Intervju: Roberto Rekioni, novi urednik DILANA DOGA

Znatna kraća verzija ovog intervjua objavljena je u dnevnom listu POLITIKA za 12. maj 2014. Evo integralne verzije tog razgovora koja, zbog prostornih ograničenja, nije mogla u celosti da bude objavljena u POLITICI.

Dilan Dog: povratak korenima

Roberto Rekioni

intervju

(c) Dejan Ognjanović

(c) fotografije Aleksandar Nešić - Kreša

Roberto Rekioni je novi glavni i odgovorni urednik Dilan Doga, jednog od najčitanijih stripova u Italiji, ali i u Srbiji (gde ga izdaje "Veseli četvrtak"). Tokom gostovanja na nedavno završenom festivalu stripa u Nišu, "NiFest", razgovarali smo sa Rekionijem o razlozima popularnosti fenomena Dilan Doga koji traje već više od četvrt veka, kao i o krupnim promenama u serijalu koje je on inicirao kako bi, posle kraće stagnacije, ovom stripu povratio staru slavu, kao i o sličnostima između Italije i Srbije zbog kojih se ovaj strip, kao svojevremeno Alan Ford, naročito uspešno primio baš na našim prostorima.

- Svi znaju da je Dilan Dog veoma popularan strip u Italiji, ali – da li se radi o masovnom uspehu ili "kultnom" uspehu, kako u pogledu tiraža tako i kritičarske recepcije?

-- U oba smisla Dilan beleži masovan uspeh. Trenutno se u Italiji redovni mesečni broj prodaje u tiražu od 200.000 primeraka. Nije najčitaniji strip u Italiji, tu titulu nosi Teks, ali zaista dobro prolazi.

- Kad smo već kod toga, kako prolaze Teks, ili recimo, Zagor, u pogledu tiraža?

-- Teks se prodaje u tiražu od 300.000 a Zagor oko 40.000. Zagor više nije tako jak kao nekada.

- Zagor se prodaje u tiražu pet puta manjem od Dilana?

-- Da! Sada je Zagor u okvirima "kulta". Ali nije masovno čitan kao Dilan. Dilan je svojevremeno, kada se pojavio, u poznim 1980-im i početkom 1990-ih, bio društveni fenomen. Bio je to junak koji je presreo i na neki način nagovestio duh tog vremena. Veoma je neobično raditi na takvom liku zato što veoma veliki broj ljudi Dilana doživljava kao deo svog života i zbog toga svaku odluku vezanu za taj lik i njegove avanture doživljavaju lično. Ako poželim da nešto kod njega promenim, veoma se bojim da ne izazovem njihov gnev.

- Kako Dilan prolazi u drugim evropskim zemljama?

-- Taj strip se trenutno objavljuje u Nemačkoj, Francuskoj i još nekim zemljama, i ide dobro, ali ne mogu reći da tamo ima isti nivo popularnosti kao u Srbiji. Ovde su italijanski stripovi oduvek bili popularni. Mislim da je vaš narod veoma prijateljski nastrojen prema Italiji.

- Zbog čega mislite da je to tako? Da li možda imamo sličan mentalitet, ili je nešto drugo u pitanju?

-- Mislim da se Srbija i Italija u velikoj meri poklapaju u pogledu tipa humora, način života je vrlo sličan. Ovde viđam lica i ulice veoma slične onima u Italiji. Ima, naravno, i razlika, ali... čudno je. Zbog tih dodirnih tačaka čini mi se kao da je deo italijanske kulture prisutan ovde.

- A kako objašnjavate to što je Dilan postao toliko popularan u Italiji baš u vreme kada je italijanski horor film počeo da posustaje i nestaje sa scene?

-- Mislim da Dilan nije toliko povezan sa horor talasom 1980-ih. Mislim da je taj strip više povezan sa klimom bunta protiv duha hedonizma, reganizma, itsl. Dilanov tvorac, Ticijano Sklavi, mrzi taj duh reganizma i sve što je on proizveo u kulturi, mrzi japije i tu vrstu "uspeha" u životu. Dilan je anticipirao "Generaciju X" kako ju je definisao Daglas Kopland, i obraćao se mladim ljudima iz 1990-ih, sa novim senzibilitetom. On je prvi počeo sa političkom korektnošću.

- Ali, nije li to strip koji se po mnogo čemu suprotstavlja tzv. političkoj korektnosti?

-- Da, ali sam Dilanov lik je takav: on je vegetarijanac, on živi povučeno i skromno, on je antipod hedonizmu osamdesetih i u tom smislu je anticipirao ono što je bilo dobro u devedesetim. To sam nedavno napisao u jednom uvodniku za Dilana Doga: ubrzo posle ovog stripa pojavili su se Nirvana i "Generacija X" i mnogi mladi ljudi su odrastali uz njih, a sve njih je anticipirao Sklavi sa hororom i svojom postmodernom vizijom. To je, po meni, bilo ključno za njegov uspeh.

- Čitaoci su, svakako, najnestrpljiviji da saznaju nešto više o promenama u serijalu koje se će desiti sada kada ste vi preuzeli kormilo kao njegov glavni urednik. U čemu se one tačno sastoje?

-- Rad na Dilanu za mene sada se svodi na povratak korenima, idemo nazad na osnovu tog stripa, na Sklavijev stil i pristup. Dilan je poslednjih godina bio pretvoren u običnog detektiva koji ide okolo i istražuje, ali više kao posmatrač. Meni se to nije dopalo. Dilan treba da bude u centru pažnje, on je nepokretni pokretač čitave priče, i to onaj koji treba da uznemirava. Ako bih ga, recimo, uporedio s Teksom, za kojega takođe povremeno pišem scenarije, moglo bi se reći da je Teks vrsta lika koji nema nikakve sumnje, on već zna šta je šta, zna odgovore na sva pitanja. Dilan je drugačiji: Dilan ne nudi krajnje odgovore, već samo postavlja pitanja. Znači, Teks daje odgovore, Dilan nudi samo pitanja. Pored toga, Dilan živi u Londonu današnjice, u Londonu koji svako može da vidi danas. To je dinamičan grad, etnički vrlo raznolik, a u Dilanu Dogu do sada na primer nisu toliko bile prisutne kineske i indijske zajednice. Ona vrsta splatera koja je postojala u starim epizodama Dilana danas više nije vrsta horora koja će čitaoca šokirati. U novoj seriji imaćemo, dakle, i priče koje navode na razmišljanje, ali i one jednostavnije i brutalnije.

- Ako vas dobro razumem, nove epizode neće sadržati toliko mnogo prolivanja krvi, nego će biti strašne više u psihološkom smislu?

-- Biće u oba smisla. Stiven King je svojevremeno kazao: "Ako ne mogu da vas naježim, ja ću barem da vas zgrozim." Moj cilj nije samo da nekoga uplašim, nego i da ga uznemirim.

- Kao u epizodi "Mater Morbi", koja je bila neka vrsta prekretnice i u Dilan Dog serijalu, ali i u vašoj karijeri?

-- Tako je, "Mater Morbi" jeste ukorenjena u stvarnosti, ali to je pre svega priča o mojoj krvi. Ona nije samo o Dilanu, jer Dilan je ponekad "kemp", pomalo i luckast, ili je čist splater, nije baš svaka epizoda ozbiljna, odnosno naročito ambiciozna. Ponekad uspevaju i bleskaste priče, kao što je npr. "Ružičasti zečevi ubijaju", koju ja veoma volim, ona je OK, ali u Dilanu ima mesta i za teške i ozbiljne priče kao što je "Sećanja nevidljivog čoveka" i za one kao što je "Ružičasti zečevi ubijaju".

- Filmovi su oduvek bili velika inspiracija za Dilana, još od Sklavijevih dana, kada su neke epizode predstavljale veoma originalne re-imaginacije poznatih filmskih dela, ne nužno horor žanra, kao npr. "Posle ponoći" prema istoimenom Skorsezeovom filmu. Da li će se u novim epizodama videti odraz današnjeg horor filma, sa trendovima koji su sada popularni?

-- Ja sam veliki posvećenik filma. Horor danas nije baš u svojim najsjajnijim trenucima – ali nije ni u najgorim. Recimo, prilično su mi se dopali filmovi Džejmsa Vana, Podmuklo (Insidious) i Prizivanje zla (Conjuring). To je zabavna vrsta horora, kao vožnja u luna-parku, nije to nešto naročito duboko, ali jeste interesantno. Takođe mi se svideo novozelandski film Voljeni (The Loved Ones). Po meni je to jedan od najboljih horora u poslednjih deset godina iz slešer podžanra. Vidim, takođe, mnogo dobrih stvari u nekim TV serijama zasnovanim na hororu.

- Koje, na primer?

-- Recimo, Hanibal. Naročito druga sezona Hanibala, to je za mene jedna od najboljih horor serija ikada snimljenih: zaista je uznemirujuća i ima odličnog negativca, Hanibala Lektora (Mads Mikelsen)...

- Kad već govorimo o negativcu, možete li nam dati neki nagoveštaj o novom velikom Dilanovom neprijatelju čija je pojava najavljena u novoj seriji?

-- Uopšteno gledano, postoje dve glavne vrste negativaca. Neki su obična čudovišta, poput zveri, dok su neki veoma inteligentni. Ovde je u pitanju veoma inteligentan zlikovac: on na izvestan način oslikava današnjicu i ono kako ja doživljavam zlo današnjice. Zlo koje se javlja u Dilanu Dogu je moj odgovor na zlo koje vidim u svetu. Recimo, tzv. "krvavi dijamanti". Evo, na primer, smartfoun je "krvavi dijamant" jer ga u nehumanim uslovima, za mizernu naknadu, prave deca u kineskim gradićima. Po meni, "sveti" Stiv Džobs je zao čovek.

- Da li to znači da će ovaj zlikovac biti u potpunosti ljudskog porekla, ili ima i nečeg natprirodnog oko njega?

-- To je teško definisati. On jeste čovek, ali radi stvari koje su prilično nehumane.

- Da li će u novoj seriji, pod vašim uredništvom, biti nekih promena u pogledu strukture epizoda i pripovedanja, u smislu – priča iz više nastavaka, i tome slično?

-- Ne, neće biti nastavaka: svaka epizoda će i dalje biti za sebe. Ali pojedine epizode stvaraju narativni luk, u smislu da pričaju neku veću, povezanu priču, ali tako da za njeno praćenje i razumevanje nije neophodno da ste čitali ranije epizode. Nešto kao ono što imate u TV seriji "Doktor Haus". Znači, postoji kontinuitet, ali ne toliki da ne možete pratiti zasebne epizode. Ideja je da bude više takavih narativnih lukova, i oni počinju od prve nove epizode koja izlazi septembra, pod naslovom "Smrt ponovo rođena". Taj luk čini prvih šest epizoda ove nove faze, i u njima će se desiti većina velikih promena u serijalu: inspektor Blok odlazi u penziju (ali to ne znači da sasvim nestaje iz serijala), u Skotland Jard dolazi novi inspektor Karpenter koji Dilana ne podnosi jer ga smatra šarlatanom, i mnoge druge promene koje će poremetiti Dilanov ustaljeni svet.

Na slici: Novi lik, inspektor Karpenter

- Kako izgeda proces stvaranja scenarija – ne onih koje sami pišete, već drugih autora kojima ste sada urednik? Da li imate brejnstorming sesije, ili im vi dajete sinopsis, ili ideje, ili oni sasvim autonomno dolaze sa svojim zapletima...?

-- Što se tiče ovog prvog narativnog luka, ja sam napisao glavne ideje vezane za njega i tražio od scenarista da se pozabave nekim aspektima toga. Za one priče koje su sasvim autonomne i ne pripadaju narativnom luku, scenaristi su slobodni da rade po svojim idejama. Naravno – ne potpuno slobodni, jer rade u skladu sa određenim uputstvima koja sam sročio u saradnji sa Ticijanom Sklavijem. U takvim slučajevima, scenarista mi dolazi sa idejom, mi o njoj razgovaramo, i onda kada kažem da je to dobro, da može da se radi, on ide i radi sam na njoj. Neke od novih epizoda pisao sam ja sam, a neke drugi scenaristi, ali nakon što su ideje prodiskutovali sa mnom.

- Da li ćete i dalje nastaviti da radite sa istim scenaristima koji su do sada radili na Dilanu?

-- Da su ostali isti scenaristi, ostale bi iste i priče. Ako sam hteo da donesem nešto novo, morao sam da dovedem i neke nove ljude.

- To znači da de Nardo više neće pisati Dilana?

-- Hoće, ali mnogo manje, isto kao i di Gregorio, Marcano. A Gvaldoni nikad više. Recimo, neke scenarije koji su bili prihvaćeni pod prethodnim urednikom, ali nisu bili realizovani, ja sam morao da dorađujem i sređujem: radi se o epizodama koje izlaze pre početka prvog narativnog luka, idućeg septembra.

- Ko će onda biti glavni pisci sada?

-- Paola Barbato. Simeoni. Neki veoma važni scenaristi Dilana će morati da odu. Paola nije pisala Dilana godinama, kao ni ja, kao ni Meda. Ja sam pozvao nazad Paolu, Medu i Enu da stvorimo novog Dilana Doga.

- A biće i nekih novih imena, potpuno nepoznatih čitaocima Dilana?

-- Da. Prvi među njima je Điđi Simeoni. On je radio neke duže storije za Bonelijevu ediciju "Oči tame". On je zaista odličan pisac horora. Veoma sam ponosan na njega i baš ga volim. Onda, tu je Mateo Kazali, koji radi za D.C., onda Paola Baraldi, i najzad, jedan veoma neobičan scenarista, Ratiger, koji potiče iz andergraund strip scene. Uradio je veoma uznemirujuću strip-knjigu pod naslovom "Trama" ("Sinopsis"). To je nešto najjezivije što sam pročitao u poslednjih dvadeset godina.

- Kad smo već kod uznemirujućih stvari, da li ste možda gledali Srpski film, i kako vam se on čini?

-- To nije loš film. Za mene nije previše relevantan. Video sam u tom filmu neke dobre stvari i neke koje mi se nisu dopale, ali nisam baš razumeo zbog čega je izazvao tolike polemike. Sigurno nije zbog nasilja jer sam viđao i ekstremnije filmove od njega. Sigurno tu postoji i neka politička konotacija.

- Možda zato što je bolje napravljen od tih jeftinih splatera na koje mislite. Ima viši nivo produkcije i glume nego što očekujete u toj vrsti filma.

-- Da, da, vrlo moguće... Po meni, to nije loš film. Dobar je.

- I na kraju, neizbežno pitanje. Pošto vam je ovo prvi put da ste u Srbiji, kako vam se čini ono što ste videli? Ali recite iskreno: znamo da nismo baš u svojim najsvetlijim trenucima...

-- Za sada sam video samo Niš, i veoma su mi se dopali ljudi u Nišu. Neki delovi Niša podsećaju me na Italiju iz 1980-ih, i to i u pozitivnom i u negativnom smislu. Italija je danas mnogo komplikovanija i artificijelnija. A ovde me izgled ljudi i to kako govore veoma podseća na moju mladost i to mi se baš dopada. I ljudi su veoma... ne samo ljubazni, jer ljubaznost je nešto što se lako može oponašati, nego... osećam volju da se nešto radi, entuzijazam. Kad se osvrnem oko sebe, vidim zemlju koja nije prošla baš kroz lep period, ali ne kuka mnogo zbog toga, već se trudi da izvuče ono najbolje što može. To je meni kao Italijanu lepo videti pošto smo mi skloni sa se stalno nešto žalimo i kukamo.

- Da li vas je Srbija možda inspirisala za neku epizodu Dilana Doga?

-- Možda! Vodili su me da posetim Ćele Kulu i njome sam oduševljen. Mislim, to je užasna stvar u smislu toga šta se tu desilo i zašto je napravljena, ali u tome se ipak krije odlična priča.

* * *

PS: Bilo je nekih neodumica među čitaocima oko cifara pominjanih  tiraža Teksa, Dilana i Zagora koje je Rekioni izgovorio, pa i sumnji u prevod itd. Ja ne znam da li je on u ove cifre ubrajao i redovna i spec. izdanja – uglavnom, možda moje pitanje nije bilo 100% precizno, a možda je i Rekionijev srednje-slabi engleski kriv – ali prevodilac (Kreša) svakako nije.

Evo audio fajla, pa poslušajte i prosudite sami da li izrečeno odgovara prevodu.

FESTIVAL FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI: ART-ANIMA

             Imam veliko zadovoljstvo da vas obavestim o jednom vanredno vrednom dešavanju u kojem ću i sam učestvovati, te da vas pozovem da dođete i pronađete nešto za sebe u bogatom programu.

            Ukratko, što se gulovskih aktivnosti tiče, u okviru ovog festivala održaće se i druga beogradska promocija mog romana ZAVODNIK – svi oni koji nisu mogli da dođu pre mesec dana na onu prvu mogu to da učine sada. Poziv važi i za one koji su već bili na prvoj promociji jer ovo neće biti repriza nego nešto sasvim novo: ovog puta moj gost i saučesnik u razgovoru biće pisac, urednik i muzičar, Marko Šelić – Marčelo. Takođe, ovog puta već možemo računati na to da u publici imamo i one koji su roman pročitali, pa će i razgovor sigurno imati drugačiji sadržaj i tok. Ta promocija dešava se u petak 16. maja u 21 h.

            Takođe, dan kasnije, na istom mestu, održaću predavanje o poetici Stivena Kinga. Predavanje je posvećeno najpoznatijem i najčitanijem piscu savremenog horora – tačnije, odlikama njegove spisateljske poetike koje su dovele do njegove masovne popularnosti. Naglasak će biti na kontekstualizaciji njegove tematike i pristupa, s osvrtom na njegove prethodnike i uzore (Bredberi, Metison, Levin) kao i na Kingovoj teoriji (iznetoj u knjzi Danse Macabre) i praksi horora, na primerima iz njegovih reprezentativnih dela. Ovo predavanje dešava se u subotu 17. maja u 21 h.

            Tokom trajanja festivala moći ćete na mini sajmu žanrovskih knjiga da kupite i ZAVODNIKA, po najpovoljnijoj mogućoj ceni – što, naravno, možete učiniti i nakon najavljene promocije u petak.

            Od ostalih Ghoul-involved stvari, napominjem još i promociju almanaha "Književna fantastika" – izdanja zaista spektakularnog sadržaja: u obilju eseja, prikaza i proze najistaknutijih domaćih pisaca možete naći i moj esej o Dž. G. Balardu "Propast sveta nije šteta".

            A sada, evo svih ostalih detalja o ovom dešavanju, uključujući i satnicu zaista bogatog i raznovrsnog programa! Bio sam slobodan da boldom naglasim dešavanja koja posebno preporučujem posetiocima.

FESTIVAL FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI: ART-ANIMA

15-17. maj 2014.

UK PALILULA

Festival fantastične književnosti „Art-Anima“ održaće se od 15. do 17. maja 2014. godine u Ustanovi kulture Palilula (Mitropolita Petra 8, Beograd).

Tokom trodnevne manifestacije biće održana brojna predavanja o fantastici u književnosti, tribine, promocije, kreativne radionice i gostovanja istovrsnih festivala iz regiona. Posetioce očekuje raznovrstan program, propraćen mini-sajmom knjiga, izložbama likovnih radova i fotografija inspirisanih delima fantastične književnosti.

Učesnici programa su neki od najpoznatijih srpskih pisaca fantastike, poznati kritičari, teoretičari književnosti, naučni radnici, urednici i prevodioci: Zoran Živković, Ljiljana Pešikan Ljuštanović, Milan M. Ćirković, Uroš Petrović, Goran Skrobonja, Miomir Petrović, Dejan Ognjanović, Ljiljana Gavrilović, Ivan Đorđević,  Oto Oltvanji, Draško Roganović,  Pavle Zelić, Aleksandar Tešić, Aleksandar Petrović – Aca Seltik, Marko Šelić – Marčelo, Žarko Milićević, Mladen Milosavljević, Milanče Marković, Dragan Paunović, Dragić Rabrenović, Svetislav Filipović, Tihomir Jovanović, Aleksandar Nešić... 

Cilj manifestacije jeste da se predstavi aktuelna produkcija ove vrste književnosti kako u svetskim tako i regionalnim okvirima; i pruži mogućnost mladim autorima i čitaocima da kroz predavanja i kreativne radionice steknu što jasniji uvid u njen značaj i domete.

Tokom trajanja manifestacije u glavnom holu Ustanove kulture Palilula biće održan mini-sajam knjiga na kome će biti predstavljena žanrovska izdanja više domaćih izdavačkih kuća. A u galeriji „Potkovica“ biće upriličene izložbe Radionice stripa „Đorđe Lobačev“ i izložba odabranih fotografija sa konkursa „Fantastična književnost okom foto-kamere“.

U organizaciji Festivala učestvuju sajt za promociju fantastične književnosti „Art-Anima“ (art-anima.com), Udruženje građana „Punkt.rs“, izdavačka kuća „Čarobna knjiga“ i Ustanova kulture Palilula.

Zvanični sajt Festivala nalazi se na adresi: www.art-anima.com/festival

PROGRAM FESTIVALA

četvrtak 15.05.

17.00

Zoran Živković

- predavanje: "Uvod u kreativno pisanje"

18.00

Ljiljana Pešikan Ljuštanović

- predavanje: "Savremeni srpski fantastični roman za decu početkom 21. veka"

19.00

Promocija epske fantastike Aleksandra Tešića

(učestvuju autor i Aleksandar Petrović - Aca Seltik)

20.00

Milan M. Ćirković

- predavanje: "Alister Rejnolds: nova spejs opera i astrobiološka revolucija"

21.00

Tribina "Beograd u književnim delima fantastike"

(učestvuju: Pavle Zelić, Goran Skrobonja, Miomir Petrović)

petak 16.05.

17.00

Pavle Zelić i Dragan Paunović

- predavanje: "Fantastična književnost i strip"

18.00

Promocija knjiga "Aven i jazopas u Zemlji Vauka", "Deca Bestragije" i "Peti leptir"

Uroša Petrovića

19.00

Ljiljana Gavrilović i Ivan Đorđević

- predavanje o serijalu Dž.R.R. Martina "Pesma leda i vatre"

20.00

Oto Oltvanji

                        predavanje: "Kako zaplesti i rasplesti priču u fantastičnom romanu"

21.00

Promocija knjige Dejana Ognjanovića "Zavodnik"

(učestvuju autor i Marko Šelić - Marčelo)

 

subota 17.05.

13.00

Predstavljanje fanzina "Terra"

- govore Svetislav Filipović i Tihomir Jovanović

14.00

Aleksandar Nešić

-          predavanje "Fantastika u Darkvudovim izdanjima"

15.00

Predstavljanje časopisa "Omaja"

- govore Mladen Milosavljević, Milanče Marković

16.00

Predstavljanje festivala Refesticon

17.00

Razgovor sa prevodiocem Draškom Roganovićem

o knjigama iz "Hogvortske biblioteke"

18.00

Predstavljanje izdavačke kuće

Tardis/Zamajac

18.30

Predstavljanje Emitora

(glasilo Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić)

19.00

Ljiljana Gavrilović

- predavanje: "SF kao oblik pobune protiv sistema"

20.00

Predstavljanje Art-Anima almanaha

"Književna fantastika"

+ dodela nagrada "Art-Anima" i konkursa

"Fantastična književnost okom foto-kamere"

21.00

Dejan Ognjanović

- predavanje: "Problemi poetike Stivena Kinga"

A gde je sve to zapravo???

Ustanova kulture Palilula nalazi se u blizini sportske sale „Pionir“, u ulici Mitropolita Petra broj 8, što je dvadesetak minuta šetnje od centra grada.

Najbliža stanica gradskog prevoza nosi upravo ime ove ustanove, a nalazi se u bulevaru Despota Stefana (raniji naziv 29. novembra), do koje vode linije 16, 23, 27E, 32E, 33, 35, 43, 48, 95, 96, kao i E6 i E7.

„Multimedijalna sala“, u kojoj se održavaju Art-Anima književne večeri, nalazi se u prizemlju objekta, sa leve strane nakon ulaska.
Predavanja se održavaju u Multimedijalnoj sali, sajam u Glavnom holu, a izložbe ilustracija i fotografija u galeriji Potkovica.

Na mini sajmu će učestvovati: Laguna, Čarobna knjiga, Kreativni centar, Paladin, Darkwood, Tardis, Čudna knjižara i možda još jedna izdavačka kuća specijalizovana za strip. 

MINISTARSTVO SENKI – Zoran Jakšić

  

Ministarstvo senki je pitko, čitko, zabavno, vispreno, duhovito, simpaticinično, odmereno štivo, a mestimični Jakšićev populizam ipak je od respektabilne sorte, jer barem potiče od iskrene zabrinutosti nad ljudskim manama koje beleži u sebi i oko sebe.

Zoran Jakšić je jedna od bolje čuvanih tajni srpske fantastične književnosti. Njegovo ime, svakako, nije tajna za onih nekoliko desetina najvatrenijih poklonika ove vrste literature, ali pogled u autorovu bibliografiju pokazuje da su njegova dosadašnja izdanja gotovo u potpunosti bila vezana za male, žanrovski orijentisane izdavače, sa slabom distribucijom i još slabijim marketingom. Ako ste baš zagriženi fan fantastike, dela Zorana Jakšića verovatno su našla svoj put do vas. Ali ako niste, u knjižarama teško da ste ih mogli zapaziti.

To je velika šteta jer, kako to ova zbirka najbolje pokazuje, Jakšić ima potencijale da zaseni čak i neke svoje znatno slavnije i u javnosti prisutnije kolege po žanru, odnosno, po umeću prevazilaženja žanra i dosezanja "lepe književnosti". Priče iz Ministarstva senki (Tardis, Beograd, 2008.) prirodno se nastavljaju na one iz prethodne zbirke, Nikadorski hodočasnik (Znak Sagite, 1992), iz koje se nekoliko njih ponavlja, pri tom otkrivajući čitaocu unikatno kompaktan, dosledno izgrađen te tematski, stilski i kvalitativno ujednačen opus. Radi se o pisanju bliskom slipstreamu, odnosno fantastici (post)modernijeg, začudnog, često i alegorijskog tipa.

Potonji kvalitet se, međutim, javlja kao mač sa dve oštrice, i neke od slabijih priča svodi na jedva prikrivene političke i uopšteno-satiričke alegorije. Ipak, one najbolje uspevaju da se otrgnu jednoznačnog čitanja "sa ključem" i uspnu se u rang naprosto – dobrih priča.

           

U vrhunce ove zbirke spadaju sledeće: "Prvih stotinu razloga za ukidanje pesme", lucidno-cinična storija o ljudima koji su, zbog preterane zaokupljenosti prošlošću, na izvestan način prodali sopstvenu budućnost; "Neke posledice anđeoskog ponašanja" govore o godišnjem sajmu crnih magova i vračara i njihovom takmičenju za najgori urok: iako pobednička kletva zapravo ilustruje jedno opšte mesto, do nje se dolazi na vanredno duhovit način, s posebno surovim seciranjem sklonosti ovdašnjeg sveta ka zlobi i zavisti usmerenim prema najbližima; "Prilog edukaciji karantinskog osoblja" je alegorija o štetnosti demokratije tj. prava i poslednjeg seoskog idiota da veća o uvozu kontingenta smrtonosnih zaraznih bolesti.

Posebno vredi istaći najdužu pripovetku, "Pesma mrtvih proletera", svojevrsnu horor-burlesku o ludnici u kojoj pacijenti bivaju opsednuti dusima komunističkih idola i vođa, od Marksa do neizbežnog druga Tita, i počnu da pripremaju novu revoluciju. Ili "Kupite Kamelot, blistavi Kamelot", efektnu, mada previše prozirnu terigilijamovsku alegoriju o pošasti birokratije.

A tu je i "Tamo gde živi ptica Roh", svojevrsni moralitet o čoveku koji bukvalno dobija svoje parče Raja, i o načinu na koji ga sopstvenim željama na kraju pretvara u Pakao.

Sve u svemu, ovo je pitko, čitko, glatko, zabavno, vispreno, duhovito, simpaticinično, odmereno štivo, a mestimični Jakšićev populizam (kroz jednodimenzionalne alegorije i moralitete) ipak je od respektabilne sorte. Njegov prozelitizam barem deluje kao iskrena zabrinutost nad ljudskim manama koje beleži u sebi i oko sebe. Stil je jednostavan, funkcionalan, dakle, žanrovski u najboljem smislu te reči, s tim što je mestimično ojačan duhovitim igrama reči, aluzijama i privatnim šalama kojima se priče međusobno povezuju u jedan koherentno haotičan svemir (veći deo njih dešava se u varošici Jaukovo, a pošasti i drugi sumnjivi proizvodi obično dolaze "iz prekomorskih radionica Melkiora Složenskog").

Smisao za originalnu frazu, neočekivani detalj i duhoviti paradoks izraziti su kvaliteti, a utemeljenost u srpsko tlo i ovdašnje teme svakako su veliki plus. Ovo je knjiga koja će vas ostaviti gladnim za još, pa zato prikaz završavam pokličem izdavaču Tardisu: "Dajte još Jakšića!"

A još Jakšića imate i na ovom blogu: još pre pet godina sam preporučivao njegov roman SEVERNJAK. Evo tog teksta OVDE.

NIFEST: festival stripa u Nišu (izveštaj)

U Nišu se 23-27. aprila 2014. odigrao prvi NIFEST, festival stripa. Desio se pomalo u nedoba – usred nezapamćenih pljuskova i poplava, a pomalo na nemestu – na Niškom sajmištu i na nekim još opskurnijim lokacijama, ne baš blizu centra grada i uobičajenih poprišta kulturnih dešavanja.

            Na svu sreću, ova dva momenta nisu pokvarila račun organizatorima, bar ne previše, koliko mi se čini, jer prodavci na mini-sajmu stripova s kojiam sam pričao zvučali su umereno zadovoljni, mada bi sve ovo verovatno bilo još daleko posećenije da se dešavalo bliže civilizaciji i centru grada, ili barem na uhodanim mestima za ovakva zbitija.

            Recimo, da mi društvo nije pravio Marijan (nekadašnji saučesnik ovog bloga, ponatiji kao Shozo), i da me nije kolima odvezao one prve večeri pravih dešavanja, nisam baš siguran da li bi me moj goli neuništivi entuzijazam odvukao autobusom po neverovatnom pljusku u tu nedođiju da bih odslušao tribinu o DILANU DOGU.

            Možda bih, ipak, došao u svakom slučaju, jer specijalni gosti su bili zaista iznenađujuće ozbiljna imena – a, da se ne lažemo, ozbiljna i zanimljiva imena iz kulturnog književno-filmsko-stripskog sveta retko dolaze u Niš. Bili su tu Đovani Fregijeri, jedan od boljih crtača Dilana Doga (ja ga, istina, ne bih stavio u top-5, ali u top-10 bi verovatno ušao) i Roberto Rekioni, novi urednik DILANA DOGA, vesnik krupnih i pozitivnih promena u ovom pomalo posustalom serijalu. (Bilo je ovde i drugih gostiju i dešavanja, ali ja opisujem samo ono što je mene zanimalo i čemu sam lično prisustvovao.)

            Te kišno-potopske večeri u malenoj sali Sajmišta nakrcalo se bar 50-ak dece i omladinaca, a bilo je i starijih – zaista posećenost za pohvalu, kakvoj mogu da pozavide i u Beogradu, recimo. I uopšte, entuzijazam je bio takav kakav se valjda još jedino od stripadžija ovde može očekivati. Atmosfera je bila opuštena i vesela, što se i na priloženim fotkama lepo može videti.

            Razgovor je takođe bio prilično dobar, uprkos prevoditeljici sa italijanskog koja nije baš zablistala: em je zakasnila pola sata, pravdajući se nevremenom (hell, to isto nevreme mene nije sprečilo da dođem ranije, čak iz Niške Banje, a ni 50-ak drugih ljudi iz publike!), em se umorila posle samo sat vremena konsekutivnog prevođenja – glasno se pravdajući publici kako je to teško raditi (pričaj mi malo o tome, koleginice; radio sam to u nekoliko navrata na niškim Filmskim susretima one jedne jedine godine kad su imali brojnije strane goste... nije baš piece of cake, ali za profesionalca nije ni teško!). Ona se, naprosto, isključila, ugasila negde oko 21.45, iako su i gosti i publika baš bili zagrejani za priču i prosto rekla: "Ja ne mogu više, a vi pričajte bez mene o tim vašim, kako se zovu - stripovi, ako ste baš zapeli"...

            Da ne govorim o tome da nije mogla da popamti baš nijedno ime, i da je jezivo skraćivala to što su Italijani govorili – i to toliko da je to bilo jasno čak i meni, koji italo natucam nešto malo što sam pokupio iz horor filmova. Dakle, neću o tome, da ne širim negativnost – uprkos njoj, kažem, razgovor je bio dobar i sadržajan i dinamičan, živ: bojao sam se da će publika da bude stidljiva, suzdržana, ali ne – bilo je itekako pitanja iz publike, i neka od njih su bila baš dobra. Nažalost, organizatori se nisu setili da ovo dešavanje snime, tako da će ono što je bilo izrečeno te večeri ostati samo u sećanju prisutnih i nigde drugde. For better or worse.

            Zbog lošeg vremena i drugih obaveza morao sam da preskočim Fregijerijevo predavanje narednog dana – dobro, da budem skroz iskren, on me je u ovoj priči malo manje zanimao, pa sam rešio da ga preskočim, iako sam za DD KNJIGE "Veselog četvrtka", sticajem okolnosti, pisao kritike za čak dve epizode koje je on crtao: "Delirijum" i "Frankenštajn".  A evo i njegovog spec. rada za NiFest: Dilan u poseti Ćele Kuli!

Ako ništa drugo, drago mi je što mi je potpisao onaj njegov rad koji ionako najviše volim: prvi njegov u DD serijalu, epizodu nekad znanu kao SMRT, LJUBAV, SMRT – a nedavno reizdatu u VČ Superbooku kao CRNI UŽAS. Da, to je ono što je delom inspirisano Sklavijevim romanom prema kojem je (slobodno) snimljen DELLAMORTE DELLAMORE.

Zato sam bio rešen da odslušam Rekionijevo predavanje idućeg dana – ali su se organizatori zaverili protiv te moje nakane. Na sajtu je pisalo da je mesto dešavanja – Fakultet Umetnosti, čak je stajala i mapa sa adresom (Kneginje Ljubice 2). Nažalost, niko se nije setio da precizira da ta institucija (čija je centrala u centru grada) ima još dve ispostave po nekim budžacima na periferiji: hell, na licu mesta nije stajalo nikakvo obaveštenje o tome GDE se to zapravo dešava. Onda je dežurna tetkica pozvala nekoga, pa su joj kazali ono što inače nigde nije pisalo: da se to zapravo dešava kod škole NJEGOŠ, nekoliko km dalje. Dok sam stigao tamo, iz organizacije mi javiše da možda nije ni tamo, nego da je najsigurnije da dođem na Sajmište (još par km dalje) i da tamo navatam Rekionija za dogovoreni intervju... Uglavnom, svaka čast neiniciranima koji su uspeli da na vreme saznaju GDE on priča i da tamo odu i to čuju. Ja nisam uspeo – uprkos mojim tvrdoglavim pokušajima.

No, dobro, nema veze, prvi mačići, ovo ono, voda ispod mosta (nabujala!), biće bolje dogodine i tako to. Važno je da sam ipak, posle svih muka, uspeo da dobijem Rekionija na pola sata, nasamo, naživo, tete a tete, tik pred dodelu festivalskih nagrada, i taj razgovor ćete ekskluzivno videti samo na ovom blogu i nigde drugde!

Ukratko: Robe mi je ostavio pozitivan utisak, i kao čovek i kao komuni... ovaj, i kao novi kapetan na Dilanovom kormilu: izgleda da ima nade za DILAN DOG serijal, ako novom šefu pođe za rukom sve to što je zamislio. A o čemu se radi – čitajte u POLITICI, nekog od narednih dana (javiću kasnije kad tačno)!

Na slici: sa predstavnikom DARKWOODA, koji je (predvidivo!) dobio nagradu za najboljeg izdavača – i to samo par dana nakon što je objavio LEGLO STRAVE (koje sam ja prevodio)! Slučajnost? Možda!

            

IN FEAR (2013)

                                                      ***                                            

                                                        3                                              

IN FEAR je najbolje nešto od horora što videh u ovoj godini: prvih 50-ak minuta ovog engleskog filma nudi obilje prvoklasne jeze i strave. To u ova krizna vremena, naravno, ne može da se očekuje sve do kraja jer izgleda da je danas napraviti film koji bi CEO bio dobar naprosto nepojmljivo; ali, fuck, dok traje, tih početnih 50-ak minuta je nedostignuto bilo gde u hororu 2014. godine (za sada).

Dakle, novopečeni mladi par luta zabačenim putevima tražeći nekakvo odmaralište, ali brzo se tu izgube, počnu da lutaju, vrte se ukrug, a kako se noć bliži, po tim zlokobnim šumama i gorama atmosfera postaje sve više ajkmanovska (tj. kao u pričama Roberta Ajkmana) – naročito kad počnu da se javljaju nagoveštaji nekakvih misterioznih, jedva krajičkom oka spaženih figura i kreatura. Ljudi? Duhovi? Neljudi? Hodajuća strašila? Nešto peto? WTF?!

Stravi dodaje to što se ovo dvoje upoznalo pre samo par nedelja, dakle – još su manje-više stranci jedno drugome, a ova krizna situacija čini da iz njih isplivaju dotad neviđeni i nepoznati (anti)kvaliteti. 

Stravičnim dešavanjima možda doprinosi i eliptično (ne)prikazana situacija u gostionici, na samom početku, iz koje ovi izlete neobičnom brzinom: da li se unutra desilo nešto što je nekako dovelo do čudnih iskustava koja uslede? Da li ih to neki ozlojeđeni meštani zezaju, navode na lutanje i plaše iz mraka – ili je nešto onostrano posredi?

Istina je: ja imam fetiš na ruralni gotik, na stravu vezanu za šume i puste, zabačene predele izvan gustih naselja, na stravu usred dana (mada ovde noć padne prilično brzo…), na stravu zasnovanu na osećanju izgubljenosti i lutanja po mestu koje od nepoznatog postaje sve nepoznatije i čudnije: ali, u pitanju su arhetipske (horor) situacije koje bi trebalo univerzalno da deluju na svakoga – naročito onda kada su ovako uspešno inscenirane – pa zato verujem da će ovaj film da legne svakome ko voli pravu stravu, zasnovanu na sugestiji.

Da: IN FEAR zaista zna znanje po pitanju toga kako uplašiti gledaoca, i ta prva, stelarna polovina nudi obilje zaista školskih primera zlokobnih nagoveštaja i građenja napetosti akumulacijom detalja; zatim, korišćenja blink'n'miss jedva-opaženih detalja; i, najzad, vrhunsko korišćenje (svedenog) svetla i (dominantne) tame. Ukratko, pomalo zaboravljena ili nepoznata Azbuka Horora, barem kad su u pitanju novopečeni reditelji, ovde je na delu primenjena s visokom dozom uspešnosti. Stvarno se retko viđa, a naročito ovako konzistentno primenjen Jezik Strave, tako da je i sam naslov prikladan: bićete, zaista, u strahu, tokom gledanja ovog filma. Horor film – koji plaši? Da, evo primera: to još postoji!

Odlična gluma svedene ekipe; sjajna montaža; tačno pogođena fotografija i svetlo; nenametljiva ali efektna muzika i zvučni dizajn; situacije koje deluju i zato što se svako u njima može naći, a scenario čini ponašanje likova dovoljno ubedljivim, u datom kontekstu, uz vrlo malo glupiranja i naivnosti, tako da nećete vrteti glavom i psovati debile na ekranu, kako to "junaci" u novijim hororima najčešće provociraju. Reditelj je, kako vidim, iskusan u radu na TV-u ali ovo mu je prvi pravi film: nadam se da će nastaviti u žanru, jer ovime je kod mene zaradio ozbiljan kredit!

U STRAHU, nažalost, ne uspeva da sve svoje kvalitete sprovede do kraja; i posle uspele 2/3 počne da pada, kad postane jasnije u kom (razočaravajućem, predvidivom) pravcu se to odvija. Ni u tim momentima on ne pada na uvredljivo niske grane per se, ne pokenja se na sebe TRUE DETECTIVE style, ali pad jeste primetan i značajan, naročito kad počne da podseća na jedan ipak daleko bolji, klasični, nikad dosegnuti film (neću ga imenovati da ne spojlujem)...

... te zbog toga ne uspeva da dosegne status modernog klasika ili istinski velikog horora. Čak i takav kakav je, IN FEAR je zaista za koplje ispred bilo čega što se ove godine drznulo da sebe nazove hororom. Stoga on ima moju snažnu preporuku, mada mu za Pečat, formalno, fali bar još pola zvezdice!