BRIDGEND (2015)

**(*) 

2+

Evo i igranog filma inspirisanog desetinama samoubistava tinejdžera i mladih osoba u jednom malom velškom mestu, pod istim naslovom - BRIDGEND (2015). I njega sam pogledao, i mogu reći da on debelo zaostaje za dokumentarcem na istu temu o kojem sam već pisao OVDE! 

Ne biva to često, ali dešava se; isto, recimo, kao što je Egojanov DEVIL'S KNOT (2013) potpuno bleda, zaboravljiva, beskrvna, fletlajn verzija dešavanja opisanih beskrajno bolje u eksplozivno-genijalnom dokumentarcu PARADISE LOST (1996). 

To je veoma dobro uslikan film, ali fotografija je otprilike sve što je tu zaista dobro, uz poneku glumačku performansu (s tim što su potonje uskraćene za vredan scenario). Sve ostalo je slabunjavo. Filmu nedostaje tačka gledišta: zarobljen u lancima zvanim "stvarni događaj", igrani BRIDGEND se ne usuđuje da istera bilo kakvu doslednu i smislenu liniju, odnosno da ispriča bilo kakvu zaokruženu PRIČU (što je posao svakog komercijalnog narativnog igranog filma, čak i onda kad mu je povod događaj koji u "stvarnosti" nema zaokruženost, odnosno razrešenje). 

Umesto toga, igrani BRIDGEND bez ikakvog smisla nabaca razne opcije od kojih nijednu ne razvije valjano, i svaka za sebe deluje krajnje bezvezno, barem u obliku u kojem je ovde data. 

Vidimo tu decu u nekakvim čet rumovima gde trućaju koješta, ali - šta s tim? The internet made them do it? 

Vidimo neke naznake da su ovi maltene kao neka sekta, da su svi povezani, imaju ustrojstvo, hijerarhiju, pa čak i neku vrstu "vere" ili barem rituala - ali šta tačno ova decu veruju, šta očekuju da postignu samoubijanjem...? Pa, eto, NEŠTO...

Vidimo naznake sukoba svih mladih (kao jedne homogene grupe) sa svima odraslima (i oni su svi ko jedan među sobom), ali koreni tog sukoba nisu ni nagovešteni; a ako se sve svodi na "večiti rat" generacija, zašto se onda neshvaćena omladina ne samoubija masovno širom sveta u znak protesta što ih roditelji, nastavnici, popovi i ostali "ne razumeju" - nego samo u Bridžendu?

To nam ovo filmče ne kazuje.

Pored toga, socijalni momenat je napadno ispušten: u dokumentarcu, kao što rekoh, vidimo da su ta deca pretežno spadala u nekakvu polu-sirotinju, u dizelaše, u trenerkama, u nekakvim prosečnim proleterskim stanovima... Film ih prikazuje kao glamuroznije, bolje stojeće, u pristojnijoj odeždi (mada, vidi se i par trenerki, ali ni blizu onome u stvarnom svetu), u bolje opremljenim, slikovitijim domovima, a kad prave žurku to rade uz mnogo bolju i slušljiviju muziku nego što je verovatno za decu tog staleža... 

Ukratko, u težnji da nikoga ne uvredi, da nikoga ne povredi, da bude fin prema svima, ovaj BRIDGEND nije fin prema svojim gledaocima, a njegova primena "less is more" i "fill in the blanks" strategija je, ovde, skoro sasvim promašena. Delom i kao posledica toga, film je jezivo hladan, emotivno ravan, ne sadrži nijednu situaciju niti scenu koji bi zazvučali stvarno, a kamoli dirljivo i potresno kao što izvorni događaj  i dokumentarac o njemu sasvim sigurno jesu. Čak je oko-mameći poster zapravo eksploatativan i bez poštovanja za žrtve (s naglaskom na sisama! Iako u dokumentarcu vidimo da je više samoubica bilo među muškima...), a scene u kojima se ovo isto vidi u filmu deluju veštački, usiljeno nalepljeno.

Još prostije rečeno, BRIDGEND doc= oči ćete isplakati i uz to još dobro porazmisliti o raznim stvarima; BRIDGEND igrani = smrtno ćete se dosađivati posmatrajući tu decu sve vreme spolja, sa kliničke distance, nijednog trena ne osetivši kako je njima, šta znači biti u njihovim cipelama, šta osećaju i šta i zašto rade; nećete osetiti ništa i film ćete sasvim sigurno zaboraviti čim ga odgledate. Ali zato, dokumentarac obavezno overite!

BRIDGEND (2013, doc)

 ***(*) 

 4- 

            Verovatno ne postoji veća patnja i muka nego sahraniti sopstveno dete. Ali ovaj film otkriva i dodatni okretaj zavrtnja u toj muci: jer ako uopšte može postojati gradacija u krajnjem bolu, onda je to situacija kada ti dete izvrši samoubistvo.

            Neke druge situacije, ma koliko užasne, mogu se uz mnogo patnje, prihvatiti kao neka vrsta neminovnosti ili usuda ili božje volje: teška bolest, saobraćajna nesreća, ubistvo... U slučaju bolesti, recimo, makar imaš neku mizernu zadovoljštinu ako si učinio sve što je u ljudskoj moći da sprečiš ono najgore, pa ako se ipak desi... Prosto, došlo je, tako je kako je i nema tu šta. Čudni su putevi gospodnji i tako to.

            Ali u slučaju samoubistva bol pojačava griža savesti kod najbližih: jer, ne samo što tog deteta više nema, nego ga nema MOŽDA upravo zbog tebe (roditelja). Bilo da je to direktno tako (ubio/la se zbog tebe! Ti si je oterao/la u smrt!), ili indirektno (nisi to sprečio!), sa svim pratećim proganjanjima tipa: zašto nisam bolje gledao, pazio, slušao, zašto nisam pridao veći značaj onoj rečenici, onom pogledu, osmehu, suzi...? Ukratko, roditelji dece koja izvrše samoubistvo prolaze kroz pakao unutar pakla.

            A odličan dokumentarac Bridgend govori upravo o tom paklu. I još više od toga. Naime, naslov je zapravo ime jednog gradića u Velsu, provincijskog mesta koje njegovi stanovnici opisuju kao „bez budućnosti“ i „u propadanju“. Ali, koliko god da njima to izgleda jadno (a ono što kamera prikazuje uopšte ne izgleda tako strašno i bedno) – ništa ne može da objasni niti opravda najezdu samoubistava među tinejdžerima i mladima u Bridžendu tokom koje se, za samo par godina, počev od 2007. pa do 2009. ubilo više desetina, zvanično 25, a po nekim brojanjima – i svih 99 osoba!

I svi na isti način: vešanjem. Najčešće na niskom mestu, tako da noge zapravo dodiruju tlo; leševi pronađeni u čučećem položaju. I niko od njih nije ostavio nikakvo oproštajno pismo. A većina nije pokazivala neke muke i probleme i suicidalne simptome pre tog iznenadnog čina. Neke od žrtava su se poznavale, neke nisu. U ponekom slučaju se može naći bar neki, ma kako tanak povod („posvađao se s devojkom“!); u većini – ni to.

Sekta? Suicidalni paktovi? Masovna histerija? Puka slučajnost? Čista društvena uslovljenost (mladi u gradiću bez budućnosti)? Serijski ubica koji inscenira scene samoubistava?

Da ih je bilo 5-6, pa nekako i da kažeš „mladost-ludost“, „histerija“, „oponašanje“, ili nešto slično. Ali računa se da ih je bilo najmanje 25 samoubijenih za dve godine – svi, ponavljam, na isti način, vešanjem: niko pilule, pištolj, voz, skok sa zgrade, u reku, otrov...

Sociološki faktor nije zanemarljiv: 1) vidi se da je većina njih iz srednjeklasnih ili nižeklasnih porodica: sve to polugolo, tetovirano, s kajlama oko vratova, u trenerkama; 2) 31-godišnji vlasnik radnje za tetoviranje priča o tome kako brine za svoju 13-godišnju ćerku (jeste, taj je sa 18 već postao tatko...); 

3) široka rasprostranjenost alkohola i droga među tom „decom“; 4) nesposobno zdravstvo (u nekoliko slučajeva jasno suicidalni pacijenti oterani su iz bolnice sa „ne foliraj, nije ti ništa“, ili „uzmi pilule protiv depresije“ ili – „dođi u ponedeljak“! čisto da ne mislite da je srpsko zdravstvo unikatan krš kakvog nigde nema i da ćete se „iznova roditi“ odlaskom na mitski civilizovani „Zapad“); 5) nezainteresovana policija (nema dokaza za „foul play“, nema zločina; „obično“ samoubistvo, pa prema tome – nema se šta istraživati!)...

ALI, kad bi taj faktor bio glavni ili vodeći, šta bi trebalo da se dešava po srpskim Paraćinima, Mladenovcima i Babušnicama? I tamo je (i u hiljadu drugih gradića, varošica, palanki i sela u Srbiji) besperspektivna mladež koja očaj i besciljnost utapa u droge i alkohole i besciljno bezosećajno pornićarsko karanje, jer za bolje ili nisu ili ne znaju ili – ne mogu. Povremeno poneko i pukne i ubije se, neko ovako, neko onako, ali epidemija? Desetine njih za kratko vreme, i svi na isti način? Teško!

Ovaj film nije rađen senzacionalistički i ne potencira MISTERIJU (iako je ona, da budem iskren, meni bila glavni inicijalni motiv da ovo pogledam, jer zaista čoveka kopka šta li može da bude u zaleđini jedne takve pojave). Naglasak je na humanom momentu, na ljudima koji ostaju iza samoubistva: na te ruine od ljudi, roditelje, braću, drugove – devastirane preranim i neobjašnjivim dobrovoljnim (?!) nestankom dragih, mladih ljudi.

Deo misterije je i to što je više njih, kad je počela ta epidemija, svojim roditeljima izričito obećalo da nikad tako nešto ne bi učinili, da im ne bi naneli takav bol – samo da bi uradili upravo to, samo par nedelja kasnije! Što je naročito potresno i iznenađujuće, jedan simpatičan momak koji je poprilično govorio u prvom delu dokumentarca, u drugoj polovini, odnosno tokom snimanja filma – završi kao i desetine svojih drugara: obešen! Samo odjednom, nakon snimka njegovog zavetovanja da nikad svoju majku ne bi tako povredio i njene tirade kako je on suviše snažan i odlučan da bi se ubio, vidiš natpis: „Three weeks after this interview X hanged himself...“

Ako je uopšte potrebno kazati očigledno: film je veoma dirljiv, potresan, svakako nije za osetljive gledaoce. Suze su garantovane, depresija moguća, suicid kod najlabilnijih nije isključen. Zato, oprezno. Ocenite sami želite li i možete li ovo da gledate. Nemoj posle da vas nosim na duši ako pođete putem ovih mladih obešenjaka.

Formalno, ovo je prevashodno „talking heads“ dokumentarac. Sagovornici su uglavnom roditelji i prijatelji samoubica. Samo jedan mrtvozornik i jedan psiholog daju svoje uvide; policija je odbila da govori za film. Dokumentarac je tehnički korektno urađen ali svojom izvedbom svakako nije nekakvo umetničko delo: ono što ga izdvaja jesu zaista intrigantna tema, autentična emocija, misterija...

Ono što mu fali jeste makar minimum hipoteze ili skice za rešenje tajne, mada to nije krivica samog filma. Recimo, drugi veliki potresni dokumentarci, poput masterpisa PARADISE LOST, takođe ne nude rešenje, ali bar daju čitav niz sumnjivaca i crvenih haringi, pa vi sad sami birajte da li vam je sumnjiv taj gotičar, ili ovaj ćale, onaj ćale, ona keva ili neko šesti. Ovde, u Bridžendu, ja zaista ne vidim čak ni senku mogućeg rešenja. Ni u najavi. Barem u okvirima ovozemaljskih sila i zakona, bez upliva natprirodnog.

Uostalom, pogledajte sami pa recite. Ceo film je na Jutjubu – ovde:

Inače, postoji i igrani film inspirisan ovim događajima, pod istim naslovom - BRIDGEND (2015). I njega sam pogledao, i mogu reći da on debelo zaostaje za dokumentarcem! Detaljnije u zasebnom rivjuu - a do tada, POGLEDAJTE OVAJ DOKUMENTARNI!

Bojan Pandža: Anatomija jedne dijagnoze

  

            Na ovom mestu stajalo je moje objašnjenje mračnih, mučnih i tegobnih razloga zbog kojih sam prestao da sarađujem sa Bojanom Pandžom aka Abraxasom.

Koga je to zanimalo – dosad je već video.

Ko nije – gde je i u šta zverao prethodne tri godine?

Rešio sam da ovo sklonim, barem privremeno, i to ne zbog pretnji. Pretnje „tužbom“ sam imao od te osobe još oktobra 2016. ali sam ih tada odjebao kao neosnovane i apsurdne.

Rešio sam da sklonim jer

1) me lepo zamolio (ovog puta bez pretnji!);

2) jer tvrdi da zbog ovog teksta ne može da nađe posao (kao, Guglaju ga potencijalni poslodavci, pa naiđu na one tragove njegovih prošlih svinjarija koji su ovde stajali, i odustanu), a meni je muka više da mu ja budem dežurni „krivac“ za sve njegove neuspehe i promašaje koje je sam sebi stvorio;

3) jer želim da tu osobu već jednom zauvek (?!) skinem s... vrata, da mi se više ne obraća nikakvim povodom – a nakon sklanjanja ovog teksta valjda više neće imati povoda. Mada, naći će ga on... Znam ga...

Al' neka bude, za sada, to sklonjeno, pa kad/ako ga opet u'vati Ono Njegovo, ISTINA će biti vraćena ovde, u svoj njenoj hororičnoj rugobi...

Do tad, adio... odio...     

            

            

            

ANA KAI TANGATA – Scott Nicolay

            Ana Kai Tangata je jedna od najboljih zbirki horor priča objavljenih poslednjih godina, i kao takva zakitila se sa nekoliko nagrada, uključujući tu i Zlatnog Gula za najbolju knjigu horor proze u 2014, kao i nagradu RUE MORGUE magazina u istoj kategoriji (koju sam takođe ja izglasao).

            To je debi-knjiga Skota Nikolaja, pisca koji baš i nije spring chicken ali eto, bavio se poezijom i pećinarenjem pre nego što se bacio u prozopisanje, i oboje se (naročito ovo drugo) lepo vidi u njegovim pričama. Evo šta sam o njegovoj zbirci pisao u prikazu za RUE MORGUE pre dve godine.  

  Ana Kai Tangata   

– Scott Nicolay

Fedogan & Bremer, 2014

Ovaj naslov ne mora mnogo da vam znači, osim ako ne govorite Rapa Nui jezik, u kojem ta fraza znači nešto kao "pećina koja jede ljude". Ime autora ne mora mnogo da vam znači, osim ako niste pročitali antologiju Grimscribe's Puppets (videti RM #137), gde je priča "Eyes Exchange Bank" ovog autora bila jedna od najboljih.

Ali to će se promeniti: upamtićete ovaj naslov, jer pripada najboljoj debitantskoj zbirci u poslednje vreme, a upamtićete i ime Skota Nikolaja,  jer njemu pripada najsnažniji glas koji se pojavio u horor književnosti još od od Lairda Barrona (videti RM #132).

Onda je sasvim prikladno da je upravo Barron napisao uvod, dok pogovor dolazi od uvaženog žanr-priređivača, Johna Pelana (Darkside) a sve priče u ovoj lepo dizajniranoj knjizi su osnažene polu-apstraktnim ilustracijama koje je izveo David Verba.

Ana Kai Tangata je veoma vredna zbirka sa ravnomerno visokim nivoom sadržaja, i što je naročito čudno – ni sa jednim ćorkom (što retko biva čak i u zbirkama većih imena, uključujući tu i Barrona). Sve priče su iznad proseka, sa veoma živim, filmskim, nezaboravnim slikama i natopljene su gustom atmosferom.  

Smisao za mesto je posebno jak: čitaoce će sigurno proganjati napušteni kamenolom koji čudno privlači protagonistu "aligatora" (sic), mali grad u propadanju u "Eyes Exchange Bank", pećina u indijanskom rezervatu sa ne-baš-mrtvim arheološkim nalazom u priči "Phragmites", kužna močvara koju opsedaju gnjecave žabe ("The Soft Frogs"), oronula stambena zgrada u San Francisku ("Geschafte") i, naravno, oduvek misteriozno Uskršnje ostrvo koje je ambijent za naslovnu priču (otud Rapa Nui jezik).

Knjizi svakako pomaže to što je većina priča zapravo obima novele ili novelete, sa dovoljno prostora da se izgradi ugođaj za pamćenje. Nikolaj - pesnik, speleolog i arheolog - bio je svuda; zna čudna mračna mesta dovoljno blisko da vas preveze tamo pre nego što to i osetite.

I da ne zaboravimo i kratak roman smešten u ovih 350 stranica - Tuckahoe je zabavna pulp detektivska storija koja sadrži amorfna telesno-topeća stvorenja i urnebesnu scenu u sali za autopsije soba koja će sigurno da vas natera ili na povraćanje ili na grohotan smeh od neverice koliko je ludački ogavna!

            Podjednako vešt kad treba da uplaši kao i da zgrozi, Nikolaj ovom knjigom nudi zadivljujuću zbirku koja zaslužuje pažnju svih tragalaca za dobrom stravom.

             (c) Dejan Ognjanović

Nikolaj je dobio odlične kritike za ovu zbirku, a godinu dana kasnije dodeljena mu je i prestižna nagrada – 2015 World Fantasy Award for Best Short Fiction (za priču “Do You Like to Look At Monsters?”). Tom prilikom se obilato sprdao sa Lavkratovim likom na statui koju je dobio, sve vreme je držeći naopačke, i lepeći na nju preko usta natpis „Black lives matter“.

On je veoma glasan pobornik političke korektnosti i, naročito, antirasizma (budući da u sebi ima indijanske krvi). Potonje, nažalost, kao da počinje da opterećuje njegovu noviju prozu. Evo šta sam u aprilskom broju RUE MORGUE-a napisao, u mini-rivjuu, o njegovom najnovijem čepbuku sa novelom od oko 90 strana.

NOCTUIDAE – Scott Nicolay

King Shot Press, 2016

            Troje ljudi (ubrzo svedeni na dvoje) zarobljeni su u pećini gde im džinovska ljudožderska biljka prepreči ulaz/izlaz dok unutra vlada mnogo rasno i polno zasnovanog nepoverenja. Previše očigledno politički korektno popovanje u ovoj noveli podriva njen željeni „kosmicizam“ vezan za neodređenu kreaturu dok je veza između spoljašnje i unutrašnje strave prilično nasumična.

            Ipak, uprkos pojedinim zabrinjavajućim znacima (prenapadni egoizam, politička korektnost, napadna mržnja prema Lavkraftu...), Nikolaj ostaje ime na koje treba obratiti pažnju, a evo šta su neki od viđenijih hororista imali da kažu o njegovoj debi-zbirci:

 

“Scott Nicolay is as good a debut author as I’ve ever read. This collection of weird and horrific tales would be a significant accomplishment for a tenured master of the black arts. That it has been created and put forth by an author in his third or fourth year on the scene is extraordinary . . . We are not in the presence of a callow and bullish youth, but a man of erudition and experience. Nicolay is one who has seen much, endured much, has undergone prolonged pressure and the result is a diamond among stones.”

—Laird Barron, author of The Beautiful Thing That Awaits Us All

“What you have here is indeed something special: a debut collection that shows none of weaknesses one might expect from a new writer…I’d have assumed thsis was the fourth or fifth collection by a seasoned pro at the top of his game.”

—John Pelan, author, editor and publisher

“The stories in Scott Nicolay’s excellent debut collection unite a lean, elegant prose style with meticulously-observed characters moving through landscapes rendered with painterly precision. Rooted in but not confined to the body, the terrors Nicolay’s characters confront pay subtle homage to the traditions and practitioners of weird fiction who have gone before, even as his willingness to develop his narratives at length moves them into a territory that is uniquely his own. With this book, Scott Nicolay lays claim to the attention of everyone interested in the future of weird fiction, and his claim is a strong one indeed.”

—John Langan, author of The Wide Carnivorous Sky and Other Monstrous Geographies

“Leave safety at the door…shaped by this weatherman of a wounded humanity, Nicolay’s punch is grim and honest, his horizons vast, alluring, and keenly attuned to what unfurls in our darkest dreams. This explorer’s debut is a collection of strange…living inside some wonderful reading.”

—Joseph S. Pulver, Sr, author of Blood Will Have Its Season

“With extraordinary precision and a profound understanding of the power of language, Scott Nicolay examines the nuances of modern discontent. In his fiction you will find no refuge from the grime and dust, marrow and sinew of human experience. His characters are damaged by their efforts in a world that thrives on brutality and greed. Many of these characters can’t be redeemed through heroism. Yet they grapple, tooth and claw, with the truly horrific aspects of life: guilt, regret, and despair. And in their struggle we glimpse the last hope for ourselves, to climb over the rubble of so-called civilization and make our way toward compassion, with all odds against us.”

—S.P. Miskowski, author of The Skillute Cycle

“Nicolay’s writing is clean-limbed, not a shred of rococco excess on it. Poetry and the demotic mix well in his prose. He expertly delivers clues and foreshadowings and backstory tidbits attendant upon his enigmas and frights without hammering the reader over the head with gore or hyperbole. His characters are engrossing, if often repellant, his plotting assured, and his venues enticingly nasty. This book marks the start of a fine career, I am sure.”

–Paul Di Filippo, Locus

“Scott Nicolay is a writer in the tradition of modern practitioners of the weird such as Mark Samuels, Terry Lamsley, and Laird Barron. He gives us the unease of Ligotti with the fluid prose of Clark Ashton Smith. Ana Kai Tangata is a serious contender for best collection of the year.”

–John Llewellyn Probert, This Is Horror

“Remember when you first read the stories of Clive Barker, or T.E.D. Klein, or Thomas Ligotti, or John Shirley, or Dennis Etchison, or David J. Schow or Lucy Taylor, or Caitlin Keirnan,  or Michael Shea, or Melanie Tem, and realized you were in the presence of a major talent in modern horror? I got the same feeling reading Nicolay. He steers clear of stock monsters and tropes of the horror genre. His fiction is clear-sighted, hard-edged, realistic, Raymond Carver-like…”

–Leigh Blackmore, Dead Reckonings 15

“Ana Kai Tangata is a bizarre, unsettling book of Weird fiction with some very urban and very bleak settings. It’s a book in which the mundane transforms into something toxic. So, an empty mall becomes a source of evil (“Eyes Exchange Bank”), a rundown apartment plays tricks with your mind (“Geschafte”), and what should be some sort of island paradise melts into a nightmare (“Ana Kai Tangata”).”

–Silvia Moreno-Garcia, Innsmouth Free Press

“Eight of the best weird fiction stories that I have ever had the pleasure of reading, all paired perfectly with shudder-inducing art from David Verba, make this a landmark collection. Publisher Fedogan & Bremer have struck gold with Nicolay, and further refined the presentation with the amazing artwork from David Verba, and introduction from Laird Barron, and an afterword from John Pelan.”

–Justin Steele, Arkham Digest

“Ana Kai Tangata by Scott Nicolay is a truly important collection…to this reader, the supernatural aspects aren’t what give these stories their great power. No, this is what I think Nicolay should be praised for, and what I hope he has more venues to exercise his talents in: human relationships.”

—Anna Tambour, author of Crandolin

“Ana Kai Tangata [is] a truly stupendous work of modern horror. The shape of each story plays out like a familiar yet horribly catchy murder ballad–beautiful layering of character detail and an excruciating evocation of foretold doom make us care deeply for his protagonists, after which we’re forced to watch the worst possible outcome for their given situation unfold.”

–Gemma Files, author of the Hexslinger series.

BOOK OF BLOOD (2008)

            Srećan praznik svima koji su noćas slavili Baltein (poznatiji u nemačkom narodu još i kao Das Walpurgisnacht). Za te vernike – evo jedne prelepe i prigodne čestitke u vidu korice/najave evergrin klasika u novom, pingvinskom izdanju.

            Za one ostale vernike Kulta Gula evo jedne druge čestitke, odnosno zavodljive fotke koju mi je poslala jedna čitateljka i (valjda) poštovateljka.

            I ova jaja i ovo dupe i obrnuti krst, pa i današnji praznici, savršena su pratnja za jedan sasvim prikladan film – zasnovan na izuzetnim knjigama našeg omiljenog sodomita i velikog hrišćanina, Klajva Barkera, pisca opsednutog motivom telesnog vaskrsenja. Nažalost, film baš i nije neki, ali šta da se radi. Ne može se sve imati.

            Kome se ne sviđa BOOK OF BLOOD (a ima li neko da mu se sviđa?) – može da uživa u drugim filmskim adaptacijama priča iz ovih zbirki: u remek-delu CANDYMAN (prema priči “The Forbidden”), ili u sasvim pristojnoj low-budget verziji priče DREAD (2009), ili u solidnoj splatter verziji The Midnight Meat Train, a ako ste raspoloženi za malo braindead trasha za gledanje s pijanim društvom dok vam je mozak obnevideo od prvomajske prasetine, može da prođe čak i RAWHEAD REX.

            U svakom slučaju, evo šta sam pre jedno 7-8 godina napisao o ovoj poludupastoj verziji Barkerovih KNJIGA KRVI (tj. njihovog prologa i epiloga) za danas pokojni, tj. arhivirani sajt Popboks.

BOOK OF BLOOD (2008)

OBEĆANJE LUDOM RADOVANJE

 **(*) 

 2+ 

Režija: John Harrison
Scenario: John Harrison, Darin Silverman

Uloge: Jonas Armstrong, Sophie Ward, Paul Blair, Doug Bradley...

Žanr: horor
Trajanje: 101 min

Kada je Stephen King pročitao Knjige krvi tada mladog i slabo poznatog engleskog pisca, uskliknuo je: "Video sam budućnost horor žanra - njegovo ime je Clive Barker." Za film Knjiga krvi niko neće izjaviti da predstavlja budućnost horora

 

Kingov blurb je dugo krasio korice Barkerovih knjiga; avaj, sa svakom narednom je obećana "budućnost" bivala sve neizvesnija, a proročke moći g. Kinga sve sumnjivije. Iako je bilo zanimljivih naslova u ranoj fazi Barkerovog opusa (Utkani svet, Igra prokletstva, pa čak i Kabal), ništa što je napisao nakon Knjiga krvi ne može se smatrati revolucionarnim. 

Početna subverzivnost i mrak raspršili su se u konvencionalnosti bestselerskog pisanja cigla-romana od po 800-ak strana, a tragovi nekadašnje inovativnosti ostali su samo u epizodama i odjecima.

            Sada kada se njegov najpoznatiji naslov našao na filmu, teško da će iko biti iznenađen njegovim skromnim dometima. John Harrison je svoj zanat ispekao na televiziji, a jedini bioskopski film mu je solidan omnibus Tales from the Darkside: The Movie (1990). Knjiga krvi je režirana kao starinski TV film, sporog ritma, konvencionalne dramaturgije i svedenog stila. Žestina koja je Barkerovo krvavo mastilo činila tako gustim i neizbrisivim ovde je razvodnjena.

Za one koji još nisu uronili u krvavi, nastrani, fascinantno-dekadentni, barokno-poetični, fantastično-realistični svet Barkerovih Knjiga krvi, ukratko o zapletu: film je zasnovan na vinjetama "Knjiga krvi" i "Postskript: U ulici Jerusalem". One služe kao prolog i epilog gde se opisuje kako su se u kožu jednog medijuma našle urezane stravične priče. 

Evo kako: profesorka Mary Florescu (Sophie Ward) istražuje "psihičke fenomene" i u te svrhe odlazi u kuću za koju se sumnja da je ukleta zajedno sa tehničarem zaduženim za mašine koje čine "Ping!" i mladićem koji tvrdi da ima medijumske sposobnosti. Sledi ogoljavanje, kako telesno, tako i (para)psihološko, sa krvavim rezultatima.

Glavni problem sa korišćenjem ove dve vinjete je sledeći: one imaju funkcionalnost kao uvod i odjava unutar zbirke priča; same po sebi, one nemaju dovoljno "mesa" da izdrže dugometražni film, niti su događaji u njima dovoljno originalni da bi zaseban film uopšte zasluživale. 

Sudar tehničara, medijuma i zlih sila u ukletim zgradama opšte je mesto žanra, odavno apsolvirano u nekim vrlo dobrim (Princ tame) ili barem solidnim (Amitvil III) hororima. Knjiga krvi toj tematici nema šta novo da doda, već nogu-pred-nogu, pešački hoda utabanim stazama kao da ništa slično nikada nismo videli.

Što je još gore, tanki materijal predloška popunjen je pogrešno: ili rastezanjem postojećih scena, ili ubacivanjem irelevantnih snova, vizija ili drugih scena bez smisla u datom kontekstu. Među potonjima, šnjur nosi seks u koji se vrla profesorka upušta sa svojim studentom (!) u sobi za koju vrlo dobro zna da je na meti kamera (!) koje je sama naredila da se postave (!) i u koje zna da njen tehničar upravo zuri (!) očekujući horor-duhove a ne hopa-cupa u krevetu!

Jonas Armstrong (igrao u TV seriji "Teachers", a trenutno je naslovni junak serije "Robin Hood") jedini ima nešto što se može nazvati "likom", ali usred dramaturški sumnjivog i mlitavo režiranog projekta ima malo prilike da pokaže svoje potencijale. Pošto je Barker poznat po homoerotskim detaljima u svojim delima, Jonas –za one koje to zanima- pokazuje celo svoje telo, kako u erotskim tako i u horor scenama, u kojima njegovo telo naživo postaje knjiga krvi! 

Ipak, Harrison uspeva da čak i te scene liši jačeg udara, i sveopšti osećaj deža vija (kome se pridružuju i asocijacije na novije japanske horore o duhovima, a la Kletva) u krajnjem saldu utapaju ovaj gledljiv, ali nebitan film u močvaru mediokritetizma.