NAJBOLJI HOROR DOKUMENTARCI 2015

            Evo kratkih osvrta na neke dokumentarce koje sam gledao tokom prošle godine a vredni su pažnje, pa ako su vam promakli – svakako ih overite! Sticajem okolnosti, skoro svi se bave hororom, bilo direktno, bilo indirektno (užasi života, jezive lokacije, stanja, događaji itd).

THE LOOK OF SILENCE

USA, 14

*** 

3+

Ovo je nastavak remek-dela THE ACT OF KILLING (klikni i podseti se mog rivjua!): isti autor, ista tema, novi sagovornici i novi uvidi u dubine užasa za koje je ljudska stoka sposobna. Jedan od novih momenata, netaknutih u prošlom filmu, jeste i ispijanje krvi i jedenje mesa žrtava od strane pojedinaca koji i ovde ladno i bez trunke blama govore o svojim nepočinstvima. Malo veća pažnja posvećuje se priči iz ugla žrtava. Ovo nije ni vizuelno tako snažno a nema ni snagu spektakularnog udara koji nosi ACT... ali je svakako više nego vredan appendix tom masterpisu.

IM KELLER

AUS, 14

**** 

4

Izuzetan dokumentarac Ulriha Zajdla o tome šta naizgled normalni, obični, dosadni, malograđanski Austrijanci kriju u svojim podrumima: nacistička znamenja i naci druženja, bolesno uverljive lutke bebe, sado-mazo pomoćna sredstva, monstruozne kolekcije lovačkih trofeja dovučenih iz celog sveta itd.

Sve je uslikano sa hladnom distancom, skoro kjubrikovski ledeno, i sa istom takvom simetrijom i kompozicijom kadra te kvalitetom fotografije koji ovo čine vrhunskim bioskopskim filmom (što, inače, sa dokumentarcima, ne biva baš često). Isto tako kjubrikovski je i skoro-mizantropski tretman ljudskih aktera kao da su bube, i kamere kao da je lupa ili mikroskop.

Ne, ovo nije "talking heads" reportaža nego vrhunski osmišljen, uslikan, montiran i predstavljen movie. Istina, pitanje je da li je i koliko toga ovde inscenirano ili prilagođeno od strane reditelja, ali javlja mi se da nije mnogo.

Upozorenje: sadrži vrlo eksplicitne prizore SM rastezanja muda itsl. mučenja koji će muške gledaoce sigurno navesti da, u najmanjem, spontano prekrste noge i ustuknu!

Antarctica: A Year on Ice

NZ, 13

*** 

3

Čovek reši da provede godinu dana u naučnoj bazi na Južnom polu, u komšiluku Planina ludila. Ima ovde fascinantnih prizora te ledene pustare, i prelepe i zastrašujuće; a ima i uvida u psihologiju ljudi koji su tamo silom prilika i čisto svojevoljno rešili da budu radije nego u tzv. „civilizaciji“. Film nije tako prodoran i autorski kao Hercogov ENCOUNTERS AT THE END OF THE WORLD (****) ali svakako vredi pažnje svakome koga privlači ambijent Lavkraftovog masterpisa (ovde ipak slikovitiji i vedriji, s većim naglaskom na polarnoj svetlosti i sličnim šarenim lažama nego na albino pingvinima i slutnjama praistorijskih gradova ispod leda...).

Dark Star: HR Gigers Welt

GER, 14

****(*)

5-

Autori ovog filma bili su u prilici da provedu više vremena uz nedavno preminulog švajcarskog nekro-genija, tik pred njegovo nesrećno zaginuće, i da tako steknu privilegovani uvid u život i rad ovog tajanstvenog povučenjaka. Iako se ne može reći da se on ne znam koliko ogolio pred njima, barem ne svesno, ipak će svaki poštovalac ovog umetnika morati da oseti drhtaje strahopoštovanja tokom celog trajanja filma dok posmatra svet ovog velikog čoveka iznutra: njegova kuća, njegova bibilioteka, njegove skice, crteži, slike... modeli... skulpture... bašta sa horor-luna-parkom... Pokazuje se da, ma koliko blizu prineo kameru jednom geniju ovih razmera, tajna ipak ostaje; ne može se ogoliti, ali joj se može barem težiti, kroz nagoveštaje.

Zaista retko intiman, na momente čak i dirljiv uvid u jedan paralelni SVET – svet nepatvorenog genija najcrnjeg horora. I još je ovaj prikazan faktualno, nenametljivo, bez komentara: gledaj i divi se / zgražavaj se, ili šta god. Ali, to je TO.

THE NIGHTMARE

USA, 15

*** 

3

Od reditelja nešto boljeg horor-dokumentarca ROOM 237 (o sumanutim teorijama o Kjubrikovom masterpisu THE SHINING) dolazi ovaj, pažnje vredan, posvećen fenomenu tzv. „noćnih užasa“ (night terrors), iliti „paralize sna“ (sleep paralysis), lucidnih košmara koji umeju da svoje žrtve bace do ivice ludila jer deluju toliko stvarno da pacijenta dovode u stanje doslovne nepomičnosti i bespomoćnosti koje se, mentalno, prenosi i mnogo dalje u tzv. budno stanje (recidivi košmara u budnosti, nesigurnost da li sanjaš ili si budan itsl). Nažalost, uprkos povremeno efektnim, hororičnim rekonstrukcijama tih košmara, prečesto se to ipak svodi na nekritičko beleženje tvrdnji nekih nepouzdanih ljudi koje nisu adekvatno kontekstualizovane i relativizovane rečima stručnjaka.

Leviathan: The Story Of Hellraiser and Hellbound (2015)

UK, 15

***(*) 

3+

            Obavezno za sve fanove Helrejzera. Vidi detaljniji rivju OVDE.

Fear Itself

UK, 15

**(*)

3-

“Fear Itself is a personal journey through fear and cinema that asks whether horror movies know us better than we know ourselves.”

Letargičnim, uspavljujućim glasom neka curica u fletlajnu neprekidno blebeće neke svoje impresije i filozofijade o hororu, dok u pozadini idu odlični inserti iz horor filmova. Moram priznati da sam čak dvaput zaspao pokušavajući da ovo odgledam do kraja, i ne mogu da potpišem koja je tačno teza ove đevojke i šta je htela reći u svom ramblingu, ali inserti su zaista odlični, i nisu samo opšta mesta iz najizvikanijih klasika nego ima i prijatnih iznenađenja iz manje znanih bisera. Osim što je odličan kao lek za nesanicu, ovaj rad ima i extra upotrebnu vrednost: ako mu utišate ton, može da bude savršeni bekgraund za neko predavanje o hororu, ili za muzički nastup, performans itsl. A može poslužiti i kao podsetnik na neke od najsvetlijih trenutaka u hororu na filmu.

A ako vam ni ovo nije izlečilo nesanicu, pokušajte sa najnovijim nedelom ove ženice, pod rečitim naslovom Paint Drying (2016), u kojem se “radi” upravo o tome: 10 hours of paint drying on a wall.

Why Horror?

CAN, 14

**(*)

3-

Solidan dokumentarac u kojem jedan horor fan u svojim tridesetim traži odgovor na pitanje: „U čemu je večna fascinacija horora?“ Naročito na filmu; minorna su pominjanja književnosti (predvidivo! ko još danas nešto čita?) i stripa, nešto malo igrica, mnogo više TV-a. U toj potrazi kratkim saundbajtovima i pojavama pokušavaju da mu pomognu mnoga istaknuta imena: John Carpenter, George A. Romero, Steve Niles, Don Coscarelli, Barbara Crampton... Tu je i bivši urednik Fangorije, Chris Alexander, kao i moji šefovi i urednici iz Rue Morgue magazina: Dave Alexander i Rodrigo Gudino.

Naravno, svet izvan Severne Amerike i Engleske mnogo slabije je zastupljen, ali čuju se nešto malo i Alexandre Aja, Álex de la Iglesia, Takashi Shimizu i Kazuo Umezu (poznati japanski horror-mangaš).

I sve je to lepo i krasno čuti, ako vam ne smeta napadno subjektivni momenat, odnosno stalna vizura ovog konkretnog fana, kao i njegov prilično plitkouman i idejno sumnjiv zaključak. Njegov odgovor na naslovno pitanje glasi: „Sometimes we have to play in shadows to appreciate what's good in life – and that's 'Why horror'.“

Ali - What's good in life?

The open steppe, fleet horse, falcons at your wrist, and the wind in your hair?

Crushing your enemies? Seeing them driven before you? Hearing the lamentations of their women?

NE!

Žena i deca. A horor služi za privremeni eskapizam u „senke“ jednom bezveznjaku-konzumentu kojem svi ti horor bedževi i posteri i DVD-i i majice pružaju neku vrstu identiteta i egzotične razbibrige, kako bi se nakon toga veselije igrao sa svojim klincem pod maskom Godzile. No, uprkos mediokritetskom zaključku, putovanje ka njemu (kroz razgovore s nekim od intervjuisanih) je bolje od krajnje destinacije.

LEVIATHAN: THE STORY OF HELLRAISER AND HELLBOUND (2015)

  

***(*) 

3+

Ukupno osam sati – da, to sam kazao, OSAM SATI – četiri i po plus tri i po, posvećenih Barkerovom originalu i njegovom genijalnom, nepravedno potcenjenom nastavku, u dva povezana filma: Leviathan: The Story Of Hellraiser i Leviathan: The Story Of Hellbound Hellraiser II! Šta tu ima da se ne voli – ili da se preporučuje? Ili jesi ili NISI!

Formalno gledano, ovo je „talking heads“ dokumentarac – ne čekujte ne znam kakve formalne i autorske intervencije: ali zato očekujte da čujete maltene svakog člana ekipe oba filma, uz nekoliko sumnjivih izostanaka, od kojih je naravno najveći i najbolniji Barkerov. On je, valjda, bio previše bolestan, nemoćan i/ili nedostupan onih dana, pa se u filmu ne javlja ni glasom ni stasom, osim kroz poneku sličicu sa snimanja itsl.

Kažu tvorci: „During the time of production Mr. Barker was unwell and committed to other projects.“ Aha, imao preča posla nego da priča o svom najboljem filmu i, uz KNJIGE KRVI, najvrednijem nečem na šta je svoje ime ikada stavio. Ešli Lorens, koliko znam, nema čak ni taj alibi, da je bolesna; valjda joj je ispod časti, ili joj dosadilo da bude „skrim kvin“ (kao da je pa ikad bila nešto drugo, i da je iko zna izvan Helrejzera)! Whatever!

Ipak, i bez njega, i bez nje, u filmu su praktično svi ostali koje biste mogli poželeti da vidite i čujete: Bob Keen, kreator maski, i još tuce njegovih pomoćnika u tom poslu; Tony Randel, reditelj nastavka, i Peter Atkins, scenarista; 

Christopher Young, koji objašnjava kako je nastao jedan od najboljih horror skorova ikada komponovanih; Robin Vidgeon, direktor fotografije koji je nadahnuto ovekovečio sve te nezaboravne prizore sa vizijom koja napadno nedostaje nastavcima, počev već od trećeg...

A tu su, naravno, i glumci. Neizostavni, uvek lucidni i pametni Pinhed, Doug Bradley; 

ne baš lepo ostarila a nekad preslatka Imogen Boorman; 

a prijatno iznenađenje je to što su čak i ozbiljni glumci pristali da govore o svojim ulogama u ovim splaterima – 

jer tu su i Andrew Robinson, Kenneth Cranham („I have to see, I have to know!“) i sjajna zla maćeha/kraljica, Clare Higgins.

            Ovde ima toliko mnogo zabavnih i vrednih svedočanstava, detaljnih koliko samo najveći fanovi mogu poželeti – a ako niste fan prva dva Helrejzera, ne znam kako ste uopšte zalutali na ovaj blog (verovatno Guglom)!

Da, ima malko previše duvanja u Barkerovu svirajku (jao, kakav genije, jao, kakav vizionar, jao, divan mladić, jao ovo ono) – i to nije loše kao takvo, jer on jeste i to (bio, u to vreme o kojem govore ovi), ali postaje repetitivno kad baš svaki od nekoliko desetina učesnika mora da doda svoj panegirik, često identičan onome koji smo čuli tri minuta ranije.   

Izlišno je reći da maratonsko trajanje podrazumeva da vas zaista zanima Helrejzer i da želite da znate SVE o njemu; ovo svakako nije namenjeno prosečnom konzumentu dokumentaraca pa ni prosečnom horordžiji, jer ovo traži nešto više znanja, posvećenosti, pažnje, koncentracije... Ali, oni koji s time priđu ovom SM-maratonu, biće nagrađeni.

S obzirom na suštinsko ograničenje „talking heads“ forme kao vizuelno prozaične, reditelj je učinio solidan napor da slikanjem učesnika, montažom, i sporadičnim insertima (uključujući neke ekskluzivne snimke sa samih snimanja) oživi materijal koliko se to može.

U tome se nije najbolje snašao: ipak tu ima ponavljanja, gubljenja fokusa, brbljanja (moglo se ponešto od razgovora i odbaciti, nije morao sve da natrpa), ne baš idealne organizacije materijala, više je to „rambling“ nego što valja. LEVIJATANU nedostaje tematsko-formalna čvrstina i preciznost kakvu, recimo, ima jedan drugi maratonski EVERYTHING & EVERYONE dokumentarac, Never Sleep Again, posvećen SVEMU što ste uopšte mogli poželeti da znate o serijalu A NIGHTMARE ON ELM STREET (mislim da ga nisam prikazivao na blogu, ali evo sad ga preporučujem; odličan je!).

Ipak, ono što mu fali na formalnom planu, film itekako nadoknađuje na polju DUŠE: ovo je pre svega plod entuzijazma svojih tvoraca, a entuzijazam nepatvoreno zrači i iz većine intervjuisanih učesnika. Jasna je njihova posvećenost i radost, pa i čast/privilegija što su bili deo takvih klasika i tako unikatne vizije. 

Tokom svih osam sati trajanja vidi se njihova ljubav prema onome što su uradili, i zasluženi ponos. To zaista imponuje, isto kao i iskrenost s kojom se osvrću na razne probleme u nastanku i recepciji prva dva filma, uz povremenu zajebanciju na račun daljih, daleko slabijih nastavaka.

Dakle, tu su i anegdote, i kurioziteti, i ogovaranja, i sitna koškanja, i povremeni dublji, pametni uvidi u teme i ideje tih filmova, i sve to zajedno –uz gorepomenute ograde- svakako vredi overiti. Ne mora u jednom cugu.

ROHTENBURG - GRIMM LOVE (2006)

**(*)  

2+

Ista priča kao u ovde već prikazanom CANNIBALU, odnosno prema istom stvarnom događaju, samo finiji premaz – ali skoro isto toliko uvida. Nešto se mislim, i pitam se: ČEMU uopšte pokušaj 'fine' verzije jedne ovako extremno extremne premise? Ako već praviš film o ljudima koji sanjaju da jedu druge ljude, tj. da sami budu pojedeni, onda bar idi do kraja.

GRIMM LOVE zapravo počinje vrlo obećavajuće: ima nekih finih dijaloga i situacija koje su me čak navele na brigu, jer su krenule u pravcu tematizacije nekih filozofskih aspekata mog romana NAŽIVO; na žalost ili na sreću, ovi su ubrzo napušteni, i od njih do kraja filma ništa bitnije nije učinjeno.

Glumci imaju nešto filmičnije fizionomije i pojave nego u KANIBALU, ali i dalje nemaju LIKOVE, nemaju šta da glume, pa je tako i Tomas Krečman ovde skoro nesnosno bled (ko kreč!), bezličan, bljuzgavo suzdržan.

Ubacivanje američke studentkinje koja post festum proučava slučaj u početku obećava jedan novi ugao gledanja na inače hermetičku subkulturu modernih kanibala… ali, avaj, i ona je zapostavljena kao lik, i sem bezličnog svedoka ni na koji način ne doprinosi priči: čak ne saznajemo baš NIŠTA o njoj, i o njenoj fascinaciji ovom konkretnom mračnom pričom.

Flešbekovi u detinjstvo dvojice protagonista takođe su krajnje déjà vu: znači, igrao se 'doktora' sa svojim vršnjakom, mama se samoubila zbog toga, drugari ga zezali u školi i… voila! čovek postao opsednut jedenjem ljudskog mesa. Aha. Dobro.

Reditelj Weisz čini šta može da oživi sve to nekim egzibicijama koje ponegde jesu efikasne, ali počesto bivaju i preterane ('isprana' faktura slike iz prošlosti, iskrzani film, fleševi aparata i fleševi sećanja, itd.).

Krvi i grozote nema skoro nimalo, a finalni akt, sa ždranjem prženog penisa ("Žilav je!", kaže donator, "a toliko sam očekivao od ove večere…") i čerečenjem njegovih polutki kao da je iz nekog made-for-TV filma iz '70-ih. Mislim, OK, ona verzija koju sam kritikovao ranije otišla je u drugu krajnost i poslednjih pola sata ugnjavila sa beskrajnim klanjem; ova, pak, pristupa sa 'less is more' pristupom priči koja je sve samo ne prikladna tome.

Što je još gore, filmu nedostaje i emotivni, idejni i svaki drugi punch: taj kraj je ravan i mlitav on so many levels. ROHTENBURG ne pruža ni najmanji uvid u sopstvenu temu, i uprkos nekih nagoveštaja, ostavlja utisak proračunate exploatacije poznatog slučaja bez ozbiljnijih pretenzija, sem da se što šire i dalje proda.

Na nekom nivou ona direktna, full-frontal mega-splatter verzija u CANNIBALU je bar bila poštenija, i nije se ni pretvarala da je art (ili joj bar nije uspevalo u momentima u kojima se zavaravala da bi nešto takva možda i bila). S druge strane, sve ovo je dovoljno dinamično, gledljivo, i podnošljivo za najradoznalije i najmorbidnije, ali… definitivna priča o ovom slučaju još se čeka…

Nešto se nosim mišlju, Herzog bi bio savršen autor za DOKUMENTARAC o svemu ovome; njegova ljubav prema doom'n'gloom temama, i razumevanje autsajdera, bili bi ključni aduti koje dosadašnji odradeci nisu hteli ili umeli da iskoriste. Činjenica da je Nemac (pa još hrvatskog porekla!) takođe nije za bacanje: njegovo poniranje u psihu svojih zemljaka već je dobro dokumentovano…

CANNIBAL (2006)

*(*)         

2-

            Sigurno se sećate čuvenog morbidnog slučaja kada su se dvojica upoznali preko internet četa i našli se oko zajedničke strasti: jedan sanjao da pojede ljudsko meso a drugi sanjao da bude pojeban pa pojeden, ili tako nešto. Ipak, da podsetim:

„Meiwes, a computer repairman, was sentenced to 8 1/2 years in prison in 2004 for killing and eating a man he met through an Internet chat room. Although he killed only one victim, his crime appeared more perverse than other cases of cannibalism because his victim made it clear that he wanted to be eaten and even played an active part in the undertaking.“

            Evo mog osvrta na film nadahnut ovim slučajem.

            CANNIBAL (2007) je druga, inferiornija verzija ove istinite priče. Ako pogledate rivjue na netu, poneke fraze u njima mogu vas zaintrigirati i navesti da ga pogledate:

" Shakespeare meets Adrian Lyne"

= najpreteraniji bulšit unutar neke kritike… ikada!

" I'm disgusted, chocked and I don't think that I will be able to eat for days, and still I absolutely hated it. … this shit, this movie just went too far."

= pussy!

" it feels too real - yeah, there is such a thing."

= nemaš ti pojma, bato, šta je REAL!

" It's too gory, too brutal, too realistic, too homoerotic and too fucked up."

= ehh, kamo sreće!

"some of the scenes in this film will make even the most jaded of viewers queasy"
= Ghoul says: YAWN!

Zapravo, najbliži istini je opis: "60 minutes of yawns followed by 30 minutes of 'yuck,'"pri čemu je ovo yuck možda za neku domaćicu ili slučajnog prolaznika, ali ne i za prosečnog čitaoca ovog bloga!

Kanibal je neujednačen i vulgaran (in a bad sense), površan pokušaj da se sačini nešto između trash-art-avangarde jednog Buttgereita (DER TODESKING by way of NEKROMANTIK) i ranog, artsy-fartsy gay-horrora Ulija Lomela, TENDERNESS OF THE WOLVES (koji je gledljiv, čak solidan serial killer flick iz ranih '70-ih). Na žalost, počiniteljka ovog 'filma' (inače, Lomelova česta pomoćnica i ko zna šta još u poslednje vreme) uzima od pomenutih ono najgore: od Butgerejta – slab tajming (tj. mestimičnu dosadu) i infantilne 'šokove' sa krupnim planovima sakaćenja, kuraca itsl; od (vintage) Lomela – neutemeljenu pretencioznost i ispraznu kvazi-artističnost.

Film je, srećom, lišen dijaloga skoro u potpunosti: 'srećom', jer ono malo što ima, kao da je prepisano iz gej vikend-romana (ako takvo što postoji). Ti nivoi ispraznosti i patetike ne mogu se zamisliti.

Kasting je užasan, likovima nedostaje i minimum screen presence-a: ne kažem harizme, don't get me wrong, ne tražim Kanibala Lektera ovde; ali tražim da čovek opsednut jedenjem ljudskog mesa, i njegov dobrovoljni partner u tome, ne izgledaju kao prozaični čovečuljci slučajno pokupljeni na ulici. Što je još gore, glasovi koji ih dabuju na engleski su neopisivo tragikomični: naročito sâm ćelavi kanibal sa malo 'bradice' ispod usne, koji govori nekim smešnim prigušeno-piskutavim glasom.

Realističnost?

Give me a break!

Uvodne scene imaju 'documentary feel' utoliko što su snimljene u natural light & environment, na ulicama, parkovima i u kafićima, ali kad ova dvojica dođu u kanibalovo leglo, banalno uslikana dnevna soba alternira sa 'stilizovanom' kanibalskom, u kojoj ogromne količine izmaglice (bez dijegetskog opravdanja: otkud ona sad u sobi?) čine difuznim svetlo i podsećaju na neki video-spot iz 80ih.

Gluma je smešna, chemistry između ovih nepostojeći, body language trapav, a nepotrebne nenamerno komične situacije dodatno potkopavaju ugođaj (molim vas: čemu služi scena u kojoj se njih dvojica, potpuno goli, zabavljaju boćanjem na travi, ili tako nečim bezveznim?).

Obojica su upadljivo ružni i odbojni, dežmekasti i dlakavi, i brojne scene matter-of-fact golotinje su nepotrebne u toj meri, toj blizini i iz tih uglova. No, dobro to: nešto se mora i podneti da bismo došli do onog glavnog – klanja!

To je barem, ako je verovati internet moronima, odrađeno za desetku!

Ili ne?

Ne, rekoh već.

Zapravo, da budem iskren, sama kastracija je urađena iznenađujuće uverljivo: najduža je i najexplicitnija koju sam ikada na filmu video. Ono što su čak i najprljaviji italo kanibali kidali ili sekli za 3-5 sekundi, ovde se polagano tranžira bar minut, u krupnom planu, vrlo ubedljivo.

Na žalost, ostatak tranžiranja je vulgarno jadan u svojim krupnim planovima na GLATKI SVINJSKI LEŠ koji bi da nas ubede da pripadaju DLAKAVOM LJUDSKOM TELU u širokom planu; beskrajni minuti vađenja creva i iznutrica iz te svinje lišeni su bilo kakve zanimljivosti – ili ubedljivosti. Snimljeni su sa svom suptilnošću poznog, dementnog Fulčija, ali bez dobrih efekata koje je barem imao za većinu tih filmova (sa hajlajtovima sabranim u CAT IN THE BRAIN): obična svinja iz kasapnice odradila je posao. Pun intended, jer reklo bi se da je svinja i režirala.

Čitav ovaj ordeal lišen je bilo kakvog smisla ili poente: nema tu ni butgerejtovskog melanholičnog egzistencijalističkog vajkanja nad zatvorom od mesa i organskim determinizmom i smrtnošću čoveka, ni implicitne društvene kritike iz NEŽNOSTI VUKOVA, ni psihološkog uvida u ljude koji su se odlučili na ovako extremne radnje (potonje je 'objašnjeno' u prologu u kome baba klincu čita 'Ivicu i Maricu' dok puž -umakao iz AENIGME- gmiže po stranici knjige)…

Ništa, gola rekonstrukcija ispričana najbanalnijim nefilmskim jezikom, milion milja od donekle sličnog švapskog (tj. austrijskog) low-on-dialogue non-judgemental harrowing-accounta kakav je remek-delo ANGST, u kome je egzekucija prvorazredna. Jok. Prizemnost pristupa ove režiserke ne pruža nam nikakav nivo užitka ili involvementa u bilo čemu; naprotiv, njena trapavost ostavlja bezbroj prilika za podsmeh, te je zato – ako uprkos svemu rešite da ovo gledate – preporučljivo da budete u društvu s nekim ko ima smisla za humor.

Ne gledati ako vam se gade:

-ružni goli sredovečni muškarci, njihovo vaćarenje i malo slabo simuliranog 'sexa' između njih;

-explicitna kastracija;

-lizanje patrljka odsečenog penisa;

-pišanje, u čašu, iz rečenog patrljka;

-brizganje proliva iz dlakave guzice 'mrtvaca': prvo sam mislio da je to inspirisano epizodom SOUTH PARKA u kojoj Chef umire, ali onda ispade da 'leš' tada još nije ni bio mrtav, pa ne shvatam poentu tog zaista unikatnog prizora;

-svinjske iznutrice;

-puževi.

Gledati:
-ako vam ovo gore zvuči privlačno;

-ako hoćete da budete popularni na žurkama, slavama i u crkvi hvalisanjem: "Znaš onog ludog Švabu koji je pre par godina pojeo nekog lika koga je našao preko interent foruma? E, gledao sam film o tome!"…

-ako ne verujete Ghoulu.

PS: Počinitelj ovoga, Marian Dora, specijalizovao se za gadniće najgadnije sorte, pa ako vas zanima žešća patologija, splatter, nihilizam, beznađe, ubijanje životinja (stvarno) i ljudi (glumljeno), možete da overite i ostatak njegovog opusa. Da samo ne traje 2,5 sata, možda bih dao šansu njegovom Melancholie der Engel (The Angels’ Melancholia, 2009), ali ovako – ne znam…