DIGITAL HORROR – i ja u njemu

            Nedavno je iz štampe izašla knjiga Digital Horror: Haunted Technologies, Network Panic and the Found Footage Phenomenon koju su priredili Linnie Blake i Xavier Aldana Reyes, predavači na Manchester Metropolitan Univerzitetu. Ovaj zbornik radova objavio je izdavač I. B. Tauris (London & New York) u okviru svoje serije „International Library of the Moving Image“, a jedan od 11 radova potpisuje i dr Dejan Ognjanović.

            Evo sadržaja knjige:

INTRODUCTION
1. Linnie Blake and Xavier Aldana Reyes, ‘Horror in the Digital Age’

SECTION 1. HAUNTED TECHNOLOGIES AND NETWORK PANIC

1. Steffen Hantke, ‘Network Anxiety: Prefiguring Digital Anxieties in the American Horror Film’
2. Steve Jones, ‘Torture Pornopticon: (In)security Cameras, Self-Governance and Autonomy’
3. Steen Christiansen, ‘Uncanny Cameras and Network Subjects’
4. Neal Kirk, ‘Networked Spectrality: In Memorium, Pulse and Beyond’

SECTION 2. DIGITAL HORROR AND THE POST/NATIONAL

5. Linnie Blake and Mary Ainslie, 'Digital Witnessing and Trauma Testimony in Ghost Game: Cambodian Genocide, Digital Horror and the Nationalism of New Thai Cinema’
6. Dejan Ognjanović, ‘“Welcome to the Reality Studio": Serbian Hand-Held Horrors’
7. Zeynep Sahinturk, ‘Djinn in the Machine: Technology and Islam in Turkish Horror Film’
8. Mark Freeman, ‘An Uploadable Cinema: Digital Horror and the Postnational Image’

SECTION 3. DIGITAL STYLISTICS

9. Agnieszka Soltysik Monnet, ‘Night Vision in the Contemporary Horror Film’
10. James Aston, ‘Nightmares outside the Mainstream: August Underground and Reel/Real Horror’
11. Xavier Aldana Reyes, ‘The [•REC] Films: Affective Possibilities and Stylistic Limitations of Found Footage Horror'"

            Kao što iz naslova i sadržaja možete naslutiti, knjiga se bavi različitim aspektima horor filma u digitalnom dobu, odnosno najnovijim tendencijama u žanru, aktuelnim u poslednjih četvrt veka, ali naročito u poslednjih desetak godina, pod uticajem sve dostupnije tehnologije digitalnih video kamera i mobilnih telefona, sve rasprostranjenijeg video-nadzora, globalnih medija (naročito interneta), globalne paranoje u globalnom selu itd. Evo kako izdavač najavljuje knjigu:

„In recent years, the ways in which digital technologies have come to shape our experience of the world has been an immensely popular subject in the horror film genre. Contemporary horror cinema reflects and exploits the anxieties of our age in its increasing use of hand-held techniques and in its motifs of surveillance, found footage (fictional films that appear 'real': comprising discovered video recordings left behind by victims/protagonists) and 'digital haunting' (when ghosts inhabit digital technologies). 

This book offers an exploration of the digital horror film phenomenon, across different national cultures and historic periods, examining the sub-genres of CCTV horror, technological haunting, snuff films, found footage and torture porn. Digital horror, it demonstrates, is a product of the post 9/11 neo-liberal world view - characterised by security paranoia, constant surveillance and social alienation. Digital horror screens its subjects via the transnational technologies of our age, such as the camcorder and CCTV, and records them in secret footage that may, one day, be found.“

A evo šta o knjizi kažu recenzenti:

'Unflinching, diverse and incisive, Digital Horror is an essential collection not only in the field of horror studies, but also in its critical exploration of the dark side of technology.'

---Alexandra Heller-Nicholas, Adjunct Research Fellow at the Institute of Social Research at Swinburne University and author of Found Footage Horror Films: Fear and the Appearance of Reality

'Found footage has become one of contemporary horror cinema’s signature formats and is associated with some of the most striking and disturbing horror films of recent years.  Digital Horror digs deep into this phenomenon.  It makes strong claims for the political significance of found footage horror as well as engaging with its aesthetic innovations.  Insightful and challenging throughout, this is a valuable addition to the ever-growing literature on the horror genre.'

---Professor Peter Hutchings, Northumbria University

'If your life is defined by the size of your social network, then this book is for you.  Digital Horror shows us precisely what’s at stake in the underside of our connectivity, and continually haunts us with the question, ‘what are you watching?’'

---Professor Steven Bruhm, Western University, Canada

            Što se tiče mog rada, on analizira filmove Život i smrt porno bande i Srpski film u svetlu teme zbornika, odnosno u kontekstu uloge video tehnologije, te kvazidokumentarističkog stila i snuffa u građenju njihove tematike i idejnosti, a naročito u svetlu tematike filmske (auto)viktimizacije, nacionalnih stereotipova, „balkanskog divljaka“, koncepta „srba“ (sic! s malim slovom), meta-filmskog preispitivanja nacionalnog identiteta i kinematografije, itd. Zapravo, još konkretnije, evo kako izgleda apstrakt ovog rada:

 ‘“Welcome to the Reality Studio": Serbian Hand-Held Horrors’ 

            This paper investigates two recent Serbian films, The Life and Death of a Porno Gang (2009) and A Serbian Film (2010), which caused a stir internationally with their unremitting, confrontational use of explicit imagery (pornography, splatter violence, snuff...). Both of them derive much of their effect through the use of pseudo-documentary style: The Life and Death... throughout, A Serbian Film occasionally. Both films also share the motif of snuff, though with somewhat different connotations.

            These are very consciously construed as meta-films: their protagonists are actors and directors, while filmmaking is the essence of their respective plots. The paper compares and contrasts the questions which rise from their films-within-films: "Who is making them?"; "With what purpose?"; and "What are the films about?"

            Both of these debuts come from young directors who grew up daily watching the brutal imagery from the war-torn Balkans in evening news of the 1990s. These videos are literally and metaphorically re-enacted in their films. They question the notion of reality, which is perceived as easily manipulated, edited and falsified. These two films embody telling confrontations between fiction (cinema) and documentary (reality?). 

The Life and Death... opens with the protagonist's video-diary, whose pseudo-documentary aesthetics envelops the rest of the film, thus aiming to represent the truth more truly than a more conventional cinema storytelling would. On the other hand, A Serbian Film uses documentary metaphor (porn videos and snuff) to criticize the pseudo-documentary "socio-realist" aesthetics of recent Balkan cinema as a construct and a lie, and embraces cinematic reality as its ultimate truth.  

            In the hands of Srdjan Spasojević and Mladen Djordjević, directors of these two films, video camera becomes a mirror used to question filmmaking itself. The camera serves to investigate the meaning of one's own role as a filmmaker and effects of the medium of film in the grim reality of an economically and morally devastated country. Both of these films push boundaries, not only of "good taste", but predominantly those of the cinematic medium and its ability to document reality, whether it is the "consensus reality" of TV news (but is there a consensus?) or the higher, artistic reality (ambiguous and often controversial). The Life and Death... and A Serbian Film attempt to break into (William) Burroughsian "reality studio", where "realism" is constantly produced and manipulated, trying to provide an objective correlative of the truths and lies inherent in any kind of video footage, both edited and "raw".

            Nažalost, pošto se radi o akademskom izdanju, to podrazumeva da je knjiga veoma skupa i izvan dometa prosečnog srpskog čitaoca, ali i inostranog, osim u bibliotekama koje sebi mogu priuštiti knjigu koja košta 60 funti, odnosno skoro 100 dolara. No, postoji mogućnost da se dogodine pojavi i izdanje u mekom povezu, po razumnijoj ceni.
Šteta, jer počeo sam da je čitam, i za sada je odlična, iznad proseka za ovu vrstu izdanja.

            Takođe, pre ili kasnije, ovaj moj rad će izaći i na srpskom, ovde ili onde, ali svakako ne na blogu, već u nekom respektabilnom časopisu ili zborniku. Već neko vreme se nosim mišlju da objavim zasebnu knjigu o SRPSKOM FILMU, pa možda to bude prikladan kontekst. Videćemo...

Mračni EKRAN Vesa Krejvena

Na blogu sam već u nekoliko navrata iskazao počast nedavno preminulom velikanu horor filma, Vesu Krejvenu, kroz osvrt na karijeru uopšte, kroz ekskluzivno predstavljanje njegovog poslednjeg intervjua iz Fangorije, kao kroz prikaze konkretnih filmova, npr. THE HILLS HAVE EYES (1977).

            Da ne bi sve ostalo samo na blogovanju i da bi se prikladan omaž našao i na nekom ozbiljnijem mestu – a budući da takvih, filmski orijentisanih, trenutno nema u Srbiji – pobrinuo se slovenački filmski časopis EKRAN, koji mi je naručio tekst o Krejvenu. I tako, u dvobroju za oktobar-novembar, možete na pune tri strane čitati moj In memoriam esej pod naslovom „Umetnik more: Wes Craven (1939-2015).“

            Ovaj esej, preveden na slovenački, možete čitati na sajtu ovog časopisa, ako kliknete OVDE. Evo kako zvučim na slovenačkom, ako ste se nekad zapitali kako bi to izgledalo:

“Walter Benjamin je nekoč v navezavi na Prousta dejal, da vsa vélika dela bodisi utemeljijo bodisi uničijo žanr. Wes Craven je eden glavnih utemeljiteljev modernega hororja, režiser, ki je imel ključno vlogo v vzpostavitvi in kristalizaciji pravil, ki so jih njegovi nasledniki v teku 80. let povzdignili v dogmo. Wes Craven je vse do konca svoje kariere ohranil ustvarjalno svežino in sumničenje glede sleherne dogme, vključno s tisto, ki jo je – v poigravanju s postmodernističnim pristopom – sam ustoličil v pozni fazi svojega opusa. V njegovi nedogmatičnosti korenini tudi pravica (in sposobnost), da razpusti pravila, ki jih je vzpostavil sam. Craven je bil del velike peterice sodobnega hororja – skupaj s Cronenbergom, Carpenterjem, Romerom in Argentom: to so ljudje, ki so proti koncu 60. in skozi 70. leta izzvali revolucijo v horor filmu, kakršne od takrat ni bilo več. Krivulja njegove kariere je zaznamovana s številnimi vzponi in padci, toda pritegniti je treba besedam pisatelja in kritika Kima Newmana: »Wes Craven reinvented horror at least four times – most directors don't even manage it once.«”

Ako je, međutim, vaš slovenački zarđao i teško vam ide ovo čitanje, ima i tome leka. Evo, ljubaznošću urednika EKRANA, prilike da i srpska publika, za dž, u originalu, čita ono što, na slovenačkom, stoji u EKRANU. Dakle, evo tog mog eseja.

Umetnik košmara: Wes Craven (1939-2015)

(c) Dejan Ognjanović

& EKRAN

Walter Benjamin je jednom, govoreći o Proustu, kazao da sva velika dela ili zasnivaju jedan žanr ili ga razaraju. Wes Craven je jedan od glavnih utemeljitelja modernog horora, režiser koji je imao ključnu ulogu u uspostavljanju i kristalisanju pravila koja će njegovi naslednici tokom osamdesetih dogmatizovati. Wes Craven je do samog kraja karijere zadržao stvaralačku svežinu i sumnju u svaku dogmu, pa i onu koju je sam uspostavio, u poznijoj fazi opusa se poigravajući sa eksplicitno postmodernističkim pristupom. U njegovoj nedogmatičnosti bilo je ukorenjeno pravo (i umeće) da rastače pravila koja je sam ustanovio. Craven je bio deo velike petorke savremenog horora – zajedno sa Cronenbergom, Carpenterom, Romerom i Argentom: to su ljudi koji su krajem 1960-ih i tokom 1970-ih doneli revoluciju u horor film kakva više nije viđena. Krivulja njegove karijere sadrži veći broj uspona i padova, ali ne mogu se poreći reči pisca i kritičara, Kima Newmana: „Wes Craven reinvented horror at least four times – most directors don't even manage it once.“

Craven je, bolje nego ijedan drugi reditelj, oličavao ideal horror auteura – budući da je u svojim najboljim radovima postizao savršeni balans između Pameti i Plašenja, Krvi i Jeze, Ozbiljnosti i Poigravanja, Umetnosti i Žanra, Artizma i Populizma, Teksta i Podteksta, Tradicije i Modernosti. Iako je već sa svoja prva dva filma, The Last House on the Left (1972) i The Hills Have Eyes (1977) stekao kultni status, Wes Craven je tek svojim petim bioskopskim naslovom proizveo hit koji će mu doneti svetsku slavu. Radi se, naravno, o Stravi u ulici brestova (A Nightmare on Elm Street, 1984), koja je u panteon filmskih čudovišta na istaknuto mesto postavila Freddy Kruegera, ubicu iz snova sa metalnim sečivima umesto kandži, grand guignol monstruma par excellence. Ubrzo je Freddy uspeo da iz filma pređe u realnost i da, kroz nastavke, TV seriju, reklame, video spotove, muzičke reference, stripove itd, postane jedan od ključnih simbola pop-kulture 1980-ih.

            „Za mene je najživlja i najsnažnija oblast našeg sećanja upravo detinjstvo,'' govorio je Craven, ''a ono se, gotovo isključivo, odvija u običnim kućama za stanovanje. U stvari, u prvih pet godina naših života, mi i ne izlazimo puno iz svoje kuće i dvorišta. Upravo tamo mi susrećemo zaista primarne doživljaje našeg iskustva, i zbog toga se plašimo tavana, podruma, mraka, i svega ostalog. Zato su filmovi smešteni u te lokacije u stanju da evociraju ta sećanja daleko lakše nego filmovi koji se dešavaju u zamku ili u dalekom svemiru gde nemamo ličnih sećanja.“ (Wes Craven in: ‘Wes Craven’s Deadly Friend: Building a better Monster’, Fangoria, No 56, O'Quinn Studios, New York, August 1986, pp. 53-54.)  

Craven je, dakle, na tragu Northrop Frye-a, shvatio da sistemi konvencija postoje mnogo pre u stvaranja umetničkog dela, odnosno da zakoni žanra nastaju preobražajem mitskih matrica. Horor, da bi bio delotvoran, mora svoje uporište imati u stvarnosti, ali da bi to dejstvo bilo zaista dubinsko i trajno, potrebno je odabrati elemente svakodnevnice nabijene arhetipskim značenjem, tako da se promišljenim provlačenjem kroz fantastični diskurs pretvaraju u svojevrsne utikače za nesvesno. Ako bi trebalo dati jedan ključni pojam za definisanje specifičnosti filmskog rukopisa Wes Cravena onda bi to bilo – „oneobičavanje“. Ovaj postupak se u suštini sastoji u jukstapoziciji realistički datog ambijenta i njemu inkongruentnog događaja ili prizora, i u efektu očuđenja dotad monolitno poimane stvarnosti.

            Problematizovanje datog i „po sebi razumljivog“ u našoj kulturi kod Krejvena ide i dublje od podrazumevajućeg tropa horor žanra da „ima stvari koje nisu onakve kakvim se čine“. Njegovo osporavanje institucija sistema i njihovih istina, njihovih „velikih fikcija“, po doslednosti ima pandana još jedino u filmografijama Davida Cronenberga i George A. Romera. U Cravenovim filmovima policija je redovno neefikasna, bespomoćna, na pogrešnom tragu, ili je jednostavno – nigde nema. Isto važi i za ostale predstavnike sistema: vojsku, naučnike, lekare, psihijatre... Pravilo je, kod ovog autora, da mediji zaglupljuju i navode na zločin, školski sistem je suvoparan i represivan, a hrišćanska religija je uskogruda, nametljiva i svedena na puki biznis... Čak i porodica, ta osnovna monada društva, kod Cravena je često nefunkcionalna, ili bar žestoko problematizovana.   

            Pored toga, njegov najuspešniji i najbolji film, Strava u ulici brestova, na ingeniozan način je koristio san kao dodatni metod očuđavanja filmske stvarnosti. Krejven sigurno nije bio izumitelj sna kao efektnog i za horor žanr dramaturški posebno zahvalnog postupka – od Murnauovog Nosferatua (1922) i Dreyerovog Vampyra (1931) preko omnibusa Dead of Night (1945) pa sve do filmova Briana de Palme snovi su u hororu igrali bitnu narativnu, strukturalnu i značenjsku ulogu. Krejvenov tretman snova, međutim, netipičan je za američki pristup, a znatno je bliži evropskom, autorskom. Kod ovog reditelja, naime, san i java nisu uzajamno isključivi. Košmar u Stravi u ulici brestova nije nešto što gledaoca načas zbuni ili uplaši, a onda bude zamenjeno umirujućom „normalnošću“ budne realnosti, već je tretiran kao fundamentalni podrivač interpretativne sigurnosti junaka (a sa njima i gledalaca), koji više ni u jednom trenutku filma nisu sigurni da li obitavaju u snu ili na javi, što donosi retko viđenu dozu kognitivnog i egzistencijalnog suspensa.

            Cravenov povratak ovom serijalu, New Nightmare (1994), iskoračuje ne samo iz okvira zacrtanih prethodnim nastavcima nego i iz njegovog sopstvenog originala, i posvećen je drugim tematskim i formalnim preokupacijama. „Za razliku od čudesnog [bajka] ili mimetičkog [realizam],“ piše Rosemary Jackson, “fantastika je modus pisanja koji ulazi u dijalog sa ‘stvarnim’ i inkorporiše taj dijalog kao deo svoje esencijalne strukture. Da se vratimo Bakhtinovoj frazi, fantastika je ‘dijaloška’, jer preispituje jednoznačne ili unitarne načine gledanja.'' (Rosemary Jackson, Fantasy: The Literature of Subversion, Methuen & Co. Ltd. New York, 1981, p. 36). Novi košmar je ušao u otvoreni dijalog sa stvarnošću radikalno napuštajući filmsku stvarnost Ulice Brestova, kako bi ovu tvorevinu sagledao iz pozicije „stvarnog života“ u koji je ona, kao deo popularne kulture, do tada već bila ušla.

            U Novom košmaru protagonisti originalne Strave... ne igraju svoje likove, već „sebe same“ (dakle, glumce), a Freddy je demon koji iz filma koji su snimili upada u „stvarni“ svet. Filmska realnost Novog košmara usložnjena je referencama na Stravu u ulici brestova kroz direktne citate (inserti koje na videu gledaju likovi), kao i parafraze klasičnih scena otuda, te reference na izvanfilmsku realnost (npr. zemljotres u L.A-ju).     Freddyjeve manifestacije u ovom dekonstrukcijskom „nastavku“ (koji je slobodno mogao biti nazvan Postmoderni košmar) strogo su postmoderne: zloduh se ukazuje na načine koji su direktni citati, parafraze ili aluzije. A kada na kraju Freddy bude definitivno (?) pobeđen, u završnoj sceni vidimo glavnu junakinju kako svom sinu, umesto bajke za laku noć, čita početak scenarija filma koji smo upravo odgledali... Freddy, začet u stravi i užasu „Ivice i Marice“, na kraju se tamo i vraća – dakle, ne uništen, već integrisan u kolektivno nesvesno.

Linda Hutcheon u svojoj studiji o postmodernizmu podseća: „Umetnost iskazivanja uvek uključuje iskazujućeg proizvođača i primaoca iskaza, i samim tim, njihovi međuodnosi postaju nezaobilazan deo diskurzivnog konteksta.“ (Linda Hačion, Poetika Postmodernizma, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 135) U slučaju Cravenovog Vriska (Scream, 1996) dolazi do plodotvorne interakcije između filmske stvarnosti i filmske publike, i to preko čitavog niza narativnih, strukturalnih ali i otvorenih dijaloških aluzija na meta-filmsku realnost. Ovo je omogućeno činjenicom da je horor žanr u velikoj meri baziran na samosvesti o sopstvenoj tradiciji i na variranju relativno uskog kruga tipičnih žanrovskih motiva, likova i situacija. Zahvaljujući dugotrajnoj, bogatoj i kontinuiranoj istoriji, horor se može pohvaliti obiljem iskristalisanih, prepoznatljivih momenata čije je ponovno susretanje, u novom kontekstu, praćeno svešću o konvenciji koja se svaki put iznova (re)interpretira. Ono što je Craven učinio u Vrisku samo površno gledano može da deluje kao persiflaža, dok se u stvari radi o vrlo inteligentnoj upotrebi horor-kanona na žanrovski funkcionalan i konotativno pregnantan način.

Suština pomaka koji je Vrisak doneo jeste u tome što njegovi tvorci – scenarista Kevin Williamson i reditelj, Wes Craven – gledaočevu svest o konvencijama žanra uvode u svojevrstan dijalog sa radnjom filma. Glavni junaci su tinejdžeri koji su već odgledali desetine horora, i kada se nađu u situacijama nalik onima iz filmova, oni ih tako i interpretiraju. Film upravo obiluje referencama na horore: već u uvodnoj sekvenci manijak inscenira mali kviz poznavanja ovog žanra, u kome je nagrada – život devojčinog momka. U tom smislu značajna je činjenica da je ubica (zapravo dvojac) u Vrisku, za razliku od uobičajeno ćutljivih u slasherima, vrlo raspričan. On svoje žrtve teroriše preko mobilnog telefona i kroz razgovor im podriva osećaj sigurnosti: daje im do znanja da je u blizini, da ih posmatra i, što je najjezivije, da zna šta se od njega očekuje da uradi. „To je uznemirujuće,“ kaže Krejven, „ali je i smešno, jer shvatate da su u isto vreme i ubica i režiser filma svesni horor filmova, a isto tako i publika.“ (Wes Craven, ‘One Last Scream?’, Fangoria No 160, Starlog Group Inc, New York, March 1997, p. 20.) A ta svest problematizuje gledaočevu posmatračku sigurnost unutar filma, jer mu se otuda sugeriše da su i tvorci svesni njegovih očekivanja, i da će ga baš zato iznenaditi nečim sasvim drugačijim.

Inteligentan, lucidan, obrazovan, duboko samosvestan kao autor i promišljen kao poznavalac žanra kojem se posvetio, Craven je bio u stanju da stalno iznenađuje publiku pronalazeći nove izvore svežine. Njegovom smrću od tumora mozga, i to usred nekoliko projekata na kojima je do samog kraja radio, horor je izgubio jednog od najznačajnijih autora u svojoj istoriji.

NASTAVCI BOLJI OD ORIGINALA

            Za sve papagaje zaljubljene u refren da nastavak nikad ne može biti bolji od originalnog (prvog) filma, evo pet odličnih naslova koji se, svi odreda, nastavljaju na takođe vrlo dobre ili odlične, ali uspevaju i da ih prevaziđu! O, zar i to može? Evo, i to u dve kategorije:

Top-5 nastavaka BOLJIH OD ORIGINALA

by Dejan Ognjanović

1) Samog sebe nadmašio:

THE BRIDE OF FRANKENSTEIN (1935)

            Uz sve poštovanje prema prvom Frankenštajnu kao utemeljitelju jezika horor žanra u okvirima američkog filma 1930-ih, mora se reći da Džejms Vejl u Nevesti značajno nadmašuje samog sebe (i svoj original) na skoro svim pojmljivim nivoima. Pre svega glumački, jer osim Borisa Karlofa, koji unapređuje svoj lik, tu su još Ernest Tesidžer kao paradigma ludog-amoralnog naučnika, i Elza Lančester, koja se sa jednim minutom na ekranu, kao Nevesta, upisala u sve antologije. Pored toga, ovaj nastavak je pametniji, slojevitiji, idejno subverzivniji, metatekstualniji, dirljiviji, komičniji, gotičkiji, vizuelno sofisticiraniji i bogatiji ikoničkim prizorima i replikama za večnost...

EVIL DEAD 2 (1987)

            Sem Reimi istovremeno rimejkuje, reimaginira (!) i nastavlja (?) svoje zezanje iz prvih Zlih mrtvaca (1982), pet godina pametniji (i luđi), tehnički sposobniji i razuzdaniji, budžetski osposobljeniji da u znatno većoj meri razigra svoju imaginaciju i da na Brusa Kembela baci daleko veću i sadističkiju količinu muka i nevolja. Odbačeni su, uglavnom, pokušaji horor-plašenja, a na 11 je odvrnut nadrealno sumanuto preterani splatstik (splater slapstik) u ovom „Two Man Show-u“, pri čemu jedan nije nikad bio bolji ispred kamere (Kembel) a drugi nikad razigraniji i nadahnutiji iza nje i sa njom (Reimi).

ALL NIGHT LONG 2 (1995)

            Da ne prođe lista bez Japanaca pobrinuo se Katsuja Matsumura u svom šokantnom nastavku (samo po naslovu i opštoj temi, a bez veze sa zapletom i likovima prvog dela); identična tema – nekontrolisano osvetničko nasilje od strane zlostavljenih – provlači se kroz ceo serijal od, za sada, 6 delova. Razrađenija stilizacija, dublji podtekst (zavođenje i kvarenje nevinih – i nihilističko-mizantropska elaboracija da, zapravo, nema nevinih), i još više razrađenog, maštovitijeg splatera, ali bez klinačkog nišimurijanskog humora sa Mašinsko-robotskim gejšama i Krvopolicajkama. Ovo je japansko morbidno crnilo u svom najlepšem i najsumornijem izdanju.

Posle ovog nastavka, ako ste tako u stanju i mogućnosti, možete da pogledate Matsumurinog dalekog uzora, američki Pljujem na tvoj grob (1978), da njime sebi povratite nešto vedrine i želje za novim sutra.

2) Došao drugi pa unapredio:

AMITYVILLE 2: THE POSSESSION (1982)

            Neshvatljivo precenjeni „original“ Stjuarta Rozenberga bačen je u prašinu i zgažen nastavkom (tj. neformalnim prikvelom), u režiji italijanskog majstora Damijana Damijanija (s tim što je ovo legitimni nastavak a ne italo rip-off tipa ZOMBI 2 ili KUĆA 3, 4, 5 itd). Damijanijev film je bogatiji i vizuelno, i glumački, a što posebno valja istaći – i na planu izazivanja strave. 

Iako pomalo derivativan (kraducka se ovde od Isterivača Đavola – ali barem vešto i zabavno, a ne patetično, kako obično biva), ovo je retko jeziv i zlokoban film koji prevazilazi ne samo dosadnjikavi prvi deo, nego i ostatak serijala, kao i 99% svih drugih horora koji su se ikada pozabavili temom ukletih kuća. Ova skrajnuta, nikad dovoljno pohvaljena divota zaslužuje pažnju onih koji su je dosad izbegavali zbog cifre u naslovu.

HELLBOUND: HELLRAISER 2 (1988)

            Debitant Toni Randel došao je iz Amerike da popravi film engleskog debitanta, Klajva Barkera, iako njegovo ime ništa nije značilo ni tada, a osim ovog filma, nije se bogzna kako istakao ničim potom (recimo da mu Krpelji iz 1993. imaju dosta „big-bug“ splater šarma, a solidna je i akciona splater-fantazija Fist of the North Star, 1995). Uprkos tome, uspeo je da prevaziđe „budućnost horora“ (c) by Stiven King. Drugi Gospodari pakla su još pompezniji, vizuelno maštovitiji i razrađeniji, budžetski bogatiji pa time i sposobniji da pruže još spektakularniju – ali i ludački hrabro krvaviju i sadističkiju – verziju Pakla od Barkerovog ionako odličnog „u četiri zida“ gotik-splatera. Umesto puke reciklaže, ovaj film radi ono što bi svaki dobar nastavak morao: razrađuje i dalje razvija mitologiju prvog filma na nadahnut i smeo način kakav se retko viđa.

            A ako vam ovaj maraton nije dovoljno maratonski, pogledajte na kraju i dokumentarac (podeljen u dva dela), u ukupnom trajanju od osam sati: Leviathan: The Story of Hellraiser i Leviathan: The Story of Hellbound: Hellraiser II! 

PS: Zašto na listi nije Aliens? Zato što je on značajno promenio žanr originala (od horora u ratni/akcioni), pa je pomalo bezveze porediti babe i žabe, odnosno dela različitih žanrova i ambicija. Osim toga, Aliens smatram boljim filmom samo ponedeljkom, sredom i petkom, dok sam utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom ubeđen da je Alien ipak bolji. A ovo pišem u noći između subote i nedelje. 

PPS: Gornji tekst napisao sam na poziv urednika onlajn fanzina (?) EMITOR. U svom predhelovinskom specijalu nekolicina ovdašnjih pisaca i piskarala napravila je svoje top liste od po 5 filmova idealnih za horor maraton, a svaki da bude u nekom tematskom ili već kakvom ključu. Ja sam pisao o temi koju vidite gore, a neki drugi dali su svoje predloge horor maratona u kojima odabrane filmove povezuju sex, monstrumi i uklete kuće. Njihove predloge možete pogledati OVDE.

SPS: A od mene uskoro očekujte još jedno rušenje klišea: HOROR FILMOVI BOLJI OD KNJIGA PO KOJIMA SU RAĐENI! Čisto zato što mi je muka od onih koji veruju da je knjiga UVEK, nužno bolja od filma, tj. da filmska ekranizacija dobru knjigu ne može da nadmaši. E, MOŽE! O, itekakao! Soon...

Gothic Golubac (tvrđava)

            Ovog leta sam sa prijateljem i kolegom Markom Piševim overio još jednu lokaciju „gotske“ Srbije koju odavno imam na umu: velelepnu tvrđavu Golubac, kraj Dunava, na istoku Srbije.

Bio je to deo naše bogate i više nego sadržajne ekskurzije koju su, do tog trenutka, već činile posete tvrđavi Ram, kao i drevnom keltskom nalazištu (ritualni žrtvenici) u njenoj blizini.

Nažalost, sa Golupcem nismo baš imali sreće: naša sklonost ka improvizaciji, ad hoc odlukama i rutama te zbrzanim maršrutama, koja nam je do sada uvek donosila blagodeti („sreća prati hrabre – i pametne!“) ovog puta nas nije baš proveselila.

Naime, ispostavilo se da smo tvrđavu Golubac zatekli usred opsežnih radova rekonstrukcije, što smo, uz malo guglanja, verovatno mogli saznati pre nego što smo krenuli ka njoj; ali, tko se pak tomu nadao, ne?!

To je značilo da je ugođaj starinske tvrđave i njenih divnih kamenih zidina bio nagrđen grdnim skelama, žicama, daskama, ogradama i radnicima sa šlemovima u drečavim uniformama.

To je, što je još gore, značilo da nema ništa od šetkanja njenim zidinama, ništa od penjanja na njen vrh i uživanja u pogledu na Dunav odatle, niti se moglo i pomisliti na prilazak kulama koje silaze sve do reke...

Sve što smo mogli bilo je da prošetamo njenim podnožjem, njenim središtem, pazeći pritom da nas ne pregazi neki auto, jer ovo je zaista redak ako ne i unikatan primer ovako divnog istorijskog spomenika kroz koji, doslovno, prolazi važan i užurban auto-put!

Dan je bio veoma vedar i sunčan, a nebesko plavetnilo i sunčevo bleštavilo takođe su ubijali „gotski“ ugođaj, pa sam zato barem neke od fotki načinjenih tog dana prebacio u crno-belo, kako bi bile bliže onome što smo želeli i zamišljali.

Očito bi bilo mudrije ovde doći u jesen, kad uvene sav ovaj „spanać“ što se drečavo zeleni na sve strane i svojim vulgarnim životom remeti nekro-hororični ugođaj grobno mrtvog kamena...

Upili smo u sebe, koliko smo mogli, od lepote tvrđave šetkajući kroz nju i oko nje, a onda smo otišli u obližnje svratište gde smo se počastili divnom svežom pastrmkom i smuđem...