200 godina Frankenštajna!

            Danas je vreme da obeležimo veliki jubilej: 200 godina od začetka romana Frankenštajn, jednog od najboljih i najznačajnijih horor romana ikada napisanih (u kojem se, takođe, nalazi i klica onoga što će se mnogo kasnije uobličiti u SF).

            O krajnje slikovitom načinu na koji je Frankenštajn nastao snimljena su čak tri filma u celosti tome posvećena. Najbolji među njima je Gothic Kena Rasela iz 1986. koji ove godine takođe slavi jubilej: 30 godina od premijere. Zbog toga je ovaj post prošaran kadrovima iz njega.

            Pored njega, istu temu, ali na različite načine, obrađuju i Rowing with the Wind (1988) i Haunted Summer (1988), a marginalno je se dotiču još i Bride of Frankenstein (1935) u prologu, i Frankenstein Unbound (1990), koji ubacuje malo više SF-a u pozadinu ove gotske pripovesti.

            Ponosan sam što ovom prilikom mogu da najavim da mi je data čast da priredim i napišem veliki temat o Frankenštajnovom jubileju za oktobarsko (Halloween) izdanje magazina Rue Morgue (koje je, kao što znate, obimnije i bogatije od redovnih). 

Tim povodom ću intervjuisati neke od vodećih izučavalaca gotika (među njima i najznačajnijeg, Dejvida Pantera), poznate reditelje i glumce (imena još ne smem da otkrivam), a biće tu i moj članak o Gothicu (gde će, pored ostalog, govoriti i Raselova udovica), zatim osvrt na sve (gorepomenute) filmove posvećene sudbonosnoj noći u kojoj je začet Frankenštajn, itd. Detaljnija najava svega ovoga biće ovde onda kad sve to bude kompletirano i spremno.

            Do tada, evo odlomka iz studije Poetika horora koji govori o tome kako je roman nastao i pod kojim uticajima.

Ideja Frankenštajna začeta tokom dve olujne junske noći (16. i 17. juna 1816) kada su se Bajron, njegov lekar Džon Polidori (John Polidory), Persi i Meri Šeli i njena polusestra Kler Klermon (Claire Clairmont) zatekli u vili Deodati, na Ženevskom jezeru podno švajcarskih Alpa. Bajron i Polidori odsedali su u toj vili a Šelijevi su im bili česti gosti. 

Nakon rasprave o osnovnim životnim načelima, od filozofije se došlo na nauku i teorije Erazmusa Darvina (Erasmus Darwin) o elektricitetu kao mogućem faktoru reanimacije mrtvih tela. Sa te teme prešlo se na glasno čitanje strašnih priča iz francuskog prevoda nemačke zbirke Fantasmagoriana (pun naziv: Fantasmagoriana, ou Recueil d'Histoires d'Apparitions, de Spectres, Revenants, etc., F. Schoell, Paris, 1812.), koja je okupljene potakla da se i sami okušaju u pisanju sličnih priča. 

Rezultati tog nadmetanja bili su: 1) fragment koji je Bajron ubrzo ostavio nedovršenim; 2) Polidorijeva kratka priča "Vampir" ("Vampyr") koja je doživela popularnost nesrazmernu svojim kvalitetima zbog toga što je autorstvo dugo vremena bilo pripisivano Bajronu, a u istoriji horora značajna je kao prva književna obrada motiva vampira u engleskoj prozi; 

i najzad, 3) zamisao o oživelom mrtvom telu koju je Meri Šeli prvobitno naumila za formu kratke priče ali ju je, na Šelijev podsticaj, kasnije razvila u roman.

Meri Šeli (Mary Shelley, 1797-1851), kći istaknutih boraca za ljudska prava i pravednije društvo i supruga jednog od vodećih pesnika engleskog romantizma, odrasla je u klimi radikalnih ideja i nekonvencionalnog životnog stila. Sa šesnaest godina pobegla je sa već oženjenim pesnikom Persijem Šelijem i doživela nekoliko pobačaja i preuranjenih porođaja pre nego što se s njim venčala. Mnogi izučavaoci u detaljima njene biografije vezanim za odrastanje bez majke (umrla nekoliko dana nakon porođaja), sa strogim ocem, kao i u onim vezanim za njeno mučno majčinstvo (samo jedno dete poživelo je i odraslo), vide korene ideja i emocija iznetih u njenom prvom i najznačajnijem romanu – Frankenštajnu.

Roman Meri Šeli pod naslovom Frankenštajn, ili Moderni Prometej (Frankenstein, or: The Modern Prometheus) objavljen je marta 1818. godine, u Londonu, kod izdavača Lekington, Hjuz, Mejvor i Džons (Lackington, Hughes, Mavor, & Jones), u tri toma, anonimno. Za života autorke doživeo je još dva izdanja: drugo, 1823. godine, u dva toma (sa imenom Meri Šeli na koricama) i treće, 1831. u okviru edicije "Standardni romani" ("Standard Novels"). Pritom, tekst trećeg izdanja autorka je značajno izmenila i zbog toga danas ovaj roman postoji u dve verzije. U ovom radu analizira se prvobitna verzija, iz 1818, iz razloga koji se dole obrazlažu.

            Istorijski posmatrano, vreme u kome je roman nastao karakteriše se sasvim drugačijom klimom od one, relativno stabilne, u kojoj se rodio rani gotik. Prve dve decenije 19. veka u Engleskoj karakterišu se ekonomskom krizom, visokim cenama hrane, političkim i društvenim nemirima, krizom sa Ludistima (1811–17), Napoleonovim osvajanjima i dugim, skupim ratom sa Francuskom. Sirotinju su obilato regrutovali za rat, a zemlja je bila na ivici revolucije zbog visoke nezaposlenosti, zemljoradničkih protesta, uništavanja mašina i sl. (Videti: Jacqueline Howard, Reading Gothic Fiction: A Bakhtinian Approach, Clarendon Press, Oxford, 1994, pp. 249-50.) 

Duh nedavne Francuske revolucije lebdeo je nad Engleskom kao bliska, realna pretnja, pa su otud i proizvodi kulture bili na oku konzervativnih i reakcionarnih grupa, zabrinutih nad potencijalnim ugrožavanjem crkvenih ili sekularnih autoriteta. Strah od bilo čega što bi moglo zvučati kao "Francuska doktrina", sa posebnim naglaskom na ateizmu kao najvećoj pošasti, vladao je u to vreme. Zbog optužbi za ateizam M. G. Luis je bio prinuđen da za drugo izdanje svog romana Monah izvrši opsežne popravke i izbaci problematične, "bogohulne" delove. Slične optužbe mogle su se čuti i povodom Frankenštajna, dve decenije kasnije, naročito u svetlu opšte pretpostavke da je anonimno objavljeno prvo izdanje zapravo delo Persija Šelija, koji je 1811. bio izbačen sa univerziteta Oksford zbog svog pamfleta "Nužnost ateizma" ("A Necessity of Atheism").

            U idejnom smislu, uticaji na ovaj roman brojni su i mnogostruki, i kreću se od Šelinog oca, radikalnog filozofa Vilijama Godvina (William Godwin), kome je roman posvećen, i majke, proto-feministkinje, Meri Volstonkraft (Mary Wollstonecraft), preko Getea, Miltona (iz čijeg je Izgubljenog Raja potekao moto romana – uklonjen u trećem izdanju), pa sve do njenog supruga, Persija Biša Šelija, koji je aktivno radio na redakturi rukopisa romana i ostavio primetan trag na njemu. 

Konkretno, uticaji se sastoje u sledećem: Vilijam Godvin je u svom najpoznatijem delu, Istraživanje političke pravde i njenog uticaja na opštu vrlinu i sreću (Enquiry Concerning Political Justice, and Its Influence on General Virtue and Happiness, 1793), zastupao tezu koja je i jedna od centralnih u romanu Meri Šeli, naime, da se čovek rađa kao suštinski benevolentno biće, a da ga društvene institucije kasnije kvare. 

Zbog toga se njegove ideje istovremeno mogu kvalifikovati kao optimistične u pogledu potencijala za čovekovo usavršavanje i boljitak, i kao radikalno-anarhističke, budući da se zalagao za korenitu reformu društvenih institucija. Na kraju je zaključio da svaki sistem zapravo stoji na putu razvitka originalnog i samosvojnog uma, i da je u tom smislu svaka država po svojoj prirodi štetna.  

Godvin je, takođe, autor romana sa elementima gotika, Stvari kakve jesu, ili: Avanture Kaleba Vilijamsa (Things as They Are or The Adventures of Caleb Williams, 1794) o slugi koji otkriva zločin svog gospodara i prinuđen je da beži od njegovog društvenog uticaja koji mu omogućava da se nekažnjen izvuče. Roman takođe predstavlja kritiku društvenih institucija, a naročito pravosudnog sistema Engleske tog doba. Meri Volstonkraft je najpoznatija po knjizi Odbrana prava žene (A Vindication of the Rights of Woman, 1792), u kojoj je tvrdila da žene nisu inferiorne u odnosu na muškarce, već se samo takvim čine zbog nedostatka obrazovanja. Takođe je verovala u snagu uma i razumnog društvenog uređenja. Volstonkraftova je bila poznata i po slobodnom životu i brojnim aferama (uključujući jednu sa Henrijem Fuselijem, autorom čuvene slike "Košmar"), što se odrazilo i na ranu mladost njene ćerke...

            Miltonov uticaj prostire se na čitav engleski romantizam, ili barem na njegove satanističke aspekte, a naročito kroz njegov saosećajni i kompleksni prikaz figure Lucifera kao arhi-buntovnika. "U osnovi satanizma," kaže naš Rečnik književnih termina, "nalazi se pobuna bića protiv tvorca, sukob nesavršenog postojanja sa apsolutnim savršenstvom. Taj sukob ne rezultira veličanjem zla, nego ističe principe vlastitog moralnog uvjerenja – prezir svakog oblika potčinjenosti i herojsko potvrđivanje vlastitog ja. Satanizam počiva na uvjerenju da je biće sudbinski osuđeno na pokoravanje, ali istovremeno i na osjećanju protesta i neprihvatanja žrtve i poniženja."  Pobuna bića protiv tvorca svakako je jedna od centralnih tema Frankenštajna, s tim što bezimeni stvor poseduje odlike istovremeno luciferske (demonske) i adamske (ljudske). Moto romana glasi:

Did I request thee, Maker, from my clay
To mould me man? Did I solicit thee
From darkness to promote me?-

Tražih li od tebe, Tvorče, od gline

Da sazdaš me čovekom, molih li te

Iz tame da me vozneseš?

(Džon Milton, Izgubljeni Raj, II, 743-5)

            Njime se nagoveštava složenost odnosa između tvorca i njegovog stvorenja, a naročito odgovornost koju onaj prvi ima prema potonjem.

            Geteov uticaj, pre svega kroz njegov epistolarni roman Jadi mladog Vertera (Die Leiden des jungen Werthers, 1774), ogleda se kroz karakterizaciju Frankenštajnovog stvorenja kao senzibilnog, dobronamernog i neshvaćenog od svoje okoline, što dovodi do njegovog tragičnog kraja.  

            Šelijev uticaj na tekst romana svoje tadašnje ljubavnice, a zatim i supruge, višestruk je. Upoređivanjem originalnog rukopisa sa štampanom verzijom prvog izdanja, En K. Melor ukazuje da je Persi Šeli očigledno ispravio tri faktografske omaške, izbacio nekoliko gramatičkih grešaka, mestimično učinio tekst jasnijim, zamenio pojedine Merine grube izraze preciznijim tehničkim, uglačao nekoliko prelaza između pasusa i obogatio tematske rezonance teksta. On je, takođe, ubacio sve reference na tvorca kao na "autora". Melorova je, međutim, manje ubedljiva kada tvrdi da je Šeli u roman takođe ubacio sopstvena politička i metafizička ubeđenja, uključujući ateizam, sa kojima se Meri nije sasvim slagala. U svakom slučaju, Šelijevih ispravki u tekstu ima gotovo hiljadu, i većinu njih Meri je usvojila.

            Najzad, podrazumeva se i uticaj gotskih romana: gotik je u periodu nastanka Frankenštajna, odnosno u prvim decenijama 19. veka, postao još popularniji: barem dvadesetak uglednih magazina tog doba nudilo je svom čitateljstvu gotske priče, novelete, fragmente i romane u nastavcima. U časopisu Magazin za damu (Lady's Magazine), gotik je bio prisutniji u periodu 1804-06 negoli u vreme popularnosti En Redklif (1791-1798).

Sudeći po dnevniku Meri Šeli, ona je pomno pratila dela ovog žanra i bila je upoznata sa svim važnim klasicima. U svom dnevniku Meri Šeli navodi da je 1814. godine pročitala Volpolov Otrantski zamak, i roman En Redklif Italijan, a naredne godine i njene Misterije Udolfa. (Nav. prema: Radu Florescu, In Search of Frankenstein, Robson Books, London, 1996, p. 174. Prema istom izvoru, Šelijeva je takođe čitala gotske romane američkog pisca Čarlsa Brokdena Brauna: Edgar Hantli i Viland, godinu ili dve pre začetka ideje Frankenštajna.) Njena svest o gotskoj tradiciji više je nego očigledna u romanu, a uz sve njegove idejne preokupacije, u svom uvodu, slično Volpolu, ona ipak izazivanje strave navodi kao jedan od primarnih motiva…

* * * 

            Mnogo detaljnije o intenciji, recepciji, dometima i značaju romana Frankenštajn (ali i drugih klasika žanra), čitajte u knjizi Poetika horora. Nekoliko primeraka možete nabaviti i direktno od mene – pišite na mejl.

  

Byron probably made his famous ghost story challenge somewhere between 10 and 13 June, 1816. On 15 June, according to both Polidori and Mary Shelley, the party talked about the "principle" of life. The monster and the tormented scientist were dreamed up in the small hours of that night.

 "I saw with shut eyes, but acute mental vision – I saw the pale student of unhallowed arts kneeling beside the thing he had put together. I saw the hideous phantasm of a man stretched out, and then, on the working of some powerful engine, show signs of life …"

Domaći autori žanrovske književnosti: Pioniri strave i fantastike

  

            Kao što sam već ranije najavio, u aprilskom broju (tačnije #126) časopisa “Biznis & Finansije” objavljen je članak, na pune tri strane, posvećen domaćim autorima žanrovske književnosti. Uredništvo je odabralo mene kao predstavnika „mračnije“, horor struje, dok „vedriju“ (i popularniju) fantastiku predstavlja Uroš Petrović. Intervjui sa nama dvojicom utkani su u članak koji je vrlo kvalitetno sačinio Marko Miladinović.

            Pošto je aprilski broj časopisa odavno rasprodat, a onlajn verzija je na netu još od maja, kucnuo je čas da (s dopuštenjem autora) taj članak sada prenesem i na ovaj blog. Evo ga!

Domaći autori žanrovske književnosti: 

Pioniri strave i fantastike

Sudeći prema top-listama čitanosti domaćih izdavača i biblioteka, čitaoci u Srbiji prate trendove iz inostranstva i potražuju najpoznatije svetske krimiće i ljubiće, dok nešto slabije prate epsku i naučnu fantastiku, mada ona ima vernu publiku. Žanrovska književnost, dakle, nije nepoznata ovdašnjim izdavačima, barem kada je njihov uvoz u pitanju. Ali kako se u tu sliku uklapaju domaći „žanrovski” autori?

Marko Miladinović

Dejan Ognjanović, nazivan još i prvim srpskim „doktorom strave” jer je doktorirao svetsku književnost sa temom koja se bavila poetikom horor žanra, svakako je svojim radom najviše doprineo da on opstane i razvije se na domaćoj sceni u poslednjih petnaestak godina. Ognjanović piše horor prozu, prevodi, uređuje za domaće, podjednako kao i za strane izdavače i časopise, a veoma je aktivan i na svom blogu, koji beleži posetu na kojoj bi mu pozavideli i neki manji medijski sajtovi.

U početku je naš sagovornik svoje knjige objavljivao kod nekoliko izdavača koji su već imali izgrađeni renome na domaćem tržištu, međutim, neki od njih su u međuvremenu propali, dok drugi jedva opstaju, a tek poneki „drže glavu iznad vode”. To iskustvo ga je, kaže, naučilo da razlika između „malih“ i „velikih“ izdavača i nije tako krupna kao što se veruje, pa pošto nije bio zadovoljan tretmanom, kasnije se odlučio da eksperimentiše i svoju sedmu po redu knjigu, roman „Zavodnik”, objavio je potpuno sam.

„U tom trenutku moja publika bila je već izgrađena kroz prethodnih šest knjiga koje sam napisao i priredio, plus kroz blog i druge oblike delovanja, kako na internetu tako i uživo na raznim predavanjima i festivalima. Iskustvo koje sam imao sa prvim tiražem „Zavodnika” bilo je odlično. U komercijalnom smislu, 500 primeraka prodao sam direktno, bez posredovanja distributera, knjižara, veb-sajtova. Podjednako važno, u kreativnom i ljudskom smislu bio je to daleko ’topliji’ način komunikacije sa publikom, i veoma mi je značilo ono što sam dobio zauzvrat – prvo kroz pretplatu na još neobjavljenu knjigu, koja je bila dovoljna da pokrije troškove izrade i štampe, a onda kroz narudžbine, promocije i pozitivne poruke čitalaca”, objašnjava Ognjanović.

Raspad socijalizma, uspon horora

Nova i dopunjena verzija „Zavodnika” izašla je prošle godine u izdanju novosadskog „Orfelina”, koji ima i zasebnu ediciju „Poetika strave”, u kojoj objavljuje klasike ovog žanra. „Orfelin” ne spada u velike izdavače, ali posvećuje puno pažnje grafičkom uređenju i odabiru tekstova u svojim naslovima. „To su knjige koje vam se, u masi, same nameću i preporučuju baš zato što nemaju drečave korice i bombastične reklamne slogane, ali odišu ljubavlju, pažnjom i poznavanjem. Činjenica je da je danas domaća publika, kada je reć o žanru strave, već profilisanija, iskusnija, ’obučenija’ da probere žito od kukolja. To je delom zbog povećane ponude: ranije su ljudi čitali sve, jer toga nije ni bilo mnogo. Danas, kad horor knjiga ima više, potrebno je načiniti dobar izbor, razlučiti čisto komercijalna od umetnički vrednijih dela”, ističe Ognjanović.

Bez obzira na postojanost, i veću informisanost te čitalačke publike, činjenica je da neki drugi žanrovi imaju mnogo veću prodaju, pre svega krimi i ljubavni romani, najčešće „sumnjivog” kvaliteta, ali, neretko, i u skladu sa trendovima na razvijenijim tržištima. Zašto su horor i fantastika naizgled „zanemareni” žanrovi kod domaćih autora?

Niška Banja, topla voda...

„Pretpostavljam da ni ponuda ni potražnja nisu bili veliki. Deo odgovora verovatno se krije u našem mentalitetu koji nije sklon mraku, zlokobnosti i stravi nego se i u najgorim istorijskim okolnostima – što znači maltene neprestano – vodi maksimom ’udri brigu na veselje’. Ovdašnja kulturna klima je oduvek pogodovala realističkom diskursu, dok je horor-fantastični stalno bio smatran manje vrednim ili bezvrednim, naročito ako nije u otvorenoj službi satire ili očiglednih metafora”, naglašava Ognjanović i dodaje da prave horor književnosti kod nas nije bilo sve do sredine osamdesetih, sa većim zamahom tek početkom devedesetih.

Prema njegovim rečima, stidljivi horor motivi postoje u delima „glavnog toka“ („Besnilo”, „Kako upokojiti vampira”, „Strah i njegov sluga”), „ali otvorena žanrovska dela izgleda da su morala da sačekaju da se SFRJ raspadne zajedno sa njenom ’socijalističkom’ estetikom koja je neprijateljski gledala na horor kao na dekadentnu zapadnu tvorevinu, kojoj nema mesta u našem navodno naprednom društvu. Ipak, nakon određenih neizbežnih dečjih bolesti, u poslednjih četvrt veka profilisan je zreliji odnos prema hororu u našoj književnosti, iako ovaj žanr i dalje, uglavnom, tavori na margini, u izdanjima čiji se tiraži najčešće mere u stotinama a ne u hiljadama”, zaključuje Ognjanović.

Fantastika u školi

S druge strane, Uroš Petrović je svoj prvi roman pisao, kako kaže, bez predumišljaja i žanrovskog usmerenja, ne znajući kako će na kraju izgledati. Ispostavilo se da je taj roman, „Aven i jazopas u zemlji Vauka”, jedan od prvih domaćih iskoraka u epsku fantastiku. Posle nekoliko ponovljenih izdanja pod okriljem beogradske „Lagune”, ovaj naslov dospeo je čak i do izborne lektire za starije razrede osnovnih škola, a o njemu je napisan i dvocifren broj naučnih radova. Pokazalo se da su se “ograničenja domaćeg tržišta za fantastiku raspukla u paramparčad, kako bi sa ograničenjima u umetnosti i trebalo da biva. Uvek sa izvesnom nelagodom koristim pridev ’žanrovska’ – elemente fantastike u svoja su dela zdušno uplitali veliki pisci od Šekspira do Bulgakova, ili kod nas Pekića, pa nikome ne pada na pamet da ih svrstava u pomenuti okvir”, ističe Petrović za „Biznis & Finansije”.

Prema njegovim rečima, nasleđe narodne književnosti, ako je umešno iskorišćeno, može dragoceno da oplemeni bilo kakvu vrstu savremene, a posebno žanrovske književnosti. Svoja iskustva iz detinjstva, kada je tokom leta slušao priče sedeći pored vatre, ovaj pisac pokušava da prenese svojim čitaocima. „Naravno da iz redova koje pišem na sve strane vrcaju domaća predanja kojih sam se, za takvih večeri, naslušao. Danas se onim što pišem trudim da delić takve atmosfere – kada senke od plamena poigravaju po licu pripovedača – nekoj drugoj deci ponovo priuštim.” Sudeći po odavno dostignutom šestocifrenom tiražu njegovih knjiga samo u Srbiji, izgleda da im se to dopada.

Promociji žanrovske književnosti u poslednje vreme pomažu i sve češća okupljanja ljubitelja epske i naučne fantastike širom Srbije. Među posetiocima ima puno mlađeg sveta, pa barem na prvi pogled deluje da su novije generacije zainteresovane za ovakvu vrstu literature. „Sve što se uradi u cilju promocije bilo čega, ima izvestan efekat. Ipak, najveća promocija bila je i ostaće pojavljivanje zanimljivih, kvalitetnih knjiga jer, na kraju, ipak odluči tražnja – nešto se ili traži, ili ne. I najveličanstveniji dragulj ostaće zauvek pod zemljom ako takav niko ne traži“, uveren je Petrović.

Naš sagovornik ocenjuje da su nove generacije zahtevne, ma koliko njihova pažnja na prvi pogled izgledala površno. „Sve se veoma ubrzalo, tako da mislim da mlade teško možemo privući delima u kojima se na tri strane opisuje red saksija na mediteranskom prozoru ili nečije dubokoumno stremljenje ka katarzi. Ako knjiga ne osvoji čitaoca već na prvim stranama, biće brzo odložena i dugo, dugo veoma očuvana – a u svetu knjiga očuvan izgled nije baš najbolja preporuka. Za knjige u bibliotekama važi čudno pravilo – što je knjiga u lošijem stanju, to je bolja. Dakle, po onome što sam video, čini mi se da su nove generacije živahno zainteresovane za brze, napete i zanimljive literarne pustolovine”, zaključuje Petrović.

Članak je objavljen u aprilskom broju #126 časopisa “Biznis & Finansije”

Onajn verzija je izvorno objavljena OVDE.

40 dana bez Sagite!

   

Početkom maja napustio sam forum Znak sagite, na kojem sam bio aktivan od samih njegovih početaka, odnosno, priključio sam mu se kad je bio oko mesec dana star, novembra 2002. Do maja 2016. tamo sam ostavio 33.141 post. Bio sam čak i banovan otuda, pre 6 godina, i to je potrajalo više od jedne godine (ako se dobro sećam). Kako i zašto je do toga došlo, piše OVDE.

Uspomena sa foruma iz ONIH dana...

            Krajem 2011. godine (ili tako nešto?) vratio sam se tamo pošto je psiho-Boban shvatio koliko mu je to glupo bilo i ukinuo mi ban, ali nikad više nisam učestvovao s onim žarom i posvećenošću kao pre toga; diskutovanje sam sveo na minimum, i uglavnom kačio linkove ka ovom blogu ili ka drugim vestima iz zemlje i sveta koje sam želeo da podelim, uz poneku reakciju na sve mnogobrojnija neznalačka lupetanja kojekakvih budala koje su se tamo namnožile po principu „Kad mačke nema, miševi kolo vode.“ Miševi, i pacovi. Paralelno sa najezdom sitnih glodara, dešavao se suprotan proces: oni pametni i stručni, koji nešto zapravo znaju o tome o čemu govore – sve masovnije su napuštali taj brod koji tone u kaljugu sveopšte osrednjosti, neznanja i, još gore, polu-znanja kojekakvih amatera i kvazi-fanova. Evo slike i prilike kako je u poslednje vreme izgledao taj forum iz mog ugla:

Sagita danas.

Posle više meseci vladavine glupaka i trolova psiho-Boban i njegova bulumenta mediokriteta su mi dozlogrdili toliko da je na kraju došlo do toga da sam morao u lice da mu saopštim ono što niko drugi ne sme – koliko je amatersko, bedno i ŠTETNO to što u poslednje vreme radi u svojim pokušajima da se bavi „izdavaštvom“, odnosno ružnim, kičastim, zbrzanim i zbrljeknutim samizdatima.

Sav napredak u ljudskoj civilizaciji počiva na osobama kao što sam ja.

I ovog puta –kao i prilikom prošlog banovanja- psiho-Bobana je zabolela ISTINA. Onomad je to bilo podsećanje na to kakve je sve kvalitetne ljude oterao svojim činjenjem i nečinjenjem dok je krivicu svaljivao na mene što sam, možda, oterao 5-6 budaletina kojima nisam dao da prosipaju svoje polusvarene ili nesvarene gluposti kao navodne činjenice i sudove. Ovog puta brknuo sam mu u oko ISTINOM vezanom za to koliko je prevaziđeno i LOŠE to što on danas pokušava da radi – bilo da je to koketiranje sa Dimitrijem Vojnovim, za kojega je pogrešno verovao da će mu omogućiti prodor u mejnstrim sa onim nedokuvanim romančetom SLOBODANIDA,

"Video sam budućnost horora, njeno ime je Lejla Samarai" - Boban King

bilo da je to objavljivanje kojekakvih trećerazrednih frikšou-kripšou piskarala i pacijenata (Lejla Samarai, Neverovatni Miki, Slobodan Škerović i slične kreature),

Na slici: Bobanov autor, Neverovatni Miki i njegov hit - Labudoliki paunovi moraju umreti

bilo da je to amaterizam zvani „časopis“ ZNAK SAGITE (poslednja 4-5 broja), bilo da je izdavanje pilićarski zabrljanih, nevešto „posrbljenih“ hrvatskih prevoda, kao što je uradio sa Lavkraftovim KADATOM...

Bobanovo pilićarenje

Evo čime sam ga pogodio – ovo je ceo topik. Sada je na DEPONIJI pa ga normalan posetilac ne može videti.

 

Ghoul's TELL IT LIKE IT IS
i Bobanovo metenje pod tepih

Iako u ovom topiku nema nikakvog vređanja i psovanja, nema pominjanja majki i sestara, pretnji nasiljem i ostalih stvari koje psiho-Boban bez problema dopušta na svom forumu (doslovno: po njegovoj meri) – smesta je ovo moje bacio na DEPONIJU.

I ne samo to: pohisterisao je kao Vučić kad mu neko u lice sruči neprijatnu ISTINU. Pohisterisao je tačno kako sam znao da hoće, jer njegov psiho-profil je zapravo vrlo jednostavan i proziran i predvidiv, baš kao i Vučićev. Razlika je samo u tome što je Vučić barem postigao nešto u životu, popeo se na tron o kojem je sanjao, a psiho-Boban i dalje može samo da sanja da će ga primetiti i uvažiti neko izvan incestuoznog geta zvanog Znak sagite ili pak „Lazar Komarčić“.

Anonimni komentator sa Sagite.

Bila je to reakcija koju sam i očekivao – i tražio. Jeste. Muka mi je bilo više od tog foruma (tj. onoga u šta je danas pretvoren), a još više od moje nesposobnosti da se od njega sasvim odvojim. Zato sam rešio da nateram Bobana da me banuje i tako preseče moje muke. I on je to, manje-više, i uradio.

Da se ne bih ponavljao, citiram tekst komentara koji ovde na blogu ostavih 4. maja:

Ponovo sam oteran sa foruma 'Znak sagite'. Ovog puta nisam formalno banovan, nego sam oteran na kvarno, u tipičnom ljigavom maniru gazde, Bobana Kneževića. Formalno, mogu i dalje tamo da pišem. Suštinski, moje dalje postovanje je učinjeno besmislenim i nepotrebnim, budući da mi ovaj upada u profil i briše mi avatar i link ka blogu, briše mi postove i cele topike bez ikakvog racionalnog razloga (postove - zato što sam skrenuo pažnju narodu da su te njegove 'knjige' zapravo neprofesionalni samizdati bez ikakve distribucije; topike - zato što budala ima neke iracionalne predrasude prema mom prijatelju i saradniku, Dorijanu), uvodi mi nekakva ograničenja postova, preti mi brisanjem ili falsifikovanjem linkova ka mom blogu itd. U takvom kontekstu ja tu nemam šta više da tražim. Možda je ovaj očekivao da se s njim ubeđujem, pravdam, dokazujem... ili da ga molim, preklinjem... Šta god: nijedno se neće desiti. Nego, gledam bre sad nešto: pa ja sam bio Bobanovan pre TAČNO 6 godina, skoro u dan! Prethodni ZS ban bio je 8. maja! Izgleda da šizo-Boban u isto doba godine dobija svoje napade!

Moj poslednji post na forumu ZS: 
Boban ga je bacio na DEPONIJU tako da normalni posetioci ne mogu ni da ga vide.

            Kad ga je prošla histerija sa brisanjem avatara i linka ka mom blogu (i kad sam ih ja vratio nazad), sa brisanjem mojih topika, besmislenim bacanjem na deponiju i drugih budalaština, Đavo je odneo šalu. A sa šalom i Ghoula. Više nije bilo ni najmanjeg razloga da učestvujem na mestu kojim vlada takav psiho. Ako već moram (?) da trpim ludaka koji mi vodi zemlju, ne moram barem da trpim ludaka na nekakvom dekadentnom forumu!

Nesuđeni (nedokuvani) hit

            Povodom mog napuštanja foruma, psiho-Boban nije propustio priliku da ponovi svoju staru laž, koju je i ranije plasirao nekoliko puta – da mi je, nakon što me je pre 6 godina banovao, „poseta opala do neprepoznatljivosti“.

Bobanove laži.

Protiv laži tog psiho-lažova stoje FAKTI. Evo grafikona posete blogu u vreme mog prvog banovanja, maja 2010. godine:

Istina glasi:
za Gulov blog Sagita nema nikakav impakt-faktor!

Bilo je i drugih koji su, kao eho, ponavljali psiho-Bobanove laži i budalaštine. Recimo, Pacijent (Abraxas), koji je „hrabro“ kako samo on to ume jedva dočekao da se ja sklonim pa da – tek onda kad me više tu nije bilo, tek onda kad sam rekao da više neću učestvovati u tom blatištu – krenuo da sistematski (iako ničim izazvan; ničim, osim svojom sopstvenom dijagnozom) izliva grdne kofe svojih psiho-fekalija po meni. Kome nije gadno, o tome može da čita u zasebnoj „vesti“ – OVDE.

Sagita: POVRATAK NORMALNOSTI!

Među Pacijentovim „tezama“, izrečenim sa autoritetom stručnjaka-pivopije ispred dragstora (samo što Pacijent ne izlazi iz svoje sobice nigde, pa ni do dragstora; uostalom, odakle mu pare za pivo?) bila je i ta da će poseta mom blogu značajno da padne kad Boban ukine linkove ma meni, odnosno kad ja prestanem da ih tamo postujem kako sam do tad činio. Hej, pa taj Pacijent, budući da nema nikakav život (niti je za njega sposoban, sa svim lekovima koje mora da pije) živi za klikove i lajkove, za posete, statistike, krivulje... dakle, bar on bi trebalo da se u to razume, zar ne?

Videćemo koliko se razume, malo niže.

Sve expert do experta

            Ali samo još jedan vic, kad sam već kod pacijenata. Naime,  neizbežno je bilo da se oglasi i Glupača zbog koje sam nedavno uveo kontrolu komentara, da mi ne bi zapljuskivala blog svojim frustracijama i simptomima. U pitanju je jedna anonimna nesrećnica (mislim, znam joj ime. Dragana Matović. Ali ko ga još zna izvan kibersveta, i zašto bi ga znao? Niko i ni zbog čega, eto!) s kojom sam se često sukobio na Sagiti, i ne samo ja nego svi misleći stvorovi koji su tamo još pretekli, pa čak i neki nemisleći. Ona je, prirodno, odmah otišla je da se izjada na blogu Pacijenta, gde je prolila i sledeće svoje „misli“:

„Takodje mislim da gula ne bi bilo da nije bilo foruma Znak Sagite i njegovog admina, tako da su potpuno degutantni potezi u kojima gul blati i pljuje po radu osobe i foruma zbog kojih se o njegovom blogu i romanima culo mnogo vise i dalje nego sto bi se inace culo.

Uverena sam da ce poseta gulovom blogu da opadne nakon sto je sa foruma oteran, a uverena sam i da ce probati da se vrati samo da bi povratio broj poseta.“

Evo, pogledajte to ucelo. Kliknite kod ponosnog nosioca brojnih psihijatrijskih dijagnoza: vama je to samo jedan klik, ali njemu će to mnogo značiti: OVDE!

Eto, videli ste laži psiho-Bobana, videli ste „stručne“ prognoze i prorokovanja i predviđanja i gatanja Pacijenta i Glupače; našli su se ovi, pravi Trio Fantastikus. Odnosno, Zavera budala. Jer, ne reče li neko: „Po neprijateljima njegovim prepoznaćeš Ga!“

Ali, ima li bar trunka istine u njihovim ukazanjima i proročanstvima o tome da će „poseta gulovom blogu da opadne nakon sto je sa foruma oteran“?

            Za razliku od ovih pacijenata, ja ne pričam napamet niti u prazno.

            Evo, procenite sami da li se na ovom grafikonu koji prikazuje posetu mom blogu u poslednja tri meseca dana vidi bilo kakav pad posete u odnosu na 4. maj, otkad linkove za blog više ne kačim na Sagitu:

Ako ovde vidite neki pad u poseti,
obratite se najbližem oftamologu ili psihijatru

            Ako koza laže, ne laže rog!

            Onaj rog na koji sve vas, pacijente i lažove, Ghoul natakne!

PS: Problemi sa komentarima.

            Kao što ste verovatno primetili, od pre oko mesec dana prestao je da funkcioniše blog-dodatak koji u gornjem desnom uglu daje privju najnovijih komentara na blogu.

 

            Nemam pojma kako i zašto se to desilo, niti kako da to rešim.

            Ako neko od čitalaca ima predlog, ideju, bilo šta, rado ću to čuti.

            Komentari su jedan od aspekata ovog bloga do kojeg mi je veoma stalo, i koji me veoma veseli. Fun fact: za 7,5 godina koliko ovaj blog postoji (!) ovde je okačeno tačno 5.480 komentara! Jeste, bato: pet i po iljada!

            Ovaj dodatak (iliti widget) je koristan i lep i pregledan način da posetilac može da vidi gde se šta novo recentno komentarisalo, a to ne moraju nužno da budu najnoviji postovi: često je to jedan od načina da se vaskrsne neka tema, da se kroz komentar stavi neka dopuna, nova vest vezana za to itsl. Zbog toga je vrlo važno da on postoji i da fercera – što trenutno ne čini.

            Koliko mogu da vidim na drugim blogovima koji su takođe na Guglovom Bloggeru, i tamo je isti problem, odnosno – „Recent comments“ widget ne radi. Pretpostavljam da se radi o nekakvom globalnom bagu ili pičvajsu. Guglanje me nije dovelo ni do kakvih saznanja o tome šta se i zašto dešava. Jedino što znam jeste da ono što je do juče (tj. do pre 30-ak dana) radilo, sada više ne radi.

            Dakle, ako to uopšte treba crtati, ovo slučenije nema nikakve veze sa recentnim dešavanjima kada sam, zbog spamovanja jedne Glupače koja me proganja sa nekih drugih mesta, bio prinuđen da uvedem odobravanje komentara kako se ne bih akao sa idiotkinjom i njenim simptomima. Niti ima veze sa Pacijentom (Abraxasom) koji je ovde ostavljao, pa brisao neke svoje komentare, a povom najnovijeg naleta psiho-nestabilnosti i privatnih frustracija u njegovom ionako krhkom stanju.

            Ponavljam: ako neko ima ideju, predlog, način, metod, foru, fazon kojim se može osposobiti widget „Recent comments“ – kazujte smesta!

Truba! Uvek pronicljiv, uvek posred srede!

PPS: Blog THE CULT OF GHOUL ide dalje. Dokle? Dok god imam za koga i zbog koga.

Uprkos psiho-Bobanu i njegovim podmetačinama, lažima i bo-banovanjima...

Sagita: napokon mesto za kvalitetne diskusije!

Uprkos Pacijentu, koji mi je u više navrata pretio fizičkim nasiljem...

Pacijent u svom izvornom pakovanju (sugar free)

Uprkos besramnim lažima koje plasiraju kojekakvi pakosni anonimusi:

Dragi Zosko šalje pozdrave od ustaške emigracije
i razotkriva istinu o Gulovom FB zidu!

Uprkos Glupači, koja mi je pretila da će mi hakerski oboriti blog (ovde pod jednim od svojih nickova, ali po svemu drugom prepoznatljivo ona):

Priznaj! Za koga radiš? Ko te navađa? Ko tobom manipuliše?
Zašto si protiv mene, ovako uspešne i pametne?
Nebitno: sjebaću te, i sjebaću te jako!

UPDATE:
Kako bi pokazala da se "samo šalila" sa ovim navedenim pretnjama, G. je poslala sugestiju (odnosno link) za rešenje problema s komentarima, i kako izgleda, za sada, to funkcioniše. Nadajmo se da ovo nije bilo neko njeno hakersko kukavičje jaje uvaljeno na ovaj dobroćudni, lakoverni blog gde se promoviše vera u dobrotu i humanost i čovekoljublje... Videćemo da li će nešto iz tog jajeta da se izlegne u narednim danima. 
Dakle, hvala njoj na ovoj sugestiji, a hvala još više svima onima koji stalno komentarišu, pitaju i fidbekuju, sa vidžetom ili bez njega!
THE CULT lives!
Nek puknu dušmani!

Ako pacijentima i glupacima ovaj blog toliko smeta – veći razlog za njegovo postojanje mi i ne treba (mada ih, naravno, imam još)!

 SPS: Inače, za sve one naivčine koje još veruju da je Boban nekakav simpatičan barbarogenije, pomalo sirov i "direktan" ali zapravo dobar i pravdoljubiv i pouzdan, neko kome se može verovati, evo vam samo još ova crtica. Dakle, formalno me nije banovao. Ali ne samo što je jedva dočekao da se moj glas nesaglasja ukloni sa Sagite, nego je i učinio sve da se tamo nikad ne vrati! Elem, psiho Boban je promenio moju log-šifru tako da sad ne mogu čak ni padnem u iskušenje da se logujem i nešto postujem. Eto dokle ide STRAH od "Zlog Ghoula"! I dokle ide ljigavost psiho-Bobana...

Ma ne, nije Ghoul banovan, samo sam mu promenio šifru
da ne može da se loguje! Bwahahahaaa!

UPDATE: A sada sam i formalno banovan sa Sagite. Po drugi put u istoriji... Psiho-Boban je izgubio nerve... Za koji dan će se pokajati... Tvrdiće da nije istina... Itd.

A možda će njegova psihoza da eskalira, pa počne da briše topike o mojim knjigama? Sa njim je sve moguće. Ako mu toliko smeta moj blog, koliko li mu tek smetaju moje knjige!

Zapravo, najbolje bi bilo, ako već krene s tim, da OBRIŠE SVE MOJE POSTOVE I SVE TOPIKE KOJE SAM JA POKRENUO.

Evo, napravite mali mentalni experiment i zamislite kako bi izgledao taj forum bez svih topika koje sam pokrenuo na njemu... A, kako vam se TO sviđa?