Mračni EKRAN Vesa Krejvena

Na blogu sam već u nekoliko navrata iskazao počast nedavno preminulom velikanu horor filma, Vesu Krejvenu, kroz osvrt na karijeru uopšte, kroz ekskluzivno predstavljanje njegovog poslednjeg intervjua iz Fangorije, kao kroz prikaze konkretnih filmova, npr. THE HILLS HAVE EYES (1977).

            Da ne bi sve ostalo samo na blogovanju i da bi se prikladan omaž našao i na nekom ozbiljnijem mestu – a budući da takvih, filmski orijentisanih, trenutno nema u Srbiji – pobrinuo se slovenački filmski časopis EKRAN, koji mi je naručio tekst o Krejvenu. I tako, u dvobroju za oktobar-novembar, možete na pune tri strane čitati moj In memoriam esej pod naslovom „Umetnik more: Wes Craven (1939-2015).“

            Ovaj esej, preveden na slovenački, možete čitati na sajtu ovog časopisa, ako kliknete OVDE. Evo kako zvučim na slovenačkom, ako ste se nekad zapitali kako bi to izgledalo:

“Walter Benjamin je nekoč v navezavi na Prousta dejal, da vsa vélika dela bodisi utemeljijo bodisi uničijo žanr. Wes Craven je eden glavnih utemeljiteljev modernega hororja, režiser, ki je imel ključno vlogo v vzpostavitvi in kristalizaciji pravil, ki so jih njegovi nasledniki v teku 80. let povzdignili v dogmo. Wes Craven je vse do konca svoje kariere ohranil ustvarjalno svežino in sumničenje glede sleherne dogme, vključno s tisto, ki jo je – v poigravanju s postmodernističnim pristopom – sam ustoličil v pozni fazi svojega opusa. V njegovi nedogmatičnosti korenini tudi pravica (in sposobnost), da razpusti pravila, ki jih je vzpostavil sam. Craven je bil del velike peterice sodobnega hororja – skupaj s Cronenbergom, Carpenterjem, Romerom in Argentom: to so ljudje, ki so proti koncu 60. in skozi 70. leta izzvali revolucijo v horor filmu, kakršne od takrat ni bilo več. Krivulja njegove kariere je zaznamovana s številnimi vzponi in padci, toda pritegniti je treba besedam pisatelja in kritika Kima Newmana: »Wes Craven reinvented horror at least four times – most directors don't even manage it once.«”

Ako je, međutim, vaš slovenački zarđao i teško vam ide ovo čitanje, ima i tome leka. Evo, ljubaznošću urednika EKRANA, prilike da i srpska publika, za dž, u originalu, čita ono što, na slovenačkom, stoji u EKRANU. Dakle, evo tog mog eseja.

Umetnik košmara: Wes Craven (1939-2015)

(c) Dejan Ognjanović

& EKRAN

Walter Benjamin je jednom, govoreći o Proustu, kazao da sva velika dela ili zasnivaju jedan žanr ili ga razaraju. Wes Craven je jedan od glavnih utemeljitelja modernog horora, režiser koji je imao ključnu ulogu u uspostavljanju i kristalisanju pravila koja će njegovi naslednici tokom osamdesetih dogmatizovati. Wes Craven je do samog kraja karijere zadržao stvaralačku svežinu i sumnju u svaku dogmu, pa i onu koju je sam uspostavio, u poznijoj fazi opusa se poigravajući sa eksplicitno postmodernističkim pristupom. U njegovoj nedogmatičnosti bilo je ukorenjeno pravo (i umeće) da rastače pravila koja je sam ustanovio. Craven je bio deo velike petorke savremenog horora – zajedno sa Cronenbergom, Carpenterom, Romerom i Argentom: to su ljudi koji su krajem 1960-ih i tokom 1970-ih doneli revoluciju u horor film kakva više nije viđena. Krivulja njegove karijere sadrži veći broj uspona i padova, ali ne mogu se poreći reči pisca i kritičara, Kima Newmana: „Wes Craven reinvented horror at least four times – most directors don't even manage it once.“

Craven je, bolje nego ijedan drugi reditelj, oličavao ideal horror auteura – budući da je u svojim najboljim radovima postizao savršeni balans između Pameti i Plašenja, Krvi i Jeze, Ozbiljnosti i Poigravanja, Umetnosti i Žanra, Artizma i Populizma, Teksta i Podteksta, Tradicije i Modernosti. Iako je već sa svoja prva dva filma, The Last House on the Left (1972) i The Hills Have Eyes (1977) stekao kultni status, Wes Craven je tek svojim petim bioskopskim naslovom proizveo hit koji će mu doneti svetsku slavu. Radi se, naravno, o Stravi u ulici brestova (A Nightmare on Elm Street, 1984), koja je u panteon filmskih čudovišta na istaknuto mesto postavila Freddy Kruegera, ubicu iz snova sa metalnim sečivima umesto kandži, grand guignol monstruma par excellence. Ubrzo je Freddy uspeo da iz filma pređe u realnost i da, kroz nastavke, TV seriju, reklame, video spotove, muzičke reference, stripove itd, postane jedan od ključnih simbola pop-kulture 1980-ih.

            „Za mene je najživlja i najsnažnija oblast našeg sećanja upravo detinjstvo,'' govorio je Craven, ''a ono se, gotovo isključivo, odvija u običnim kućama za stanovanje. U stvari, u prvih pet godina naših života, mi i ne izlazimo puno iz svoje kuće i dvorišta. Upravo tamo mi susrećemo zaista primarne doživljaje našeg iskustva, i zbog toga se plašimo tavana, podruma, mraka, i svega ostalog. Zato su filmovi smešteni u te lokacije u stanju da evociraju ta sećanja daleko lakše nego filmovi koji se dešavaju u zamku ili u dalekom svemiru gde nemamo ličnih sećanja.“ (Wes Craven in: ‘Wes Craven’s Deadly Friend: Building a better Monster’, Fangoria, No 56, O'Quinn Studios, New York, August 1986, pp. 53-54.)  

Craven je, dakle, na tragu Northrop Frye-a, shvatio da sistemi konvencija postoje mnogo pre u stvaranja umetničkog dela, odnosno da zakoni žanra nastaju preobražajem mitskih matrica. Horor, da bi bio delotvoran, mora svoje uporište imati u stvarnosti, ali da bi to dejstvo bilo zaista dubinsko i trajno, potrebno je odabrati elemente svakodnevnice nabijene arhetipskim značenjem, tako da se promišljenim provlačenjem kroz fantastični diskurs pretvaraju u svojevrsne utikače za nesvesno. Ako bi trebalo dati jedan ključni pojam za definisanje specifičnosti filmskog rukopisa Wes Cravena onda bi to bilo – „oneobičavanje“. Ovaj postupak se u suštini sastoji u jukstapoziciji realistički datog ambijenta i njemu inkongruentnog događaja ili prizora, i u efektu očuđenja dotad monolitno poimane stvarnosti.

            Problematizovanje datog i „po sebi razumljivog“ u našoj kulturi kod Krejvena ide i dublje od podrazumevajućeg tropa horor žanra da „ima stvari koje nisu onakve kakvim se čine“. Njegovo osporavanje institucija sistema i njihovih istina, njihovih „velikih fikcija“, po doslednosti ima pandana još jedino u filmografijama Davida Cronenberga i George A. Romera. U Cravenovim filmovima policija je redovno neefikasna, bespomoćna, na pogrešnom tragu, ili je jednostavno – nigde nema. Isto važi i za ostale predstavnike sistema: vojsku, naučnike, lekare, psihijatre... Pravilo je, kod ovog autora, da mediji zaglupljuju i navode na zločin, školski sistem je suvoparan i represivan, a hrišćanska religija je uskogruda, nametljiva i svedena na puki biznis... Čak i porodica, ta osnovna monada društva, kod Cravena je često nefunkcionalna, ili bar žestoko problematizovana.   

            Pored toga, njegov najuspešniji i najbolji film, Strava u ulici brestova, na ingeniozan način je koristio san kao dodatni metod očuđavanja filmske stvarnosti. Krejven sigurno nije bio izumitelj sna kao efektnog i za horor žanr dramaturški posebno zahvalnog postupka – od Murnauovog Nosferatua (1922) i Dreyerovog Vampyra (1931) preko omnibusa Dead of Night (1945) pa sve do filmova Briana de Palme snovi su u hororu igrali bitnu narativnu, strukturalnu i značenjsku ulogu. Krejvenov tretman snova, međutim, netipičan je za američki pristup, a znatno je bliži evropskom, autorskom. Kod ovog reditelja, naime, san i java nisu uzajamno isključivi. Košmar u Stravi u ulici brestova nije nešto što gledaoca načas zbuni ili uplaši, a onda bude zamenjeno umirujućom „normalnošću“ budne realnosti, već je tretiran kao fundamentalni podrivač interpretativne sigurnosti junaka (a sa njima i gledalaca), koji više ni u jednom trenutku filma nisu sigurni da li obitavaju u snu ili na javi, što donosi retko viđenu dozu kognitivnog i egzistencijalnog suspensa.

            Cravenov povratak ovom serijalu, New Nightmare (1994), iskoračuje ne samo iz okvira zacrtanih prethodnim nastavcima nego i iz njegovog sopstvenog originala, i posvećen je drugim tematskim i formalnim preokupacijama. „Za razliku od čudesnog [bajka] ili mimetičkog [realizam],“ piše Rosemary Jackson, “fantastika je modus pisanja koji ulazi u dijalog sa ‘stvarnim’ i inkorporiše taj dijalog kao deo svoje esencijalne strukture. Da se vratimo Bakhtinovoj frazi, fantastika je ‘dijaloška’, jer preispituje jednoznačne ili unitarne načine gledanja.'' (Rosemary Jackson, Fantasy: The Literature of Subversion, Methuen & Co. Ltd. New York, 1981, p. 36). Novi košmar je ušao u otvoreni dijalog sa stvarnošću radikalno napuštajući filmsku stvarnost Ulice Brestova, kako bi ovu tvorevinu sagledao iz pozicije „stvarnog života“ u koji je ona, kao deo popularne kulture, do tada već bila ušla.

            U Novom košmaru protagonisti originalne Strave... ne igraju svoje likove, već „sebe same“ (dakle, glumce), a Freddy je demon koji iz filma koji su snimili upada u „stvarni“ svet. Filmska realnost Novog košmara usložnjena je referencama na Stravu u ulici brestova kroz direktne citate (inserti koje na videu gledaju likovi), kao i parafraze klasičnih scena otuda, te reference na izvanfilmsku realnost (npr. zemljotres u L.A-ju).     Freddyjeve manifestacije u ovom dekonstrukcijskom „nastavku“ (koji je slobodno mogao biti nazvan Postmoderni košmar) strogo su postmoderne: zloduh se ukazuje na načine koji su direktni citati, parafraze ili aluzije. A kada na kraju Freddy bude definitivno (?) pobeđen, u završnoj sceni vidimo glavnu junakinju kako svom sinu, umesto bajke za laku noć, čita početak scenarija filma koji smo upravo odgledali... Freddy, začet u stravi i užasu „Ivice i Marice“, na kraju se tamo i vraća – dakle, ne uništen, već integrisan u kolektivno nesvesno.

Linda Hutcheon u svojoj studiji o postmodernizmu podseća: „Umetnost iskazivanja uvek uključuje iskazujućeg proizvođača i primaoca iskaza, i samim tim, njihovi međuodnosi postaju nezaobilazan deo diskurzivnog konteksta.“ (Linda Hačion, Poetika Postmodernizma, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 135) U slučaju Cravenovog Vriska (Scream, 1996) dolazi do plodotvorne interakcije između filmske stvarnosti i filmske publike, i to preko čitavog niza narativnih, strukturalnih ali i otvorenih dijaloških aluzija na meta-filmsku realnost. Ovo je omogućeno činjenicom da je horor žanr u velikoj meri baziran na samosvesti o sopstvenoj tradiciji i na variranju relativno uskog kruga tipičnih žanrovskih motiva, likova i situacija. Zahvaljujući dugotrajnoj, bogatoj i kontinuiranoj istoriji, horor se može pohvaliti obiljem iskristalisanih, prepoznatljivih momenata čije je ponovno susretanje, u novom kontekstu, praćeno svešću o konvenciji koja se svaki put iznova (re)interpretira. Ono što je Craven učinio u Vrisku samo površno gledano može da deluje kao persiflaža, dok se u stvari radi o vrlo inteligentnoj upotrebi horor-kanona na žanrovski funkcionalan i konotativno pregnantan način.

Suština pomaka koji je Vrisak doneo jeste u tome što njegovi tvorci – scenarista Kevin Williamson i reditelj, Wes Craven – gledaočevu svest o konvencijama žanra uvode u svojevrstan dijalog sa radnjom filma. Glavni junaci su tinejdžeri koji su već odgledali desetine horora, i kada se nađu u situacijama nalik onima iz filmova, oni ih tako i interpretiraju. Film upravo obiluje referencama na horore: već u uvodnoj sekvenci manijak inscenira mali kviz poznavanja ovog žanra, u kome je nagrada – život devojčinog momka. U tom smislu značajna je činjenica da je ubica (zapravo dvojac) u Vrisku, za razliku od uobičajeno ćutljivih u slasherima, vrlo raspričan. On svoje žrtve teroriše preko mobilnog telefona i kroz razgovor im podriva osećaj sigurnosti: daje im do znanja da je u blizini, da ih posmatra i, što je najjezivije, da zna šta se od njega očekuje da uradi. „To je uznemirujuće,“ kaže Krejven, „ali je i smešno, jer shvatate da su u isto vreme i ubica i režiser filma svesni horor filmova, a isto tako i publika.“ (Wes Craven, ‘One Last Scream?’, Fangoria No 160, Starlog Group Inc, New York, March 1997, p. 20.) A ta svest problematizuje gledaočevu posmatračku sigurnost unutar filma, jer mu se otuda sugeriše da su i tvorci svesni njegovih očekivanja, i da će ga baš zato iznenaditi nečim sasvim drugačijim.

Inteligentan, lucidan, obrazovan, duboko samosvestan kao autor i promišljen kao poznavalac žanra kojem se posvetio, Craven je bio u stanju da stalno iznenađuje publiku pronalazeći nove izvore svežine. Njegovom smrću od tumora mozga, i to usred nekoliko projekata na kojima je do samog kraja radio, horor je izgubio jednog od najznačajnijih autora u svojoj istoriji.

NASTAVCI BOLJI OD ORIGINALA

            Za sve papagaje zaljubljene u refren da nastavak nikad ne može biti bolji od originalnog (prvog) filma, evo pet odličnih naslova koji se, svi odreda, nastavljaju na takođe vrlo dobre ili odlične, ali uspevaju i da ih prevaziđu! O, zar i to može? Evo, i to u dve kategorije:

Top-5 nastavaka BOLJIH OD ORIGINALA

by Dejan Ognjanović

1) Samog sebe nadmašio:

THE BRIDE OF FRANKENSTEIN (1935)

            Uz sve poštovanje prema prvom Frankenštajnu kao utemeljitelju jezika horor žanra u okvirima američkog filma 1930-ih, mora se reći da Džejms Vejl u Nevesti značajno nadmašuje samog sebe (i svoj original) na skoro svim pojmljivim nivoima. Pre svega glumački, jer osim Borisa Karlofa, koji unapređuje svoj lik, tu su još Ernest Tesidžer kao paradigma ludog-amoralnog naučnika, i Elza Lančester, koja se sa jednim minutom na ekranu, kao Nevesta, upisala u sve antologije. Pored toga, ovaj nastavak je pametniji, slojevitiji, idejno subverzivniji, metatekstualniji, dirljiviji, komičniji, gotičkiji, vizuelno sofisticiraniji i bogatiji ikoničkim prizorima i replikama za večnost...

EVIL DEAD 2 (1987)

            Sem Reimi istovremeno rimejkuje, reimaginira (!) i nastavlja (?) svoje zezanje iz prvih Zlih mrtvaca (1982), pet godina pametniji (i luđi), tehnički sposobniji i razuzdaniji, budžetski osposobljeniji da u znatno većoj meri razigra svoju imaginaciju i da na Brusa Kembela baci daleko veću i sadističkiju količinu muka i nevolja. Odbačeni su, uglavnom, pokušaji horor-plašenja, a na 11 je odvrnut nadrealno sumanuto preterani splatstik (splater slapstik) u ovom „Two Man Show-u“, pri čemu jedan nije nikad bio bolji ispred kamere (Kembel) a drugi nikad razigraniji i nadahnutiji iza nje i sa njom (Reimi).

ALL NIGHT LONG 2 (1995)

            Da ne prođe lista bez Japanaca pobrinuo se Katsuja Matsumura u svom šokantnom nastavku (samo po naslovu i opštoj temi, a bez veze sa zapletom i likovima prvog dela); identična tema – nekontrolisano osvetničko nasilje od strane zlostavljenih – provlači se kroz ceo serijal od, za sada, 6 delova. Razrađenija stilizacija, dublji podtekst (zavođenje i kvarenje nevinih – i nihilističko-mizantropska elaboracija da, zapravo, nema nevinih), i još više razrađenog, maštovitijeg splatera, ali bez klinačkog nišimurijanskog humora sa Mašinsko-robotskim gejšama i Krvopolicajkama. Ovo je japansko morbidno crnilo u svom najlepšem i najsumornijem izdanju.

Posle ovog nastavka, ako ste tako u stanju i mogućnosti, možete da pogledate Matsumurinog dalekog uzora, američki Pljujem na tvoj grob (1978), da njime sebi povratite nešto vedrine i želje za novim sutra.

2) Došao drugi pa unapredio:

AMITYVILLE 2: THE POSSESSION (1982)

            Neshvatljivo precenjeni „original“ Stjuarta Rozenberga bačen je u prašinu i zgažen nastavkom (tj. neformalnim prikvelom), u režiji italijanskog majstora Damijana Damijanija (s tim što je ovo legitimni nastavak a ne italo rip-off tipa ZOMBI 2 ili KUĆA 3, 4, 5 itd). Damijanijev film je bogatiji i vizuelno, i glumački, a što posebno valja istaći – i na planu izazivanja strave. 

Iako pomalo derivativan (kraducka se ovde od Isterivača Đavola – ali barem vešto i zabavno, a ne patetično, kako obično biva), ovo je retko jeziv i zlokoban film koji prevazilazi ne samo dosadnjikavi prvi deo, nego i ostatak serijala, kao i 99% svih drugih horora koji su se ikada pozabavili temom ukletih kuća. Ova skrajnuta, nikad dovoljno pohvaljena divota zaslužuje pažnju onih koji su je dosad izbegavali zbog cifre u naslovu.

HELLBOUND: HELLRAISER 2 (1988)

            Debitant Toni Randel došao je iz Amerike da popravi film engleskog debitanta, Klajva Barkera, iako njegovo ime ništa nije značilo ni tada, a osim ovog filma, nije se bogzna kako istakao ničim potom (recimo da mu Krpelji iz 1993. imaju dosta „big-bug“ splater šarma, a solidna je i akciona splater-fantazija Fist of the North Star, 1995). Uprkos tome, uspeo je da prevaziđe „budućnost horora“ (c) by Stiven King. Drugi Gospodari pakla su još pompezniji, vizuelno maštovitiji i razrađeniji, budžetski bogatiji pa time i sposobniji da pruže još spektakularniju – ali i ludački hrabro krvaviju i sadističkiju – verziju Pakla od Barkerovog ionako odličnog „u četiri zida“ gotik-splatera. Umesto puke reciklaže, ovaj film radi ono što bi svaki dobar nastavak morao: razrađuje i dalje razvija mitologiju prvog filma na nadahnut i smeo način kakav se retko viđa.

            A ako vam ovaj maraton nije dovoljno maratonski, pogledajte na kraju i dokumentarac (podeljen u dva dela), u ukupnom trajanju od osam sati: Leviathan: The Story of Hellraiser i Leviathan: The Story of Hellbound: Hellraiser II! 

PS: Zašto na listi nije Aliens? Zato što je on značajno promenio žanr originala (od horora u ratni/akcioni), pa je pomalo bezveze porediti babe i žabe, odnosno dela različitih žanrova i ambicija. Osim toga, Aliens smatram boljim filmom samo ponedeljkom, sredom i petkom, dok sam utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom ubeđen da je Alien ipak bolji. A ovo pišem u noći između subote i nedelje. 

PPS: Gornji tekst napisao sam na poziv urednika onlajn fanzina (?) EMITOR. U svom predhelovinskom specijalu nekolicina ovdašnjih pisaca i piskarala napravila je svoje top liste od po 5 filmova idealnih za horor maraton, a svaki da bude u nekom tematskom ili već kakvom ključu. Ja sam pisao o temi koju vidite gore, a neki drugi dali su svoje predloge horor maratona u kojima odabrane filmove povezuju sex, monstrumi i uklete kuće. Njihove predloge možete pogledati OVDE.

SPS: A od mene uskoro očekujte još jedno rušenje klišea: HOROR FILMOVI BOLJI OD KNJIGA PO KOJIMA SU RAĐENI! Čisto zato što mi je muka od onih koji veruju da je knjiga UVEK, nužno bolja od filma, tj. da filmska ekranizacija dobru knjigu ne može da nadmaši. E, MOŽE! O, itekakao! Soon...

Gothic Golubac (tvrđava)

            Ovog leta sam sa prijateljem i kolegom Markom Piševim overio još jednu lokaciju „gotske“ Srbije koju odavno imam na umu: velelepnu tvrđavu Golubac, kraj Dunava, na istoku Srbije.

Bio je to deo naše bogate i više nego sadržajne ekskurzije koju su, do tog trenutka, već činile posete tvrđavi Ram, kao i drevnom keltskom nalazištu (ritualni žrtvenici) u njenoj blizini.

Nažalost, sa Golupcem nismo baš imali sreće: naša sklonost ka improvizaciji, ad hoc odlukama i rutama te zbrzanim maršrutama, koja nam je do sada uvek donosila blagodeti („sreća prati hrabre – i pametne!“) ovog puta nas nije baš proveselila.

Naime, ispostavilo se da smo tvrđavu Golubac zatekli usred opsežnih radova rekonstrukcije, što smo, uz malo guglanja, verovatno mogli saznati pre nego što smo krenuli ka njoj; ali, tko se pak tomu nadao, ne?!

To je značilo da je ugođaj starinske tvrđave i njenih divnih kamenih zidina bio nagrđen grdnim skelama, žicama, daskama, ogradama i radnicima sa šlemovima u drečavim uniformama.

To je, što je još gore, značilo da nema ništa od šetkanja njenim zidinama, ništa od penjanja na njen vrh i uživanja u pogledu na Dunav odatle, niti se moglo i pomisliti na prilazak kulama koje silaze sve do reke...

Sve što smo mogli bilo je da prošetamo njenim podnožjem, njenim središtem, pazeći pritom da nas ne pregazi neki auto, jer ovo je zaista redak ako ne i unikatan primer ovako divnog istorijskog spomenika kroz koji, doslovno, prolazi važan i užurban auto-put!

Dan je bio veoma vedar i sunčan, a nebesko plavetnilo i sunčevo bleštavilo takođe su ubijali „gotski“ ugođaj, pa sam zato barem neke od fotki načinjenih tog dana prebacio u crno-belo, kako bi bile bliže onome što smo želeli i zamišljali.

Očito bi bilo mudrije ovde doći u jesen, kad uvene sav ovaj „spanać“ što se drečavo zeleni na sve strane i svojim vulgarnim životom remeti nekro-hororični ugođaj grobno mrtvog kamena...

Upili smo u sebe, koliko smo mogli, od lepote tvrđave šetkajući kroz nju i oko nje, a onda smo otišli u obližnje svratište gde smo se počastili divnom svežom pastrmkom i smuđem... 

Treći Hrizantema festival horora i fantastike

            Bliži se Noć veštica, a to znači da je kucnuo čas i za novo izdanje Hrizantema festivala horora i fantastike u Subotici. Prošle godine sam bio gost tog festivala gde sam vodio razgovor sa Đorđem Kadijevićem a zatim i predstavio svoj roman ZAVODNIK. Ovde godine ću takođe biti tamo kako bih promovisao Orfelinova izdanja: POETIKU HORORA i novu ediciju, „Poetika strave“ koju, za sada, čine najbolja dela Blekvuda, Lavkrafta i M. R. Džejmsa.

            Pored toga, na festivalu će biti prisutan i Goran Marković i još neki zanimljivi ljudi, filmovi, muzika, knjige, zezanje. Evo programa.

Program 3. Hrizantema festivala

četvrtak 29. oktobar

18h Otvaranje izložbe: Bem Tamás – crteži,

Jugoslav Sivić - lampe (Galerija Garbo/nekadašnja blagajna bioskopa)

Moderator: Emil Kadirić

19h razgovor s rediteljem Goranom Markovićem

Moderator: Vladimir Rašo (Art bioskop Lifka)

20h Film Variola vera, r: Goran Marković (Art bioskop Lifka)

 

21.30 Otvaranje izložbe: Vasso Vujović – fotografije,

Moderator: Nela Tonković (Haustor bioskopa Lifka)

22h WDWRM - elektronska horror kompozicija "Death Samskara" (Art bioskop Lifka)

22h – Duo Solberg/ Nosterbo, Norveška (Studio 11)

23h Afterparty u pozorišnom klubu Cortex

Petak 30. oktobar

 

18.30 Otvaranje izložbe fotografija Svetlane Jakša “Teatro Grottesco”,

Moderator: Jasmina Vidaković Jovanćić (Art bioskop Lifka)

19h Dubljenje bundeva (Studio 11)

19.30 Premijera predstave Pozorišta Kosztolányi Dezsć: Exodus,

r: Tolnai Szabolcs (Pozorište Kosztolányi Dezsć)

19h Prvi dan takmičarskog programa

- I set filmova (Art bioskop Lifka)

20.30 Pauza uz osveženje

20.30 Fondacija "Danilo Kiš" predstavlja:

Print Party sa dr Gnojem (dvorište Art bioskopa  Lifka)

21h Prvi dan takmičarskog programa - II set filmova (Art bioskop Lifka)

22h Afterparty (Studio 11)

23h Koncert Neuroleptic Trio (Pozorište Kosztolányi Dezsć)

24h Afterparty u pozorišnom klubu Cortex

Subota 31. oktobar/Noć Veštica 

18h Horor maskiranje (Aleksandra Rajčić)

19h Drugi dan takmičarskog programa č- I set filmova (Art bioskop Lifka)

19.30 Repriza predstave Pozorišta Kosztolányi Dezsć: Exodus,

r: Tolnai Szabolcs (Pozorište Kosztolányi Dezsć)

20.30 Pauza uz osveženje

21h. Drugi dan takmičarskog programa - II set filmova (Art bioskop Lifka)

22h Afterparty  Halloween Massacre (Klub Mladost)

23h Koncert: Supernaut - Beograd (Pozorište Kosztolányi Dezsć)

24h Afterparty  u pozorišnom klubu Cortex

Nedelja 1. novembar

19h Promocija izdavaćke kuće Orfelin,

Moderator: Dejan Ognjanović

19.15 Dodela nagrade „Gavran“ za najbolje priče srednjoškolaca

Moderator: Bojana Ćorojević

20h Dodela nagrada za najbolje filmove i izvlačenje dobitnika godišnjih karata za bioskop,

Moderator: Branislav Trifković

22h Koncert dua Dharma (Art bioskop Lifka)

22h Afterparty (Studio 11)

23h Afterparty  u pozorišnom klubu Cortex

Četvrtak 29. oktobar – nedelja 1. novembar

(dvorište Art bioskopa Aleksandar Lifka)

Projekcija filma Kabinet dr Kaligarija (1920) r: Robert Vine

            Inače, koliko je VAŽNO da se dešavaju ovakvi festivali, manifestacije i prezentacije najbolje se vidi ako pogledate najavu ovog festivala OVDE – a onda bacite pogled na desetine apsolutno imbecilnih i zatucano-slepačkih komentara čitalaca (mada, kako to da ovi ljudi umeju da čitaju, kako umeju da upale kompjuter i pronađu neki veb sajt – ostaje za mene velika misterija)! Misionarska misija ovog festivala, koje sam i ja deo, sastoji se upravo u prosvećivanju ovako zatucanih troglodita koji su, povodom vesti o ovom dešavanju, našli za shodno da ostave ovakve nebuloze od komentara:

„Samo sto festival satane ne slavite i pravite kako vas nije sramota...“

„Imamo dovoljno horora i užasa oko sebe i u svakodnevnom životu samo nam nedostaju FESTIVALI ovakvog sadržaja ,pa da vidiš onda porast suicida i kriminala. Lično mislim ako ne možemo dati gradu nešto lepo i plemenito ne bi trebali ni ovo iako i ovo nazivaju UMETNOŠĆU!“

„tripuju se da su umetnici neki. vi ste mi svi za grad koji podrzavate ovakve budalastine. deca nam gladuju a vi bi da slavite satanu“

„Uzas stase radi. Festival horora. Samo festival pedofilije nam fali jos“

„Dotakli smo dno ovakvim festivalima. Mladi nemaju druga posla unesto da piju, drogenzi i da slave nekakve satanisticke praznike. Nema vama spasa definitivno.“

            E, i zbog ovakvih krembila treba narodu što češće i stručnije, ozbiljnije pokazivati šta horor zaista jeste, a šta nikako nije. To je moja misija - to je moj križ! 

Vašar knjiga 2015: Koje STRIPOVE kupiti?

  

            U prethodnom delu sajamskog vodiča preporučio sam vam nekoliko tuceta knjiga na koje vredi obratiti pažnju. Te preporuke i dalje imate OVDE.

            A sad, da vidimo šta ima novo, ili relativno novo, od stripova, a da ima moj Pečat Preporuke. 

DARKWOOD

Od novijih stvari moju najvreliju preporuku ima „Jezovnik 4: Hose Ortiz“ – izbor horor i fantastičnih stripova vrhunskog crtača, uključujući tu i čuvene (za moj groš idejno precenjene ali crtački vrhunske) JAHAČE APOKALIPSE.

Naravno, i svi drugi dosadašnji „Jezovnici“ su odlični, a o nekima sam i pisao, naročito o onima koje je radio Korben:

RIČARD KORBEN: CREEPY Presents

LEGLO STRAVE – Ričard Korben i H. F. Lavkraft

LEGLO STRAVE - Edgar Alan Po i Ričard Korben

Od stvari koje bi svaki ljubitelj horora u stripu morao da ima, tu su svakako izuzetni grafički roman FROM HELL (IZ PAKLA),

serijal STVORENJE IZ MOČVARE (čiji novi, 3. tom izlazi za Sajam)

a izgleda – ograđujem se, još nisam čitao: uskoro ću! – i navodno lavkraftovski serijal LOKOT I KLJUČ (čiji 5. deo izlazi sada)!

Za blog sam odabrao ona dosadašnja izdanja Darkvuda koja su najbliža profilu onoga što ovde pokrivam (horor i mračnjaštvo). Ona druga je sajamska cena, a prva, u zagradi, standardna, puna, pa sami izračunajte koliko štedite sa sajamskim popustom:

Iz Pakla      (3900)   2900
Jezovnik  1   (1800)  1450    
Jezovnik  2   (3390)   2500
Jezovnik  3   (1350)  1190
Okružen mrtvima SC   (690)   590  
Okružen mrtvima HC   (990)   890
Lokot SC   (1150)   850
Lokot HC   (1500)   1150
Frankenštajn   (1300)   1150

Sendmen 6 i 7   (1850)   1490
Propovednik 4   (1850)   1400
Betmen Kult     (1450)  1190
Betmen Ludnica Arkam   (2450)   1990

Stvorenje iz močvare 1   (1950)   1450
Stvorenje iz Močvare 2   (2450)  1950       
Betmen B&W 1    (1450)  1190       
Betmen Vampir    (2450)  1950        
Džoker (1450)  1190
Jezovnik 4 (1800) 1390 
Jezovnik 5 (1350) 1190   
Sendmen 8   (1350)    1190

A evo i ovogodišnjeg KATALOGA pa vi sami proberite ostatak.

MAKONDO

Spektakularno MUST HAVE izdanje od uvek vrednog Makonda svakako je 
Ranxerox
(Integral)

To znači da između jednih korica imate sva tri strip albuma ovog izvanrednog stripa kojeg je sredinom 1980-ih hteo da ekranizuje ni manje ni više nego Dejvid Kronenberg! Ukratko bih ga opisao ovako: (Kiber)Pankerska Pesnica u Lice „Dobrom ukusu“ i „Političkoj Korektnosti“ koja vrca od senzualnosti i splatera!

Osvrnuću se uskoro na blogu detaljnije na ovaj strip, a do tada, evo šta je o njemu rekao pouzdani expert, Zoran Đukanović, u svom pogovoru:

Ranxerox

Tamburini & Liberatore

Teško je nabrojati u kom sve pogledu Ranx jeste izrazito politički nekorektan. Svakako u pogledu nasilja i seksa, da počnemo od očiglednog. Prema levici, siromašnima, invalidima, obespravljenima, staricama, deci, majkama, seksualnim manjinama… Ranxa nije lako prevoditi, potrebno je napora da se njegov sleng i bezobraština ne osiromaše. U njemu nema siromašnih, svi su bogati, svi su blazirani i snobovi, ili makar to žele biti.

Alanfordovski crni humor ovde je doveden do paroksizma. Agresija je oblik normalnosti u komunikaciji u svetu kojim Ranx korača. Nasilje, od fizičkog do verbalnog, toliko je preterano da ono prestaje da bude nasilje u doslovnom smislu i postaje neka vrsta torte bačene u lice čitaoca. Čuvena scena s drobljenjem šake devojčice koja prodaje ruže je parodijski bravado političke nekorektnosti. Bacanje čitaocu u lice izazova da se prenerazi, užasne i ostane hipnotisan fascinantnim vizuelnim košmarom u koji ga ovaj strip uvlači.

Subverzija kodova svakodnevice je potpuna. Ranx svoju žestinu povlači iz najžešćih tradicija andergraund stripa, tek koju deceniju ranije uspostavljenih. Prva pojava crno-belog Ranxa, onog koga je crtao Stefano Tamburini, nosi najavu: predstavljamo vam „strip pun besmislenog nasilja“. I on to zaista jeste. Obećanje neće biti iznevereno.

KOMIKO

 

Još jedno spektakularno MUST HAVE izdanje – mega-luksuzno i ne baš jeftino, ali vredi svaku paru! SLAINE: The Horned God, velikana britanskog stripa Pata Milsa i neponovljivog crtača, ludog Sajmona Bizlija.

Izdavač zaista nema nikakvog razloga za skromnost, pa kaže: 

„SLEJN je stigao!

S velikim zadovoljstvom mogu da kažem da je ovo bez ikakve dileme kruna našeg dosadašnjeg rada u Komiku, pre svega u produkcijskom smislu, naše najsavršenije izdanje do sada, projekat koji vredi kao čitava naša godišnja produkcija do pre koju godinu.“

 

ROGATI BOG je
- na 208 strana
- u koloru
- na povećanom formatu - 305 x 240 mm
- u tvrdom povezu
- u 500 primeraka.

Pošto je u samo 500 primeraka, knjiga neće ići u našu redovnu distributivnu mrežu po knjižarama, već će se pored pretplate po objavljivanju moći nabaviti samo u striparnicama, i pojedinim knjižarama koje dostojno tretiraju strip.

Inače, valja napomenuti da ovaj integral 3 knjige "Rogatog boga" sadrži i predgovor Peta Milsa, nekoliko strana komentara autora gde razjašnjavaju mitologiju, značenja i motive "Rogatog boga", napomene prevodioca kao i galeriju ilustracija i kroki crteža Sajmona Bizlija.

Bizli je apsolutni genije, jedan od nekolicine crtača kojima se divim do imbecilnosti, pa stoga – svakako overite ovo!

VESELI ČETVRTAK

Nažalost, nova knjiga starih epizoda DILANA DOGA neće izaći za Sajam, ali bi trebalo do kraja godine.

Ali zato su tu dva broja Biblioteke Obojeni Program za ovaj Sajam. Jedan Dilan i jedan Zagor (by Kerac). U tom DD Obojenom programu ima i jedna Rekionijeva priča. Rekioni standardno dobar. Lik iz te priče će se pojaviti za mesec dana i u redovnom DD #102. Naravno, i tu epizodu je napisao Rekioni. Njegov tejk na Saw serijal: neko zarobi Dilana i maltretira ga.

Specijalno izdanje Zagora biće predstavljeno na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga, a ono je posebno zato što je to prvi put da je neki strip autor iz Srbije radio na njemu. 

Epizodu „Prošlost Džimija Gitare“ nacrtao je novosadski strip autor Branislav Bane Kerac, jedan od najpoznatijih autora u Srbiji i u nekadašnjoj Jugoslaviji. „Prošlost Džimija Gitare“ je napisao scenarista Moreno Buratini, koji je urednik serijala „Zagor“ u Italiji.

Bane Kerac će u subotu, 31. oktobra biti gost na štandu „Veselog četvrtka“ na sajmu knjiga i čitaocima će potpisivati stripove.

Što se tiče ostalih Četvrtkovih ghoulovskih sadržaja:

nikako nemojte propustiti izuzetno prijatno osveženje koje donosi Dilan Dog: PLANETA MRTVIH

Marti Misterija knjiga br. 3 se radi, verovatno će izaći u cugu sa druge dve obimne knjige (Teks i Mister No), ali ne može se za sada precizirati kad će tačno izaći te tri knjige. Ali zato, ako su vam promakle prethodne dve knjige klasičnih, najboljih avantura Martija Misterije, to ima moj snažan Pečat Preporuke, pa još sa sajamskim popustom...!

ČUDNA KNJIŽARA

Stari pirat i doajen horor pregalaštva kod nas, Boban Knežević, objavio je strip album koji deluje kao obavezno štivo za ljubitelje horora:

 

NEKRODAMUS

scenario: Héctor Germán Oesterheld,

crtež: Horacio Lalia

Ovaj strip iz 1975. godine govori o demonskom alhemičaru i njegovom kompanjonu Goru. Crtež izgleda sjajno, a cena je više nego razumna za ovaj tvrdi povez na 300 strana – samo 1000 din.

Znači, ovo se nikako ne sme zaobići!

Uzgred, strip se u originalu zove NEKRODAMUS ali srpski naslov je, izgleda, NEKRADAMUS. Ko zna zašto?

Možda je nešto isplivalo iz podsvesti pirata Bobana koji poručuje „Mi NE KRADAMUS, ah ne, kupili smo prava i sve, sad smo LEGALAMUS...“ Dakle, Boban je, navodno, postao Nekradamus. Videćemo...

Najzad, evo i jedne knjige o popularnom stripu koja bi vas mogla zanimati – izdala UKRONIJA:

I na kraju, podsećam na odličan grafički roman KORPORATIVNI PANDEMONIJUM o kojem sam nešto više pisao i pokazao OVDE!