Ghoul & FILAŽ 7/8/9 u Beogradu!

            U petak je trostruki praznik! Kupoholičari slave "Crni petak" (kad im mega-marketi nude mega-akcije), jugonostalgičari slave Dan Pokojne Republike (u spomen na bratstvo-jedinstveno zasedanje u Jajcu) a filmofiličari slave – promociju najnovijeg (poslednjeg?) broja filmskog časopisa FILAŽ (trobroj jesen-zima-proleće-leto... 2012-2013)!

  

PROMOCIJA NAJNOVIJEG TROBROJA FILMSKOG ČASOPISA FILAŽ 7/8/9

Petak 29.11.

u 19:00 h

Dom kulture Studentski grad (Mala sala)

Učestvuju članovi redakcije: Dejan Dabić, Srđan Savić i Dejan Ognjanović.

"Filaž" je jedan od retkih filmskih časopisa koji izlazi u kontinuitetu u našoj zemlji. Pokrenula ga je grupa niških filmskih kritičara: Dejan Dabić, osnivač, Srđan Savić, glavni i odgovorni urednik i Dejan Ognjanović, zamenik glavnog i odgovornog urednika. Izdavač časopisa je Niški kulturni centar. U najnovijem trobroju časopis, između ostalog, donosi: temat "Glumci u filmskim časopisima (u regionu)" i tekstove o rediteljima Dejvidu Kronenbergu, Rubenu Mamulijenu, Mikiju Stamenkoviću, intervjue sa Milčom Mančevskim, Ivom Boaseom, Belom Tarom i Alehandrom Hodorovskim.

            Kompletan sadržaj ovog broja imate već naveden u najavi OVDE, a sad vam preostaje jedino da se i naživo pojavite na naznačenoj lokaciji u navedeno vreme, da poslušate i propitate redakciju, pa čak i da nabavite svoj primerak časopisa (jer nisam siguran ima li ga u prodaji bilo gde u Beogradu). PS: Na fotkama vidite članove redakcije na promociji jednog ranijeg broja, u Kragujevcu.

PRIČA O STANOVNICIMA ZIDA (2013)

režija: Andrej Boka

(17')

            E, ovo je već profesionalno napravljen, pametno zamišljen i opravdano nagrađivan kratki film – letos je na Grosmanu (Slovenija) dobio Hudog mačka, u Varaždinu (Hrvatska) je na Treš festivalu dobio Zlatnu motorku,  a sad je u Beogradu zaradio i Koskara za najbolji film Festivala Srpskog Filma Fantastike (+ za vizuelne efekte). Te nagrade mogu da potpišem i dodam filmu još i jedan Ghoul's Seal of Approval. 

            Premisa je toliko bizarna da nisam mogao ni da zamislim na šta film liči – govori o ratu između vrata i prozora na kućama jedne ulice! – ali rezultat je nadrealni eye-candy koga se ne bi postideo jedan Teri Gilijam ili Žan Pjer Žene, jer to je baš ta ista vrcava, neobuzdana, ekscentrična imaginacija materijalizovana dinamično, vickasto, zabavno, duhovito, s nesumnjivim talentom od koga još veće stvari tek treba očekivati.

            U nekim opisima i najavama predstavljaju ga kao parabolu o građanskim ratovima u ex-Yu. Hm, iskreno, nije mi tokom gledanja palo na um nešto tako skučeno – mada, ako baš želite, možete ga i tako gledati. Za mene je ovo mnogo univerzalnija (nažalost!) priča, a njenu vrednost ne bih svodio na dnevnu politiku i recentnu simboliku ili angažman. Ovo je pre svega mega-šarmantan i zadivljujuće realizovan film koji ne liči ni na šta što ste gledali.

            Uostalom, ovu bombonicu možete pogledati u celosti onlajn, pa procenite sami:          

            A kad sam već kod Andreja Boke, ovo je dobra prilika da vas podsetim šta sam pre nekoliko godina napisao o njegovom znatno dužem filmu, kojega sada takođe možete videti na Jutjubu.

33. DAN (Andrej Boka, 2008, 60 min) je sasvim respektabilan produkt. Pobožna majka pokušava da koriguje prkosnu kćer i da drži pod kontrolom sina idiota. U priči je bio i tata, ali on je umro, a četrdeset dana od njegove smrti još nije prošlo. Debitantski dugometražni film Andreja Boke sniman je u Subotici i u njenoj okolini. Gluma je, za ovaj nivo produkcije i za ovu vrstu projekta, prilično dobra i ubedljiva/upečatljiva, humor je dobro tajmiran, ritam je bolji od mnogih profi produkcija, nema smaranja, sve je to na mestu i ispunjava svoj osnovni cilj: da zasmeje publiku svojim bizarnostima. Nasmejao me je i zabavio sve do prilično antiklimaktičnog, zbrzanog kraja koji je trebalo efektnije osmisliti.

PALI ANĐEO (2013)

režija: Marko Marinković 

(96’)

Srbija - Kruševac - 1944.

Visoki SS oficir isleđuje devojčicu opsednutu Palim Anđelom.

Srbija - Kruševačko pozorište - 2013.

Grupa mladih umetnika ostaje zaključana u zgradi cele noći. Bez publike i glumaca, pozornica je mračna, hladna, sablasna... Tu, u mraku, tražiće se a već odavno su izgubljeni, vrištaće a glasovi će im se gubiti u tišini. Poslednjim bljeskom iz očiju, poslednjim krikom iz duše uvideće Palog Anđela. On je taj koji je izmislio igru, diktirao pravila i odredio onog koji će preživeti.

Što se tiče ovog FFF-a, prikazanog na ovogodišnjem FSFF-u, on je ok za taj nivo produkcije – odnosno, za kućnu radinost, kao malo ambiciozniji home movie (zezala se grupica drugara na jednoj lokaciji i usput se snimala...). Ima tu ponešto efektnih scena strave, pre svega zahvaljujući lokaciji (podrum i sl), ali film je predug, zaneli su se sa tim jurcanjem s kamerom po hodnicima i stepeništima, što posle nekog vremena trčanja gore-dole, tamo-vamo postane zamorno i monotono (naročito u spoju s amaterskom glumom i dijalozima). 

U hororu je TAJMING glavna stvar: moraš vrlo promišljeno da odmeriš šta, kako, KOLIKO pokazati... U tom smislu je prethodni film ovog reditelja, koji se dešavao u jednoj vikendici na selu, bio nešto bolji – i zbog svedenijeg zapleta, i zbog manje likova. Ovde ih ima previše, nisu baš svi akteri jednako talentovani, pa je gluma ponegde slabija i zbog više škripi "drama" – a naročito kulminacija, kada se rasplete na naci-sotonijada. 

Ideja da se iskoristi stvarno mesto (Kruševačko pozorište) i njegova hororična predistorija je u načelu ok, ali konkretno to povezivanje sa demonima i nacistima nije baš ubedljivo izvedeno. Naivno je, previše, u dramaturškom smislu (u trenutku dok Hitler orgija Evropom, "pali anđeo" se zamlaćuje s jednom devojčicom u fucking KRUŠEVCU!), a pipavo je i idejno tako koristiti vrlo konkretan zločin i njegove žrtve zarad jedne ipak trivijalne zabave. Šta je sledeće: "horor" o đacima streljanim u Kragujevcu koji ustaju kao zombiji i napadaju omladinu koja se ljubaka u Šumaricama? Istina, ako je to neko opravdanje, s ovim problemom ne umeju da se izbore ni mnogo veći igrači – pisao sam već ovde o dobrim-zlim pionirima kod Pavla Zelića, u romanu PEŠČANA HRONIKA, gde imamo sličnu situaciju (spoj stvarnih naci-zločina i lokacija sa fiktivnim horor storijama)...

Takođe, ovde nije ubedljivo rešen glavni problem – izolacija glavnih junaka na mestu koje se nalazi USRED GRADA, samo jednim STAKLENIM vratima odvojeno od glavne ulice... Trebalo je biti hrabriji i originalniji u tome i pogledati kako su isti problem, npr. rešili DEMONI L. Bave: ne u smislu da se to isto rešenje iskopira, nego da posluži za razmišljanje...

            Za pohvalu su i entuzijazam i trud i posvećenost žanru: nadam se da će Marko Marinković uspeti u svom naumu da upiše režiju na FDU, pa da se profesionalnije posveti filmu – mada, odmah neka se spremi na nerazumevanje i neznanje svojih budućih profesora po pitanju žanra koji ga najviše zanima. Ipak, stručna škola mu neće škoditi kako bi prevazišao bar neke od boljki ovog filma i naučio da zadovolji i nagradi strpljenje onih gledalaca koji mu nisu ni rodbina ni drugari.

KING KONG (2005)

**(*)

3-

KING KONG me je ostavio prilično neuzbuđenim.

Voleo bih da to mogu da otpišem samo zbog katastrofalnog zvuka na projekciji u Domu Sindikalaca – na koju sam bio osuđen jer su svi termiti u TUCKU tog dana bili rasprodati, a meni su ostali dani boravka u Bg bili bukirani drugim dešavanjima... Iz istog razloga nisam napustio projekciju, kako sam se premišljao – malo u nadi da će idioti ubrzo dovesti u red taj jebeni crknuti zvučnik (nisu!), malo zato što je bilo ili tada i tu, ili ko zna kad. U svakoj normalnoj zemlji oni bi sami prekinuli projekciju i uredno vratili ljudima pare: ovde su samo od-zenovali ta tri sata u nadi da niko neće da ima muda i ode do nekog od odgovornih i udavi ga za primer ostalima. A tako i beše.

Enivej!

Prvih sat vremena obiluje nepotrebnim scenama, ili nepotrebnim razvlačenjem onih koje JESU potrebne; drugih sat vremena odlikuje se apsolutnim overkilom efekata, scenografije, outrageous situacija i bubbahotep akcije (because we can-can!); najzad, treći deo je okrnjen neodstatkom pravog DRAMSKOG pay-offa i preteranim oslanjanjem na deja vu rasturanje usred velegrada (lepše i bolje ima u 6 puta jeftinijem HELLBOY-u, npr.) i na sub-spilbergovske konvencije, uz poseban overkil neumerenosti u ama baš svemu (tj. svaka bitna scena traje bar duplo duže nego što treba). Jaxon nikad nije bio suptilan reditelj, ali je u svojim filmovima zaključno sa (nepravedno potcenjenim i kod publike polu-propalim) FRIGHTENERS to uspevao da preobrati u svoj kvalitet. U LOTR trilogiji, i sada u Kongu, pokušaji DRAME, razvijanja likova ili neznamkakvog subtexta, prosto ne funkcionišu, ili su u najboljem – half-assed. 

Jaxon ovde postaje žrtvom 'King-of-the-World' sindroma: ubija ga odsustvo kontrole, ubija ga carte blanche koju je dobio posle LOTR fenomena, ubija ga neodmerena samouverenost koja je, uostalom, na sličan način i iz istih razloga, ubila i Šlajmalana (koji, za razliku od Jaxona, ni pre ni posle ŠESTOG ČULA, svog jedinog dobrog filma, nije pokazao da je imao bitnijeg potencijala da bude Neko & Nešto). 

SVE u filmu je veće, jače, bučnije i brojnije nego što ima ikakvog smisla da bude: i kola na ulicama NY-a, i zid na ostrvu, i lobanje (sa skroz nepotrebnim kvazi-horor zumovima i svajpovima) i prenabudženi domoroci, i sva ona čuda & čudovišta na ostrvu koja se vade iz šešira, po potrebi (uključujući i imbecilni deus ex machina sa giga-slepim miševima) itd. itd. Pukim dizanjem na kub svega u filmu ne postiže se efekat OSMOG SVETSKOG ČUDA već samo nekontrolisanog nabacivanja od strane zanesenog Jaxona, razmaženog deteta razularenog u mega-prodavnici igračaka. Poseban promašaj je trapavo, sirovo i perverzno potenciranje "romanse" između lepotice i zveri, koja je u originalnoj (nedostižnoj) verziji bila suptilno skicirana, a ovde se eksplicira do zoofilnih razmera - toliko da to postaje mučno i neprijatno!

Ipak, treba pohvaliti neke stvari iako za većinu njih nije direktno 'kriv' režiser, već njegov tim: dakle, sam King Kong je fenomenalno odrađen, u svakom kadru, kao i većina ostalih CGI scena, ako ne računamo stampedo bronto-ili kojih li već-saurusa. Posebna lepotica je džinovski crv, čisti Lavkraft, baš kao i one dža-bube (stonoga + ljuskar) koje spopadaju Naomi. Akanje sa tri T-Rexa po džunglama, ponorima i lijanama nije bez svojih draži baš zbog svog odsustva svake mere, jer refren u celom filmu je: because we can-can!

 

Da sumiram: Jaxon u kreativnom smislu postaje novi Šlajmalan, iako bi hteo da bude novi Spilberg ili novi Kameron (istina, brojne paralele mogle bi se povući sa TITANIKOM, tvorevinom koje se duboko gnušam), a što se tiče publike – ko preživi prvih sat vremena, nešto solidne jednokratne vašarske zabave može se imati u naredna dva. Da, znam da postoje neki koji se oduševljavaju smor-fest fantazi serijalom zvanim HOBIT: MJUZIKL + ŠMAUGOVANJE HOBITA + HOBIT NA KUB, ali to rastezanje knjižice od jedva 200 strana u višečasovnu gnjavažu niti sam gledo niti planiram da na to traćim vreme koje pametnije mogu potrošiti na italo-treš hororčiće iz 1970-ih, recimo!

MARTI MISTERIJA – ponovo među nama!

 Veseli četvrtak je izdao prvu knjigu svoje redux serije stripa Marti Misterija, od prve epizode pa nadalje, u novom pakovanju, sa novim materijalima (uključujući i jedan moj esej) – pa je ovo pravi čas da kažem par reči o značaju ovog stripa za mene, a i šire.

Marti Misterija je imao veliku važnost za mene kada se pojavio ovde, negde 1983. ili 1984. Bio sam tada školarac, četvrti razred osnovne, i moj jedini dotadašnji susret sa hororom u stripu bile su poneke epizode Zagora i Kita Telera. U to vreme još ni čuveni HORROR nije bio počeo da izlazi, a inostrani stripovi, na engleskom, bili su misaona imenica i potpuna nepoznanica u mračnom dobu pre interneta, pa još u fucking Niškoj Banji, gde je pojam stripa počinjao i ZAVRŠAVAO sa Lunovim Magnus Stripom i Zlatnom Serijom. 

            Marti Misterija je bio prvi veći korak ka uozbiljavanju mog interesovanja za fantastiku i horor – prvi koji je mračnu i mističnu tematiku koja me je do tada interesovala stavio u jedan širi kulturni i civilizacijski kontekst, odnosno koji je te teme povezao sa stvarnim svetom: sa manje znanim stranicama istorije, arheologije, astronomije, (paleo)biologije, mitologije, mistike, okultizma, folklora itd. Ukratko, bio je to STRIP koji me zainteresovao da čitam neke KNJIGE, i na tome sam mu večito zahvalan. Mislim da bi na sličan način mogao da deluje i na današnje čitaoce. 

            Sredinom 1980-ih u tadašnjoj SFRJ ionako je započinjao BUM tematike "natprirodnih pojava" u izdavaštvu, donekle potaknut velikom popularnošću TV serije MISTERIJE SVETA ARTURA KLARKA (i knjigom koja je išla uz nju), a odnekle zadahnut prvim znacima raspadanja te Jugoslavije, što se ogledalo i u sve većoj pomami za čudotvorcima, alternativnim istorijama, prekopavanjima i preispitivanjima raznih grobnica i spomenika, sve većim prodorom alternativnih ideologija i misaonih sistema (kabala, joga, Sai Baba, Don Huanova mistika, masoni, ezoterija, OTO, okultizam...) i sekti koje su počele da podrivaju našu samoupravnu socijalističku zajednicu...

            Ukratko, čitao sam požudno Martija Misteriju, gutao Klarkovu seriju istovremeno fasciniran i naježen njenim sugestivnim misterijama, a kad su krenule Tajne i Arka, pazario sam i to (i još ih čuvam!), kao i brdo knjiga na teme u rasponu od NLO-a i iščezlih civilizacija pa do spiritizma i okultizma (pri čemu su me potonji, s mojim postepenim zamračivanjem i definitivnim okretanjem ka hororu, sve više i intenzivnije zanimali od onih "dobroćudnih").

            Na više načina je Marti uticao na mene. Pre svega, golicajući mi maštu izobiljem misterija, od kojih su mi neke bile nove, a o pojedinima sam već tada znao više nego što je u stripovima bilo nagovešteno.

            Zatim, kroz ideju biblioteke. Marti je od mene stvorio bibliofila: kod njega sam prvog video tako veliku PRIVATNU biblioteku, odnosno ceo stan pretvoren u skladište knjiga, i poželeo da jednog dana i ja imam tako nešto – naravno, sa sadržajima prilagođenim MOM ukusu. Takođe, kod njega sam prvi put susreo ideju sakupljanja i čuvanja knjiga radi reference, a ne nužno za čitanje od korica do korica. On, naime, u jednoj od ranijih epizoda kaže da nije pročitao, niti namerava da pročita sve te stotine i hiljade knjiga koje drži u stanu – ali kupuje svaku koja je na temu ili od autora vrednih pažnje, tako da mu JEDNOM, ko zna kad i zbog čega, može zatrebati i biti od koristi.

            Najzad, možda i najkrupnije i najpresudnije: upravo Marti Misterija mi je po prvi put otkrio čudesni zlokobno-fascinantni svet Hauarda F. Lavkrafta – baš tu sam, na stranicama epizode KUĆA NA GRANICI SVETA (tj. Užas u Providensu), bio nepovratno zaražen tom mitologijom, postao opsednut ovim piscem i njegovim svetom, tim više frustriran što u to vreme nijedna jedina njegova priča nije bila dostupna na srpskom (a knjige na engleskom, barem meni, nisu tad nikako bile dostupne – zapravo, sve i da jesu, moje tadašnje vladanje engleskim nije bilo dovoljno za Lavkraftov barokni i zahtevan stil).

            U ovoj prvoj MM knjizi Veselog četvrtka naći ćete moj esej S ONE STRANE STRAVE u kome se opširnije i detaljnije bavim značajem ovog stripa uopšte, a naročito iz ugla horora (bez obzira što MM nije pretežno horor strip, naravno). Pri tom poseban akcenat stavljam upravo na ovu izvanrednu lavkraftovsku epizodu i objašnjavam zbog čega je smatram jednom od najboljih adaptacija Lavkrafta u stripu – IKADA. Takođe, otkrivam kako je baš ova epizoda uticala na mene kao pisca, a pre svega na moj roman NAŽIVO. Zato, da se ne ponavljam ovde, pročitajte to u ovom spektakularnom Necronomicon-sized izdanju.

            (Napomena: sve ilustracije i skenovi iz epizode Užas u Providensu koje koristim ovde, na blogu, potiču iz starog, Dnevnikovog izdanja! Ostale fotke potiču sa Darkwood foruma i sa FB stranice Veselog četvrtka )

Prva knjiga "Marti Misterija" ima 740 strana (!!!) i sadrži:

- dve neobavljene priče (Kastelijevi junaci-prototipi za Martija Misteriju)
- 6 prvih celovitih priča
- tekstualne rubrike "Misterijine misterije" vezane za ove priče
-i esej Dejana Ognjanovića "S one strane strave".

Konkretno, unutar ovih korica naći ćete sledeće epizode:
Ljudi u crnom;

Osveta Boga Ra;

Operacija Arka;

Prokleto pleme;

Užas u Providensu;

Zločin iz praistorije.

 

            Urednik Dušan Mladenović zaista je obavio IZUZETAN posao s ovim izdanjem, i da se ja pitam, sve i da ništa drugo do sada nije uradio u Veselom četvrtku, ovime je zaslužio da mu se dodeli NACIONALNA PENZIJA, i to jedna srpska a jedna italijanska!

            Zašto je ovo izdanje MUST HAVE prvog reda, pa time logično okićeno i Ghoulovim pečatom preporuke?

            1) Radi se o odličnom stripu u svojim najblistavijim trenucima, pametnom, zabavnom i čitljivom i dan-danas, tri decenije od izlaska. To je retko uspeo spoj avanture, misterije, mistike, humora, tihe jeze, mestimične strave i intelektualnih podsticaja koji prevazilaze golu eskapističku zabavu (mada to savršeno funkcioniše i kao "samo" to)!

            2) Nostalgija. Blast from the past. Za nas, matorce koji smo to čitali još ONIH DANA. A i današnjoj mlađariji moglo bi da bude simpatično, na primer, kad vidi kako su početkom 1980-ih izgledali tada-moderni kompjuteri i flopi-diskovi, a kako su, pak, crtači zamišljali pradrevne kompjutere (veličine sobe ili kuće)!

            3) Ako su vam se ubuđali, požuteli i raspali primerci ovog stripa u "Dnevnikovom" izdanju (kao moji, recimo), ovo je daleko najpovoljniji i najbolji način da ih imate ponovo, u mnogo boljoj štampi, na boljem papiru, u boljem prevodu, i u INTEGRALNIM verzijama (jer "Dnevnik" je seckao i izbacivao stranice iz nekih epizoda, uglavnom iz političkih razloga...). Takođe, više ne morate da se smarate kretenskim stripom ĐIL kojega je "Dnevnik" trpao zajedno s Martijem u prvih 15-ak brojeva, iako ta budalaština o nekakvom "modernom kauboju" nije imala ni najblaže tematske, poetičke ili stilske veze sa MM-om!

            4) Kao što rekoh, pored čak ŠEST čitavih, kompletnih epizoda, ovde imate i dve nikad do sada kod nas objavljivane epizode u kojima je Kasteli ispipavao teren i sopstvene stvaralačke mišiće, dok nije napokon uobličio Martija kakvog znamo i volimo.

            5) Dizajn ovoga je predivan: u unutrašnjosti ispred svake epizode imate njenu KOLOR koricu, na masnom papiru, kao i razne druge ilustracije vezane za Kastelijeve stripove, za Martija, i za njegove misterije.
            6) Marti Misterija je, za izučavaoce stripa na ovim prostorima, neophodna karika koja nedostaje između populizma jednog Zagora (i kompanije) i autorskog, ekscentričnog Dilana Doga. I mada je to idejno nešto konvencionalniji strip (baš kao i njegov pomalo dosadnjikavi "junak": imućni, ugledni pisac i TV zvezda), i mada su crtači ovog serijala, u globalu, bili slabiji nego kod Dilana, Marti je ipak visoko uzbudljiv, podsticajan i zabavan strip, tačno na granici između "omladinske" i "adult" strip-literature. I ma koliko se feminista u meni grčio pred inicijalnim prikazom Dijane, Martijeve verenice (sklone napadima ljubomore, razbijanja vaza i sl. histeričnim izlivima), u načelu je ovo ipak prilično moderan strip koji je sasvim solidno "ostario" (tj. nisu vam neophodne TRASH naočari, kao za čitanje Zagora danas)...

            7) Kao i obično, VČ uvek daje više: povrh svih izvornih i dodatnih materijala, tu je i specijalno naručeni tekst stručnjaka (ovde: dr Ghoul) da poduči i zabavi, kao što se to čini i u DILAN DOG knjigama, a i u nekim drugim izdanjima (npr. TEX).

            8) Cena je više nego razumna i čak povoljna kad se uzme u obzir šta dobijate za oko 1.500 din (ako se učlanite u Klub Čitalaca) – dakle, 740 strana kvalitetno i s ljubavlju odrađenog posla, ŠEST punih epizoda, dodaci, kolorne stranice, itd itd itd. Probajte da za te pare negde kupite prvih 6 (sad već požutelih) "Dnevnik" izdanja. Ili, još bolje, proverite pošto su nedavna hrvatska redux izdanja MM-a (hint: kod njih JEDNA epizoda košta skoro kao celo ovo izdanje), i shvatićete da je ovo što je VČ objavio zaista važan i hvale vredan poduhvat – itekako vredan vaše pažnje i novčanika i BIBLIOTEKA!

            Da, ovo zvuči kao EPP, ali samo zato što iskreno mislim svako slovo ovde napisano, i što me beskrajno raduje ovo izdanje, kao i počast da budem deo njega kroz svoj skromni prilog. Koliko vidim na strip-forumima, ovo izdanje je pobudilo veliko interesovanje ne samo u Srbiji nego u celom regionu, pa stoga, ako planirate da ovime častite sebe, učinite to što pre, dok tiraž nije planuo!