ZAVODNIK Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti

U petak 19.09. sam u simpatičnom istarskom mjestašcu Kringa, poznatom, pored ostalog, po seriji dešavanja pod nazivom "Vampirske večeri u Kringi" u kafeu "Vampire". E, upravo u toj Kringi, i u pomenutom kafeu, biću gost poznatom istarskom fantastičnom pregaocu (piscu, uredniku i šta sve ne) Davoru Šišoviću. Dakle, ovo "Vampirsko veče" biće zapravo "Ghoulish veče" – zainteresovanoj publici iz ovog mesta i okoline predstaviću svoj novi roman ZAVODNIK, a govorićemo i o drugim stvarima vezanim za horror! Sve to počinje u 21:00 h, pa ako ste u blizini, a i ako niste – svratite!

           A za sve one koji nisu ni blizu Istre, evo nešto sasvim drugačije, a vezano za moj roman.

Prvi prikaz ZAVODNIKA u nekom stručnom časopisu ("za književnost, jezik, umetnost i kulturu") pojavio se nedavno u LIPARU br. 53 (str. 249-252) koji izdaje Univerzitet u Kragujevcu. Dakle, posle nekoliko osvrta u dnevnim novinama (BLIC, DNEVNIK) evo, najzad, i jednog opširnijeg i dubljeg poniranja u moj tekst. Tekst je sada i ovde na blogu, pa – uživajte. Nadam se da će vas navesti na razmišljanje jer ističe i neke stvari kojima se dosadašnji prikazivači (i čitaoci u komentarima) nisu mnogo bavili... Prikaz je preuzet sa sajta LIPARA, a kome je tako lakše, može ovaj prikaz čitati na ćirilici, u PDF-u, ako klikne OVDE.

Ovaj tekst ilustrovan je ekskluzivnim fotografijama koje je na Poovom grobu u Baltimoru napravio jedan čitalac (Igor Stanojević, reditelj). Njemu pripadaju i zahvalnost i copyright.

  Danko Kamčevski  

  Zavodnik Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti  

Dejan Ognjanović, Zavodnik,

Niš: Sven, 2014

Dejan Ognjanović je objavljivani pisac, i iza njega stoji roman Naživo (dva izdanja: 2003, 2010), kao i petnaestak priča objavljenih u časopisima i antologijama. Priredio je, može se slobodno reći, luksuzno izdanje najboljih priča H. F. Lavkrafta (Everest Media, 2008; dopunjeno izdanje 2012). Pored toga, magistrirao je i doktorirao na književnosti horor žanra. Radi se, dakle, o autoru koji je svojim bićem uronjen u problematiku užasa i straha u književnosti. Sigurni smo da će budućim istraživačima ove činjenice najmanje služiti kao povod za biografizaciju dela, a prvenstveno za istraživanje odnosa između književnog teoretičara i književnog stvaraoca, kao i mesta Zavodnika u kontekstu autorovih drugih dela.

No, okrenimo se samim stvarima, odnosno samom delu, i dozvolimo da nas ono zavede, kako mu i naslov govori. Najpre su pred nama korice, ukusno urađene, na prednjoj strani sugestivna slika. Seoski ambijent, dečak koji, sklopljenih šaka, kao da se moli, stoji ispred tamne figure u ogrtaču sa kukuljicom, koji u ruci drži knjigu. Da li je dečak sa slike zaista dečak iz priče, Miloš, nije od odlučujuće važnosti. Relacija između dečaka i odraslog čoveka primetna je i u samom romanu. Sa jedne strane je tu profesor engleskog jezika koji Miloša i njegovu sestru Bilju treba da sprema engleski i postepeno im se nameće kao očinska figura. Sa druge strane je tajanstvena figura njihovog oca Mihajla. U isto vreme, arhanđel Mihajlo se na više mesta spominje u knjizi, a što je takođe zanimljivo (iako je verovatno samo koincidencija), na prednjoj korici je slika Mihaila Nesterova, „Vizija svetog Vartolomeja“. Sa ili bez autorove namere, knjiga je premrežena analogijama i sugestivnošću, koja se očito širi ne samo preko teksta, već i parateksta, odnosno vizuelnog semantizma korica. Kada se o samom izdanju radi, moguće su samo reči pohvale, naročito imajući u vidu da je knjiga izdata samostalno.

Sudar apstraktnog i konkretnog sa korica navešćuje sudar svetova u Zavodniku. Ali su i uočeni prepleti takođe prisutni. Jasno je da je delo, iako sa naizgled jednostavnom radnjom, krajnje kompleksno, i nesvodivo na bilo kakve „binarne opozicije“, strukture, i uopšte kalupe. Radi se o organskoj celini, i ostatak ovog prikaza biće posvećen upravo oslikavanju tih prepleta suprotnosti i sličnosti.

Dakle, neimenovani profesor engleskog, asistent na fakultetu, koji piše magistarski rad, ima neobičan zadatak da dvoje dece poduči engleski, pri čemu je dvostruki fokus na dečaku, Milošu, budući da on mora da položi popravni ispit u avgustu, i zato što mu je i uopšte u romanu data naglašenija ulogu u odnosu na njegovu sestru. Zbog toga, profesor mora živeti mesec dana sa njih dvoje, kao i njihovom babom Grozdom, dok se sve vreme u pozadini nazire figura preminulog oca, Mihajla.

Sa jedne strane je urbani profesor, kojem je seosko okruženje strano, mahom neprijatno. Nelagodnost zbog prelaska između različitih sredina je nagoveštaj prave nelagodnosti jer profesor mora da uspostavi komunikaciju između, može se slobodno reći, različitih svetova. To se vidi već i na polju jezika, i u tom pogledu autor je prilično uspešan u upotrebi različitih registara i dijalekata sela i grada, učenih i neučenih ljudi. Međutim, sam jezik je nijansiran, pa tako između profesorovog govora i, recimo, Grozdinog ne postoji jaz, već je taj prostor popunjen govorom dece, koji je između seoskog i školskog, uslovno rečeno, kultivisanog.

Dakle, autor sposobno barata jezikom, i njime ne slika samo površne dijalekatske razlike. One zapravo nikad i nisu ni površne ni naprosto dijalekatske. U jeziku likova se krije predrazumevanje sveta koje je tim jezikom posredovano. Ovim se ne želi promovisati nekakav jezički determinizam. Naravno da raznolika upotreba dijalekata doprinosi i raznovrsnosti i autentičnosti i uverljivosti romana, i u isto vreme svedoči i o autorovom poznavanju i veštom baratanju istima. Ipak, jezički registar ćemo ovde prvenstveno koristiti kao povod za razmišljanje o perspektivama iz kojih likovi deluju.

Tako je profesorov jezik, osim što je uglađen i kultivisan, takođe i veoma analitičan, spekulativan. Za njega je moguće da umesto „noćne muzike“ insekata čuje „kakofoniju dozivanja na parenje ili proždiranje“ (48); „muva je mehanički zujala“ (149); „Vazduh zrnast, kao na staroj fotografiji, pomislim“ (117). Čini se da stvarnost razume mehanicistički, kauzalno, što je zapravo idealna podloga, jer materijalistički um nikad neće dozvoliti postojanje nekog drugog sveta ili 'natprirodne misterije' (226). „Ako postoji izgubljeni raj, on nije mesto, nego vreme“ (133). Razumevanje se kreće u okvirima biološki shvaćenog odrastanja i sazrevanja, nevinosti i čistoti kao detinjoj nevinosti i čistoti u odnosu na razbujalu seksualnu, emotivnu i intelektualnu zrelost. Profesorov jezik je apstraktan, ali to ne smeta da se dođe do, za ovog prikazivača, jedne od najlepših rečenica u romanu: „Istina, posledica tog prženja bila je povećana vlaga u vazduhu: isparenja su lebdela nad svime kao veo na ivici pojavnosti i činila atmosferu zagušljivom.“ (*Kurziv – D.K. Lepota se za ovog prikazivača upravo krije u prodoru lirskog u inače svakodnevni, čak i tehnički jezik „isparenja“, „vlage“, „vazduha“ – i to takvog lirskog koje je postignuto kombinovanjem slikovite reči „veo“ i apstraktne reči „pojavnost“.) Pa ipak, iako je profesorov modus vivendi kritičko preispitivanje sveta i samog sebe, čini se da u toku romana on nije u stanju da pređe preko te ivice pojavnosti i prodre do istine. U tome se, uostalom, i krije deo jeze romana – stalno napredovanje ka istini, ali u isto vreme nemogućnost da se izađe iz svoje kože. 

Ta nemogućnost je još evidentnija na primeru okruženja u kojem se obreo. Jezik seljana sa kojima se susreće očekivano obiluje stereotipnim frazama, idiomima, poštapalicama, poslovicama, izrekama, gotovim slikama i metaforama, uvek dostupnim da se opiše svaka situacija u predvidljivom svetu u kojem se kreću – na isti način na koji se u romanu služe takozvanom narodnom medicinom, rakijom i dlakom psa koji te je ujeo. Zapravo najmanji je problem odučiti ih od navike da jezik više ne uzimaju „zdravo za gotovo, kao datost koja se ne promišlja jer je tu oduvek, stvar po sebi.“ (102) Problem je u onome što se krije iza takvog jezika: život kao datost, i življenje kao ostvarivanje već zadatih datosti, čist kulturni apriorizam, koji profesora prati od gotovo prvog pitanja ujaka koji daje zadatak („Imate li vi dece?“), preko baba Grozdinog neprestanog apostrofiranja Miloša kao naslednika, i do samog kraja u kojem se gotovo pa ostvaruje identitet između Miloša i njegovog oca – kojem je odlazak u grad bio samo način da prikupi snagu i vrati u selo.

Ali, naročita je veština bila neophodna da se osim očitih razlika slikaju prikrivene sličnosti između likova. Iako profesor kritikuje upornu tradicionalnost i zadrtost porodice u kojoj se našao, ne treba izgubiti iz vida da u isto vreme vrši istraživanje na magistarskom radu čiju temu nije izabrao on sâm, već njegova mentorka, kojoj nije imao snage da se suprotstavi. Uz to, slično Mihajlu, i on dolazi u drugu sredinu, ne da bi tamo ostao, već da bi zaradio novac i vratio se u grad. Profesor nastupa kao reformator, ali ko će reformisati reformatora, i spasiti njega od sopstvene datosti grada, univerziteta, akademske karijere?

Spomenuto je da deca govore jezikom koji je „između sela i grada“. Hoće li deca biti spašena od zadrtog tradicionalizma? Da li ih u spasu čeka samo drugi oblik zadrtosti? Kako se priča odmotava, profesor postaje sve uporniji u nastojanjima da decu spasi. U tim nastojanjima, suočava se sa sve većim otporom. Ne samo da je porodica u kojoj se našao tradicionalna i posvećena spomenutom samopotvrđivanju, već je ona izgleda takva u najekstremnijem smislu, u kojem izaziva i osudu drugih seljana. U tom smislu je baba Grozda ne samo lik koji opstruira „reformatora“, ona je i lik koji se suprotstavlja čak i tradiciji iz koje je ponikla. Nju pre svega osuđuje i čitavo selo, a profesor tek kasnije i postepeno shvata zašto. Ona je ekstremna čak i za njih što se odražava u morbidnoj upornosti da stvori i održi potomstvo, „da se nedovršeno odvede do kraja, da se zacrtana putanja ispuni bez obzira na urotu onih koji su reč „nemoguće“ izmislili iz straha i nemoći.“ (269) Užas kojim se ovaj roman bavi nije stoga samo užas natprirodnog (ili protivprirodnog) koji vreba iz mraka nad usnulim selom, i koji može udariti iz bilo kog pravca. Dok se pred profesorovim očima konačno probija veo pojavnosti, pred njim se ukazuje užas u mnogostrukosti, užas onostranog koji je proizveden užasnom upornošću „ovostranog“. Svet pojava i svet iza pojava pripadaju jedno drugom, i međusobno su uslovljeni. 

Iz ove kratke rasprave jasno je da se roman nikako ne može svesti na jednu temu, žanr, ili atmosferu. Recimo, zato, jasno i odlučno: Zavodnik je roman koji poziva na razmišljanje, i kao takav zaslužuje pažnju čitalaca.

KRATKOFIL, Banjaluka 2014 – izveštaj (1. deo)

  

Kada ovo budete čitali ja ću već biti na putu – iduće dve nedelje (do kraja septembra) provodiću se u Istri (Rijeka, Opatija, Pula, Poreč...) – pa je zato krajnje vreme da izvestim o prethodnom putovanju, dok još nije zasenjeno najnovijim. Inače, bez brige – pripremio sam postove za blog unapred, tako da će se automatski apdejti i dalje ovde javljati na svaka 2-3 dana, pa zato – ne menjajte kanal: Gul je sa vama i kada nije sa vama!!! Creepy!

A sad, izveštaj!

Kao što znate, bio sam gost osmog izdanja festivala kratkih igranih, dokumentarnih, animiranih i sl. filmova – KRATKOFIL, u Banjaluci, od 22-25. jula ove godine, pa evo, da se osvrnem ukratko na ovo dešavanje, više slikom nego rečima (jer slike ionako bolje i više govore).

            Prolećne poplave su žestoko ojadile ne samo Srbiju nego i Republiku Srpsku, što se odrazilo i na budget, naprasno skresan zbog vanredne situacije, pa je i Kratkofil ove godine znatno skresan u pogledu pratećih programa: recimo, u planu je bila revija kratkih horor filmova, ali... avaj; u pretposlednji čas planirani 5-dnevni festival pretvoren je u 3-dnevni, a promocija mog ZAVODNIKA je bila jedna od vrlo retkih pratećih aktivnosti koja se ipak odigrala.

            Na put sam krenuo posle samo jednog dana predaha nakon povratka iz Slovenije, sa Grossmann festivala. Vozio sam se autom predsednika žirija, Miloša Miloševića (autora nekolicine dokumentaraca koje još nisam stigao da pogledam) i njegove ljupke ženice, i u razgovoru s njima – a tu i tad sam ih prvi put sreo – vožnja do Banjaluke je prošla neosetno. Tek na ulazu u grad dočekala nas je oluja -i vozilo Hitne pomoći zakucano u nečiji nesrećni (ili, ipak, srećni – kao u vicu?) auto- ali i to se ubrzo smirilo u jednu sasvim prosečnu kišicu dok smo stigli do festivalskog centra.

            Tamo me je preuzeo moj domaćin, Aleksandar Janjić, slavan kao nekadašnji saradnik ovog bloga a ponegde poznat još i kao Harvester of Sorrow (skraćeno: Nesrećnik). Njegova šklop... ovaj, vozilo, da ne kažem auto, bilo je daleko skromnije od onog kojim sam došao iz Srbije 1 u Srbiju 2, ali služilo je svrsi, tu, po gradu (da ga tako nazovem). Posle mog kraćeg odmora i preuređenja vratismo se u Centar dešavanja, odnosno u tvrđavu zvanu Kaštel (ili u kaštel zvani Tvrđava? Castel? Castle?). Pošto nisam bio siguran po pitanju obima i sadržine najavljenog koktela na otvaranju, odosmo na večeru u tzv. KAZAMAT: restoran u katakombama tvrđave (eh, Kaštela) nazvan zato što su se u tim prostorijama nekada držali zarobljenici i izlagali najstrašnijim mučenjima. 

Divno mesto za prezalogajiti. Goli kameni zidovi, sablasni jauci odjekuju u pozadini govora a ugođaj upotpunjuje apsolutno najneljubazniji Gazda/Kelner kojeg sam ikada video izvan Crne Gore! Valjda se uživeo u ulogu mučitelja na jednom ovakvom mestu – ako već nije potomak/reinkarancija nekog od tamošnjih sadista? Ipak, večera (punjene paprike, solidne) je protekla bez patnje i krvoprolića. Onda ispade da smo bezveze tu gnjavili s večerom i rastezali s pijuckanjem jer napolju, na bedemima tvrđave koji gledaju na reku, već je bio počeo koktel.

Fini beše koktelčić, izdašan, sadržajan – uključujući neizostavne ćevape! – ako ne računam samo dva problema. 1) Serviranje na malenim stočićima za jedva dve osobe (stojeće), tako da je malo trapavo ako poželiš da bocneš nešto sa stočića koji nije "tvoj" – a mi "naš" nismo ni imali, jer smo zadocnili. 2) Vreme! Vrlo je neekonomično i nepragmatično ovako bogat koktel nabiti u tako tesan slot od samo SAT VREMENA! Kada sam bio na Kratkofilu pre 5 godina, koktel je bio 1) po pincipu velikog Švedskog stola, gde je svako mogao da priđe i uzme šta treba bez osećaja da nekome vadi iz tanjira, i 2) organizovan POSLE otvaranja, posle filmova, pa se tu bockalo i pijuckalo mnogo više od jednog sata, bez žurbe, opušteno, do iza ponoći.

A ovde, sada – morali smo da trčimo (mrzim da žurim s dobrim stvarima!), i posle samo par ćevapčića i par čaša odličnog belog vina naterani smo da napustimo to divno mesto (i polupune ovale) kako bismo se podvrgnuli maratonu filmova za koje najučtivije što mogu reći jeste da ne da nisu moja šoljica čaja, nego nisu ni moja tacna, ni moja kocka šećera. Angažovani filmovi: tolerancija; manjine; socijalni problemi; filmovi dece ometene u razvoju (od kojih su neki bili bolji od onih u takmičarskom programu); bosanski filmovi (the horror, the horror!) itd. Da ne grešim dušu, bilo je tu i nekih kratkih igranih i animiranih koji su bili vrlo gledljivi i simpatični – a zapravo sve to je učinjeno dodatno prijemčivim zbog ambijenta letnje pozornice, dakle pod otvorenim oblačnim ali suvim nebom, pa još gledanje sa masom od nekoliko stotina (!) pretežno mladih ljudi koji su toliko očajni u gradu bez većih dešavanja i festivala da, eto, dolaze da gledaju čak i ove filmove o toleranciji, invalidnoj deci, lezbejkama, bosankama i drugim negledljivostima. Eh, kako ovom narodu proklete NGO ispiraju netolerantne, genocidne namere iz mozgova...

Posle svega toga nisam imao snage da sa Janjićem properem mozak nekim trash hororom u kućnoj radinosti nego smo se ubrzo po povratku domu bacili svaki u svoje krpe (i sobe) – on u jazbini sa svojim ne-baš-miomirisnim glodarima (zamorci ili tako nešto što je poplava izbacila), a ja okružen DVD-ima M. Najt Šlajmalana i Elija Rottena.

Prvog jutra načinili smo grešku i ustali rano da overimo doručak koji bonovima koje sam dobio možemo "kupiti" u nekakvom Hostelu (ali ne Rotovom). Ovi sadisti taj svoj obrok nude samo do oko 09h, ali su nama za ljubav bili spremni da nas sačekaju i do 09.30! Pa – nisu morali da se trude! Odavno se nisam susreo sa tako jadnim izgovorom za doručak, i to ne kažem samo zato što sam do par dana pre toga za doručak imao pečenu prasetinu i još 5-6 vrsta što mesnih što sirnih prerađevina i đakonija; ne, one hostelske podrig-salame i barene viršle i bezukusni "kačkavalji" i razvodnjena Cedevita umesto đusa (!) bili su dovoljni da me bace u depresiju, pa sam u grlo ubacio samo nekoliko zalogaja nekog mutanta između zidarske salame i šunkarice (uz dosta majoneza) kako bi mlin imao šta da melje, inače... Ima doručaka zbog kojih ne vredi ustajati, i ovaj je definitivno bio jedan od njih.

Ako ništa drugo, barem posle doručka upoznadosmo nekoliko gostiju festivala, uključujući Irca čiji je animirani film zasluženo dobio jednu od nagrada. Meni je uvek zanimljivo da ragibavam engleske mišiće svog jezika, pa i da ćakulam sa ljudima dalekih zemalja i kultura, a ovaj je čak bio polu-zanimljiv.

Odatle odosmo na konferenciju za novinare gde sam, pored ostalih, i ja kazao nekoliko reči o predstojećoj promociji ZAVODNIKA te večeri. Upoznao sam se i naživo sa jednim zabavnim Rusom s kojim već neko vreme drugujem na FB (pošto nam je zajednički prijatelj Vladan Petković, jedan od selektora Kratkofila) pa sam i s njim slatko popričao – na engleskom. Pošto je ovaj bio profesor engleskog pre nego što se bacio na snimanje najkraćih mogućih "filmova" kako bi imao alibi da se zajebava na festivalima poput ovog širom sveta, njegov govor bio je lišen i najmanje senke onoga što se inače očekuje od ruskog ingliša.

Odatle nas odvezoše u piceriju RAKIJA. Sic, nogekako! Šta je sledeće, rekoh: buregdžinica zvana ĆEVAP? Apoteka zvana KNJIGA? Frizerski salon zvani PIZZA? Na moje žaljenje otkrio sam da naš ručak od pića pokriva samo prokletu rakijštinu – od muke sam je čak i liznuo, ali ne vredi, neće mi duša, ne volim patnju i bol, ne volim gorčinu ni ljutinu, takav sam čovek, suptilan i fin, pa zato svoja dva čokanja prosledih Rusu, u skladu s nacionalnim stereotipom (u koji se on komotno uklopio i ispraznio ih dok si reko PICA)!

Vajkao sam se nad tužnom činjenicom da je ove godine sponzor Kratkofila PIVARA a ne VINARIJA (kao prošle godine!): zašto mi nude samo pića koja ne volim? Prvo pivo, sad rakija... A u međuvremenu stiže i pica koja je bila izrazito generička, neupečatljiva, skoro-kartonska, i tu ni tabasko sos nije mnogo pomogao u pravcu ukusa. Ipak, pojeo sam jedno 4 parčeta, čisto da ne uvredim domaćine, a i zato što ovde ne zna čovek šta nosi dan a šta noć!

---Nastaviće se! Uzbudljivi kraj u idućem delu! Ne propustite!!!

POETIKA HORORA u pretplati!

 

            Imam ogromno zadovoljstvo da najavim sledeće: za oko mesec dana iz štampe izlazi moja poetika horora! To je doterana, proširena, uglačana, ulepšana, dodatno razvijena doktorska teza koju sam, pod naslovom "Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti" odbranio na Filološkom fakultetu u Beogradu 22.02.2012. 

            Knjigu izdaje idealan izdavač za nju (a i za mene) – Orfelin iz Novog Sada, pod uredništvom Milenka Bodirogića. Ovde na blogu već godinama unazad hvalio sam njegova izdanja i Zlatnim Ghoulovima (TM) ih nagrađivao – npr. BUNTOVNICI, itd. – i ne sluteći tada da će se uskoro u tom sjajnom nizu kvalitetnih i predivno estetski uobličenih i odštampanih knjiga naći i moj Magnum Opus. Ne – neću da glumim skromnost: poetika horora je ne samo najznačajnije nešto što sam do sada napisao, nego će, šta god da do kraha svog života budem još objavljivao, bez ikakve sumnje biti u samom vrhu najznačajnijih mojih dela. To znači da će, jednog dana kad umrem, ili me uhapse, pisati: "Dejan Ognjanović, autor poetikE horora, danas je..."

            O knjizi, ukratko:

Poetika horora je studija koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. U ovoj knjizi prikazuju se ključne faze i akteri, i analiziraju najreprezentativnija dela u kojima se ogledaju prelomne tačke u razvoju žanra: Rani gotik (Horas Volpol: Otrantski zamak), Pozni gotik (Meri Šeli: Frankenštajn), Edgar Alan Po i horor priča, Priča o duhovima ("Okretaj zavrtnja" Henrija Džejmsa), Viktorijanski neogotski roman (Drakula Brema Stokera), "Čudne priče" kosmičke strave ("Boja izvan ovog svemira" H. F. Lavkrafta), Horor kao bestseler (Isijavanje Stivena Kinga) i Savremene tendencije u hororu koje oličavaju Moderni gotik (Širli Džekson, Anđela Karter, Džojs Kerol Outs), Priča o duhovima (Robert Ajkman), Telesni horor (Klajv Barker), Psihološki horor (Robert Bloh, Tomas Haris) i Kosmička strava (Tomas Ligoti). Poetika horora prikazuje kontinuitet ali i neprestanu evoluciju i sazrevanje ovog popularnog, provokativnog i inspirativnog žanra. Studija se sve vreme, a naročito u poznijim deonicama, koje se bave modernim hororom, bavi i dvosmernim vezama između književnosti i filma, a za definisanje žanra podjednako se oslanja na uvide teoretičara filma i književnosti, pa stoga može biti vredna i onima koje zanima žanr na filmu isto kao i u književnosti.

O autoru, ukratko:

Autor knjige je Dejan Ognjanović, pisac, filmski i književni kritičar, esejista i prevodilac, a tekst je zasnovan na doktorskom radu odbranjenom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ognjanović je poznat kao autor dva romana: Naživo, 2003, i Zavodnik, 2014, dve studije: Faustovski ekran: đavo na filmu, 2006, i U brdima, horori: srpski film strave, 2007, i zbirke eseja Studija strave (2008), i kao priređivač antologije najboljih priča H. F. Lavkrafta, Nekronomikon (2008; 2012).

            Evo odlomaka iz recenzija relevantnih stručnjaka:

Ova iscrpna, promišljena i celovita poetika horor žanra pokazuje njegov značaj za popularnu književnost, ali i književnost uopšte. Veliki broj svežih i relevantnih zaključaka svog istraživanja, sprovedenog s istinskom posvećenošću, ali i čvrstom naučnom utemeljenošću, autor je izložio metodološki precizno, preglednim i jasnim stilom.

- prof. dr Zoran Paunović -

Poetika horora predstavlja kapitalan rad koji omogućava dublje razumevanje i ozbiljno, naučno zasnovano proučavanje ovog slabo istraženog žanra u domaćoj teoriji.

- prof. dr Sava Damjanov –

Studija koja je pred nama jedna od onih koje su hronično nedostajale srpskom čitaocu, kako laiku tako i stručnjaku. Od jasnog problemskom određenja, preko dobre sistematizacije i više nego korisnih terminoloških i pojmovnih određenja, a kroz i uz ponovno isčitavanje reprezentativnih dela ovog žanra, autor nas vodi do razumevanja kako njihove osobene estetske namere, tako i šireg društvenog, kulturnog i istorijskog konteksta u kojem su nastajala, ali i u kojem se poetika horora razvijala, menjala i osvajala.

- prof. dr Žolt Lazar

           Što se tiče izgleda i obima knjige, evo nekih osnovnih podataka:

           Broj strana: 524

           Format: 165 X 235mm

           Povez: polutvrdi, korice sa širokim klapnama, štampane i sa unutrašnje strane.

          Papir: 90-gramski, bezdrvni, što bi trebalo da nam omogući kvalitetnu štampu. (Danas se, i kod velikih izdavača, knjige štampaju na 60-gramskom, recikliranom, voluminoznom papiru.)

           Ilustracije: crno-bele (fotografije, slike i crteži autora i dela koja se obrađuju)

         Autor naslovne strane i unutrašnjih ilustracija između svake glave + kompletan grafički dizajn: Dragan Bibin

          Izgled: knjiga ima dominantno crnu prednju i zadnju koricu, a sa strane su ivice listova poprskane crveno, pa to sve izgleda kao velika porodična BIBLIJA, što i jeste prikladno – jer poetika horora će biti važnija nego Biblija svakom ovdašnjem poštovaocu i proučavaocu horora.

Korica: iako je naslovnica dominantno crna ona će biti štampana u punom koloru, u četiri prolaza, čime će se postići intenzitet crne i njena dubina, a diskretni kolorni detalji, poput tanke crvene linije koja odvaja naslov knjige od imena autora, samo će doprineti tom utisku. Potom, na ovako odštampanu koricu dolazi još jedan prolaz u UV laku kojim će biti istaknuta tekstura "lobanjica" u pozadini. Kad pređeš vrhovima prstiju preko knjige moći ćeš taktilno da osetiš tu teksturu, koja će  biti vidljiva samo pod određenim uglom, u zavisnosti kako svetlost pada na knjigu.

            U pogledu formata, knjiga je približno iste veličine kao NEKRONOMIKON, samo što je za 1,5 cm šira (NEKRO = 15 cm, POETIKA = 16,5 cm).

Apsolutno najpovoljniji način da ovu knjigu nabavite jeste – pretplatom! Pretplata traje od 11. septembra do 11. oktobra. Pretplatna cena je 1.250 dinara i u nju je uračunata i dostava. Pretplatu možete izvršiti na račun Orfelin izdavaštva 220-73108-85, sa naznakom Uplata za Poetiku. Posle uplate pošaljite vaše podatke (ime i prezime, adresu i broj telefona) na e-mail: orfelinns@gmail.com. Puna prodajna cena knjige biće negde oko 2.000 din. Kad knjiga bude izašla, imaću jedan manji broj primeraka za one koji baš žele da knjigu kupe od mene – po onoj ceni koja tada bude važila.

  

            Kompletan sadržaj izgleda ovako:

   POETIKA HORORA   

UVOD

DEFINISANJE OSNOVNIH POJMOVA I PROBLEMA

DEFINISANJE OSNOVNIH POJMOVA

Žanr, estetska namera i "horizont očekivanja"

Romansa

Gotik / gotski roman

Horor

Istorijska poetika

DEFINISANJE PROBLEMA

Horor u teoriji na engleskom jeziku

Horor u teoriji na srpskom jeziku

OD GOTIKA DO HORORA: NASTANAK ŽANRA

Rani gotik

Horas Volpol: Otrantski zamak - kulturna klima, intencija i recepcija

Otrantski zamak i retorika horora

Tekovine ranog gotika

Pozni gotik

Meri Šeli: Frankenštajn, ili Moderni Prometej - kulturna klima, intencija i recepcija

Frankenštajn: estetski i idejni dometi

Frankenštajn i poetika horora

Tekovine poznog gotika

Edgar Alan Po i horor priča

Teme i motivi američkog gotika

Edgar Alan Po i poetika kratke (horor) priče

Tematski ciklusi Poovog opusa

Mrtva draga

"Đavo perverznosti"

Kosmička strava

Tekovine Poove poetike horora

KLASIČNA DELA HORORA

Priča o duhovima

Mesto natprirodnog u poetici Henrija Džejmsa

"Okretaj zavrtnja": intencija i recepcija

"Okretaj zavrtnja": estetski i idejni dometi

Tekovine priče o duhovima

Viktorijanski neogotski roman

Motiv vampira u književnosti pre Drakule

Drakula Brema Stokera: intencija i recepcija

Drakula: estetski i idejni dometi

Tekovine Drakule i neo-gotskog romana

"Čudne priče" kosmičke strave

Lavkraftova poetika fantastike i horora

Lavkraftov odnos prema nauci i fantastici

Lavkraft i tradicija horora: uticaji i razlike

Lavkraftov stil

Recepcija Lavkraftove poetike

"Boja izvan ovog svemira": estetski i idejni dometi

Tekovine Lavkraftove poetike

MODERNA HOROR KNJIŽEVNOST

Horor kao bestseler

Stiven King i poetika horora

Stiven King i horor tradicija

Poetika horora Stivena Kinga

Vidovitost kao moderni horor bestseler roman

Tekovine poetike horora Stivena Kinga

Savremene tendencije u hororu

Moderni gotik: Širli Džekson, Anđela Karter, Džojs Kerol Outs

Psihološki horor: Robert Bloh, Tomas Haris

Priča o duhovima: Robert Ajkman

Telesni horor: Klajv Barker

Kosmička strava: Tomas Ligoti

ZAKLJUČAK

DodaCI

Hronologija horora

BIBLIOGRAFIJA

INDEKS KLJUČNIH IMENA

SUMMARY

O AUTORU

            A evo, da se na kraju podsetimo kako je moja odbrana doktorata o POETICI HORORA izgledala pre 2,5 godine u ovoj jezgrovitoj, ali rečitoj reportaži:       

Ispovest krvoloka: BIO SAM BOG U BOSNI

  

            Ako ste čitali moj roman NAŽIVO, koji se pored ostalog bavi i snuff snimcima nastalim u Hrvatskoj i Bosni za vreme građanskih ratova 1990-ih, setićete se citata jedne grozne reportaže koju je prenela Politika Ekspres (nedelja 9.VII 1995, str. 6). Njena "zvezda" je izvesni Roberto dela Fave, rodom iz Bordigere u Italiji, koji je otišao u Hrvatsku kao novinar, da beleži njihove ratne uspehe. On je kameru brzo zamenio puškama i bombama, učestvovao je u borbama i zverstvima protiv srpskih civila, od kojih je mnoge i zabeležio na video snimcima (silovanja, mučenja, klanja itsl), a onda je te snimke prodavao u Italiji osobama sa posebnim potrebama.

            Evo odlomka:

           

            "Šta želite da vam pokažem? Možda da pogledate kasetu na kojoj sam snimio nabijanje srpske bebe na kolac? Ili onu na kojoj je zabeleženo kako smo masakrirali starce i starice da bismo poručili onima koje nismo zatekli šta ih čeka kad se budu susreli s nama? Znate, ti masakri su užasni, ali tako je moralo biti. Hteli smo, tako, da im ubijemo svaku nadu. A beznađe je najteže, morate priznati.

            Ipak, te kasete nisu imale neku veliku prođu kao one na kojima sam snimao silovanje Srpkinja. Neke scene su po sadržaju identične, samo su se akteri smenjivali – Talijani, Nemci, Francuzi, mudžahedini..."

            Kada je novinar 'Epohe' upitao Roberta kako može da komentariše scene koje je snimio i koje upravo gledaju, Roberto je mirno odgovorio:

            "Ove užasne scene koje gledamo snimio sam u logoru u Butmiru i u Hrasnici kod Sarajeva. Organizacija je bila dobra. Kad je trebalo snimiti pornić o silovanju, odaberu se učesnici, i niko drugi osim aktera i snimatelja ne može biti prisutan u toj prostoriji. A kad nema snimanja...

            Znate, ja sam plaćenik 109. internacionalne brigade koja je stacionirana u Rijeci i koju plaća republika Hrvatska. Moje kasete o zločinima koje smo počinili prodao sam od Trsta, Milana, Firence, Udina, pa do Beča, Minhena, Berlina. Zaradio sam milijarde lira. Ovde ću ostati dok ima posla. Ipak..."

            U II izdanju NAŽIVOG, u mom pogovoru na samom kraju knjige, ovim povodom kažem:

"Tekst iz Ekspres Politike, od 09. jula 1995. koji navodim u romanu, autentičan je prepis članka, bez ikakvih mojih intervencija. Ne ulazim u njegovu autentičnost. Nemam nikakvih konkretnih saznanja o tome da li je taj Roberto dela Fave stvarno postojao, i zaista snimao snuff filmove u Bosni i Hrvatskoj, u kojima se muče, siluju i masakriraju srpski zarobljenici. Puno sličnih priča slušao sam i posle toga, od raznih ljudi, ali začudo, do danas još nijedan takav snimak nije isplivao – a verujem da postoji mnogo zainteresovanih strana (pritom ne mislim samo na bolesnike koji bi da onanišu na njih, nego pre svega na svakojake istražitelje, tužioce, novinare, borce za ljudska prava, grupe boraca rata, patriote). Možda je u pitanju urbana legenda, a možda su samo suviše dobro sakriveni (ili uništeni). U krajnjoj instanci, za moje potrebe je savršeno nebitna autentičnost te konkretne vesti i navoda u njoj. Užasi poput tih sigurno su se dešavali, psihologija i mehanizmi iza tih zločina nesumnjivo su istiniti, i to je za moje potrebe bilo dovoljno."

E, pa – posle mojih dugotrajnih i neuspešnih pokušaja da saznam nešto o tom liku, Roberto dela Fave je najzad dolijao! Kako ispade, mogući problem, ili deo problema, u guglanju tog zlikovca bila je ne baš savršena transkripcija njegovog imena, koje je pokojna Ekspres Politika navela kao Roberto de la Feve, ali bilo kako bilo, sad najzad imam potvrdu da je to govno stvarno postojalo i da je stvarno činilo ta zverstva. Zahvalnost dugujem mom drugaru iz Italije, Đuliju (za prijatelje: Giulio the Bastard), 

inače frontmenu hardkor grupe Cripple Bastards, koji je i ranije imao važnu ulogu u mom snabdevanju ezoteričnim filmskim materijalima, donoseći brda VHS kaseta sa filmovima kojih u to vreme, 2000. godine, u Srbiji nije bilo NIGDE, ni u kom formatu. I ovog puta je on bio taj koji je deliverovao ekskluzivu: snimak dokumentarca Sono stato dio in Bosnia (I WAS A GOD IN BOSNIA) u kojem dela Feve naširoko priča o svojim zločinima. Sve fotke u ovom tekstu potiču iz tog filma.

Šta ćete videti u njemu? Pre svega, da se radi o patetičnom luzeru koji je u rat otišao ne znajući NIŠTA o tome gde je otišao i zašto – presmešan je momenat kad kaže da je očekivao da vidi CIGANE, MNOGO CIGANA (eee, Kusturice, jebo te ćaća!), a inače je ideološki, kako kaže, mnogo desniji od Hitlera. Učestvovao je u svim ratovima protiv Srba, prvo u Hrvatskoj a onda i u Bosni, pa na kraju i na Kosovu – gde je, istina, "samo" obučavao šiptarske teroriste ali nije išao da se bori sa srpskom policijom i vojskom (mudro).

Bio je notoran kao RED DEVIL, to mu je bio ratnozlikovački nadimak kojim je, kako kaže, ulivao strah i trepet Srbima: kaže, posle tristotog ubijenog je prestao da broji, a nije više ni bilo mesta na kundaku puške za dalje recke... U Bosni je organizovao formaciju CRNI LABUDOVI – formaciju ne ratnika i boraca nego koljača i monstruma koji su tu radili šta su hteli (otud naslov filma, iz jedne slikovite tirade o tome kako je ON odlučivao o tome ko živi a ko mre, i kako...). Govori Roberto o brojnim slikovitim momentima svoje ratne karijere: o tome kako je ubio dečaka od 8-9 godina, o trgovini organima pod okriljem UN (o, da: ispade da se pola Evrope u to vreme snabdevalo iznutricama povađenim u Bosni!), o trgovini oružjem (kako veli, TO je doakalo Arkanu, navodno se upleo u biznis prevelikih razmera da bi mogao da kontroliše još veće igrače od sebe; inače o Arkanu govori s najdubljim, skoro homoerotičnim poštovanjem i zaljubljenošću), o tome kako su navodno i Hrvati upali u Srebrenicu i tamo pravili sranja (sumnjivo mi to malo, al' ko zna...?) itd.

Pored svih tih ratnih priča, meni je apsolutno prajsles njegovo priznanje o tome kako je ubio prvo svog oca, a zatim i majku – to je već u prologu, u prvih 5-6 minuta; već tom pričom me je kupio i znao sam da ovaj skot mrtvih očiju i mrtve duše ima šta da kaže i pokaže! Inače, njegov psiho-profil je očit: jadnik bez ikakve perspektive u svojoj zemlji, sjebana familija koju mrzi, problemi sa zakonom, zatvor, nema posao, nema stan, nema ništa, i onda – budući da je, kao takav izgubljen i neuklopljen u svoju zajednicu, fašista – ode da se bori protiv jedinih pravih i predanih antifašista u ovom delu sveta: protiv Srba, a zajedno sa svim okolnim fašistoljupcima, tj. njihovim saradnicima i naslednicima.

Ovaj film, koji je inače režirao nekakav Šiptar, Erion Kadili, u tehničkom i umetničkom smislu je poprilično smeće: ja, zapravo, u svom životu nisam video siroviji, neukije napravljen, snimljen i montiran dokumentarac! To nema ritam, nema strukturu, izjave se prekidaju usred rečenice, javljaju se nekakva zatamnjenja, bez ikakve najave ili konteksta ubacuju se neki snimci, nigde natpisa, nigde imena, mesta, konteksta – dakle, i slikano i montirano ubi bože, ali zato, s druge strane, baš ova sirovost dodaje specijalnu draž svemu tome, i poštovaoci mog NAŽIVOG voleće upravo tu VHS prljavost, sirovost, neizbrušenost, neupeglanost, taj underground feel koji izbija iz svakog kadra ovog u svakom pojmljivom smislu ružnog filma.

Istine radi, jedina dva trenutka nečeg nalik rediteljskom postupku koji su mi se dopali tiču se prelaska s paljenja Olimpijske vatre u Sarajevu 1984 na paljenje zgrada u Sarajevu 1992, taj skok sa "uzvišene" vatre i svega što ona (treba da) simbolizuje na ovu prizemnu, zlikovačku, uništiteljsku vatru – to je baš onako, fin momenat. Drugi je na samom kraju filma (koji inače traje 80 minuta), kad ova džukela pozira sa zmijurinama (boe i anakonde) koje čuva, a u pozadini ide hrvatska domoljubiva pesma o Vukovaru... Predivna jukstapozicija!

Nažalost, dela Feve ovde ne govori uopšte o onome što je meni, onih dana, bilo najzanimljivije: ni rečju ne pominje bosanske i hrvatske snuff filmove (valjda se stidi, ili ne sme da javno govori o njima?) – ali u kadrovima koji prikazuju novinske članke o njemu vidi se kako drži VHS kasete, a najmanje jedan članak govori baš o tim snimcima: dakle, ipak NIJE bila u pitanju izmišljotina Politike Ekspres, kako su mi to svojevremeno neki glupaci spočitavali zato što sam naveo taj citat u romanu (čini mi se da je Rastislav Dinić bio među njima – kao, "Lakoverni, naivni Dejane, trebalo bi da si pametniji nego da nasedaš na propagandu jedne Politike Ekspres, eeej", itsl).

Uzgred, tokom filma ova nakaza kaže da bi voleo da dobije rak i da tako, svojim mukama, otplati muke koje je drugima naneo – a, kako ispade, dela Feve je zaista i umro od raka, pre samo mesec dana (početkom avgusta)! Naravno, ja neću reći "Ima Boga" niti išta slično, jer da ga stvarno ima, ovakve nakaze ne bi ni gmizale Zemljinom površinom niti bi im bilo dato da se iživljavaju nad nejači, ali... eto, s njegovom nedavnom smrću kao povodom sve kockice su se lepo skockale baš sada, kada je NAŽIVO sasvim rasprodat (zapravo, poslednja tri primerka se sada nalaze u RIJECI, gde je ovaj skot jedno vreme živeo i odakle je krenuo u svoje pohode!). Ko je čitao moju knjigu neka obavezno pogleda i film I WAS A GOD IN BOSNIA koji sam okačio na Jutjub pa ga sada, zahvaljujući kolaboraciji Ghoul + Giulio (ukratko: Ghoulio!) možete i ovde pogledati!

PS: U filmu postoji samo jedan momenat u kojem se vide leševi ubijenih hrvatskih vojnika, pri čemu je jednome granata skoro sasvim otkinula ruku; to je jedini "ogrish" momenat za oprez osobama osetljivih stomaka; sve ostalo se sastoji od talking heads snimaka – ali, naravno, ako imate razvijenu maštu i empatiju, to što ovaj ološ GOVORI biće sasvim dovoljno za gađenje i ružne snove, pa zato... oprez. Ovo što sledi nije za svakoga.