PARADA (2011)

  

**(*)

3-

            Kucnuo je čas za Gulovo OBJAŠNJENJE ™ filma (i fenomena) PARADA.

            Sad, može neko da upita: "Čemu pa to? Koja je poenta? Šta tu ima da se objašnjava? U redu je bilo dok si objašnjavao one opskurne filmove koje je u srpskim bioskopima ispoštovala šačica zaluđenika i senzacionalizmom-navučenih radoznalaca, kao što su ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE ili SRPSKI FILM pa čak i onaj minorni kvazi-hit, ŠIŠANJE. Ali PARADA je mega-hit koji je samo u Srbiji videlo mnogo više naroda nego sva ova tri filma zajedno. Dakle, svi smo ga gledali, kakvo objašnjavanje, sve nam je jasno."

            Ali, DA LI JE? – pitam je tog hipotetičnog Nekog.

            Da li vam je jasno, vi ostaci zaklanog, bombardovanog i amputiranog naroda? Znate li šta ste, zapravo, odgledali?

           

1) OLUJA PROTIV STORMFRONTA

 

Pokušaću da objasnim – uz malu pomoć družine veseljaka sa foruma Stormfront, jer oni su pronikli dublje u potkožno tkivo i analnu sluzokožu ovog filma od bilo kog drugog na ovdašnjim kvazi-filmskim sajtovima i blogovima.

            O čemu se radi u PARADI? Prosto!

            "Деци намећу болесну педерску филозофију!! Ово је отишло предалеко."

            Naravno da je predaleko. Kao da bavljenje filozofijom nije već samo po sebi pederska rabota! Zato u vojsci nema goreg prekora nego kad ti neka brkata vojničina podvikne: "More, nemoj mnogo da filozofiraš!" Ali ne! Em naša dečica u školama, pored veronauke – koja uredno objašnjava sva pitanja SMISLA ŽIVOTA! – moraju da uče tu nekakvu filozofiju, nego im se sada, na kvarno, podmeće педерскa филозофијa™.

            "Управо је то опасно по ментално здравље српске деце, јер је филм Парада пропагандно афирмисање педера на духовити фазон."

           

            Kad u ovoj napaćenoj zemlji već niko ne misli o DECI – sva sreća da su tu brižne čike i poneka teta sa Stormfronta da ukažu na akutni problem афирмисање педера – pa još, mamu im pokvarenu - на духовити фазон! Smeh je lek, kažu neki, ali previše leka može da bude otrov, a previše duhovitih fazona kojima se afirmišu pederi i/ili zajebavaju naci-o-analni dušebrižnici i vernici vodi direktno u OVO:

"Zначи треба да очекујемо да за пар ГОДИНА, а све у циљу евроатлантских интеграција, деци пуштају педерске порниће у вртићу јер касније у основној школи треба да уче нешто озбиљније! Ма дааааај!"

Daj, nego kako. Prvo trava, onda strava. Danas vam sinu neko ubaci u uvo bubicu "Gej iz okej" a sutra kad u svoju sobu dovede svog dečka (!), a vi trljajte glavu i pitajte se gde vam je OVA pamet ONDA bila! To se ne sme dozvoliti – a o realnoj pretnji prikazivanja педерских порнићa у вртићу da i ne govorimo! Zato je razumljiv gnev usamljenih pojedinaca, vapijućih u pustinji:

"Ovo me je toliko razestilo i razbesnelo kao retko sta draga braco! Ovo je cist kriminal i terorizam! Ovo je ogoljeno nasilje nad decom. Ali, iako sam obicno pesimista u ovom slucaju nisam, jer poznajem prosecnog roditelja Srbina i Srpkinju (osim onih iz izdgenerisanih uzih urbanih jezgara BG-a i Novog Sada)."

Sva sreća što ovaj poznaje "prosečnog roditelja Srbina i Srpkinju", jer da je nekad sreo one natprosečne, prosuo bi im njihove urbano-jezgrovite filozofske gej-frendli lobanje! Protiv kriminala i terorizma nad našom nejači mora se boriti kriminalnim i terorističkim sredstvima prosečnog naci-Srbina. I zato, da ponovimo: WON'T SOMEBODY PLEASE THINK OF THE *CHILDREN*?!!!

            Evo, ima ko:

"Slazem se sa konstatacijom gore da su deca podlozna manipulacijama i programiranju svesti, zato je duznost roditelja da to spreci i da ih vaspita u duhu normalnog i zdravog." 

            Drugim rečima, pre nego što vam neko drugi programira dete, prosečni roditelju Srbine i Srpkinjo, programirajte ga vi sami, što pre, mudrolijama nasleđenim od prađedova, utuvite mu u glavu to vaše BOG-NACIJA-RED-RAD-DISCIPLINA-ARBEIT MACHT FREI, jer to je jedini lek. 

Naravno, tu se kriju i neke opasnosti:

            "Mорамо децу од малена учити да не верују у то што им предају на часовима, да не верују учитељима и наставницима, да им школа приказује лажне вредности, и морамо их учити правим вредностима. То ће код деце створити ужасну конфузију, али тренутно не видим друго решење."

             To, brate prosečni Srbine! Prave vrednosti! Istina, ova strategija mogla bi isprva da stvori legije šizofrenika, ali trenutno nema drugog rešenja. ILI-ILI, što reče onaj peder, Kjerkegor (ponekad se i njima omakne neka valjana, mora se priznati, nevoljko). Lažne vrednosti u školi, правe вредности kod kuće, pa ko izdrži! RAĐAJ, MAJKO, SINA, PA ŠALJI U ŠKOLU, DA POSTANE ŠIZOFRENIK! Srbija se umirit' ne može!

            Srećom, tu su naši eksperti za trovanje dece da raskrinkaju ove gnusobe:

"Срамота... Па чак и у Америци имају епизоде цртаних филмова где су Мики Маус или неки други лик педери. Тако као што трују Америчку децу, тако желе и нашу децу, да би кроз 5-10 година могли лепо да се шетају педери у центру града, да се љубе на сред улице или да се ка**ју у сред Београда."

            Dragojević je, sto posto, ovo Zlo pokupio tokom boravka u Americi, gledajući previše epizoda "Priča iz Mikijeve Gej Radionice", pa je zato PARADA prirodni produžetak strategije "izoblicenja svesti ionako proredjenog mladog narastaja, radi prostog bioloskog istrebljenja naseg naroda. Uz to da je pederastija dusevno obolenje i neprihvatljiv protivprirodni blud koga se treba kloniti kao i od pedofilije, sadizma, nekrofilije, zoofilije i drugih izopacenosti!"

            Međutim, čak ni to "Gej iz okej" nije vrhunac izopačenosti (da barem jeste)! Što je još gore, "Филм треба да покаже како су Србин, Усташа, Балија, Шиптар сви исто, и сви су уствари симпатични људи, а и гејеви су такође добри људи, а сав тај национализам и хомофобија су болесни. У тим најранијим годинама деца само упијају, још им нису развијене способности расуђивања шта је исправно, а шта не."

            I kako sad deca u najranijim godinama, sa nerazvijenim sposobnostima rasuđivanja, da gledaju film u kome su Srbin, Ustaša, Balija, Šiptar svi isto, i svi su ustvari simpatični ljudi?! Film u kome su gejevi takođe dobri ljudi?! A sav taj nacionalizam i homofobija (aka "prave vrednosti") – su bolesni?!!! Pa da li su to normalne ideje da se prosipaju pred našu ortodoksnu nejač?

            Prosudite sami, jer PROSEČNI SRBI I SRBKINJE pronikli su u suštinu Bitka i to obznanili OVDE.

2)  A SAD, ZA PROMENU, OZBILJNO

 

            E, ako je OVO podloga i pozadina, ako je OVO bekgraund, ako OVAKO misli prosečan roditelj Srbin i Srpkinja (osim onih iz izdgenerisanih užih urbanih jezgara BG-a i Novog Sada – oni su nepovratno izgubljeni, i to će morati da se očisti kad dođu "naši"!) onda je barem donekle razumljivo što je PARADA u suštini jedan poludupast (half-assed) proizvod. Ona teško da je mogla da ispadne punodupasta – ili, bolje reći, skroz mudovita (da nastavimo sa ovim nagejičavim aluzijama) – kad pokušava da bude populistička i humanistička istovremeno, 

i to u jednom populusu koji je human onoliko koliko kokoška leti (kopirajt: L. F. Selin), ali je zato jezivo neobrazovan, nekulturan, sebičan, zloban, zadrto privezan za falsifikovane mitove o prošlosti i slavi i "pravim vrednostima" i patološki zaljubljen u sopstveni, ma kako nakazan lik, i još patološkije prestravljen samim nagoveštajem da bi Nešto Drugo i ma koliko Drugačije moglo da prodre u tu samozaljubljenu Sliku o Sebi. I da budem potpuno jasan, ovo što kažem za Srbe – isto to sranje, samo još malkice jače, važi i za okolna plemena koja iz sopstvenih patologija titluju ovaj film, iako vrlo dobro razumeju o čemu se u njemu govori.

            Dakle, Dragojević je imao dve glavne opcije:

1) preaching to the converted (perverted!): da napravi potpuno dosledan, odličan film kroz koji bi plasirao svoje ideje o humanosti i jednakosti – i da mu gledanost bude negde u rangu SRPSKOG FILMA ili PORNO BANDE, dakle, nekoliko desetina hiljada prodatih karata, sa "porukom" prenetom samo šačici prosečnih roditelja Srbina i Srpkinja; ili

2) preaching to the masses (ili, što rek'o Radovan III: "Bando! Rrruljo!"), što smo na kraju i dobili – odnosno, ŠOVINISTIČKA FARSA sreće KURSADŽIJE, ali sa malo provokativnijim tretmanom zapaljive tematike. Ova odluka se pokazuje kao dvosekli mač: pošto je reditelju ovom prilikom više bilo stalo do Poruke nego do Umetnosti, on je svoje delo podredio tome da (ipak!) bude svarljivo što široj masi prosečnih gutača splačina, pa da im, na kvarno, između svih tih fazona, poturi ideju da ti pederi možda i nisu baš tol'ko bolesni i izopačeni kao što svi pričaju, i čak, još kvarnije, da ih na kraju natera da rone suze nad sudbom jednog od njih. Ko zna, možda neko od tih 600.000 gledalaca zaista izađe iz bioskopa sa stavom da su, zaboga, i pederi/gejevi/homoseksualci - zapravo ljudi, i da ih ne treba ugnjetavati nego pustiti na miru da žive kako im je volja.

S druge strane imamo horde nezadovoljnika iz centra Beograda, iz centra Novog sada, iz centra Niške Banje, koji su zgađeni oblandom od primitivnih fazona i otrcanih klišea u koju je gornja ideja morala da se debelo umota kako bi Srbi (i ostala plemena u okolnim brdima) mogli da je sažvaću i progutaju, pa možda čak i svare. I lako je tu gunđati, kao što to čini Varajeti: "viewers who've watched gay-themed pics mature since the 1970s will cringe at this naively well-meaning but hopelessly dated farce."
Ali ono što Varajeti ne zna, a što je meni, nakon posete Stormfrontu bolno jasno, jeste da ovaj film nije namenjen onima koji su pratili šta se dešavalo u filmu, bilo kom i bilo kakvom, a kamoli gay-themed, posle 1970-te. Ovaj film je namenjen ljudima koji ne kasne za svetom decenijama, nego vekovima: ovo je film za kromanjonce, krapinske ljude, ovo je film za troglodite koji još obitavaju u nekim srednjovekovnim (at best!) predstavama o svetu i životu!

No, dobro sad... Ima se u PARADI šta pohvaliti.

Pre svega, film ima solidnu dinamiku, bez praznog hoda, pitak je i umereno-zabavan – uz nužno snižavanje kriterijuma, ali, aman, shvatite: vi koji ste već CONVERTED/PERVERTED niste ciljna publika ovog filma! Ima tu verbalnih i vizuelnih fora i fazona koji JESU smešni. Neću da citiram očigledne fazone. Umesto toga, skrenuću pažnju na neke manje upadljive.

Recimo, ima nekoliko briljantno nadahnutih momenata u kastingu.

Tu je, na primer, Dimitrije Vojnov, u kameo-pojavi igra samog sebe (tj. glumi ideologa desnice) na TV-u: da li je desnicu uopšte moguće više karikirati nego sa ovakvim predstavnikom?

Marko Nikolić, čovek koji je oživeo dve ikonične SRBENDE, Karađorđa i Gigu Moravca, odnosno OCA NACIJE i OCA (najgledanije) SAPUNICE, koji je dao lik i glas i stas ultimativnim PATER FAMILIAS / NATIONALIS, ovde igra oca – čiji je sin: peder! Čudi me da je ova lucidna blasfemija promakla komedijašima sa Stormfronta. Čitav esej bi se mogao napisati samo o tome kako (i zašto) srbski brkati siledžijski red-rad-disciplina OČEVI proizvode buntovne dupedavce i kuropušce – ali ovo nije mesto za to. Ipak, MISLITE o tome...

Eva Ras, ikonička žena-sa-mačkom, seks bomba čije je golo telo jedna od retkih lepih slika ikada poteklih iz srpske kinematografije da ukrase čak i inostrane udžbenike – ovde se javi načas, kao ostarela tetkica (čistačica). Od Karađorđa do kuropušca. Od seks-bombe do klozet-babe. MISLITE o tome...

Naravno, oni Storm-truperi to mogu da tumače kao znak dekadencije SRBSTVA i slom "pravih vrednosti" o čemu nagvaždaju odavno. Ali, pošto reditelj ne potencira nijedno od toga kao Zlo, niti nagoveštava (strane) faktore koji su do "dekadencije" doveli, pre će biti da se radi samo o zabavnom izboru glumaca sa određenim metafilmskim oreolima, radi jačeg kontrasta (i draženja "patriota" ovom vrstom blasfemije – koja, inače, počinje već od postera za film).

Zatim, simpatična je i vickasta, dosledno rasprostranjena kroz film, "pederizacija" tzv. normalne muškosti, kroz njeno relativizovanje i približavanje onome od čega ona panično beži – ali i čega je, u svojoj samouverenoj neprikosnovenoj "normalnosti", blaženo nesvesna.

Stvari kao što je dirljivo, intimno "prijateljstvo" BENA HURA i njegovog drugara. BEN HUR je izabran za ovu "dekonstrukciju" uber-heterosexualnosti verovatno iz istog razloga iz koga Karađorđe igra gejevog oca: teško je zamisliti zadrtiju i muškiju mužjačinu, ikonu 110% hetero-mužjaštva, od Čarltona Hestona. Ako je on mogao da se onako srdačno grli i ljubi sa svojim prijateljem, šta onda reći za one čije su vilice malo manje četvrtaste a telesine nešto manje raskrupnjale i razbacane?

Zatim, tu je niz varijacija na "neizopačene", "normalne" aktivnosti kao što su

- rvanje

- kip golih muških tela kao ukras krimi-ofisa

- drugarsko lupanje peškirom po dupetu (među košarkašima)

- zajedničko pišanje rame uz rame

i čitav niz verbalnih aluzija, tipa: "I rokamo se mi, rokamo, baš onako muški..." (govoreći o bratojebačkom ratu), "Zabij ga, Buljane, zabij ga!" (trener, košarkašu, o davanju koša), "Ja radim kao konj a svi me jebete!" (uobičajena pater familias jadikovka), "Sad ga nabodi! Nabodi ga!" (navijanje tokom muškog rvanja) i nekoliko varijacija na "da se povučemo mi nasamo, jedan na jedan" itsl. (radi privatnog razgovora).

Ipak, ne može se reći da je ovaj film zaista pruža KRITIKU mačizma i šovinizma, nego samo njihovo (u krajnjoj instanci, benigno) potprckivanje – dakle, "društvena kritika" po pristupu i učinku slična KURSADŽIJAMA. Najveći auto-gol u tom smislu jeste posezanje za najotrcanijim stereotipovima u njihovom najkursadžijskijem transparentnom izdanju koje je toliko karikirano da je teško dešavanja u filmu povezati sa bilo kakvim stvarnim životom, "realnošću" i aktuelnim problemima. 

Ovo je film u kome su pederi patetične drama-queen tetke koje cvile i skiče, patološki su ljubomorni, voze ružičasti auto i vole posteljinu sa cvetićima, a mali prstić automatski štrči pri dizanju čašice.

Srbenda (Nikola Kojo) ima kuću "ukrašenu" patriotskim zastavama i ikonama i bedževima i sloganima. Hrvat ima tetovirano U na vratu i izgleda kao mornar sa onog starog pakovanja sardine (Mirna, Rovinj). Šiptar nosi obavezno keče i govori kao svi Šiptari iz svih srpskih skečeva koje ste ikada videlji. 

Limun – lik kojeg igra Kojo – toliko je preterano karikiran na početku, da je njegova potonja "transformacija" krajnje neubedljiva (bez obzira što je ionako izvedena poludupasto), a slično važi i za sponzorušu koju se sprema da oženi. Ona je portretisana na tipičan dragojevićevski ženomrzački način, ali proizvoljno i nedosledno: kad mu treba za zaplet da bude tvrda i opasna, ona je takva (kad uceni Limuna da pomogne pederima ili ništa od svadbe), ali kad samo smeta zapletu, nju Limun olako šutne u stranu sa jednim autoritarnim "Ti ćuti!", "Skloni se tamo!" ili "Jedi govna!" i ona se poslušno vraća na svoje mesto, u pozadinu, da ne smeta (kao prava srbska domaćica).

Isto tako je "Balija" sveden na statistu prisutnog tu samo zbog simetrije, jer mora da bude jedan Bosanac u vicu, ali on kao lik uopšte ne postoji; Šiptar barem ima više dijaloga i "akcije" (npr. sa sokolovima dresiranim za šverc droge) iako je i on prepisan iz vica; jedino Hrvat kolko-tolko u toj družini liči na čoveka (uostalom, jedini ima back-story, dat u flešbeku, ali nije samo u tome stvar, nego pre svega u odličnoj pojavi i glumi Gorana Navojca).

Nikola Kojo je ovde mač sa dve oštrice: s jedne strane, on je centar filma, i bez problema ga nosi na plećima svojom vanrednom harizmom i šarmom, i kao što je neko već zapazio (čini mi se Vladan Petković) – da je BILO KOJI drugi glumac bio u ovoj ulozi, film bi bio drastično slabiji, a možda i nemoguć. S druge strane, međutim, baš zato što je tako harizmatičan i simpatičan, ZLO krimogeno-arhipatrijarhalno-patriotskog fašizma i šovinizma koje on oličava nije bitnije poljuljano, nego sve vreme deluje simpatično, šarmantno, i na kraju dobija neku vrstu olakog, nezasluženog iskupljenja (a zajedno sa njim i "ustaša", "balija" i "šiptar" iz vica) u koje nijednog trenutka nismo ni sumnjali. Hell, pa ipak je to Kojo, simpatična protuva koju volimo da volimo čak i kad se ponaša kao najgora stoka. 

Uostalom, PARADA ovim karikaturama daje za pravo po pitanju većine predrasuda koje su imali, o bilo čemu, pa i o gejevima, a to što na kraju neki gejevi pokažu da umeju "da izađu na crtu – baš kao i mi, normalni", pa su prema tome jednako vredni, to je još jedno duboko problematično (da ne kažem nešto oštrije) kvazi "prihvatanje" Drugosti koja se, zapravo, načinom na koji je izvedena, negira. Rečeno jezikom vica: koja je razlika između Limuna i Pedera? Nikakva. I jedan i drugi zbog ljubavi "izlaze na crtu".

To super zvuči u teoriji. Na primer, kada slušate Dragojevićev intervju u kome kaže:

"To je zapravo priča o tome šta je sve čovek spreman da uradi za ljubav osobe koju voli, nebitno da li je ona žena ili muškarac. Parada je film o toleranciji, razumevanju, mogućnosti da veoma različiti ljudi postanu prijatelji, bez obzira na seksualnu, nacionalnu ili versku pripadnost."

            Da, lepo bi to bilo, kad u praksi ta "ljubav" ne bi bila prikazana tako cinično i parodično karikirano (u slučaju Limuna i njegove kičaste nafrakane sponzoruše), odnosno tako bezmudo klišetizirano tetkasto distancirano u slučaju dvojice gejeva. Potonji se, inače, nijednom čak i ne poljube u filmu, a o nekoj hemiji i "strasti" između njih ne može se ni govoriti. Njihova "ljubav" je samo MekGafin, isto kao što je i ona između krimi-ratnog-zločinca i njegove adekvatne izabranice – nešto što nam se kazuje, ali nam se NE POKAZUJE, i služi samo kao zamajac da se neke druge stvari u zapletu pokrenu.

            Zbog takvog pristupa je i "tragični" kraj tek poludupast, bez impakta, i umesto da ga proizvede dramskim putem, svojom sopstvenom pričom (u scenama silom rastuženim Hendlovim "Pogrebnim maršem", odnosno "Sarabande Duel" reorkestriranim za BARIJA LINDONA) – Dragojević autentičnu gorčinu na kraju proizvodi tek kada posegne za dokumentarnim snimcima sa one polu-uspešne gej parade u Beogradu 2010. godine, i deprimirajućim faktima vezanim za nju (koliko policajaca je trebalo da obezbedi koliku šačicu ljudi od kolike rulje pomahnitalih divljaka, i s kakvim rezultatima).

            Tužno je što je PARADA uopšte mogla da nastane jedino (?) u uslovima kompromisa, tako da, ciljajući najširi populus, na kraju bude nepodnošljivo subverzivna za zatucane, a frustrirajuće prizemna, površna i mestimično promašena u samoj svojoj dobronamernosti za one iole razvijenije pameti i ukusa.

            Što je možda i najgore, PARADA svojim insistiranjem na karikaturama u potpunosti omašuje da prikaže jednu fundamentalnu istinu: a to je da najopasniji neprijatelj bilo kakve Drugosti, Različitosti, u Srbiji, NIJE ta ćelava omladina u tesno pripijenoj crnoj odeždi. Oni su UNIFORMISANI, od njih se može pobeći, vide se iz aviona. A ionako su i sami manjina.

            Ne, mnogo gori od njih, mnogo dugoročno opasniji (i brojniji!) jesu oni PROSEČNI SRBSKI RODITELJI, zaštitnici "pravih vrednosti", patriote koji NISU obrijani do glave, nisu članovi ni Obraza ni drugih sličnih organizacija, ne mašu zastavama, ne izlaze na ulice da biju bilo koga --- ali svejedno njihovu neobrazovanost, ograničenost, uskogrudost, paranoju, neznanje, glupost, šovinizam, ksenofobiju, zadrtost, zaslepljenost, bezdušnost, primitivnost i sirovost možete videti svakog dana u komentarima na vesti B92, Blica i drugih onlajn medija, kao i na forumima koji nisu transparentno "naci" obojeni.

            To su vaše komšije. To su vaši rođaci. To su vaši roditelji. To ste vi, svi vi koji verujete da je normalno gurati nos u tuđa posla, zavirivati preko plota, buljiti u tuđe prozore, brinuti tuđe brige, njuškati oko tuđih kreveta i zgražavati se nad svim što ne liči na ono što su vam u nejake, još-neformirane glavice utuvili vaš deda i otac, programirajući i klonirajući vas u sopstvenu kopiju a da vi to nikada niste ni na koji način preispitali. Redak momenat uvida u ovo ZLO - doslovno je momenat, kada sin-gej dođe u tatinu automehaničarsku Karađorđevu radnju, a jedna dokona i očito zlobna radnica pita: "Dobro, kad će to unuče? Dokle će taj tvoj da zabušava?" To je ta kvintesencijalna srpska pakost i zloba. Avaj, PARADA ipak nije o tim i takvim – stvarnim, prosečnim – ljudima, nego o karikaturama iz vica koje olako možemo otpisati kao takve.
 

Šta, vaš sin nema u svojoj sobi zastavu OBRAZA i nije ošišan do glave? Oh, pa onda je sve OK. Šta, vaš sin ne izbacuje prstić kad uzima šoljicu za kafu? Okej, onda ništa. Čekajte, vi nikada niste poželeli da urlate "Ubi Ubi Pedera!" Štaviše, vi samo mislite da ih ne treba tući, nego pustiti da tu svoju "bolest" praktikuju negde daleko od vas i vaše dece, jer ne znate da svom potomstvu objasnite ni kako nastaju deca u "normalnim" parovima (tome škola neka ih uči) a kamoli zašto se te čike (i tete!) drže za ruke? Oh, pa onda je sve u redu. Vi ste normalan prosečan Srbin. Ne može vam niko ništa – jači ste od sudbine!

ENCIKLOPEDIJA HORORA: Književnost strave i užasa (4. deo)

             Evo i poslednjeg, četvrtog dela kratke "enciklopedije" horora u književnosti Maura Bozelija. Njene prethodne parčiće sredio sam i okačio OVDE. 

Kao i u prethodnim delovima, tako sam i ovde korigovao faktografiju, pa donekle i stil, prilično lošeg prevoda svojevremeno otaljanog za novosadski Dnevnik, koji je ovo objavio kao dodatak epizodi "Mefisto" u jednom od specijalnih brojeva DILANA DOGA.

U boldu i različitom bojom istakao sam naslove koje naročito preporučujem.

O’BRAJEN, FIC DŽEJMS (1828 – 1862)

U mrkloj se tami odvija žestoka borba. Kada žrtva napokon uspe da se dokopa prekidača i uključi lampu... NIŠTA! Nevidljiva, krvoločna kreatura iz priče “Šta je to bilo?” direktno je inspirisana “Prokletinjom” Embrouza Birsa.

Romantični avanturista, pesnik O’Brajen pobegao je iz Irske pred poveriocima i ljubomornim suprugom dame sa kojom se zabavljao. Zaposlivši se u Bostonu kao novinar, u roku od nekoliko godina je objavio više naučnofantastičnih i horor pripovedaka – “Dijamantsko sočivo”, “Izgubljena soba”.

Poginuo je u građanskom ratu, na strani severnjaka.

PO, EDGAR ALAN (1809-1849)

Najbolje Poove pripovetke narativno su savršene, svaka reč poseduje sopstveni zvuk, efekat, psihološko značenje, a literarni instrumenti dovode do konstituisanja atmosphere straha, klaustofobije, jeze. U “Bunaru i klatnu” preovlađuje čisti horor, dok se pripovedač bori sa mašinom za ubijanje; “Pad kuće Ašer” upoznaje nas sa bledim, neurotičnim Roderikom Ašerom, sasvim sličnim živom duhu, i sa ledi Madlenom rastrzanom između egzistencije i ništavila. Posebno treba obratiti pažnju na senzibilitet u ovoj svojevrsnoj parodiji na gotske romane i, delimično autoparodiji. Koristeći se višeznačjem, autor postavlja nekoliko gotovo nerešivih dilema – radi li se o storiji o ludilu, porodičnom prokletstvu ili vampirizmu? Da li je u pitanju košmar ili stvarnost? Jesu li likovi ljudi od krvi i mesa ili priviđenja?

U svakom slučaju, čitajući Poovu sjajnu novelu, bičete potpuno obuzeti autorovom fantastikom.

Što se tiče poezije Edgara Alana Poa, naročito mesto zauzima “Gavran” gde je smrt opisana u liku lepe, mlade žene (KOJEŠTA! – prim. Ghoul).

            Uopšte, pisac je, može se reči, bio opsednut temom smrti i vrlo ju je često obrađivao – “ Eldorado ”, “Crna mačka”, “Maska crvene smrti”, “Činjenice o slučaju gospodina Valdemara”, “Eleonora”, “Ovalni portret”.

Poovi junaci nisu duhovi, već pokojnici koji žele da se vrate u život i živi osuđeni na smrt.

POTOCKI, JAN (1761 – 1815) 

Potocki je bio putnik, izdavač, geograf, arheolog, etnolog i carski savetnik. Bez obzira na karijeru filosofa i život slobodnog avanturiste, poljski grof Jan Potocki nalazio je vremena da se bavi fantastičnom literaturom, kao u značajnom delu “Rukopis pronađen u Saragosi”.

Autor je prema smrti negovao naročiti odnos. Nakon što je mesecima pokušavao da napravi srebrni metak odgovarajućeg kalibra, konačno ga je smestio u cev pištolja i ubio se pucajući u slepoočnicu.

PRIVIÐENJA

“Ponašajte se prema njima krajnje pažljivo”, pisao je M. R. DŽEJMS. Priviđenja su, naime, krhka. Njihova su oružja najčistiji strah, čutljivost, nevidljivost i ledena užasnutost koja često dovodi do smrti. Neophodna im je atmosfera – uznemirenosti, predosećaja i misterije. Priče o priviđenjima istinska su horor poezija.

Prva pripovetka o priviđenjima otkrivena je u jednom pismu Plinija Mlađeg (61 – 113 godine nove ere) gde je opisana kuća duhova u Atini i u kojoj se filosof Atenador javlja u ulozi lovca na čudovište. On zalutaloj duši podaruje spokoj shranivši kosti preminulog – docnije često korišćen rasplet. Plinije o svemu ovome govori kao o realnom događaju. Priviđenja su takođe, omiljena tema zbirke “Lao Čai” Kineza PU SUNG LINGA (17 vek). Danijel Defo (1660 – 1713), autor “Robinzona Krusoa”, u nekoliko je sjajnih pripovedaka opisao duhove (“Duh u svim sobama”).

Popularizacija GOTSKOG ROMANA približila je evropskim čitaocima prava i izmišljena priviđenja. Mada je fantastična literatura vrlo bogata u Francuskoj i Nemačkoj, devedeset posto dela o duhovima napisano je na engleskom jeziku. Možda je u pitanju ljubav prema tradiciji (elizabetanski teatar), a moguće je da i uvek pribrani Britanci posebno lako padaju pod uticaj natprirodnog. Među brojnim autorima treba obratiti pažnju na HOFMANA, ALEKSANDRA PUŠKINA (“Pikova dama”), Škotlanđanina VOLTERA SKOTA (“Priča lutalice Vilija”, “Misteriozno ogledalo”), ČARLSA DIKENSA (“Pikvikov klub” i mnoštvo kratkih priča objavljenih u novinama), VILKI KOLINS (“Soba sa dve postelje”), BULVERA LITONA (“Kuća i mozak”).

Žene su se na ovom području osobito iskazale – AMELIJA EDVARDS, MARGARET OLIFANT (“Otvorena vrata”, “Portret”, “Prozor u biblioteci”), gospođa RIDEL (“Nenastanjena kuća”, “Začarana reka”), MERI BREDON, ROZA MALHOLAND. Ipak, vrhunski majstor književnosti o priviđenjima viktorijanskog doba svakako bio LE FANU. Godine 1872 objavio je antologiju “U tamnom ogledalu”.

Tokom druge polovine veka deluju HENRI DŽEJMS i RADJARD KIPLING (“Povratak u Imrej”).
M. R. DŽEJMS i ALDŽERNON BLEKVUD na prelazu između dva stoleća utiru put takozvanim GHOST STORY čiji su najupečatljiviji predstavnici VERNON LI (pseudonim istoričarke umetnosti VIOLET PEJDŽ), trojica braće BENSON (ARTUR, EDVARD i ROBERT HJU), FRANSIS MERION KROFORD (“Urlajuća lobanja”), V. V. DŽEJKOBS, V. F. HARVI (“Zver sa pet prstiju”).

ROBERT HIČINS ostao je zapamćen po jednoj jedinoj priči o zaljubljenom priviđenju – “Kako je ljubav obuzela profesora Gildeju”. Ne treba nikako zaobići sledbenika Henrija Džejmsa, OLIVERA ONIONSA, kao ni ŠARLOT GILMAN i EDIT VORTON (“Kasnije”, “Dan mrtvih”). OSKAR VAJLD autor je izvanredne humorističke pripovetke o priviđenjima “Duh iz Kantervila”. U našem veku značajni su A. M. BARIDŽ (“Smi”), EDIT NEZBIT, VOLTER DE LA MER, L. P. HARTLI (“Lutajuća grobnica”).

Klasični tip “ghost story” negovali su ROBERT AJKMAN, ROZMARI TIMPERLI i REMZI KEMBEL.
Na kraju bismo pomenuli sjajni roman RIČARDA ADAMSA “Zeleni čovek” u kojem duhovi opsedaju engleski pab ludo se zabavljajući.

REJ, ŽAN (1887 – 1964)

Rejmundus Johanes Marija de Kremer, kako se predstavljao u Belgiji, prijateljima sa brodova kojima je plovio Meksičkim zalivom bio je poznat kao Tiger Džek, a čitaoci “Čudnih priča” sjajno su se zabavljali njegovim delima potpisanim pseudonimom Džon Flanders.

Dalekim poreklom Sijuks, Žan Rej je bio u stanju da za noć ispiše celu epizodu od šezdesetak strana o svom heroju Hariju Diksonu.

U njegovim delima fantastika se javlja u gotovo čistom vidu – opisuje uklete luke na severu obavljene maglom i misterijom, opasne knjige, demonske kreature, zadimljene prostorije gde se pripovedaju legende, lavirintske gradove, uličice što se ukazuju, pa nestaju, ludilo, otvore što vode u neslućene dimenzije.

Rejov horor je fantazmagoričan, deliričan, neobjašnjiv. Posebno bismo napomenuli novelu “Veliki nokturno” u kojoj starac sklapa sporazum sa đavolom kako bi izbrisao prošlost i osvojio ženu u koju je kao dečak bio smrtno zaljubljen.

Većina autorovih oniričkih tema sabrana je u romanu “Malpertua” o ukletoj kući što je naseljava zastrašujuća porodica.

SMIT, KLARK EŠTON (1893 – 1961)

Putujući u mašti svetovima van granica vremena i prostora, izgubljenom Hiperborejom ili senovitim Zotikom, Klark Ešton Smit evocirao je arkanske atmosfere i senzualnu lepotu smrti.

Samouk, Smit se ozbiljno potrudio da stekne lingvistička znanja – napamet je učio Oksfordski rečnik i nekoliko puta iščitao Enciklopediju Britaniku. Pošto se u mladosti bavio dekadentnom poezijom (između ostalog, prevodio je Bodlera), po Lavkraftovom savetu počeo je da piše za časopis “Čudne priče ”. Smitove su sardoničke bajke posvećene nekromantima, vampirima, čarolijama – “Grobnica Joh–Vombisa”, “Grad vatrene muzike”, “Ostrvo mučenika”, “Carstvo nekromanta”.

SPLATERPANK

Splaterpank je kovanica pisca i filmskog scenariste DEJVIDA ŠOUA. Zapravo se radi o literarnoj inspiraciji najkrvoločnijim kinematografskim splaterom. Da bi efekat šoka bio postignut, opisi su krajnje minuciozni, a akti nasilja hiperrealistički. Usled toga strava i užas postaju isključivo fizički, egzibicionistički i gotovo hirurški ledeni.
Najčešće teme splaterpanka su bioskop, seks, Vijetnam, vampiri što obožavaju rok. Od autora ćemo pomenuti ŠOUA, S. P. SOMTOUA (“Ples na mesečini”), DŽONA SKIPA i KREJGA SPEKTORA (“Fatalno priviđenje”), REJA GARTONA (“Žive devojke”) i REKSA MILERA (“Frenzi”).

STIVENSON, ROBERT LUIS (1850 – 1894)

Poput većine majstora za fantastično, Stivenson je negovao specijalne odnose sa vlastitom podsvešću. Užase je definisao kao impulsivne reakcije uma utonulog u san.

Priviđenja izazvana teškom bolešću inspirirala su Stivensona za sjajnu scenu preobraćanja čoveka u svog zlog dvojnika razrađenu u “Neobičnom slučaju doktora Džekila i mister Hajda”. Uvaženi građanin Džekil iznenada se transformiše u amoralnog, nasilnog i anarhičnog Hajda – on je njegova antiteza, ali i neodvojivi deo ličnosti svesno potisnut usled delovanja strogih viktorijanskih konvencija. Malo pomalo, Hajd preovladava, a Džekil, ne mogavši da podsvest drži pod kontrolom, postaje sopstveni alter ego. Tema udvojene ličnosti fascinirala je Stivensona – drama “Djakon Brodi”, pripovetka “Kradljivci leševa” (o istinitom slučaju, zločinima ubica Berka i Hera).

Ostala značajnija dela Roberta Stivensona su “Markhajm”, “Ðavo u boci”, “Ostrvo glasova”, “Obešena Džanet” i druge horor priče.

STOKER, BREM (1847 – 1912)

Autor “Drakule”, po zanimanju pozorišni agent, bavio se pisanjem iz hobija. Tokom detinjstva vezan za postelju, Stoker se docnije strasno posvetio atletskim sportskim disciplinama i neumornom radu. Pozorišni agenti su i inače danonoćno zauzeti. Njihovi su klijenti glumci, a glumci su narcisi, egoisti, pravi pravcati “vampiri”. Između ostalih, Stoker je zastupao čuvenog engleskog tragičara Henrija Irvinga, legendarnog glumca magnetskog pogleda.

Njegove su oči bukvalno opsedale Stokera – u svojoj je mašti Irvinga pretvorio u vampira Drakulu.
Staru je temu autor preneo u savremeni ambijent – grof žedan krvi prebiva u našim podrumima. Roman je docnije više puta filmovan i mnogim je piscima poslužio kao uzor.

ŠELI, MERI (1797 – 1851) 

Tri su olujne noći omogućile stvaranje najčuvenijeg monstruma fantastične literature. Nevreme se sručilo na Ženevsko jezero jednog junskog dana 1816 godine. U vilu Diodati baš je pristigao Englez Luis koji je odabranom društvu tihim glasom čitao nemačke pripovetke strave i užasa iz knjige nasumice uzete iz domaće biblioteke. Iznenada je lord Bajron predložio okupljenima da svako napiše novelu o priviđenjima. Ujutro je, međutim, entuzijazam splasnuo. 18–godišnja Meri nije nameravala da tek tako odustane. Slušajući podsmešljivi razgovor između Šelija i Bajrona u oživljavanju mrtvih pomoću galvanizma i magnetizma, došla je na sjajnu ideju. Podarila je život kreaturi sastavljenoj od različitih delova ljudskih tela. Persi Šeli, oduševljen tekstom, nagovorio je Meri da nastavi da radi na romanu koji bi nosio naslov “Frankenštajn”.

Buduća gospođa Šeli unela je u delo napredne filosofske postavke svojih roditelja, feministkinje Meri Volstonkraft i sociologa i pisca Vilijama Godvina. Obilato se poslužila i vlastitim iskustvima pripadnice građanskog društva koja je vrlo mlada pobegla od kuće, verovatno pod uticajem teorija o slobodnoj ljubavi.
Tako je nastao dvostruki mit – o prometejskom kreatoru i čudovištu odbačenom od sredine i stoga prinuđenom da se krije i buni protiv okrutnih konvencija.

ŠIL, METJU P. (1865 – 1947)

Autor klasične katastrofičke naučnofantastične literature (“Purpurni oblak”) i romana o futurističkim ratovima protiv “Žute opasnosti”, Šil je pisao i kratke priče inspirisane sopstvenim košmarima – “Zeluka”, “Tulsah”, “Kuća zvukova”. Poslednja je oduševila i samog Lavkrafta koji je izjavljivao da više nema volje da piše jer nikada neće dostići Šilovo savršenstvo. Srećom, predomislio se.

ŠTRAUB, PITER (1943 – )

Nakon dva romana o duhovima, “Džulija” i “Ako me vidiš ”, Štraub je 1979. godine objavio remek–delo “Priča o duhovima”. Glavni je junak, opet, žena–duh, zla i osvetoljubiva, a ostali su likovi simpatični starčići što obožavaju priče strave i užasa i monstruozni akteri istih tih novela koji mirnim seocetom Milburnom šire haos.

VAMPIRI

Vampiri su folklorni junaci kod svih naroda. Što se tiče literature, rođeni su istovremeno kada i doctor Frankenštajn (vidi ŠELI, MERI), Doktor Polidori, sekretar lorda Bajrona, poslužio se beleškama slavnog pisca (koji ga je ranije otpustio) za svog “Vampira” (1819). Lord Rutven, okrutni aristokrata bajronovskog stila, očigledno je nadnaravna verzija ukletih heroja velikog poete romantizma. Kratki Polidorijev roman (PRIČA! – prim. Ghoul) postigao je ogroman uspeh i zauvek fiksirao tip plemenitog, elegantnog, privlačnog i tajnovitog vampira. LE FANU je u “Karmili” stvorio prvog vampira ženskog pola i u književnost iz folklora uneo suštinske elemente vampirske mitologije – ujed, krst, kolac itd.

STOKEROV “Drakula” genijalno uobličava premca među vampirima, istorijsku ličnost, grofa Vlada iz Transilvanije. Apsolutno u okvirima tradicije ostaju i KINGOVI vampiri u “Salemovom”. Takođe treba pomenuti EVERSOVE vampire koji uopšte nisu natprirodni i METISONOVA naučnofantastična vampirska stvorenja. Stari je mit u poslednje vreme aktuelizovala EN RAJS u trilogiji “Intervju sa vampirom” (1976), “Izabranici tame” (1985) i “Kraljica prokletih” (1988).

VELS, HERBERT DŽORDŽ (1866 – 1946)

Genije za naučnu fantastiku, Vels ulazi u našu enciklopediju zbog sjajnih dela “Vremeplov”, “Ostrvo doktora Moroa” i “Zatočenici mora”. Pre svega, međutim, treba obratiti pažnju na izuzetnu priču o priviđenjima u kojoj se ne pojavljuje ni jedno jedino priviđenje – “Crvena soba”.

VUKODLACI

Opis ovih imaginarnih bića javlja se još u gotiku, ali isključivo u vidu epizoda, bez stvarne veze sa pripovedačkim tkivom – MARAJATOV “Brod priviđenje” (1839).

Prvi moderni roman integralno posvećen vukodlacima bio je “Vagner vukodlak” DŽORDŽA VILIJAMA REJNOLDSA, autora izuzetno uspešnih romana–reka, poput “Londonskih misterija” objavljenih u sedamdeset sedam sveščica između 1846. i 1847. Protagonisti Faust vraća izgubljenu mladost, ali pod jezivim uslovima – jednom mesečno Vagner je obavezan da se preobrazi u vukodlaka. Izvanredno detaljno razrađena transformacija funkcioniše krajnje efektno i služila je docnije kao uzor mnogim piscima.

Ostali klasici u tom smislu su ERKMAN i ŠATRIJAN (“Vuk Igo”, 1876), ALEKSANDAR DIMA (“Gospodar vukova”, 1857), GAJ ENDOR (“Pariski vukodlak”, 1933), KIPLING (“Žig zveri”), BIRS (“Oči pantera”), BLEKVUD (“Pasje polje”). Od modernih autora treba pomenuti VILIJAMSONA (“Dete noći”) i SIMAKA (“Gost senatora Hortona”).

ZOMBIJI

Zombiji u književnost ulaze tek odnedavno. Nakon filma “Noć živih mrtvaca” drugi zombiji stiču neverovatnu popularnost – “Hladno nebo” BRAJANA MURA, “Zora mrtvaca” DŽONA RUSOA i SUZANE SPAROU, “Crvena magija” ÐANFRANKA MANFREDIJA. Čak im je posvećena i jedna antologija, “Knjiga mrtvih” SKIPA i SPEKTORA.

--- KRAJ ---