Krajem
prošle godine u Beogradu je nekoliko dana, na 10. Festivalu srpskog filma
fantastike, boravio italijanski reditelj Lamberto Bava, autor kultnih filmova i
sin najvećeg genija italijanskog horora, Marija
Bave.
Tom
prilikom sam s njim obavio opširan razgovor – zapravo, najopširniji intervju
koji je s njim bilo ko u Srbiji uradio. Čak i sam Bava me je pred kraj upitao:
„Jel' ovo intervju ili ti to pišeš knjigu o meni?“
Čujem
posle da su me ljudi iz organizacije i protokola festivala zbog toga gledali
popreko, a ni prevoditeljica sa italijanskog nije delovala mnogo srećno kad smo
se primakli kraju drugog sata intervjua, ali... nije Ghoulov nivo da jednog
ovakvog gosta dočeka sa pet blic pitanja. Ja kad u'vatim, ne pušćam dok ne
doznam SVE što sam naumio.
Inače,
što se tiče ovih sa festivala koji su gunđali što sam im „uzeo“ gosta (kao da
je on došao zbog njih a ne zbog fanova i medija!) – samo jedna napomena: odmah
nakon festivala u Kulturnom dodatku
dnevnog lista Politika izašao je deo mog intervjua sa Bavom na celoj celcatoj
strani (a znate koliko su velike Politikine strane i koliko tu teksta
stane)!
Mislite
da mi se neko zahvalio na tome? Da je neko rekao: „Bravo, doktore: Politika, pa još cela strana, nije mala
stvar!“ Da su kazali: „Svaka čast što je bar neko uradio iscrpan, a ne samo
površan intervju s našim gostom!“ Ma jok! Nisu mi ni bus kartu platili jer su
budžet koji im je država dala spiskali na preče stvari (npr. na parkur-skakače
i cirkuzante dovedene izvan Beograda)... Ghoula ko šiša! On je ionako dobrostiv
jer to je njegov križ.
Ali,
nema veze. Svako radi onako kako zna i ume, pa tako i oni, a tako i ja.
O
tome kako sam se proveo na festivalu, kao i moje impresije o Bavi, možete
čitati u mom izveštaju, OVDE.
Ispod
najzad možete pročitati jedan deo mog razgovora s Bavom – onaj koji je izašao u
Politici. Birao sam pitanja i
odgovore tako da budu zanimljivi i razumljivi najširem čitateljstvu a ne samo
zadrtim horor kultistima. Veće zadiranje u horor detalje može se videti u punoj
verziji ovog intervjua koja je otprilike još dva puta duža od ove dole. Tu
uncut verziju moći ćete da čitate u knjizi STRAŠNE PRIČE: RAZGOVORI S
MAJSTORIMA HORORA gde ću sabrati sve moje dosadašnje intervjue sa značajnim
svetskim horor imenima. Za nekoliko godina...
Do tada, evo deonice nešto
opširnije od one iz Politike, koja je
izašla pod redakcijskim naslovom
HOROR NASLEĐE
IZ PORODIČNE BIBLIOTEKE
(c) Dejan
Ognjanović
za The
Cult of Ghoul
Prošlog petka se u Beogradu
završio jubilarni 10. Festival srpskog filma fantastike, a njegov počasni gost
bio je italijanski reditelj Lamberto Bava. On je došao uz pomoć Italijanskog
kulturnog centra, gde mu je bio priređen i svečani prijem, a u Muzeju Kinoteke
uručena mu je počasna plaketa za doprinos filmu.
Lamberto Bava je poznat kao
sin još slavnijeg reditelja, Marija Bave. Radi se o kultnom reditelju, a našoj
publici je najpoznatiji po filmovima Demoni
i Demoni 2 koji su sredinom 1980-ih
sa velikim uspehom igrali u našim bioskopima. Bio je asistent brojnim poznatim
rediteljima, pa i Dariju Arđentu, koji je producirao Demone.
Ekskluzivno za Politiku, Lamberto Bava govori o svom
ocu, o Arđentu, i o svojim najpoznatijim filmovima koji su prošle nedelje bili
prikazani u Muzeju Kinoteke.
Koji je bio
koren interesovanja vašeg oca, Marija Bave, za mračnu tematiku i horor? Isto
pitanje upućujem i vama.
Govoriću za sebe, a za oca
mogu samo da pretpostavim. Sećam se kada sam bio vrlo mlad, da ne kažem još kao
dete, kako sam gledao našu kućnu bibilioteku, i tu je uvek dominirala ta
tematika: recimo, ako bih našao Mopasanove pripovetke, čitao bih nešto kao što
je „Horla“, koja je i bila moja neka vrsta inicijacije u svet horora. Zatim,
„Mandadori“ je imao jednu ediciju koja još uvek postoji, a to su bili krimi i
triler romani i oni su na kraju sadržali još po jednu ili dve priče iz raznih
krajeva sveta. Otac mi je često govorio: „Pogledaj ovo, pročitaj ono, ono bi ti
bilo odlično.“ Inače, ja sebe smatram režiserom koji se bavi fantastikom a ne
samo hororom, zato što je horor sužena oblast, nešto manjeg obima od
fantastike, koja je širi pojam.
Što se tiče mog oca, on je
bio strastveni čitalac a sve knjige moga oca i ne mogu sada da stanu u moju
kuću. Moj otac je rado čitao i triler romane ali i stripove, što je za to vreme
bilo čudno, jer tada se drugačije gledalo na nekog ko je već odrastao, zreo
čovek, a i dalje čita stripove. U vreme kada je nastajao žanr horora u Italiji,
recimo 1958. ili 1959. godine, bilo je to vreme velikog uspeha filma Drakula (1958) Terensa Fišera,
italijanski producenti koji su bili otvoreniji prema komercijalnim idejama nego
što su sada obratili su se mom ocu i pitali ga da li bi mogao da uradi nešto u
tom stilu. On se tada setio Gogoljeve priče „Vij, kralj duhova“ i iz toga je
nastala Maska demona (1960).
Koliko je Mariju Bavi intimno bila bliska ta tematika a koliko je to
okretanje hororu bilo komercijalno uslovljeno producentskim zahtevima?
Ne bih rekao da je Mario te
filmove radio kako bi mogao da preživi, jer je i bez njih sasvim dobro
zarađivao kao direktor fotografije, pa mu to svakako nije bila primarna
motivacija. Moj otac je bio poprilično strašljiv. Kad mu se, u retkim
situacijama, dešavalo da mora sam da prespava u sopstvenoj kući, on je uredno
zaključavao sva vrata u kući i zato je imao i tu potrebu da plaši publiku. I ja
sam, recimo, strašljiv, ali ne toliko kao moj otac, pa se to vidi i u mojim
filmovima, koji nisu toliko dobri kao njegovi.
Budući da ste bili asistent vašem ocu kao reditelju, kakva je bila
atmosfera na setu njegovih filmova?
Mog oca su svi poštovali, i
na setu i van seta, i zato je i na setu bilo veoma tiho i mirno. Svi su bili
srećni i zadovoljni što tu rade, i nije bilo potrebe ni za kakvim vikanjem:
štaviše, moj otac nije podnosio megafon. Budući da sam sin velikog čoveka, i
sâm sam osećao veliko poštovanje prema njemu, a deca treba da pokažu poštovanje
adekvatno tome kakvi su im i ko su im roditelji.
Pošto ste kasnije radili i kao asistent nekim drugim rediteljima, da li
je lakše ili teže biti sin reditelja s kojim radite?
Iz ove prespektive gledano,
trideset i više godina kasnije, postaje mi jasno koliko je lakše biti režiser
nego asistent režije. Naime, režiser ima da razmišlja svojom glavom, a asistent
mora da razmišlja tuđom glavom. Mene je oduvek zanimala psihologija i
psihoanaliza, i bilo mi je jasno da uvek moram da znam sa kim imam posla, da
dobro poznajem osobu sa kojom radim.
Filmovi i vas i vašeg oca bili su rađeni u okvirima nižih produkcija.
Koliko je Mario Bava od svoje vizije uspevao da ostvari i prenese na filmsku
traku u tim uslovima?
Zapravo, moj otac je voleo
da radi u svedenijim uslovima i budžetima, jer onda je morao da se oslanja na
sopstveni genije. Sa velikim budžetima nije bilo takve potrebe niti pritiska.
Evo, na primer, film Operacija strah
(1966) je imao užasno nizak budžet. A opet, odabrali smo glumce, našli
lokaciju, videli koliko dana imamo za snimanje i uradili smo film kojim smo na
kraju bili potpuno zadovoljni. Tome je pomagala činjenica da je on radio
storibordove za sve svoje filmove, odlično je crtao, i na taj način je
pripremao naročito one teže scene. Imao je jasan plan koji je snimanje činio
jednostavnijim.
Da li postoje knjige na italijanskom o Mariju Bavi? I kakav je uopšte
status vašeg oca u italijanskoj kinematografiji danas?
Mislim da postoji jedna u
ediciji „Kastori“, posvećenoj italijanskim režiserima, ali nikad je nisam
video. Takođe, jedan čovek čije sam ime zaboravio radio je dokumentarni film o
Mariju Bavi za italijansku SKY televiziju pa je tako razgovarao i sa mnom, i
kazao je da će videti da li može da dobije i izjavu nekog od ovih američkih
režisera. Na kraju je dobio od svih, čak i od onih koji inače nerado daju
intervjue i ne vole da razgovaraju na teme koje nisu vezane za promociju
njihovih novih filmova. Svi oni su, čim im je bilo rečeno da se radi o filmu o
Mariju Bavi, spremno odgovorili, i Skorseze, i Barton, i Zemekis, i ostali.
To je što se tiče recepcije Bavinih filmova u svetu, naročito u Americi.
Mene zanima status Marija Bave u Italiji, u njenim zvaničnim institucijama, kod
kritičara...
Danas je veoma promenjen
odnos kritičara prema mom ocu. Za početak želim da pomenem da su, recimo, prema
mojim filmovima, počev od Makabra
(1980) pa nadalje, bili možda i više blagonakloni iz osećaja dužnosti prema mom
ocu, prema čijim filmovima su, svojevremeno, bili grozni. Naklonost se vidi
najviše kod mlađih kritičara, koji možda i jesu više pod uticajem strane
kritike, i bolje su informisani o tome šta drugi smatraju i pišu o Mariju Bavi.
Uglavnom, kritika ga sve više prihvata kao vrsnog majstora u svom žanru;
štaviše, na italijanskom festivalu na kome sam bio prošle nedelje jedan od
kritičara koji radi za RAI je izjavio kako s jedne strane imamo klasične
poznate režisere kao što su Antonioni i Felini a s druge strane žanrovske
velikane, kao što je Bava.
Dodatni problem u recepciji
filmova moga oca je bio taj što se jedno vreme smatralo da reditelj koji ne
napravi nijedan film o partizanima, o levici, nema mesto u visokoj kulturi.
Marija Bavu su prozivali maltene da je fašista zato što nije radio komunističke
filmove, a on nije hteo da se javno hvali činjenicom da je bio član
Komunističke partije Italije od 1946. godine.
Film Šok (1977) je bio prvi Bavin film koji ste u zanačajnijoj meri
režirali, pa me zanima koliko tu ima vaših scena?
Teško je to reći. Osnovna ideja za taj film
bila je moja. Onda smo nekoliko puta menjali producenta i svaki je tražio neke
nove dorade scenarija, pa se priča dosta menjala, ali što se tiče režiranja, ja
sam radio veći deo dijaloških scena, dakle sa glumcima, pošto moj otac nije
naročito voleo da radi s glumcima. Ne sa svima, ali uglavnom...
Da li to znači da je Mario radio praktično sve horor scene, a vi –
dijaloške?
I jedan i drugi smo radili
i jedno i drugo. Moj otac je često ponavljao rečenicu, kad bi se primaklo
popodne: „E, idem ja sad kući, ovo si ti napisao, idi sad pa ti to snimi.“
Zbog čega nije voleo da radi sa glumcima?
On je, kao i većina
reditelja, smatrao da su glumci većinom ludi i glupi. On je, istina, imao
prijatelje među glumcima, ali to su bili isključivo oni inteligentni.
Da li bi se onda moglo reći da je Mariju bila važnija slika i emotivni
utisak proizveden njome negoli pričanje priče i građenje karaktera?
Uvek mu je najvažnija bila
slika. Džo Dante je u malopre pomenutom dokumentarcu dao najbolju definiciju
filmova Marija Bave: on je kazao da se Bava ne može sagledati kroz jedan film,
jer nijedan nije po sebi toliko lep da se smatra najreprezentativnijim, nego
treba sagledati čitav opus i atmosferu koja prožima sve njegove filmove – to je
ono što je on preneo američkim rediteljima na koje je uticao.
Da li ste pre vašeg prvog filma, Makabro (1980), pomišljali da se
osamostalite kao reditelj? Odnosno, da li biste to postali i da vas nisu braća
Avati pozvala da radite taj film?
Da, svakako. Ja sam,
zapravo, do tada već imao jedan film na kojem sam potpisan kao ko-režiser sa
ocem, Ilska Venera (1979), a koji sam
većim delom ja režirao.
Kako je Mario Bava reagovao kada je pogledao Makabro?
Pre svega, kada smo
završili scenario za taj film, ja sam otišao kod oca i hteo da mu ga pokažem,
da vidim da li će imati neke savete ili komentare. On je rekao da neće da to
čita, nego da idem i napravim svoj film, i da će ga pogledati kada ga budem
završio. U tom trenutku sam time bio pomalo razočaran, ali sa ove vremenske
distance vidim koliko je bilo divno od njega što nije hteo da me ograniči nekim
svojim savetima.
Kada smo završili prvu ruku
montaže, ubacili muziku i zvučne efekte, bila je projekcija za članove ekipe i
prijatelje, recimo bio je tu i Dario Arđento, kome se film takođe svideo...
Kada se završio film, neko je prišao i pitao Marija šta misli o mom filmu, a on
je rekao: „Dobar je. Sad mogu mirno da umrem.“ I mesec dana kasnije je zaista i
umro.
Budući da ste bili asistent reditelja kod Darija Arđenta, na Infernu, a
zatim i na Tenebre (1982), zanima me kako je bilo raditi sa njim, pošto je on
poznat kao snažna, pomalo i dominirajuća ličnost.
Sa mnom nije bio težak kao
ličnost. Nikada sa njim nikakvog problema nisam imao, bili smo prijatelji i
Dario je uvek za mene govorio da sam najbolji pomoćnik reditelja u celoj
Evropi. To je rekao pored ostalog zato što sam ja radio i deo kastinga za taj
film. Nisam odabrao glavne glumce, već sporedne i epizodiste. Recimo, ja sam pronašao
glumicu Veroniku Lazar, koja igra medicinsku sestru za koju se ispostavi da je
Majka Smrti. Posle rada na setu Inferna
išli bismo kod njega kući i slušali muziku. Na Demonima, gde je Arđento bio producent, samo bi došao na set da
obiđe i pozdravi se sa svima, čisto da svrati, nije bilo nikakvih scena ni
problema, jer je znao ko to radi, odnosno imao je poverenja u mene.
Voleo bih da malo konretnije čujem šta ste tačno radili na Infernu.
Bilo je zadovoljstvo raditi
na setu filma Darija Arđenta. Znalo se da će film biti uspešan jer njegovi
filmovi su uvek imali veliki odjek. Uvek je bila zanimljiva i posebna
atmosfera. Bilo je malo nezgodno u scenama snimanim u Americi zbog toga što
Amerikanci traže da postoji tačan raspored i da se snima po njemu, što Dariju
nije padalo na pamet, on je radio kako je hteo, otprilike dva dana pre nego što
treba da snima neku scenu i dalje se ne zna šta će i kako da se radi, pa su me
zato Amerikanci spopadali zbog toga, a ja sam im govorio: „Pa šta hoćete od
mene, idite pa to recite Dariju.“ Pričao mi je jedan kolega, drugi pomoćnik
režije, koji je sarađivao i na filmovima drugih reditelja, recimo Vudija Alena,
kada smo snimali scenu na uglu Central Parka, tamo gde je sada zgrada „Epla“, i
radili smo noćnu scenu kada je ovaj rekao: „Ja sam radio i na Supermenu, ali ni tamo nismo imali
ovoliko osvetljenje!“
Čija je bila inicijalna ideja za Demone (1985)?
Dario je meni tražio neku
priču od koje bi mogao da se uradi film a ja da režiram. Dardano Saketi je dao
predložak za omnibus od tri priče na ukupno šest strana. Dariju se nije sviđala
ideja o omnibusu, ali je izabrao središnju od te tri priče, koja se dešava u
bioskopu, a onda nam je trebalo jedno šest meseci dok smo razvili ceo scenario
zato što je Dario bio vrlo strog oko toga da se sve razradi do detalja.
Pročitao sam izjavu da su Demoni vama lično najdraži film. Šta ga čini
vama najdražim?
To je film koji mi je
pružio najviše zadovoljstva a može se reći i da je to moj najuspešniji film, i
to u oba smisla, i komercijalno i umetnički. Meni je ova druga uspeha još draža
jer uvek, ma šta radio, pa makar to bile i kratke reklame, trudim se da ih
uradim najbolje što mogu i da uložim sav svoj umetnički dar. Ono što je posebno
lepo u radu sa Darijem je to što je on vrsta čoveka koji pobudi u reditelju
želju da od sebe pruži najviše što može.
Da li je, tokom snimanja, Arđento kao producent bilo kako uticao na to
kako će film izgledati? Da li ste imali potpunu slobodu da ga snimite kako god
želite?
Mi jesmo pre svega prijatelji,
ali ono što je bitno u našem profesionalnom odnosu jeste to što me je Dario
veoma cenio kao profesionalca u filmskom svetu. On nikada sam ne piše
scenarije, ali dok se zajednički radi na njima i dok se zajedno iščitavaju
često daje svoje komentare i predloge: „A šta misliš o ovome? A šta misliš o
onome? A da se ova scena uradi ovako?“ Dakle, bilo je takvih sugestija u fazi
izrade scenarija, i naravno ja sam sâm uradio kasting, sam sam odabrao glumce,
Dario ih jeste odobrio ali nije imao nikakav komentar u tom smislu, da je
recimo nekoga hteo da zameni ili da se s nečim nije slagao. Bilo je to obično
„aminovanje“ producenta kao deo normalne procedure. On apsolutno nikakav uticaj
nije imao na sam tok snimanja. On jeste bio prvi ili među prvima koji bi pogledao
materijale sa snimanja, ali su mu komentari bili samo „Dobro, odlično je“, i to
je sve. Jedini aspekt u kome je Dario uticao bio je taj što je iznad naslova na
posterima i sličnim materijalima velikim slovima pisalo Arđentovo ime, a moje
nešto manjim, ali ja sam to prihvatio jer sam znao da je to bitnije.
Budući da su Demoni 1 i 2 imali veliki komercijalni uspeh, kako to da
nikada nije bio snimljen i treći deo?
Priča je veoma jednostavna,
i to je nažalost nešto što se u svetu filma često dešava. Dariju je za prva dva
nastavka distributer bila kuća „Titanus“ koja je imala autorska prava na
naslov. Kada su rešili da rade treći deo, sa drugim distributerom
(„Čeki-Gori“), nije nam bilo dopušteno da koristimo naslov Demoni, koji je ostao u vlasništvu prvog distributera...
Da li ste vi sada reditelj u penziji ili pripremate nešto novo?
Trenutno pripremam jedan
projekat do kojeg mi je mnogo stalo i za koji se nadam da ću biti u prilici da
ga ostvarim, međutim, pomalo sam sujeveran pa ne bih govorio čak ni na koju je
temu.
* * *
