KLIP (2012)

Rivjy by Marijan Cvetanović

Režija: Maja Miloš

TEKST JE IZVORNO NAPISAN DAN POSLE PREMIJERE U NIŠU, TAČNIJE U UTORAK 12. JUNA.

Sinoć je u polupopunjenoj maloj sali Kupina bioskopa u Nišu održana premijera dugo iščekivanog prvenca Maje Miloš zvanog Klip.

Po starom dobrom srpskom običaju ljudi iz bioskopa su smetnuli s uma, ili možda nisu ni znali, da film sadrži scene eksplicitnog seksa, te su pustili da 80% publike u sali čine lica između 10-14 godina... što je značajno daleko od onog standardnog parental advajzorija. Međutim, možda ovaj film i nije toliko loš za klinčuriju od sinoć - ono što je za moju generaciju u edukativnom smislu osamdesetih bio Super Nindža, to je od sinoć za onu decu Klip.

Neki naivni posmatrači-moralisti od sinoć su već od izlaznih vrata krenuli da popuju kako je ovaj film sramota, kako deca nisu smela ovo da gledaju, kako ovo nema veze sa realnošću, kako bi ove reditelje trebalo osuditi, i sva standardna shit stroming blataranja.

Međutim, mene ponovo brinu neke druge stvari. Zašto na premijeri nije bilo autora? Zašto ovoliko loš marketing? Zašto je Niš nebitan autorima? Zašto sa ovolikim zakašnjenjem? I ako se već ovoliko čekalo, zašto se nisu čekali Filmski susreti? Gde bi opet film bio sklonjen od daleko od očiju javnosti, što u ovom datom slučaju i ima smisla... osim ako Maja žešće ne katuje svoje "zlodelo".

Klip je još jedan u nizu hrabrih projekata naše male kinematografije, i još jedna mala pobeda izvojevana u zemlji u kojoj su represivni aparati sistema izuzetno negativno nastrojeni prema ovakvim umetničkim poduhvatima. Što samo znači da uspeh ovog filma na međunarodnim festivalima zaslužuje još veći respekt i podršku domaće javnosti. Što se verovatno neće desiti u onoj meri u kojoj autorka filma zaslužuje.

Naravno, film nije bez mana. Nakon dužeg razmišljanja sinoć, negde mislim da je vrlo teško napraviti film o polusvetu ili bilo kojoj subkulturi, ako joj SUŠTINSKI ne pripadate. Autorka nije iz tog kulturnog i sociološkog miljea, tako da joj u kreairanju fikcije pomažu isključivo sećanja na mladost, i iskustva u toku školovanja na ljude i događaje koje svaki normalan čovek želi da izbriše iz glave. Tu autorka u dramatizaciji ide više u dubinu, nego u širinu. Okupirana je Jasnom oko koje se sve i svi okreću. Njeno seksualno sazrevanje i moralni pad prožduru ljude oko nje, pa i sam film. Iako svesno i beskompromisno gazi preko svih, ona postiže rezulate, bez da trpi određene konsekvence.

Upad u školu je trebalo da predstavlja katarzu filma, posle kojeg bi nasilnici koji spaljuju dnevnike i uništavaju društvenu imovinu morali da odgovaraju sistemu. Autorka u nekoliko katova preskače nešto što čini dramsku rupu filma. Koliko god naše društvo bilo trulo, teško da će policija propustiti da procesuira klince, bilo da su maloletnici ili osamnaestogodišnjaci. Spaliti dnevnike i školu, a potom nekoliko sati kasnije izaći iz istrage, bez da zato saznaju roditelji je možda moguće u fikciji Maje Miloš, ali u realnom ključu tu je negde trebao da bude pad koji bi vodio u kraj filma.

Mnogo bre nešto droge ima u ovom filmu, a izgleda da niko ne diluje... ili ih barem ne vidimo od junakinje. Sve jedni isti ljudi, žurke svako veče, a nigde policije ili radoznalih komšija. Previše smo mi konzervativno društvo da bi bez ovih detalja prošao film.

Neizvesnost povodom gomile kompromitujućih klipova je sveprisutna, ali se na kraju svodi da su oni negde aposlolutno beznačajani za dramsku strukturu, i više služe kao sredstvo za zabavu i manipulaciju dokone tinejdžerke.

Međutim, i pored ovih sitnijih propusta, film ima sjajnih momenata. Majini džamp-katovi pogađaju metu na efektan način; dijalozi nose u sebi ispraznost tinejdžerskog bitisanja; rivalitet na društvenim mrežama je zabavno prikazan.

Malo je reći da je ovo kontroverzan film, ali za jednu kinematografije koja gaji više i veće aspiracije je neophodan, tako da mi je žao što autorima sinoć nisam mogao velikim apluzom pokažem zahvalnost za prijatno veće u bioskopu.

Možda neki drugi put...

---Da, na Filmskim susretima, krajem avgusta! - prim. Ghoul.

Izašao NEKRONOMIKON (Drugo izdanje)

             Najzad je izašao NEKRONOMIKON: Drugo, dopunjeno izdanje! Da se ne bih ponavljao, kliknite na ovaj link za detaljnu najavu sadržaja novog izdanja i prikaza unutrašnjih stranica.

            Ovo izdanje ima mnogo veći broj kolor strana od prvog, nešto veće i deblje korice, i teško je skoro 1,5 kg.

            Tiraž je samo 300 komada, pa ne čekajte predugo da nabavite svoj primerak.

            Izdavač EVEREST MEDIA nudi bizarnu opciju: ko ima I izdanje, dobro očuvano, može da ga vrati izdavaču i uz doplatu od 1000 din. dobije ovo drugo, veće, obimnije, šarenije. Ne vidim baš zašto bi neko to radio, ali – verovatno će biti i takvih, pa eto. Izvol'te.

            Vrlo mali broj primeraka knjige će biti u knjižarama, po visokoj ceni od oko 3.800 din. Direktno od izdavača možete je naručiti –ali samo tokom prva dva meseca- za oko 2.000 din. U te svrhe, možete pisati na mejl urednika edicije i izdavača, Bobana Kneževića: znaksagite@yahoo.com. PO isteku tog roka - dakle, danas - cena knjige direktno kod izdavača i kod mene iznosi 2.400 din.

            Privju knjige u PDF-u imate OVDE.

            Ja ću imati samo nekoliko extra primeraka, pa zato ako je nekome naročito stalo da knjigu nabavi baš od mene, neka mi piše ODMAH.

GRADAC: NEOBIČNA TELA (Bogalji, nakaze, kiborzi)

             Izašao je iz štampe najnoviji GRADAC, broj 182. Taj genijalni časopis i inače ima Ghoul's Seal of Approval, ali ovaj broj posebno ističem kao zanimljiv za čitaoce ovog bloga – ne samo zato što sam ja preveo dva poduža teksta u njemu, nego zato što je tematika prilično bliska onome što promovišem na ovom blogu.

            Tema broja je body horror, body fantasy, body politics... Nakazna, deformisana, invalidna tela u književnosti, istoriji, filozofiji... ultimativni autsajderi... ne-normalni... "monstruozni"... 

Priređivač je Ivan Velisavljević, vrhunski intelektualac i divan čovek, moj prijatelj i povremeni saradnik, ujedno saučesnik & sapatnik u projektu NOVI KADROVI.  

Evo šta je on odabrao na ovu temu (anotacije uz sadržaj su njegove):

Sadržaj:

Lenard Dejvis – „Bogalji uzvraćaju udarac: Uspon studija invaliditeta“

(Lenard Davis – Crips Strike Back: The Rise of Disability Studies)

Uvodni esej koji objašnjava promene u pristupu invalidnom telu na kraju XX i početkom XXI veka, i formiranje novog akademskog područja pre svega u američkom obrazovanju – „studija invaliditeta“.

Homer – Hefestova radionica, Ilijada, XVIII pevanje

                Krivonogi Tersit vređa Agamemnona, Ilijada, II pevanje

Vilijam Ebenštajn – „Ka arhetipskoj psihologiji invalidnosti zasnovanoj na mitu o Hefestu“

(William Ebenstein – Toward an Archetypal Psychology of Disability Based on the Hephaestus Myth)

Detaljna analiza mita o Hefestu koja ističe složenost njegovog lika kao paradigmatičnog za kasnije naracije o likovima sa invaliditetom.

Biblija – Kako je Jakov postao hrom i dobio ime Izrael, Prva Mojsijeva, glava 32

              „U koga bi bila mana na tijelu, neka ne pristupa da prinosi hljeb Boga svojega“, Treća Mojsijeva, glava 21

                Isus Hristos isceljuje bogalja u Vitezdu, Jovan, glava 5

Saul M. Olian – „Invalidnost u jevrejskoj Bibliji“

(Saul M. Olyan – Disability in the Hebrew Bible)

Uvodni tekst iz knjige Saula Oliana koji nabraja i analizira sve likove bogalja, slepih, mentalno onesposobljenih, leproznih, i na drugi način telesno nesposobnih, u biblijskim tekstovima.

Sveti Avgustin – „Adamovi potomci“ (odlomak iz Države Božje)

Anri-Žak Stiker – „Sistem(i) dobročinstva“

(Henri-Jacques Stiker – The System(s) of Charity)

Poglavlje iz knjige „Istorija invaliditeta“ koje se bavi odnosom prema bogaljima u srednjem veku, značajno drugačijim od starozavetne paradigme, zbog pojave učenja Isusa Nazarećanina. Stiker pre svega analizira formiranje koncepcije „dobročinstva“, pomaganja siromašnima i obogaljenima,  kao puta kojim bogati i zdravi dolaze do spasenja.

Mišel de Montenj  - „O bogaljima“ (odlomak iz eseja)

Šeron L. Snajder – „Bezbroj oblika: Invalidna figura u umetničkoj tradiciji“

(Sharon L. Snyder – Infinites of Forms: Disability Figures in Artistic Traditions)

Kratak esej pisan kao uvodni tekst u reprezentaciju invalidnog tela. Bavi se Hemingvejem, Bajronom, Poupom, i invalidnim telom u slikarstvu renesanse, na nekoliko primera: Rafaelovom „Požaru u Borgu“ i „Preobraženju“, kao i „Tebi“ nepoznatog autora iz XV veka.

Lord Gordon Bajron – „Izobražen preobražen“ (odlomak iz drame The Deformed Transformed)

Fridrih Niče – „O iskupljenju“ (odlomak iz Tako je govorio Zaratustra)

Rozmeri Garland Tompson – „Američki vašar nakaza, 1835-1940“

(Rosemarie Garland Thomspon – The Cultural Works of American Freak Shows, 1835-1940)

Fukoovska istoriografska studija o pravljenju vašarskog spektakla od različitih „nakaza“, „bogalja“ i „monstruma“ u američkom društvu tokom XIX i u prvoj polovini XX veka.

Edgar Allan Poe – „Skočižabac“ (odlomak iz pripovetke)

Ivan Velisavljević – „Teatar bogalja: Invalidno telo u dramama Beketa i Bernharda“

Esej o dva velika dramska pisca u čijim se dramama može pročitati invalidska perspektiva, odnosno jedna od prvih kritika kartezijansko-modernističke paradigme o invalidnom telu kao „pokvarenoj mašini“ koju treba lečiti ili rehabilitovati.

Thomas Bernhard – „Uzrok“ (odlomak iz romana)

Karen Kadora – „Feministički kiberpank“

(Karen Cadora – Feminist Cyberpunk)

O naučno-fantastičnoj književnosti koja sa feminističkih pozicija, u kiberpank maniru, piše o kiborzima i drugačijim telima, obično kombinaciji ljudskih i mašinskih elemenata.

Dajan M. Nelson – „Fantomski udovi i nevidljive ruke: Tela, proteze i identifikacije kasnog kapitalizma“

(Diane M. Nelson –  Phantom Limbs and Invisible Hands: Bodies, Prosthetics, and Late Capitalist Identifications)

Esej o politizaciji invalidnog tela, njegovom otporu dominantnom kapitalističkom sistemu, kao i o uticaju kapitalističke ekonomije i uređenja na pojavu protetičkih metafora u antropologiji.

Sve to zauzima 104 strane teksta standardnog formata GRADCA + 6 "masnih" strana sa fotografijama (koje uopšte nisu onako odbojne kakve bi bile da sam ih ja birao: nekima od njih ilustrujem ovu najavu).

Ja sam izabrao da prevedem ova dva eseja: Културно дело америчког фрик шоуа 1835-1940 (Розмери Гарланд Томсон. Извор: Rosemarie Garland Thomson, Extraordinary Bodies: Figuring Physical Disability In American Culture And Literature, Columbia University Press, New York, 1993) i Феминистички киберпанк (Карен Кадора. Извор: Karen Cadora, "Feminist Cyberpunk", Science Fiction Studies, Vol. 22, No. 3 (Nov., 1995), SF-TH Inc). Odlični su, garantovano.

Kao što sve kulturne osobe znaju, GRADAC se može naći u knjižarama BEOPOLIS i ALEKSANDAR BJELIĆ, i u još ponekim koje pokriva distributer KRUG.

Za slučaj da vam sve gore rečeno nije dovoljno, ljubaznošću priređivača – ekskluzivno na ovom blogu! – možete pročitati i njegov predgovor tematu. Pošto GRADAC izlazi na ćirilici, na tom pismu je i ovaj tekst.

Предговор

Најпре би требало разјаснити наслов. Зашто ’наказе и богаљи’, уз додатак киборга, а не друга, политички коректнија ознака,  попут ’инвалида’, ’хендикепираних’, ’неспособних’, чак ’онеспособљених’? Разлози за то проистичу из пристрасне позиције приређивача: бивајући и сам инвалидно тело, одлучио сам се за погрдне, непримерене термине ’наказа’ и ’богаљ’ (киборг засад није погрдан, мада је амбивалентан), због тога што они истичу различитост оштећеног, неспособног, хендикепираног тела, истовремено га политизују и стварају нелагоду при коришћењу таквих термина. Напослетку, помпезније и привлачније звуче, претварају некадашње рекламне узвике са вашара наказа у стратегију отпора, док наглашавају инвалидима добро познато осећање зурења и истовремене привлачности и одбојности оштећеног, изузетног тела.

У књизи Необична тела: Обликовање физичке неспособности у америчкој култури и књижевности, из које смо превели један есеј, Розмери Гарланд Томсон анализира употребу енглеског еквивалента ’богаљу’, термина ’cripple’, на примеру Ненси Маирс, теоретичарке са инвалидитетом. Маирсовa се одлучила за политику самоименовања управо овом речју, не бежећи, дакако, од анализе њеног погрдног значења, али сматрајући да баш због нелагоде и увредљиве конотације та реч истиче особеност инвалидног тела. Када чују реч ’богаљ’, људи се тргну, каже Маирсова, а у том трзају крије се и другачији поглед на инвалидно тело с којим се сусрећу: „Желим да ме виде као жилаво створење, којем судбине/богови/вируси нису били наклоњени, али које уме да се поштено суочи са бруталном истином свог постојања.“ Розмери Гарланд Томсон о таквој употреби речи богаљ пише: „Не слави овде Маирсова напросто термин који истиче његу другост нити покушава да преокрене његову негативну конотацију; пре ће бити да она жели да привуче пажњу на материјалну стварност своје обогаљености, на своју телесну различитост и искуство те различитости. За Маирсову, аргумент друштвеног конструктивизма носи ризик од брисања значења њеног бола и њене борбе са околином која је створена за друга тела.“

Друштвени конструктивизам који Р. Г. Томсон помиње настао је у оквиру новог и врло обећавајућег академској подручја које се развило у последњих двадесетак година – „студија инвалидитета“ (или „студија онеспособљености“, disability studies: 'онеспособљеност' у српском језичком контексту није уобичајена, тако да смо disability преводили као 'хендикеп', 'инвалидност', а неретко и 'инвалидитет', иако смо свесни разлике међу овим терминима: интересантна лексикографска обрада „речника инвалидности“ налази се у Речнику инвалидности: ка једнакости у говору Милице Миме Ружичић, објављеном у Новом Саду 2003. године). Студије инвалидитета покушај су да се анализира културни и историјски развој односа друштва према инвалидном телу – регулација његовог статуса, успостављање норме ’способног тела’ према којем се одређивао степен ’неспособности’, друштвени положај неспособних, репрезентацију инвалидног тела у култури и уметности... Настао под утицајем постструктуралистичке теорије и нарочито Фукоових критичких приказа друштвених институција и историја маргинализације одређених група, историје 'рађања клинике' и специјализованих болница за социјално некорисне, друштвени конструктивизам сматра да је „не-способно“ тело културни конструкт, именовање и стављање изван друштва, или на друштвене маргине, тела које је заправо различито и не може да се уклопи у претпостављене норме способног тела, тј. оног тела које може да функционише у раду, економији, религиозним обредима и ритуалима заједнице. Међутим, студије инвалидитета и с њима повезан активизам заједнице инвалида, не могу себи да допусте, како примећује Розмери Гарланд Томсон, потпуно прихватање флуидности идентитета и релативизам културних конструкција, јер би тако занемарили управо оно од чега су почели – различитости, специфичности инвалидног тела којима оно доводи у питање углавном прећутно установљену норму „способности“. У овом броју часописа Градац представљамо нашој јавности, између осталог, и увод у ту дебату, као и увод у ово занимљиво подручје истраживања.

Градац је већ залазио у подручја која се граниче са нашим тематом. Иако постоји велика опасност у изједначавању 'чуводишности' и 'инвалидности', нарочито ако се занемари да се прва тиче и људске маште, док је друга пре свега друштвена и историјска чињеница, Градац посвећен „Чудовиштима и враговима“, који је 1987. године приредио Јовица Аћин, свакако је занимљиво читати у пару са овим бројем. На тај начин се, у низу текстова о историји инвалидног/неспособног/хендикепираног, другачијег тела, и приказивању таквог тела у култури и уметности у различитим периодима, могу упознати истраживања и анализе које постављају три важна питања: како се на Западу, од антике до данас, третирало инвалидно тело, какав је био однос према неспособнима, оштећенима и унакаженима, и како се тај однос у култури и друштву преносио на уметничку представу о инвалидном телу (и обрнуто)? Наравно, таква питања неминовно покрећу и теме измењеног тела у нашем добу нових медија масовне комуникације и меморије, времену високе технологије, простетике, вештачких руку, разних протеза и машина које надомешћују телесна оштећења, времену естетске хирургије, робота и киборга... Оно што ће радознали читалац свакако приметити јесте недостатак есеја о необичном телу на филму, као и на југословенском простору и у југословенској култури: због ограниченог простора такви текстови нису могли бити увршћени у овај број часописа, али за почетак трагања по богатом подручју филмских богаља, наказа и киборга, предлажемо књигу Cinema of Isolation Мартина Ф. Нордена, или зборник есеја Screening Disability, док се увод у историју југословенског инвалидитета моће пронаћи у часпису Херетикус број 3/2004, у тексту Љубомира Петровића „Поглед на ивалидност кроз историју“ (овај број часописа такође је изврсна допуна нашем темату). Истраживање приказа инвалидности у југословенској култури још чека на темељну студију.

Било како било, темат о необичним телима један је од првих у Србији који приказује академско проучавање инвалидитета. Нека врста увода у „disability studies“, изузетно занимљиву академску област, овај темат часописа Градац доноси филозофске, социолошке, културолошке и књижевно-теоријске приступе теми оштећеног/неспособног/необичног тела, у испитивању нових перспектива које такво тело, као различито у односу на претпостављену норму, доноси у културу нашег времена.

Negotin Gothic (5): Rajska prerast

 Evo nekih slikovitih momenata iz okoline i unutrašnjosti Rajske prerasti. Za neinicirane, prerast je geološka formacija koja se laički može uporediti s tunelom, naravno – prirodnim, ili kamenim mostom, ili kapijom, ili šupljom stenom (zavisno od veličine i oblika u konkretnom slučaju). 

Sve se ovo nalazi na stotinak metara udaljenosti od ALIEN-pećine opisane i oslikane u prethodnom nastavku ovog putopisa: dakle, i dalje smo u kanjonu reke Zamne, između Štubika i Plavne, relativno blizu Negotinu (baza iz koje smo krenuli tog jutra).

Na ulasku zatekosmo dve kravlje (?) lobanje – jednu nabijenu na kolac, a drugu u travi pored. Nije bilo jasno koja ih je sekta, tačno, i u kakvom ritualu, baš tu ostavila, ali su barem pružile priliku za meditaciju nad krhkom i kletom smrtnošću...

...ali i za malo neizbežne (samo)promocije knjige koja je odavno rasprodata.

Na stenama čudnog oblika zatekli smo i biće koje je izgledom i govorom tela neodoljivo podsećalo na Goluma.

Ova formacija se, nažalost, ne može u celosti obići pešice, jer je dobar deo njenog tla pod vodom: zbog toga neki fanatici ovde dolaze čamcima i kajacima. 

Mi smo – moj vodič, Siniša, i ja – kao pešaci overili onoliko koliko se to moglo bez gacanja u vodu koja na nekim mestima ima nezanemarljivu dubinu.

Pored očiglednih estetskih kvaliteta, ono što je boravak na ovom lokalitetu činilo posebno prijatnim jeste njegova prirodna izolovanost, atmosfera vanvremenog mira i tišine, izdvojenosti od sveta: iako, vazdušnom linijom, prve kuće nisu dalje od kilometra ili malo jače, to se nikako ne da naslutiti jednom kad se nađete u ovom kanjonu i njegovim prirodno izdvojenim lepotama.

Dan je bio vetrovit, sivo-oblačan, i ta "jesenja" koprena usred meseca maja potpomogla je stvaranje ugođaja gotske misterije.Da je sunce nemilice blještalo, kao prethodnog dana, ugođaj bi bio sasvim drugačiji i – za moju dušu i moje potrebe – mnogo prozaičniji.

U ovako savršeno režiranom danu, Rajska prerast je poslužila kao dobar uvod i priprema za još veći spektakl koji je usledio odmah zatim – naime, za posetu Vratnjanskim Kapijama. U pitanju su tri najveće prerasti u Evropi!

Slike, i nešto malo reči o tome – u idućem nastavku!

TAJANSTVENI PUTNIK

            Izašla je nova, vrlo zanimljivo-zvučeća antologija priča pisaca iz istočne, jugoistočne i južne Srbije – a u njoj i moja nova (naravno, horor) priča. Među uvrštenim piscima nalazi se nekoliko poznatih po fantastičnim i horor delima (saradnik ovog bloga, odnedavno i reditelj, Marijan Cvetanović; fantasy fan Miloš G. Petković; bestseler kafedžija Dejan Stojiljković...), a imajući u vidu široko postavljenu temu "tajanstvenog putnika", moguće je da će se u sadržaju naći i još poneka priča koja naginje najdražim nam žanrovima. Nevezano za takva određenja, ima tu dovoljno dokazanih solidnih pisaca (tu je čak i SPS-ov novi kadar, Magični Ćira!) pa valja očekivati pristojne količine vrednog i raznovrsnog štiva.

            Upravo sam preuzeo svoje autorske primerke, i mogu reći da knjiga izgleda vrlo lepo, ne samo spolja nego i unutra: dobar je font, štampa, dizajn... Svaki autor predstavljen je sa po jednom fotografijom koja ga prikazuje na nekom putovanju: ima ih raznih, od vrlo banalnih, prosečnih turističkih pa do nekih vickastih i nadahnutih (zavisi isključivo od samih autora koji su te fotke birali i slali zajedno sa pričama). Ja sam predstavljen slikom iz Vudu-Muzeja u Nju Orleansu, a ljubitelje putovanja upućujem na tag PUTOPIS ovde na blogu.

Evo opisa i sadržaja ove knjige:

            Izdavač: Niški Kulturni Centar

Edicija: ZLATNI JUG

Knjiga 2: TAJANSTVENI PUTNIK

Priredio: Zoran Pešić Sigma

Format 120 x 207 mm,  broširani povez, korice pun kolor na bindakotu 250 grama, mat plastifikacija, papir 90 gramski voluminozni, broj strana 312, tiraž 500.

U OVOJ KNJIZI PUTUJU:

Zoran Pešić Sigma

Tajanstveni putnik ...005

Tom Lah (Dragoslav Petrović)
U CARSTVU ŠUNDA ...008

Slaviša Nikolin Živković
KAPSULA ISKUŠENJA ...017

Ivan Potić
PUPČANA PRIČA ...023

Stevan Bošnjak
VOZ ZA PARADISO ...026

Marjan Todorović
PUTOVANJE 2010 ...030

Marijan Cvetanović
SAHRANA KISELOG KUVARA ...035

Dušan Mijajlović Adski
PUTOVANjE KROZ MAGLU ...040

Snežana Milojević
SUMPOROVITA VODA ...047

Igor Đorđević
PUTNIK KROZ JEDNOSTAVNOST ...056

Srećko Simić
NEPRIJATNO PUTOVANjE U ZRELOST ...062

Tihomir Nešić
PUTOVANjE S VODIČEM ...078

Goran D. Stojanović
POPODNE JEDNOG ERNESTA ...083

Stana Dinić Skočajić
SAMO PROLAZNICI IZ MINULOG SNA ...093

Nataša Panić
ZAGONETNI PUTNIK ...096

Branislav Janković
POVRATAK  GMITRA MILOŠEVIĆA ...104

Radosav Stojanović
ZUMBUL ...116

Damir Jocić
PUTOVANjE ...125

Predrag Stanković
PASJI DANI ...145

Miloš G. Petković
DAH LEDENE GROBNICE ...165

Danijela Vlahović
ČISTILIŠTE ...186

Velibor Petković
BEKSTVO IZ SRCA TAME ...197

Boris Starešina
BEŠE   JEDNOM TUZLA ...212

Zoran Ćirić
A SAMO SAM ŽELEO DA SE VRATIM U TVOJ IZBLEDELI ŽIVOT ...237

Stevan D. Jovanović
PLOD MAŠTE MOG PRIJATELjA ...243

Dejan Ognjanović
NESTALI ...249

Saša Stojanović
KRAJ SVETA ...265

Miloš S. Petković
MALINA ...272

Dejan Stojiljković
ČUVAR PRELAZA ...276

Koricu nacrtao: Marko Stojanović

Ilustracije uz ovaj blog post (c) Dejan Ognjanović, za In Vivo pictures Ltd.

Cena: 500 din. + ptt
Knjižarska cena: 800 din.

Knjigu možete naručiti od NKC-a, na tel. 018/ 536 200

Uskoro se 3-4 primerka mogu očekivati u beogradskoj knjižari Aleksandar Bjelić.

Promocije knjige u Beogradu i drugim palankama najavljene su za jesen – poštp preko leta ljudi, je li, putuju negde drugde a ne na knjiške promocije. 

            Što se tiče moje priče "Nestali", ona spada u tematski krug dela koja se šire oko mitologije začete u NAŽIVOM. Za razliku od, recimo, "Jame" (u Skrobonjinoj APOKALIPSI), "Nestali" se, kao i NAŽIVO, bavi indirektnim odjekom ratnih užasa – s tim što je ovde lokacija neimenovani srpski gradić na samoj granici s Bosnom. U njega dolaze isti oni "tajanstveni putnici" koje znate iz NAŽIVOG (i iz "Jame"), i rade nešto gadno u ruševinama stare tvrđave na vrhu brda koje gleda prema Bosni...

            Umesto in-your-face grozomornosti, mučenja, krvi i creva, "Nestali" je relativno suzdržana u tom smislu, barem za moje standarde. Moglo bi se reći da je više prožeta elegičnim, melanholičnim ugođajem kroz pokušaj oživljavanja atmosfere bliske, opipljive nenormalnosti i svakodnevnog ludila s početka 1990-ih.

            Evo, ekskluzivno za čitaoce bloga, kako priča počinje:

NESTALI

(c) Dejan Ognjanović

 

            Bio je rat. Neki ljudi su dolazili, drugi su odlazili. Neki su ginuli. Drugi su nestajali. Tako mu je to bilo. Normalne stvari u nenormalna vremena.

            Nije bilo čudno da u mesto dođu stranci; niko nije pitao ko su, sem šapatom. Niti je većinu čudilo da pojedinci nestanu; niko nije pitao gde su, sem šapatom. Kao za vreme velike nepogode, ljudi bi uvukli glavu među ramena i gledali svoja posla. Znali su da ko mnogo pita – pojede ga mrak. A mrak je bio svuda okolo.

            Sve ovo posebno je važilo za mesta blizu granice, poput našeg. U to vreme, granica je bila porozna i propuštala je sve i svašta, sa obe strane. Zapravo, sama ideja granice, bilo gde, u bilo čemu, postala je obesmišljena. Ništa nije bilo istinito, i sve je bilo dozvoljeno. Sledbenici Hasana Bin Sabaha, i njihovi šegrti, i horde aspiranata na njihova mesta i obećane privilegije, izmileli su ispod kamenja, iz podruma i jama u kojima su čamili i odakle su podmuklo rovarili dok nije kucnuo čas da pod dnevnim svetlom počnu da beru plodove svojih ambicija. Nije bilo granica – ni u čemu, pa ni u ljudskoj mašti.

            Vremena su bila, što se kaže: "za priču". I pričalo se svašta.

Pojavilo se krilato dete. Alan Čumak je lečio bioenergetskim fotografijama u TV Reviji. Vukodlaci su bili među nama. Vanzemaljci su davali ekskluzivne intervjue (anonimno). Srbi su se, kao narod najstariji, klanjali sumerskom Dagonu. Milja Vujanović je na državnoj televiziji razotkrivala znake Američkog Satane. U Sava Centru je održan telepatski prenos misli iz Novosibirska. Deda Miloje je proricao skorašnji kraj sveta. Vodio se parapsihološki rat.

Mi, oko granice, naslušali smo se mnogo toga; više priča, i luđih, od onih koje su doprle do vas, unutra, iza sedam brda, i još neverovatnijih od onih koje su se proizvodile u centrali. Slušali smo ih izgovorene šapatom, ili utišanim glasom, uz stalno osvrtanje. Zidovi su imali i oči i uši.

            U to vreme čuo sam priču koja mi je tada zvučala kao jedna od onih iz Trećeg oka i Zone sumraka. Danas, međutim, ne znam šta da mislim... Posle sveg ovog vremena, ne daje mi mira. Možda sam pogrešio. Možda sam se ogrešio...