LEPTIRICA i drugi Kadijevićevi horori na TV

             Evo nekoliko vesti vezanih za neke od najboljih horora ikada snimljenih na srpskom jeziku. Imam jednu lošu (ekskluzivnu) i tri dobre.

            1) Umrla je Mirjana Nikolić, proslavljena junakinja (vampirica) iz LEPTIRICE.

Umrla je još prošle godine ali to nijedan medij nije zabeležio. Meni je to nedavno saopštio Đorđe Kadijević, koji je tu vest takođe saznao sa velikim zakašnjenjem. Šteta – i sramota. Iako se radi o jednoj od ikoničkih pojava domaćeg filma, zahvaljujući upravo LEPTIRICI, Mirjana Nikolić je otišla tiho, nezapaženo... pravo u legendu.

            2) U petak 17. januara preporučujem da u 13.05h pustite II program RTS-a. Zašto? Evo zašto!

26.10.2013. prikazana je u Beogradu remasterovana verzija LEPTIRICE u Velikoj sali Dečjeg kulturnog centra pred oko 100 posetilaca. Ovakvim javnim prikazivanjem obeležen je Svetski dan audio/vizuelne baštine.  

Publici u sali predstavljeni su glumci Tomislav Kuruzović i Tanasije Uzunović, a reditelj Đorđe Kadijević govorio je o razlici između filmova "strave i užasa" ili "horor" filma i filmova tajanstva i mašte. Na kraju, reditelj je preporučio gledaocima u sali da film posmatraju sa "pozicije suštinskog, elementarnog paralelizma unutarnjeg, metafizičkog sveta koji nosimo u sebi i  fizičkog, ordinarnog u kojem se krećemo i u kojem telesno egzistiramo."

Snimak ovog javnog razgovora sa Kadijevićem i glumcima iz filma LEPTIRICA biće emitovan u Trezoru u petak 17.01.

3) U narednoj nedelji, odnosno od ponedeljka 20.01. do petka 24.01. svakog dana oko 13h Trezor će prikazati pet ostvarenja Đorđa Kadijevića koja pripadaju žanru fantastike ili su mu donekle bliska, i to: "Leptirica", "Zakletva", "Čudo", "Devičanska svirka" i "Štićenik".

Neke od ovih filmova sigurno znate, ali obratite pažnju na sledeće: kao prvo, ovog puta će biti prikazana LEPTIRICA kakvu još niste videli: doterana, remasterovana slika kakvu sigurno nemate na svojim youtubovima i divxima! Kao drugo, filmovi ČUDO i ZAKLETVA se retko prikazuju na TV, možda su vam do sada promakli, pa je ovo sjajna prilika da taj propust nadoknadite, jer odlični su, naročito ČUDO, koje je Kadijević u razgovoru sa mnom istakao kao njemu najdraži od svih filmova koje je napravio.

            4) Najzad, posle velikog tehničkog peha (smrt hard diska od pre 4 godine) koji mi je pojeo više od pola materijala za knjigu KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, najzad sam se usudio da ovog velikog reditelja zamolim da to što je izgubljeno nadoknadimo novim razgovorima. On je rado pristao, pa se može očekivati da će i ova prajsles knjiga napokon biti završena u narednim mesecima (ovog puta sa jačim merama predostrožnosti i višestrukim backupom)...

Mi plačemo iza tamnih naočara: ONLINE

             Na ovom blogu već je pisano o dokumentarnom filmu o niškoj rok-pop-rep itd. muzičkoj sceni Mi plačemo iza tamnih naočara. Njega je pre godinu i po završio i premijerno prikazao Marijan Cvetanović, jedan od povremenih svedoka-saradnika ovog bloga, inače ko-reditelj filma. Više detalja o tom projektu u formi najave imate OVDE. A ako vam je promakao moj surovi rivju, evo i njega, OVDE.

            E, sada ceo celcati uncut film možete pogledati onlajn, i to sa engleskim prevodom (titlom). Titlove sam preveo upravo ja, pa se možete, između ostalog, zabavljati tražeći mi greške (good luck!) ili zamerke na neizbežna skraćivanja i preformulacije raspričanih talking headova.

            Evo filma, gledajte, uživajte – i plačite! Za kućne uslove tamne naočare vam ne trebaju.

WITCHING AND BITCHING (LAS BRUJAS DE ZUGARRAMURDI, 2013)

**(*)

2+

             

Pljačkaš maskiran u Isusa koji u akciju vodi i svog 10-godišnjeg sina!

Selo nastanjeno vešticama (999 gadnih milfova i samo jedna jedina preseksi – igra je glumica prikladnog prezimena: Karolina BANG)!

Veštice koje jurcaju po zidovima i šetkaju po plafonima!

Santiago Segura i Karlos Arećes obojica igraju žene (tj. veštice)!

Ruka koja iz rupe u čučavcu vata nesrećne nuždioce za dupe!

Džinovska mega-sisata i giga-guzata Magna Terza Mater!

Besramno rampantna mizoginija!

I sve to u režiji Aleksa dela Iglesije, čuvenog po nedostižnom remek-delu EL DIA DELLA BESTIA i po autogramu koji mi je potpisao i nacrtao pre 10 godina, u vreme dok je za njega još bilo nade…

            Pa WITCHING AND BITCHING onda nikako ne može da ne valja, zar ne? O, može, itekakao!

            Istina, znatno je to gledljivije od prethodnog njegovog, savršeno bedastog AS LUCK WOULD HAVE IT (2012) ali u poređenju čak i sa poludupasto-jedvazadovoljavajućim BALADA TRISTE DE TROMPETA aka THE LAST CIRCUS (2010) ove veštice se ukazuju kao samo jedna zaboravljiva, generička repertoarska žvaka za mozak (za one bez mozga i/ili koji žvaću žvake).

            Premisa je tu. Lokacije su tu. Pare su tu. Glumci su tu, orni i voljni! Ne vredi! Scenario je sranje, bujica prvoloptaških, usiljenih, jezivo neduhovitih fazona – što je tim čudnije jer ovde se Iglesiji posle kraće pauze vraća njegov nekadašnji scenarista, odgovoran za najveće uspehe, Horhe Gerivagaragrečrevečerija (ili tako već nekako). 

Ne vredi. Sustigle godine, ishlapjele muze, okoštao mozak, odrveneo duh… pa zato, uprkos bogatim potencijalima, ovo sve podseća na silovanje suve drenovine zarad jedva par kapljica nečeg nalik duhu, dosetki, ili bar fazonu za titranje mišića oko usana u polusažaljivom smešku.  

Pogledajte samo to nesnosno šmirantsko derle koje svaku svoju repliku izgovar kao da je one-liner (a nije)! Ili dvojicu napadno nesmešnih pajkana koji se ceo film raspravljaju kao dve tetke! Ili najusiljeniju "romansu" u svekolikoj istoriji "samo na filmu" zaljubljivanja! Ili... SVE OSTALO!

            Ne zamerite mi na odsustvu kritike kao takve, ali ovo je najgora vrsta filma za prikaz: ni tamo ni ovamo, tačno na sredini između očaja i remek-dela, nit' smrdi nit' miriše: sušti mediokritetizam – bljutavost za izbaciti iz usta, nevredna ni da se secira ni analizira, jer svodi se na konfekcijsku proizvodnju podešenu za najširu rulju. 

Stoga mi je apsurdno da se uopšte unosim u njegovu u teoriji prezabavnu a na delu samo jadnu, latinomačističku mizoginiju svedenu na populističko namigivanje ("sve su one veštice i rospije, krvopije!").

Ili možda očekujete da razglabam o tretmanu motiva veštice u španskom horor filmu (npr. SM exploatacije Isusa Franka i Hasinta Moline), s posebnim osvrtom na realni španski legat u toj tradiciji, uključujući čuvenu Špansku Inkviziciju (TM). 

Da je film bar malo ozbiljniji, možda bih se zgražavao nad činjenicom da ovaj grad gde se ovo sve dešava (Zugaramurdi) zaista postoji i da je u 17. veku zaista bio poprište "antiveštičarskog" genocida od strane zlikovačke Katoličke crkve, pa je tim neukusnije i sada, posle toliko vekova, pišati po grobovima tu mučenih i spaljenih nesrećnica zarad malo plitkoumne parabole o muško-ženskim odnosima.

A šta velite da se osvrnem na predugački video-spot "veštičjeg sabata" praćen neadekvatnom, bezveznjački mlitavom, nimalo deliričnom niti orgijastičkom muzikom?

Svakako bi trebalo da na kockice razlažem taj moronski prerazvučeni kraj koji nije ni idejno ni dramaturški raspleten kako valja, nego je prosto pometen pod šareni tepih izvezen od mnogo galame, jurcanja, vrištanja, specijalnih efekata i treskanja u glavu, dok finalna scena ostavlja iritirajuće otvorenim glavnu premisu (o ionako kretenski zamišljenom stvaranju androgina koji će, kao, iznutra da doaka falocentrizmu). I šta uopšte reći o moronskom pančlajnu koji definitivno dokazuje da film čak i ne zna o čemu je, odnosno da su naklapanja pojedinih dokonih kritičara o nekakvoj paraboli o muško-ženskim odnosima puka fantazmagorija i projekcija plitkoumnih piskarala.

            Da se razumemo: nije to negledljivo. Nije dosadno kao prethodni dela Iglesijin film, ali mu je upotrebna vrednost za iole probirljivog gledaoca svedena na materijal za uspavljivanje, u dubinama noći ili jutra, kad vam je mozak preumoran za gledanje nečeg stvarno valjanog i stoga zahtevnog, a san vam još nije baš sasvim pao na oči. Toliko.

            PS: Kao i u slučaju TRUBE, tako je i ovde najavna špica najbolji deo filma! I to ne samo zbog odličnih srednjevekovnih gravira veštica, nego i zbog vickastog ubacivanja nekoliko modernih babaroga među njih. Moram priznati da sam se jedino tu prvi i poslednji put nasmejao u celom filmu – kada sam u tom kontekstu, na špici, među Gojinim crtežima i prikazima Vilendorfske Venere, video njuške Angele Merkel i prekasno upokojene Margaret Tačer.  

Hej, a gde je Madlen Olbrajt? Čuvate je za nastavak? Sumnjam da će ga biti... 

CONJURING (2013)

**(*)

3-

            U okviru akcije "Reprize viđenijih horora iz prošle godine", a u cilju pravljenja definitivne godišnje liste, pogledao sam ovaj film još jednom kako ga ne bih eventualno oštetio u krajnjem sumiranju, odnosno da bih proverio svoj inicijalni MEH utisak. Uprkos činjenici da se CONJURING nalazi u vrhu većine žanrovskih lista "Najbolje iz 2013." – a stavljaju ga čak i neki na nežanrovske, odnosno opšte liste, kao navodno najboljeg predstavnika horora – moram reći da ja ovim PRIZIVANJEM ostajem neimpresioniran. Evo zašto.

            CONJURING je samo jedan prosečno smućkan bućkuriš žanrovskih klišea, neznatno oživljen nešto vitalnijom režijom i obiljem skoči-šokova, galame, buke i vrištanja ubačenih tu u funkciji surogata prave strave – i prave priče. Sve je tu: i UŽAS AMITVILA, i POLTERGAJST, i ISTERIVAČ ĐAVOLA, pa i raniji rad ovog istog reditelja (James Wan) – jednako plitki INSIDIOUS.

            Dakle: familija sa čak pet ženske dece (pričaj mi o prokletstvu!) kupi ogromnu kućerinu u šumi – i kao i obično u ovoj vrsti filmova, nejasno je šta će oni u toj zabiti bez ikakvog ljudskog komšiluka u blizini, i odakle im lova za ovoliku kućeretinu (deluju prilično neimućni!)... Ali nema veze, ovakva vrsta filma zahteva ogromne sobe, tavane, podrume, stepeništa i sl. pa je nebitno da li njeni junaci mogu da si takvo što zapravo priušte!

            Onda, u kući počnu "čudna dešavanja" – varijacije na deža vi, ali barem dinamičnije i bez smaranja. Naravno, kuče prvo nanjuši da tu nisu čista posla, ali umesto da se pola filma smaramo sa "Zašto Džeki neće da uniđe?" (kao u nekim inferiornim gnjavažama, tipa AMITVIL 4 i tako to) – kuče ovde skvikne već prve noći! Volem tu narativnu ekonomiju: ako mi već serviraš opšte mesto, bar mi ga nemoj razvlačiti sat vremena; sredi džukelu odma', da ostane vremena za horor scene sa ljudskim bićima!

            Zatim sledi obilje jeftinih fazona, varijacija na evergrin: đeca u opasnosti! Sve goli infantilizam: jao, neko mi pipka nožice dok spavkam! Jao, ko je prdn'o u sobi? Jao, neko me blago vuče za stopala. Jao, neko mi je ispod kreveta! Neko/nešto je u ormaru, a to nije moj ujka Donkaster! No, dobro, ima razloga što je sve to evergrin: stari trikovi uvek pale kad se iole dobro izvedu, a ovde nisu loše osmišljeni i režirani.

            Infantilizmi se nastavljaju sa igrom "ćorave aplauz babe" (prvi put vidim ovu varijaciju ovde)! Kao, deca tek što su ušla u jebenu kuću, još ne znaju pošteno ni gde je kupatilo a gde špajz, gde je čija soba, a već će (na ivici ogromnog stepeništa) da sebi vezuju oči i uzajamno se traže – zahtevajući tri pljeska rukama kao navođenje. Zavisno od toga koliko nekritički konzumirate infantilnosti, bićete ili prestravljeni do samoupišavanja ili ćete ghoulutati očima u sceni kada, naravno, u igru uskoči i duh iz ormara, pa pljesne ručicama i sebi privuče mamu...

            Baš su šašavi ti duhovi! Smrde, pljeskaju, ubijaju nedužne kučiće, razbijaju porodične slike, pipkaju decu na spavanju, imitiraju dunje na vrhu ormara... OK, neki od duhova su deca, pa je to šegačenje, kao, zbog toga razumljivo. Detinja posla: to bi samo da se igra, čak i kad je mrtvo. Ali neki i nisu deca. Neki imaju ozbiljnije, pokvarene namere. Problem je samo što se ne zna koji su koji, koji kad delaju i uopšte kako su organizovali svoje smene.

            Ali, onda kad zle namere počnu da se ozbiljnije manifestuju, tj. kao nešto jače od grobnog prdeža i golicanja tabana, prestaje podnošljiviji, solidniji deo filma, a počinje njegova kretenskija, druga polovina. Dolaze "Isterivači duhova" koji istovremeno frilensuju i kao "Isterivači đavola", i kao "Istraživači natprirodnih pojava" i kao "Detektivi nemogućeg"... i sa sobom vode svoje asistente, i nose specijalne mambo-džambo mašine koje rade PING! 

Pritom se – tipično za ovu vrstu filmova – nigde i ne pomenu uslovi saradnje: odnosno, da li, i koliko ovi "detektivi" naplaćuju svoje usluge? Jesu li oni nekakvi altruisti koji, eto, šetkaju po USA i nude svoje dubiozne usluge lakovernima i maloumnima za dž, ili uzimaju neku paricu od toga? Od čega leba jedu? Da li naplaćuju karte na Univerzitetu...? Ili imaju stalnu kolumnu u "Nešnel Enkvajereru" ili tako nekom američkom "Trećem oku"?

Ne znam, nije ovo pos'o od par sati, nego podrazumeva da danima i danima izbivaju od kuće – kuće, btw, u kojoj u jednoj sobi čuvaju zaključane ali ipak nedovoljno dobro čuvane "uspomene" iz ranijih avantura: uklete lutkice, uklete češljeve, ukleta ogledala, proklete klovnove, uklete dildoe, proklete knjige i sveske, uklete lenjire i šestare, proklete tričarije i đinđuve sa garažnih rasprodaja... A sve to nadohvat ruku svoje ćerčice, koju ovim vajnim roditeljima čuva baka ("nana") dok se ovi vucaraju tamo-vamo i "istražuju natprirodne pojave"!

Ovo pitanje možda ne bi bilo bitno u nekom drugom filmu, ali insistiram na njemu ovde zato što KONDŽURING počinje zlogukim natpisom "zasnovano na istinitim događajima" (aha!) – i ne samo događajima, nego su ovi likovi, ovaj bračni par paranormalnih istraživača i isterivača, stvarni ljudi, štaviše: poznati u tim zonosumračnim krugovima, muvali se po ukletim kućama, pisali i prodavali knjige o tome itsl. pa me zato zanima jesu li u stvarnosti bili nekakvi altruisti koji su svoj lični život žrtvovali zarad nepoznatih lica – nekakvi moderni Šejnovi, koji dođu u neku situaciju, reše problem i odjašu ka horizontu zadovoljni sa jednim "Jao, hvala vam mnogo što ste iz moje žene isterali drevnu demonsku silu; da li ste za jednu kaficu?" "Neka, hvala, žurimo; drugi put" (kako ih ovaj film prikazuje) ili su na kraju ispostavili račun za svoje dnevnice i dnevnice nekoliko pomoćnika + za iznajmljivanje skupocenih andrmolj-sprava za 'vatanje duhova... Naime, ima indicija da su ti stvarni likovi bili "kontroverzni" – da ne kažem baš hohštapleri – pa mi se tim više bljuje što ih ovaj filmček anđelizuje!

            U ovom bračnom paru "isterivača" ženica je medijumka a muž – ne znam tačno šta; predavač? On svakako vodi glavnu reč na javnim nastupima u kojima pedluju svoju veronauku – pardon, paranauku na američkim univerzitetima (blago njima, oni nemaju Bolonju, može im se da vrše promidžbu kojekakvih šarlatana). Njih dvoje je "Bog spojio iz nekog određenog razloga" ("God brought us together for a reason!"). Aha. Čim čujem da mi prizivaju "boga" u istom dahu u kojem kenjaju te njuejdžovske "spiritualističke" budalaštine – govna mi se prijedu!

            Da se razumemo: "Boga" mogu da progutam kad se promoviše dosledno i smisleno (unutar zadate dogme), dakle skroz naskroz konsekventno, kao u Bletijevom ISTERIVAČU ĐAVOLA. Ali kad vidim da mi se u istom dahu (duhu?) naturaju i Bog i Đavo i Dobro i Zlo i Duhovi i Demoni i Seanse i Egzorcizmi, stvarno me obuzmu koprolagnijski nagoni. Pogle'jte samo ovaj završni natpis. Kako se ne izbljuvati na ovo?

 

            Jel se ovde neko pravi blesav po pitanju toga šta Biblija kaže o onima koji se bave vradžbinama, prizivaju duhove, gataju, bakću se sa "magijskim" predmetima...? Sve je ovde smućkano bez glave i repa, bez mozga. Šta je uopšte uzrok svih ovih dešavanja – jedan duh, više duhova, demon ili demoni? Ili Đavo, lično? Isprva film sugeriše da su na delu poltergajsti (koji nemaju individualnost i nikad se ne ukazuju telesno – za razliku od ovih ovde čudesa bez mesa)! Onda, kad im vidimo (BUU!) iskežene face, i ručice što pljeskaju, i kad duh-čistačice počne da zapomaže – shvatimo da su to ipak duhovi.  

Ali ne: naš "istraživač" insistira i nekoliko puta ponavlja da je uzročnik – "demonic" (a on je ipak nekakav stručnjak! Njega priznaje čak i Katolička crkva, a oni nemaju veze sa šarlatanima i imbecilnim srednjovekovnim sujeverjima, zar ne? Ako su mu ustašoljubivi pedofili dali svoj Pečat Odobrenja, ko smo mi da sumnjamo?)! Ranije u filmu on govori o bićima "koja nikada nisu u telu hodila zemljom". Dobro, a šta je onda sa majkom čedomorkom i njenim sablasnim nakotom koji spopada ovu kuću? Ako je tu ženu, za života, opseo neki DEMONIK, zašto se sad ta tetka, as herself, javlja ovde – a šta će, pak, tu njena duh-dečica? Kakva je ovo papazjanija gde zlikovci (mrtvi) i žrtve (mrtve) zajednički opsedaju istu kuću? I šta sad ta tetka 'oće?

A šta 'oće demonik? Telo? Šta će mu? Kol'ko vidim u filmu, sasvim lepo se snalazi i bez njega, vršlja i levo i desno. Za Đavola bar znamo zašto opseda ljude, gledali smo u Fridkinovom masterpisu – ali šta sad 'oće ovaj neki bezimeni demonski entitet? On ne govori iz opsednute, ne huli i ne bljuje i ne vređa i ne iskušava okolinu – samo se krevelji i izvodi besne gliste! Čini se da mu je jedini cilj da opsednutu majku natera da pobije dve svoje ćere (ne znam zašto samo dve – od pet ukupno)!

I zašto uopšte na kraju izvode EGZORCIZAM po katoličkom propisu, sa čatenjem iz Biblije, ako u pitanju NIJE (hrišćanski) Đavo? Istina, ta rupa postoji i kod Bletija: zašto bi se daleko drevniji (i moćniji) sumersko-akadski Pazuzu uopšte osvrtao na nekakvu navodnu "Moć Hristovu", što bi ga ona na bilo šta kompelovala? Ako ništa drugo, u klasiku barem obred obavljaju, kako jedino i treba i može – opunomoćeni, uniformisani (katolički, of kors) popovi. A ovde, šta imamo? Duha koji nije duh nego je demon a možda je i đavo (ali svakako nije the ĐAVO) a njega iz tela opsednute izbacuje lik koji uopšte nije svešteno lice.

Što je još gore, ovi prvo idu kod popa da ovaj zatraži dopust od nadbiskupa, a ovaj od Vatikana, pa tu imamo malo abre-ubre, oću-neću, daće Vatikan, nedaće Vatikan, samo da bi na kraju našem neosveštanom i nezaređenom i nepomazanom dosadilo da čeka na Pečat, pa zato kaže: "E, dokurca! Dok vatikanski nadbiskup postigne da skloni dečačića sa svog krila dovoljno dugo da mi potpiše dozvolu za egzorcizam, ova ludača ovde će da pobije svoju decu, a onda... ko zna šta! Prema tome, jebeš Vatikan, jebeš dozvole: ja ću sam samcit da urlam stihove iz Biblije, i to na američkom-latinskom, pa da vidimo ko će duže da izdrži!"

Pančlajn u ovoj anything goes horor baladi: na kraju duha-demona-đavola-kurcopalca istera na skroz neortodoksni način: posle grdnog urlanja na latinskom koje odsluša, entitet reši da napusti telo (?) zbog malo prozaičnog ubeđivanja na faking engleskom! Dakle, nije "The power of CHRIST compels you!" nego banalno: "The power of FAMILY compels you!" 

Naglašavam: medijumka je ta koja ubedi (!), ne demona, nego duh žene-majke-čedomorke, pa izgleda da smo na kraju ipak imali DUHA kao vinovnika, a ne demona. ILI ŠTAGOD! Totalni haos, totalna svinjarija! Biće jasnije u nastavku! Tad ćemo, možda, doznati kakve veze sa svim ovim ima ona Čakijeva nevesta (ukleta lutka iz prologa itd).

Ali dobro: to što meni smetaju ovakve budalaštine ne znači da će 90% gledalaca ovog filma uopšte da ih primeti, ili da će im smetati. Oni će biti zavedeni bukom i besom, munjama i gromovima, dranjem i vikanjem i vrištanjem, iskeženim facama, spektakl-efektima (uuu, vidi, žena pokrivena čaršavom lebdi do plafona sasve stolicom za koju je vezana!) i to je okej, na nekom nivou. Jer, jedno se mora priznati: ovaj američki kinez, Wan, povremeno ume da napravi okej horor scenu. 

Ako želite horor koji će da vas naježi pa čak i uplaši (mestimično, onda kad nije suviše glup ili cheesy), ovaj CONJURING može da prođe. Većina ljudi ionako na horor gleda kao na kretenski žanr u kome vam je mozak samo smetnja, pa ga isključuju po automatizmu, nevezano da li gledaju THE SHINING by Kubrick ili THE SHINING by Garris & King Burgers, Inc. Što se mene tiče, ovo je jedna tupavo skarabudžena pričica sumnjive dramaturgije a još sumnjivije idejnosti, odnosno samo još jedan osrednji, plitki horor-rolerkoster za ljubitelje vašara i tako te zaboravljive, nebitne razonode. Kao što ja to uvek ponekad kažem: kad nema kiše, dobar je i grad.