EIGHT LEGGED FREAKS (2002)

Pošto sam ovih dana zaokupljen radom na knjigama koje spremam za predstojeći sajam knjiga, te promocijama i putovanjima, i nemam vremena za nova pisanija na blogu - evo za to vreme jedne reprize. Ispod je prikaz jednog plitko-zabavnjikavog filmića koji je pre tuce godina izašao u magazinu OK.

NAPAD PAUKA (Eight Legged Freaks, USA 2002)

Režija: Elori Elkajem

**

2

            Jedini razlog postojanja ovog filma jeste da pruži malo letnje razbibrige američkim klincima i adolescentima na raspustu. Na bioskopskim blagajnama prestaje svaka njegova ambicija, a njegovi jadni letošnji rezultati na istoj pokazuju da se čak ni toj publici ne može tako lako 'uvaliti' podgrejani proizvod već toliko puta ranije već rabljen.

            U nekoj američkoj nedođiji na ivici pustinje slučajno prosuta hemikalija čini da razne vrste pauka narastu do džinovskih razmera, i terorišu stanovništvo u onoj meri koju beskrvni PG-13 rejting dopušta...

            To što se zaplet i ne trudi da bude originalan nije tako neoprostiv greh, ukoliko se niz manje-više klišetiziranih situacija iskoristi kao povod za glumačke, režijske i razne druge vizuelne egzibicije. NAPAD PAUKA nema ni taj alibi, jer se ni na jednom od ovih planova ne može pohvaliti naročito talentovanim akterima. I gluma, i režija i kamera i vizuelni efekti su na standardnom nivou profesionalno odrađene tezge, bez ikakvog nadahnuća ili nadgradnje.  

Rutinski prepisana struktura klasičnih 'monster movie-ja' pokušava se osvežiti tzv. 'tongue-in-cheek' pristupom, drugim rečima, autori su svesni izlizanosti onoga što nam nude, pa to pokušavaju da 'lakiraju' providnim namazom samosvesnog humora. Ali, to nije dovoljno. To što nam autori stavljaju do znanja da ne shvataju ozbiljno svoj film, niti da to od nas očekuju, nije dovoljno da im oprostimo neinteresantne likove i dosadu koja prati ne samo pokušaje humora, već i saspensa.

            Horor je pun primera filmova u kojima je žanrovska persiflaža izvedena nadahnuto, i uz poštovanje svoje publike (klasični primeri: REANIMATOR, POVRATAK ŽIVIH MRTVACA, ZLA SMRT I i II...). Ako već govorimo o filmovima o čudovištima, savršen uzor tvorcima ovog filma bio bi film PODRHTAVANJE (Tremors, 1990): sličan ambijent, grupa blago pomerenih likova, spoj humora i napetosti, i sveprisutna pretnja od koje kao da nema bekstva – sve to odrađeno sa duhom i stilom. Avaj, ništa od toga u NAPADU PAUKA.  

Sem solidnih, ali ne naročito specijalnih efekata, i mlade Skarlet Johansen gole pod peškirom, ništa drugo ne može ovu tvorevinu preporučiti vašoj pažnji. Po svojim 'dometima' najbliža je kod nas takođe prikazanom (i zasluženo zaboravljenom) filmu EVOLUCIJA. Prosto rečeno, oportunističke ambicije ovog filma čine ga slabo zanimljivim čak i najzagriženijim ljubiteljima B filma. Za sve ostale – tih sat i po možete i pametnije potrošiti.

JEEPERS CREEPERS II (2004)

**(*)

2+

Pre neki dan obznanjeno je da će se najzad snimati treći deo JEEPERS CREEPERSa. Evo toga u najavi Fangorije.

Ovo je povod da obnovim šta sam svojevremeno na jednom forumu pisao nakon premijere 2. dela koji sam bio u prilici da pogledam u američkom bioskopu, u Berkliju, Kalifornija...

Prvi deo JEEPERS CREEPERS (*** / 3-) ima odličan početak, slabu sredinu i nedorađeno-zbrzan kraj. Brat i sestra su super, baš retko ubedljivi, a i creeper je odlično zamišljen i ostvaren (maska, gluma, pokret...). Vidovita baba jeste iritirajuća, ali ona je sporedan lik, nije ni 10 minuta u filmu...

Drugi deo nema ništa odlično, ali bar ima prilično konzistentan ton od početka do kraja. Pošto sad već znamo kako Matori Perverznjak (Creeper) izgleda i šta može, više nema iznenađenja i skrivanja u senkama nego – samo akcija. Zbog većeg budžeta ima više kompjuterskih efekata i mnogo bolje maske, što znači više scena sa njegovim letenjem.

Priča je bedasto nemaštovita, likovi i dijalozi iritirajuće površni, kao da je neko uzeo odbačeni scenario za neki nesnimljeni PETAK 13. i umesto Džejsona ubacio letećeg puzavca, a što je najgore – Džejson je barem umeo da bude maštovit u svojim egzekucijama nestašnih tinejdžera, dok se ovde scene ubistava svode na: swooooshhh - yikes!- AAAAAAaaaaahhhh... [Za one sa jeftinijim ulaznicama: ovaj se sruči s nebesa na nekog, zgrabi ga i odnese, bez vidljivog krvoprolića]. Izuzetak je jedna solidna scena obezglavljenja – i, to je to.

Za pohvalu je što nisu nimalo išli u OBJAŠNJAVANJE, a to je nešto što užasno mrzim kod nastavaka: kadgod dobijemo nekog upečatljivog negativca, nastavci se obično polome objašnjavajući ko je, kako je, zašto je, pošto je, krošto je, Zagor priča, Čikovo detinjstvo, Kako je i zašto Dilan počeo da nosi crvenu košulju i crni sako, ovo-ono... Time obično unište efekat strave tog zločinca, jer što više znamo o njemu, manje nas plaši. U ovom nastavku nećete saznati NIŠTA više o Creeperu no što je 1. deo otkrio, i što se mene tiče – it's OK.
Šteta je samo što ga nisu upotrebili bolje i pametnije, u malo originalnijoj priči.

Ray Wise [aka Leland Palmer] je odličan, ali -as the poet says- 'tragically underused'.

Scenario=3

Režija=7

Gluma=4-

Muzika=5- [klasično ilustrovanje, bez ičeg memorabilnog]

Kamera=8

Efekti maske=9

CGI=7+

Opšta ocena = 5/10, odnosno 2+ (na tarifi do 5)

Može se pogledati, ali i ne mora.

Koga to zanima, nema SISA uopšte, ali, pošto je režiser peder i osuđeni pedofil, skoro svaki od momaka bez veće potrebe (osim iz razloga Because Fuck You That's Why!) pokazuje svoje vitko, glatko, osunčano telo, odnosno njegov gornji deo (torzo).

Ovaj film je rečit za Salvinu dijagnozu, ali ne toliko transparentno kao CLOWNHOUSE (kojeg je neprijatno gledati danas, kad znamo šta je iza kulisa radio s njegovim maloletnim glumcem) ili prvi JEEPERS CREEPERS; ovaj nastavak je u svemu, pa i po tome, na pola puta, ni tamo ni ovamo. 

Uvod u POETIKU HORORA

Moja knjiga POETIKA HORORA biće promovisana u Kragujevcu, u četvrtak 17. septembra.

Mesto: SKC (kultna andergraund sala „Kutija šibica“).

Vreme: 19h.

Učestvuju: mr Danko Kamčevski i autor, dr Dejan Ognjanović.

Istom prilikom biće reči i o ediciji "Poetika strave" koja se izrodila iz ove knjige. Biće predstavljene prve dve knjige, VRBE A. Blekvuda i ŠAPTAČ U TAMI H. F. Lavkrafta, najavićemo treću i popričati o daljim planovima…

Dakle, ako ste u Kragujevcu ili njegovoj razumnoj blizini, svratite! Ulaz je besplatan, a biće i nešto primeraka od sve tri pomenute knjige, po povoljnim cenama!

Ovaj post je ilustrovan fotkama sa letošnje promocije ove knjige u Sloveniji, na Grossmann festivalu filma, vina i horora, kao i slikama nastalim prilikom jednog mog ranijeg boravka u Kragujevcu.

U znak najave ovog dešavanja, podeliću sa vama UVOD ove knjige, koji otprilike nagoveštava njen sadržaj i pristup.

Ako vam ne smetaju gulovski zelena slova na crnoj pozadini, tekst je odmah ispod. A ako više volite da čitate PDF – isti ovaj tekst možete skinuti OVDE.

Naravno, najbolje je ovaj uvod, i sve što za njim sledi, čitati na papiru, u ovoj lepoj, debeloj KNJIZI.

POETIKA HORORA

(c) Dejan Ognjanović

1.  UVOD

Horor je žanr određen paradoksima.

Naime, jezovite teme i motivi prisutni su u književnosti odvajkada, što je odraz činjenice da je strah jedna od najstarijih i najsnažnijih ljudskih emocija, a to važi i za stravu izazvanu "natprirodnim" pojavama (odnosno, nedovoljno spoznatim aspektima prirode). Folklorne i mitološke predstave naroda širom sveta svedoče o fantastičnim bićima od kojih su mnoga demonska, zastrašujuća, potencijalno uništiteljska. Stoga nije neobično da se susreti sa neobičnim i jezovitim nalaze u bajkama, pričama, legendama, mitovima i epovima – uglavnom kao delovi većih celina, a takav (epizodni) status imaju i u klasičnim književnim delima, od Epa o Gilgamešu preko Odiseje pa sve do Šekspirovih drama, i dalje. Međutim, krajem 18. veka u Engleskoj javlja se vrsta književnih dela u kojima strava nema epizodni, već centralni status. U formi nazvanoj "gotski roman" začet je žanr danas poznat kao horor.

I u tome je prvi paradoks: nastanak vrste književnih dela čija se definišuća odlika sastoji u izazivanju jedne specifične emocije, straha. Ovaj paradoks tim je veći što se radi o emociji koju u stvarnom životu nalazimo neprijatnom i činimo sve da izbegnemo povode za nju. Drugi žanrovi mogu se posmatrati kroz osećanja kojima i inače u životu težimo: smeh, avantura, akcija, uzbuđenje, začuđenost, erotika i drugi. Za razliku od navedenih izraza životne energije, strava je emocija za koju postoji verovanje da unižava i devalvira život, da oličava negativnost prema životu jer strah čoveka, navodno, pretvara u roba. U čemu je, onda, razlog prividnog paradoksa u evidentnoj, viševekovnoj popularnosti žanra posvećenog izazivanju neprijatnih emocija i stanja kao što su strah, drhtanje, žmarci, mučnina, gađenje, šok, košmar? Da li je horor zaista radikalno drugačiji od svih drugih žanrova popularne književnosti? Ili možda fiktivna strava poseduje neku psihološku i kulturološku funkciju koja na prvi pogled nije vidljiva? Žanrovi u načelu nastaju kao odgovori na određene potrebe publike: koja je to potreba, ili spoj potreba, u korenu horor žanra? Više od 250 godina nesmanjene popularnosti horor tema i motiva u književnosti, ali kasnije i u drugim medijima (pozorište, film, strip, animacija, video-igre), i to ne samo u Engleskoj već širom sveta, svedoči o tome da te potrebe nisu prolaznog, već trajnog i univerzalnog karaktera.

Ovaj rad posvećen je, stoga, pokušaju da se definiše poetika strave onako kako je uobličena u delima nastalim sa svesnim ciljem izazivanja ove emocije kod čitalaca, što je fenomen koji se javlja u nekoliko zapadnoevropskih književnosti druge polovine 18. veka (recimo, u nemačkoj i francuskoj), ali nigde tako izraženo i razvijeno kao u engleskoj, a ubrzo za njom, već na početku 19. veka, i u američkoj književnosti. I tu nije kraj paradoksima: žanr koji je u Engleskoj bio definisan feudalnom prošlošću i odgovarajućom ikonografijom (ukleti zamak) prirodno se i bez problema preneo i razvio u okvirima tek stvorene američke nacije i njene književnosti u povoju. Žanr toliko srođen sa svojom formom da je široko poznat kao "gotski roman" odjednom, u Americi, svoj najprikladniji izraz nalazi u kratkoj priči – što dovodi do još jedne naizgled paradoksalne terminološke interferencije između "gotskog romana", "gotika", "romanse" i "horora".

Da bi se ovi paradoksi raspleli i objasnili neophodno je, pored pomnog čitanja reprezentativnih dela, ukazati i na širi, društveni, istorijski i kulturni kontekst u kome su ta dela nastajala. Rad koji sledi namerava da pokaže, između ostalog, i to da je horor žanr, bez obzira na svoju zasnovanost na arhetipskim i univerzalnim temama i situacijama (strah od nepoznatog, mračna strana ljudske prirode, borba dobra i zla), nastao i tokom cele svoje istorije razvijao se pod direktnim i indirektnim uticajima aktuelnog mesta i vremena. Njegova poetika je zato određena spojem individualnih, autorskih estetika, nazora i preokupacija sa konkretnim vanknjiževnim i vanestetskim uticajima koji su oblikovali nade i strahovanja određenih perioda, kao i načine njihovog književnog uobličavanja. Polazna premisa ovog rada sadržana je u ubeđenju da književnost ne nastaje u "kuli od slonovače", izolovana od pisca koji je stvara ili od kulture u kojoj nastaje. To se odražava i na metodologiju rada, koja se, pored pomnog čitanja (eng. close reading) i uvida iz estetike recepcije u podjednakoj meri oslanja na istoriju književnosti, i kulture uopšte, kako bi osvetlila kontekst koji je oblikovao književnost strave, i omogućio njen najplodniji razvoj upravo u okvirima anglo-američke književnosti.

Žanr se u ovom radu ne posmatra samo kao estetska kategorija, već se pokazuje kao uslovljen i raznim vanknjiževnim uticajima: kulturna klima i preovlađujući nazori (npr. doba engleskog prosvetiteljstva kao pozadina i podsticaj gotiku, ili vrednosti doba kraljice Viktorije na "viktorijansku" priču o duhovima), istorijski događaji (npr. Američki građanski rat i njegova uloga u pričama Embrouza Birsa), velika otkrića i naučne teorije (elektricitet i Frankenštajn Meri Šeli; Ajnštajnova teorija relativiteta i priče H. F. Lavkrafta…) kao i javljanjem drugih srodnih književnih škola i pokreta (romantizam, dekadentizam) odnosno žanrova (naučna fantastika, detektivska priča). U radu se, takođe, ukazuje i na komercijalne aspekte u nastanku i razvoju horora, neraskidive od srži fenomena žanrovske književnosti: smanjenje proizvodne cene knjige i njena veća dostupnost najširim slojevima krajem 18. veka, kao i razvoj gradskih biblioteka u Engleskoj tog perioda i njihov značaj za popularnost gotskog romana; uloga književnih časopisa koji su, početkom 19. veka, omogućili razvoj kratke priče (pa tako i kratke horor priče); fenomen "bestselera" u Americi početkom sedme decenije 20. veka i njegov upliv na formu i sadržinu romana Stivena Kinga, itd.

Težnja da se poetika horora predstavi na jasan i argumentovan način uslovila je strukturu ove knjige. Prvi zadatak na tom putu jeste definisanje osnovnih pojmova i termina, pri čemu neki od ključnih do sada nisu bili definisani u teoriji na srpskom, dok oko pojedinih ni u teoriji na engleskom ne postoji univerzalno slaganje. Osnovni termini koji se na početku rada definišu jesu: žanr, estetska namera (nem. Kunstwollen), horizont očekivanja, romansa, gotik, gotski roman, horor i istorijska poetika. Njihovo definisanje nužan je preduslov za što preciznije određenje horor žanra, čiji efekti umnogome počivaju upravo na dvosmislenostima, paradoksima i nejasnim opažajima.

Ova knjiga se, zatim, posvećuje definisanju problema kojim se bavi, odnosno poetike horor žanra u anglo-američkoj književnosti. To se čini sažetim prikazom osnovnih tendencija u definisanju horora u teoriji na engleskom jeziku, što uključuje kako uvide uticajnih pisaca žanra, tako i kritičare i teoretičare koji su se njihovim delima bavili u prethodnih 250 godina, sa naglaskom na savremenijima. U posebnom se poglavlju, takođe, ukazuje na retke pokušaje određenja horora u teoriji na srpskom jeziku, čime se pokušava uspostaviti kontinuitet sa onim izučavaocima koji su se, makar sporadično, do sada bavili temama fantastike i natprirodnih tema i motiva u književnosti kod nas. Zaključak je, ipak, da horor žanr do sada u teoriji na srpskom nije bio sagledan na sveobuhvatan način, već pretežno kroz izučavanje zasebnih autora, dela ili motiva, pa stoga ova Poetika horora predstavlja pionirski pokušaj u tom pravcu. Kritički osvrt na preovlađujuće teorije o hororu služi i kao sažetak dosadašnjih uvida, ali i zamki, na putu našeg određenja horora kao žanra.

Nakon teorijskog utemeljenja horora kao žanra sledi prikaz njegovog nastanka, odnosno stvaranja poetike strave u obliku tzv. gotskog romana. Ovaj period prikazuje se kao složen, i zato se deli na dve faze: rani gotik, čiji je začetnik Otrantski zamak Horasa Volpola (Horace Walpole, The Castle of Otranto, 1764), i pozni gotik, čiji je najistaknutiji predstavnik roman Meri Šeli, Frankenštajn, ili Moderni Prometej (Mary Shelley, Frankenstein, or Modern Prometheus, 1818). U oba slučaja ukazuje se na dominantnu književnu paradigmu čiji je uticaj evidentan (prosvetiteljstvo kao kontrast kod Volpola; romantizam kao inspiracija kod Šelijeve) ali i na intencije autora izražene u predgovorima i drugim osvrtima na svoja dela, te na recepciju koju su doživela u vreme objavljivanja i kasnije. U odnosu na te elemente sagledavaju se dominantne ideje, teme i motivi tih dela i procenjuje njihov značaj za kreiranje poetike horora kroz dovođenje u vezu sa prethodnicima i naslednicima. Gotski period kulminira pojavom američkog pisca Edgara Alana Poa (Edgar Allan Poe), koji svojim delom fundamentalno preobličava dotadašnju gotsku tradiciju i modernizuje je kako u sadržinskom tako i u formalnom smislu, postavivši temelje kratkoj horor priči.

Zatim se definiše klasični period horora, i tri dominantna oblika žanra u njemu: priča o duhovima, oličena u noveli "Okretaj zavrtnja" Henrija Džejmsa (Henry James, "The Turn of the Screw", 1898), viktorijanski neogotski roman, sa Drakulom Brema Stokera (Bram Stoker, Dracula, 1897) kao tipičnim, i najuticajnijim predstavnikom, i "čudna priča" kosmičke strave, čiji vrhunac predstavlja opus H. F. Lavkrafta sa pričom "Boja izvan ovog svemira" (H. P. Lovecraft, "The Colour from Outer Space", 1927) kao egzemplarnom. U ovim delima prevrednuju se i dalje razvijaju tekovine gotske tradicije, prilagođene novim društvenim, kulturnim i estetskim okolnostima doba neviđenog razvoja nauke i tehnologije. Lavkraft, pritom, stoji na razmeđi klasičnog i modernog horora, najavljujući snažnu egzistencijalističku stravu prikladnu za doba posle Frojda i Ajnštajna.

Najzad, u glavi posvećenoj modernoj horor književnosti definiše se fenomen bestselera, i analizira poetika Stivena Kinga koja je ne samo učinila ovog autora jednim od najčitanijih pisaca 20. veka, nego je omogućila razvoj horora bez presedana u dosadašnjoj istoriji. Taj razvitak doveo je do pojave novih, raznovrsnih glasova u modernoj horor prozi, i njima se bavi poglavlje o savremenim tendencijama u hororu. Ono ukazuje na ponovno približavanje horora i književnosti "glavnog toka", kao i na vitalnost ključnih poetika opisanih u prethodnim glavama koje u modernom dobu stiču nove konotacije.

U svom zaključku, ova istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti pokazuje značaj horora za žanrovsku, popularnu književnost. Istovremeno, ona ga revalorizuje u domaćoj teoriji kao ravnopravnu vrstu pisanja kojom su se bavili brojni književni velikani i koja je po svojim temama, idejama, motivima i estetskim postignućima ravnopravan i neraskidiv deo književnosti uopšte. Prikaz nastanka i razvoja poetike horora, sa analizom ključnih, reprezentativnih dela za razvoj i bogaćenje tradicije ovog žanra tokom više od dva veka služi da pokaže neutemeljenost podele na "visoku" i "nisku" (ili trivijalnu) književnost, koja se još uvek može naći u domaćim teoretskim i kritičkim napisima, makar u implicitnom vidu.

Kroz analizu reprezentativnih dela horora, ovaj žanr se pokazuje kao potentan modus iskazivanja (i analiziranja) preovlađujućih nada i strahova svog doba. To je žanr koji pojedinim svojim elementima prožima čitavu književnost, pa je zato proučavanje horora istovremeno proučavanje biti književnosti, a dobijeni rezultati relevantni su i za značajno šire polje nego što je to žanrovska književnost. Zbog toga je jedna od namera ovog rada da pruži zaokruženi prikaz nastanka i razvoja horor žanra, u srpskoj teoriji i kritici još uvek nedovoljno poznatog i priznatog, kao i da ga smesti u perspektivu koju on svojim estetskim dometima zaslužuje. Time bi se ujedno ukazalo i na mogućnosti žanrovskog pisanja uopšte.

Ne treba zanemariti ni kulturološke implikacije ovog istraživanja, budući da je žanrovska književnost pre svega karakteristična za anglo-američku književnu produkciju. Iako u Srbiji postoje drugačiji kulturološki i tržišni uslovi nego u Velikoj Britaniji i SAD, rezulati ovog rada mogu biti relevantni i za bolje razumevanje motiva horora i fantastike u delima srpskih pisaca, kao i za uočavanje sličnosti i razlika u slovenskom i anglo-američkom pristupu fantastici i hororu. Ipak, ovaj rad je prevashodno usredsređen na prikaz i analizu poetike horora kakva je nastala i razvijala se na engleskom jeziku, gde je ona ne samo žanrovski kodifikovana nego je i dovedena do svog punog, zaokruženog teorijskog i praktičnog oblika, a ovaj je pretvoren u paradigmu žanra za sve druge književnosti u kojima takve zaokruženosti i bogatstva tradicije književnosti strave naprosto – nema.

*  *  *

THE WIDE, CARNIVOROUS SKY AND OTHER MONSTROUS GEOGRAPHIES - John Langan

  

Oni koji prate samo moje napise na blogu, a ne i moje knjige, radove i članke koje objavljujem u zemlji i svetu, mogli bi pomisliti da sam po pitanju horor književnosti beznadežno zarobljen u prošlosti i da se bavim samo nekakvim prašnjavim davno mrtvim klasicima, odnosno da nisam čitao, i ne čitam, ništa novije od Lavkrafta.

To uopšte nije tako: stvar je samo u tome da napise za blog uglavnom stvaram u trenucima odmora, kad mi je um već iscrpljen drugim pisanjima, i u takvom stanju lakše mi je da pišem s pola mozga o filmovima nego o knjigama. U poslednjih pet godina čak i aktivnije nego ranije pratim savremenu horor produkciju zahvaljujući tome što pišem za najbolji svetski horor časopis, Rue Morgue, pa preko njih dobijam najnovije knjige horora, koje prikazujem na njihovim stranicama.

Zato sam odlučio da otpočnem sa prevođenjem mojih književnih kritika objavljenih u tom časopisu na srpski, i da ih ekskluzivno u tom obliku plasiram ovde, jer postoji čitav niz odličnih novih pisaca strave koje teško i da sam pomenuo a kamoli detaljnije predstavljao na blogu. Pa, da počnem s jednim od najdražih mi: u poslednje vreme stalno nailazim na  priče i novele Džona Langana u antologijama koje čitam, i njegovi doprinosi su uvek u najužem vrhu, među najboljima. Langan zaista redovno postiže veoma visok nivo čega god se u pisanju poduhvati. Zato – obratite pažnju!

THE WIDE, CARNIVOROUS SKY AND OTHER MONSTROUS GEOGRAPHIES -  

John Langan

Hippocampus Press, 2013

Ovo je druga zbirka priča Džona Langana, posle Mr. Gaunt and Other Uneasy Encounters (2008) i romana House of Windows (2009). Odlikuje se visoko refleksivnim sadržajem i meta-horor pristupom gde je svest o žanrovskim tropima spojena sa ambicijom da se ovi preokrenu u nešto sveže. Većina ovih priča uspeva da učini upravo to, pružajući nove perspektive na gulove, vampire, vukodlake, zombije, uklete statue, isterivanja đavola kao i na dela takvih divova kakvi su Po i Lavkraft.

            Najbolja u ovoj zbirci je "Technicolor", noveleta u obliku živopisnog predavanja o Poovoj priči "Masque of the Red Death". Ona zamagljuje fakte i fikciju kada Napoleonov vojnik završi u skrajnutom ruskom manastiru i otuda izađe sa otkrićem koje inspiriše Poovu besmrtnu priču... Ovo je jedna od najuspelijih modernizacija Poa koje sam ikada pročitao: nije ni čudo da je bila odabrana za antologiju Ellen Datlow pod naslovom Poe, kao i za Best Horror of the Year (vol. 2).

            Odmah za njom je "Mother of Stone", novela na 70 strana, originalno objavljena u ovoj zbirci, o istraživaču „internetskih narativa“ koji ispituje statuu obezglavljene trudne žene što sve vodi do sve sablasnijih (ali i krvavijih) događaja. Napisana je u drugom licu, sa ekonomijom i kontrolom naracije dostojnim Machena i Blackwooda.

"City of the Dog" dodatno dokazuje da, baš kao i Laird Barron (koji je ovoj zbirci napisao pogovor), Langan ponajviše blista u novelama. Ova se tiče ljubavnog trougla, nestale voljene i gulova na napuštenom groblju. Sablasna je i zvuči proživljeno, sa dirljivim krajem.

            Naslovna novela je dobar primer moderne vampirske proze sa originalnim (vanzemaljskim?) stvorenjem koje lebdi u stratosferi u jednoj kapsuli iz koje se survava u ratom zahvaćena područja na Zemlji i slobodno utažuje glad za krvlju među ovozemaljskim masakrima.

            S druge strane, meta-pristup donekle oslabljuje priču "The Revel", gde se susreću forma scenarija za film sa predavanjem o vukodlacima, dok priči o zombijima "How the Day Runs Down" nedostaje ugriz, umnogome zato što je pisana u duhu drama Thorntona Wildera u kojima se razbija „četvrti zid.“

            Uprkos tome što nekolicina eksperimenata u ovoj zbirci nije baš sasvim uspela, većina ovih novela efektna je više nego dovoljno da predstavi Lanagana kao pisca u usponu među savremenicima koji je itekako vredan vaše pažnje.

--- Objavljeno u Rue Morgue # 134 , juna 2013.

MONSTERS: DARK CONTINENT (2014)

**(*)

2+ 

            Neshvatljivo prehvaljeni MONSTERS od pre par godina – čuven po tome što se naslovna stvorenja u njemu skoro i ne vide, sem malo pred kraj, a inače statiraju u kukuruzu ceo film, dok dosadno nezanimljivi junaci keeenjaju li keeenjaju sve u 16 – dobio je i ni od koga traženi „nastavak“.

            Na svu sreću, ovo nema nikakve veze s onim „likovima“ iz I dela, ali ovi novi nisu bogzna koliki napredak – pošto se radi o klasičnim vojničinama čije mačo isprđivanje na početku stvarno treba izdržati (bio sam na ivici da ovo ugasim i obrišem, jedva izdržah). Glavni junak (Sam Keeley, viđen za veće stvari) je simpatičan mladić, al džaba kad je kao lik rudimentaran.

            Pošto je ratni kontekst – smešteno u neku bliskoistočnu pustinju – ovde ima više akcije i dinamike nego u prvom NEMONSTERSu, ali –

 

            -ALI, veći deo te akcije je između ljudi, a monstrumi opet pretežno sede u pozadini, kao nekakva napadna metafora za, valjda, onečovečenje i demonizaciju neprijatelja ili tako nešto.

Ipak, lavkraftovska divovska čuda ovde imamo videti nešto malo i po danu (najzad!), i to je lepo, ko voli;

problem je samo u tome što je AKCIJA maltene antipod Lavkraftu (koji je sav u ATMOSFERI), tako da ovde nema osećanja ČUDESA, nema ništa sublimno, božansko-demonsko oko ovih stvorenja – oni su samo neke velike životinje iz svemira.

            Iako pristojno snimljen i režiran, MONSTERS: DARK CONTINENT je u fundamentu promašen i loše iskalkulisan film koji je tek malo manje bezobrazan od svog prethodnika po pitanju monstruma, koji su i ovde sporedni, kako vizuelno (viđamo ih retko, u pozadini, nakratko) tako i narativno (jer skoro da nikako bitno ne utiču na zaplet, koji je sasvim konvencionalna ratna pričica).

            Dakle, džaba vam tehnika kad ovde nema neke velike ni duše ni pameti: SVE je na pola puta: i priča, i poruka, i strava, i akcija... za svakog po malo, ni za koga dovoljno.

            No, ko ima fetiš na Lavkraftovska čudovišta, na pipke i tako to, ovo je ipak solidno dizajnirano i izvedeno s većim budžetom nego što obično ti pipci dobijaju, pa eto, bar zbog toga, ko voli nek izvoli.