PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE - Dino Batalja

„Makondo“, 2013

Tvrd povez, A4, 

214 strana, crno-belo sa mestimičnim kolorom

            Ako volite vrhunski horor i fantastiku, i ako biste ove godine morali (tj. mogli) da sebi kupite samo jedan strip album objavljen na srpskom, onda dileme nema – to bi trebalo da bude baš ovaj: PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE Dina Batalje (Dino Battaglia, 1923-1983).

Istina, ovo je vrlo "loša" godina za štednju na tom planu, jer do Sajma knjiga treba da izađu najmanje još 3-4 apsolutno must-have strip albuma sa mojim najsočnijim pečatom preporuke (na nekima sam i ja nešto malo radio, ali to nije glavni razlog za pohvalu i preporuku). Drugim rečima, ovo je ODLIČNA godina za ljubitelje stripa u Srbiji, jer će moći da u njedra prigrle neke spektakularno fenomenalne albume. Ali, o drugima – uskoro.

            Ono što ovo konkretno izdanje čini još izuzetnijim u odnosu na druge pretendente za titulu Naj-Horor Strip Album Godine jeste činjenica da autor ne dolazi sa anglosaksonskog jezičkog područja, i da stoga ne možete (vi koji baratate engleskim – a danas to valjda znači veliku većinu mlade i stripočitajuće populacije) tek tako otići na Bookdepository ili neko slično mesto i sebi naručiti isto to, na engleskom. Zapravo, italijanski (i svetski!) majstor Batalja je, kako izgleda, sudeći po mom pokušaju pretrage, jezivo odsutan na engleskom govornom području, barem što se tiče trenutne ponude na Amazonu i Bookdepository. Ovo srpsko izdanje (by Makondo, edicija Kerber) vam je ne samo jedina, nego zaista najbolja uopšte moguća opcija. Evo zašto!

            Pre svega, Batalja je ime poznato sladokuscima, ali nije ni slavno ni brendirano kao neka druga (američanska i engleska), pa će stoga mnogima ovde verovatno biti pravcato otkrovenje videti da nešto ovako genijalno postoji već decenijama. Nekolicina stripova iz ovog izbora (3-4 njih) objavljivana je u strip magazinima kod nas, tokom 1980-ih, ali velika većina sada se pojavljuje po prvi put, i to na visokokvalitetnom papiru koji jedini može da prenese sve finese i divote Bataljinog suptilnog crtačkog stila.

            Dakle, umesto da samo preuzme sa engleskog već postojeći album, Makondo je načinio dodatni napor i preveo sa italijanskog (vrlo kvalitetno, dodao bih) nešto uistinu raritetno, a visoko kvalitetno. Ja, kao laik za strane jezike koji nisu engleski (i nešto malo francuski) zaista posebno cenim kad neko ovde objavi nešto što niti je izvorno na engleskom, niti se može naći u engleskom prevodu.

            Zatim, ovi stripovi predstavljeni su na vrhunski način: celokupan tretman, od papira i štampe do grafičke obrade, dizajna, formata, tvrdoće korica, mirisa, osećaja dok ga držite u rukama... sve je tačno onako kako to ovaj sadržaj zaslužuje. Znači, napravljeno da traje i da se s uživanjem gustira decenijama.

            Na kraju, ali nikako najmanje važno, moram da posebno pohvalim Makondo zbog tendencije da svoja izdanja obavezno prate originalnim, specijalno naručenim, ekskluzivnim pogovorima od strane vrhunskih stručnjaka. Većina to ne radi: objave goli strip album ili grafičku novelu, a vi posle, ako vam se to svidelo, guglajte i istražujte ko šta kad kako zašto i čemu sve to. Makondo čini napor da svoje čitaoce ne samo zabavi nego i edukuje, da pruži nešto extra.

Takav je slučaj i ovde: na skoro 15 strana velikog formata vrhunski strip-stručnjak, Zoran Đukanović, ispisuje esej "Dino Batalja, majstor peščanih satova koji sipe" koji je uživanje čitati, ne samo zbog informacija i fakata, nego i zbog istančanih uvida, obilja citata i referenci i poređenja koji omogućavaju sagledavanje Bataljinog značaja iz što više uglova (uključujući tu i njegovo prisustvo u domaćim izdanjima, i uticaj na domaće autore). Ovaj esej je pravi šlag na ionako bogatu tortu i on savršeno zaokružuje ovih 214 strana sadržaja koji, ako znate šta valja, sebi morate priuštiti.

            Pomenuh li sadržaj? Eh, da: krajnje je vreme da se navede šta sve ima u ovom izdanju. Stripovi su podeljeni u tri celine, a osim naslova (koji su svi odreda adaptacije književnih dela, klasika fantastike i horora) naveden je i autor originalnog predloška, godina prvog objavljivanja stripa i stranice u ovom albumu, kako biste imali bolju ideju o dužini svakog od ovih bisera.

PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE - Dino Batalja

SADRŽAJ

KNJIGA 1: Nemački romantičari

str. 5: Olimpija (Ernest Teodor Amadeus Hofman), 1970.
str. 13: Napuštena kuća (Ernest Teodor Amadeus Hofman), 1970.
str. 24: Petar Šlemil (Adalbert fon Šamiso), 1983.
str. 45: Vojcek (Georg Bihner), 1974.

KNJIGA 2: Golem i druge povesti

str. 65: Pakost Đavolova (srednjovekovna hronika), 1969.
str. 69: Totentanz (Mrtvački ples), 1970.
str. 77: Golem, 1971.
str. 91: Pogodba, 1974.
str. 98: Neobični slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda (Robert Luis Stivenson), 1974.
str. 113: Posveta Lavkraftu, 1970.

KNJIGA 3: Priče Edgara Alana Poa

str. 127: Neobična pustolovina Hansa Pfala, 1981.
str. 140: Gospa Ligeja, 1969.
str. 148: Pad kuće Ašerovih, 1969.
str. 157: Hop-Frog (Skočižabac), 1971
str. 166: Maska crvene smrti, 1972.
str. 173: Kralj Kuga, 1968.
str. 181: Opklada (ili Nikad se ne kladite u glavu s Đavolom), 1972.
str. 190: Metoda doktora Katrana i profesora Perjea, 1973.

str. 201-214: Zoran Đukanović: "Dino Batalja, majstor peščanih satova koji sipe"

            Ne treba biti veliki ekspert za književnost fantastike i strave pa da vam je i letimičnim pogledom na ovaj sadržaj jasno da ćete retko gde još na jednom mestu, između jednih te istih korica, naći ovoliko klasičnih autora i dela: Po, Lavkraft, Hofman, Stivenson... Adaptacije, omaži, vrlo slobodne reimaginacije, kondenzacije... Jednostavno rečeno: jedan od najvećih majstora strip-crteža ikada obrađuje neke od najvećih majstora i dela književnosti strave. I sve to na jednom mestu! Ako stvarno postoji "Too much of a good thing", onda je to ovaj album, tj. ono što je u njemu: 200 strana strip-savršenstva, prvorazrednog artworka, čiste umetnosti grafičkog izraza.

            Bataljin minuciozni sitan vez... Detaljne šrafure... Sfumato i drugi slični efekti... Tanke a precizne linije... Sve to zajedno majstorski gradi atmosferu začudnog, bliskosti onostranog, nematerijalnog, senovitog, dvosmislenog... Vredi naglasiti da on verno i dostojanstveno prenosi duh klasičnih književnih dela, bez njihove vulgarizacije, što, avaj, prečesto biva čak i kod najvećih majstora (iz anglosaksonske sfere), npr. kod Korbena...

            PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE je naslov koji je do sada kod nas već bio povezivan sa nekim kapitalnim delima horora: baš ta fraza često se lepila za zbirke Poovih priča kod nas, a zatim je pod istim tim naslovom TV Beograd 1973. godine plasirala 4 TV filma mračne fantastike i strave, među njima i kultnu LEPTIRICU. To je, takođe, podnaslov časopisa OMAJA.

Očigledno, to je fraza koja služi kao zgodan sinonim onima koji žele da izbegnu prokazane, sumnjive, "inferiorne" termine kakvi su "horor", "strava i užas" itsl. No, pod ovim ili bilo kojim drugim nazivom, ostaje nesumnjiva činjenica da se ovde radi o vrhunskom strip izrazu nekih od ključnih klasika strave, u prvorazrednoj obradi i više nego dostojanstvenoj opremi, pa prema tome... dileme nema: ako volite stravu nešto staromodniju, klasičnu, gotsku, književnu, intelektualnu i duhovnu a ne (samo) visceralnu, ako volite atmosferu i sugestiju više od prosutih creva i perverzija, ako želite da provedete nebrojene časove diveći se i uživajući u izvanrednim crtežima ruševnih zgrada, kućerina i zamkova, gustih mračnih šuma, grobnica, prelepih i fatalnih žena, i ponekog kostura ili sablasti te čudovišta što se pretežno skrivaju u senkama... onda su ove PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE definitivno prava stvar za vas!

            Tiraž ovog kapitalnog dela je samo 500 primeraka (!!!), pa zato ne oklevajte i ne kenjkajte se previše, nego nabavljajte ovo dok ima – najbolje direktno od izdavača.

            Ako vam nisu bile dovoljne ni moje reči, ni sve ove slike okolo, na sajtu Makonda možete videti čitavu jednu epizodu, i to baš OMAŽ LAVKRAFTU.  

Da budem iskren, konkretni omaž nije baš vrhunski primer Bataljinih adaptacija: iako odlično crtan, kao i sve ostalo u albumu, ovaj strip svodi "Senku nad Insmutom" na povod za jednu ne naročito duhovitu pošalicu (koja, čak i kao takva, nema blage veze s Lavkraftom). Što još više čudi, ni arhitektura priobalnog mesta ni ikonografija nisu baš najprikladniji tom ambijentu, niti duhu Lavkrafta uopšte. No, dobro, barem su ljudi-ribe prikladno jezivi... Ako se s Lavkraftom tek polovično snašao, kod Poa se Batalja iskupio i dao jedan od najpribližnijih vizuelnih ekvivalenata Poove proze, i to ne samo stravične, nego i groteskne i crnohumorističke.

Isto to važi i za nemačke romantičare i gotičare: iako Lavkraft nije bio naivan kada je tvrdio da latinske rase nemaju ni približno takav osećaj za mrak, jezu i stravu kao što ga imaju nordijske rase, može se reći da je Italijan Batalja uspeo, ako ne da stvori ex nihilo (kao originalne storije) a ono barem da adaptira, i adaptacijama pronikne u duh germanskog misticizma i stravičnosti ispoljenih u nekim klasičnim pričama, romanima i dramama.

Ne držite me baš za reč, ali koliko sam mogao da vidim, Bataljini hororični stripovi u inostranstvu nikada nisu svi objavljeni na jednom mestu, u jednom albumu, nego GOLEM ovde, E. A. Po onde, itsl. Ako je tako, onda poseban aplauz za to što Makondo nije išao opcijom cepkanja na, recimo, tri albuma od po 60-ak stranica, nego je SVE ovo lepo smestio u jedno mega-monolitno izdanje.

Ovaj album je poslastica za prave sladokusce i stoga nema dileme: Gulov Pečat Preporuke je najmanje što mogu da mu dam.

UNDER THE BED (2013)

*(*)        

2-

            Filmmejkerima ovog mega-jeftinog filmića, koji se ceo dešava u 2-3 sobička jedne obične kuće, srce je na pravom mestu, ali njihov pokušaj vaskrsenja duha hororčića iz 1980-ih, sa klincima kojima odrasli ne veruju, sa čudovištima iz ormara i ispod kreveta itsl. suviše je napadno cheesy, i ne bi svojim usiljenostima ubedio čak ni decu mlađu od 12 godina a kamoli konjine poput starijeg od braće, koji bi definitivno trebalo da je prerastao strah od čudovišta ispod kreveta! 

Kakve se sve izveštačene stvari ovde dešavaju (otac zaključava svoje sinove u sobu tokom noći! ne da im da izlaze iz sobe dok oni tvrde da ih nešto tu napada! šalje ih, protiv njihove volje, da prenoće kod komšijske dece, koja ih očigledno ne podnose! itd) samo kako bi napadno glup zaplet mogao da se uopšte odigra! 

Uz to, nema tu dovoljno duše, duha i hemije između klinaca, pa ova tvorevina pada i na ljudskom faktoru, a to je bar nešto na šta se moglo računati u klasicima B-horora iz 1980-ih. Što je jednako bolno – pada i na kreaturama i na efektima maske koji su ovde od "trepni i propusti" sorte, što se ne bi desilo ni najjeftinijim filmićima klinačkog monster podžanra pre 20-ak godina, kao što su npr. THE GATE, ili KAMERONOV KLOZET (Cameron's Closet), u kojima se eksploatišu (znatno efektnije!) slični infantilni strahovi od čudovišta ispod kreveta, iz ormara, iza prozora i sl.

Nije jasno zašto se reditelj odlučio na tako stidljivo brzanje s kreaturama, jer ni dizajn ni izvedba nisu toliko loši da bi morali, kao ovde, da se zamućuju prebrzom montažom, odnosno skrivaju u mračnim senkama ili ispred strateški blještavih svetala. Valjda je bio u zabludi "less is more", jadan ubeđen da pravi film koji će nekoga zapravo uplašiti, pa će sakrivanjem ovog čudovišta da "apeluje na imaginaciju gledalaca" ili tako neko sranje!

Pomenuti THE GATE, recimo, u vreme kad je izašao (druga polovina '80-ih) bio mi je srednje-tupav, jer je tadašnja ponuda bila daleko jača od ovoga što se danas izdaje za horore, ali u poređenju s ovim ovde jeftinim čudom ISPOD KREVETA, ta KAPIJA mi se ukazuje kao paragon istinskog filmmejkinga, prave strave i bogatih očnih bombona! Hell, baš bih ga i mogao reprizirati posle tolikih decenija...

Kad već očito nisu imali budžet da bilo šta vizuelno zabavno urade sa tim kreaturama, onda i ne čudi što nam ovde uvaljuju jednu od najjadnijih, najsirotinjskijih inscenacija Podzemlja u istoriji B-filma: podrum sa par čaršava u koje je neko uperio šarena svetla! OK, nije svako Reimi pa da od šupe i podruma, od štapa i kanapa napravi filmčugetinu za sva vremena, ali ovo je baš-baš siromašno i jadno u skoro svakom smislu.

THE AGGRESSION SCALE, prethodni film ovog reditelja, bio je barem zabavna i dinamična skoro-splatter verzija HOME ALONE, i ima moju umerenu preporuku. UNDER THE BED, međutim, pokazuje stagnaciju i koračanje unazad, i kao takav ne zaslužuje vreme bilo koga sem najočajnijih i najzadrtijih nostalgičara za 1980-tim i uopšte neprobirljive i infantilne publike koja veruje u babaroge.

Upozorenje: UNDER THE BED sadrži dva najružnija derišta koja su ikada svojim degenskim njuškama unakazila prizornost nekog horora (srećom, kao sporedne likove - igraju komšijsku žgepčad):

 

 

Pa zato, imajte to na umu i, što reče Volter Vajt: "Tread ligthly!" Jer, pazite se: ovi apljosani mongoloidi, kao pobegli iz TROLL 2, jedina su strašna stvar vezana za ovaj "hororčić" i jedina stvar koja vam, posle njega, može opsedati košmare!

Zlokobna klanica, točak za mučenje i stari most (Velika Plana, Smederevska Palanka)

 Nedavno sam na blogu plasirao slikoviti Serbian Goth izveštaj, "Močvare i stara groblja", koji je sročio i uslikao Mladen Milosavljević. Kome je to promaklo, neka overi kliktanjem na naslov gore.

Sada je kucnuo čas za drugi deo njegovog izveštaja sa nekih slikovitih, starostavnih, ruševnih, zlokobnih, mračnom istorijom nabijenih "gotskih" lokacija iz Velike Plane i Smederevske Palanke. 

Naročito obratite pažnju na priču o starom mostu, jer ova bizarnost, nažalost, slika je i prilika toga kako se Srbi odnose prema svojoj (prebogatoj) prošlosti – što samo, po ko zna koji put, priziva retoričko pitanje: da li narod koji ovako tretira svoju prošlost uopšte zaslužuje da ima budućnost?

Uz zahvalnost na svemu ovome, i u nadi da će poslati još ovakvog materijala – reč sada prepuštam Mladenu!

---Ali pre toga, još jednom podsećanje: klikni na fotke da ih vidiš veće i detaljnije! 

I još jednom poziv svim čitaocima da pošalju slične slikovite izveštaje sa hororičnih lokacija iz Srbije!

Na fotografijama od 1-6. vidi se stara Klefiš–Šojsova klanica, po nekim izvorima građena početkom 20. veka. Iako se nalazi u samom centru Velike Plane i ostavlja ubedljivo najjači utisak na svakoga ko tuda prolazi, nikome od lokalnih vlasti nije palo ni na kraj pameti da pokuša da renovira zgradu. 

Sama zgrada je zaštićena zakonom kao kulturno dobro mada se to, po načinu na koji se ophode prema njoj, ne primećuje, budući da je u očajnom stanju. Postoje priče da se ispod klanice nalaze ogromni hodnici koji vode i 100-nak metara oko same zgrade. 

Pre nekoliko godina, nakon što se odronio deo asfalta, nedaleko od nje ukazao se deo podzemnog tunela. Međutim, kako je ovde briga o starinama poslednja rupa na svirali, i ova je pokrpljena i nastavilo se dalje.  

Ilustrativan primer nemara prema materijalnom (a i nematerijalnom) kulturnom nasleđu, predstavlja i podatak da se na teritoriji opštine Smederevska Palanka u ataru sela Pridvorice, prema pisanim istorijskim izvorima i putipisima (između ostalih, Nekudim je 1433. godine opisao izaslanik francuskog kralja Filipa, vitez Bertrandon de la Brokijer), nalazio stari grad Nekudim koji je kratko, u vreme zidanja Smederevske tvrđave, bio administrativna prestonica Srbije. Međutim, ni dan danas, nije utvrđeno na kom tačno mestu se ovaj grad nalazio. 

        Fotografije 7, 8 i 9. predstavljaju deo Velike Plane u naselju ''Bukovička ćuprija'' poznatom kao ''Točak''. Na ovom mestu se, u prvoj polovini 19. veka, nalazio ogroman drveni točak na kome je Knez Miloš Obrenović ubijao svoje neistomišljenike.  

Postoje i opisi, doduše u formi legende, kako je izgledalo pogubljenje. Prestupnika bi vezali za drveni točak i tu ga ostavili da umre od gladi i žeđi. Nakon nekog vremena pošto bi se telo potpuno raspalo, dozvoljavali su rodbini da, eventualno, pokupi kosti i sahrani ih. Ovu praksu su, na ovom istom mestu, primenjivali i Turci. 

Postoje i brojne ''strašne priče'' o sablastima viđenim na ovom mestu, a lokalno stanovništvo veruje da je ukleto, zbog čestih nesreća koje se tu događaju. Samo mesto je obeleženo jednim spomenikom, sa jedva vidljivim natpisom, i to je to. 

          Fotografije od 10–18. predstavljaju stari kameni most u Smederevskoj Palanci. Sam most je izgrađen za vreme Požarevačkog mira i gradili su ga Austrijanci.  

E sad, da se ni ova starina ne bi slučajno izdvajala iz konteksta pomenute nebrige, nekom geniju je palo na pamet da most prebetonira i prelije asfaltom. 

 

  

Ko ne zna, budući da se jedina oznaka koja govori o periodu izgradnje mosta nalazi zarasla u korov i kiselo drvo, mogao bi mirne duše da prođe preko mosta, ni ne sluteći koliko je star. 

Smem da potpišem da ni polovina Palančana, nema predstavu kada je most građen. Uostalom, Palanka je uvek bila sinonim za provinciju. 

Postoje priče da su Turci, nakon završetka Požarevačkog mira, vršili javne egzekucije sečenjem glava neposlušnom stanovništvu i bacanjima sa mosta. Kameni lukovi nosači, ispod mosta, gotovo su potpuno zatrpani zemljom i đubretom.

*  *  *