuju: Nenad Glišić, urednik Književnog i tribinskog programa, i Dejan Ognjanović, autor romana.

            Razgovor o romanu biće praćen prigodno šokantnim vizuelnim materijalima i mračnjačkom muzikom u pozadini, prošaranoj sublimiranim porukama kao što su "Nema nade za čoveka dok poslednji kamen sa poslednje crkve ne padne na glavu poslednjeg popa" i njoj sličnim.

            A kad sam već kod toga, evo i foto izveštaja sa nedavne promocije NAŽIVOG – u Parizu. 

Nažalost, ja tom prilikom nisam bio tamo, ali je promociju, by proxy, obavila moja inostrana zastupnica, vodilja, siva eminencija i fotografkinja, špijunka Darling Lilit, koje se sećate iz mojih izveštaja iz Beča.  

Na slikama načinjenim u gradu može se videti da je roman NAŽIVO u Parizu naišao na veliko interesovanje, te je smesta našao svoje mesto u knjižarama (gde je zauzeo najelitnije pozicije u najprobranijem društvu):

na trafikama 

i u prodavnicama suvenira, kao kulturni artefakt prvog reda.

 

NAŽIVO se našlo i na ulazu hrama Naše Dame Pariške (Magna Mater de Paris).

Ipak, svoj ghoulish highlight promocija je doživela na čuvenom groblju Per Lašez.

 

Nemim odobravanjem promociju su ispratile takve veličine kao što su

Gijom Apoliner, 

Marsel Prust, 

Oskar Vajld (trenutno mu se grobnica renovira)

i Džim Morison.

Inače, odmah nakon promocije u Kragujevcu odlazim još dalje na Zapad kako bih ispitao neke prirodne, kulturno-istorijske i druge lepote u Užicu (ex-Titovo), pa eto, ako se ne survam sa zidina Starog grada ili ne upadnem u neki drugi procep ili Tamni vilajet, trebalo bi da usledi slikovit izveštaj i otuda. Ko prati, znaće, ko ne prati – neznaće!