SON OF SAUL (SAUL FIA, 2015)

 **(*) 

 3- 

Naturalistički prikaz o tome kako su Jevreji patili u II sv. ratu – ovog puta „iz prvog lica“: ne baš bukvalno, kao u HARDKOR HENRIJU, ali fokalizovano tako da je pozicija i vizija glavnog lika privilegovana, pa ne vidimo mnogo više od onoga što je njemu u vidokrugu.

Vešto su snimateljski-rediteljski izbegnute eksplicitnosti zverstava, tako da se sav taj užas genocida u gasnim komorama i okolo predočava indirektno, kroz pripreme za to i posledice, kroz detalje, ovlaš spažene. I to je efektno, neko vreme.

Ali kad se film pretvori u saspens oko sakrivanja leša jednog dečaka kojeg je naš Savle rešio da sahrani po propisu, kako Knjige indžijele nalažu (dok desetine i stotine njegovih vršnjaka iz tog istog logora to neće dobiti nego će biti spaljeni ili bačeni u rupu bez obreda iz „svetih knjiga“), i kad se krene sa svim tim usiljenim situacijama, to priđe previše blizu nenamernoj grotesci.

Saživljavanje s tim likom i njegovom motivacijom skoro je nemoguće – barem meni – jer njegov „simbolički gest“ je, u datom kontekstu, toliko snažno obesmišljen razmerama i intenzitetom okružujućeg zločina da je „spas“ jednog tela/duše sasvim beznačajan. Da, u teoriji, jasno je on ne spasava dečakovu nego svoju dušu; ali u praksi, u predugačkom filmu koji nam ostavlja previše vremena da razmišljamo o tome šta gledamo, ja ne vidim čoveka u borbi za svoju dušu, nego patološki tvrdoglavu budalu koja besmisleno rizikuje ne samo svoj nego i živote mnogih drugih oko sebe radi jednog jalovog simboličnog gesta.

Uprkos tome, ima ovde zaista memorabilno odvratnih „less is more“ scena, sugestivno košmarnih i retko-viđeno klaustrofobičnih, a naročito oko gasnih komora, kao i nešto saspensa u tim ne baš mnogo verovatnim, skoro holivudski preteranim i “how convenient” preganjanjima sa Švabama i njihovim slugama u logoru… sve do kraja koji je besmislen kao i sve što je dotad naš Savle radio.

Time što demonstrira kako bez insistiranja na grozotama, kroz veštu sugestiju, prikazati zločin ovih razmera, ovaj film ukazuje i na jedan mogući način da se pristupi skoro  nerešivom zadatku, odnosno neizrecivoj i neopisivoj temi kakva je, recimo, Jasenovac (i Jastrebarsko). Kad/ako se iko ikada na ovim prostorima drzne da to filmuje... Za sada to nije niko. 

Pri kraju je, trenutno, postprodukcija neke jezive amaterštine made in Serbia o onom famoznom ustaškom koljaču koji naiđe na starca koji mu mirno kaže nešto kao "Samo ti, sinko, radi svoj pos'o..." - slike i tekstovi i najave toga smrde do neba. Za to vreme, u Hrvatskoj se sprema film o Dijani Budisavljević, koja je spasila grdnu decu iz ustaških logora i o kojoj je svojevremeno Kadijević trebalo da snima film, pa je to propalo (čitajte kako i zašto u knjizi KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, jednog dana kad bude izašla...). 

OTVORENA (2016)

 **(*) 

 3- 

Prijao mi je ovaj nesvakidašnji domaći arty crno-beli film o čudnom odnosu između dve cure, drugarice od kojih je jedna zaljubljena u drugu a druga baš i nije u prvu. I drago mi je što tako nešto postoji kod nas. Gluma je znatno bolja nego što je delovalo u trejleru – istina, ponekad se učini da glumci recituju tekst umesto da ga oživljavaju (naročito sporedni), ali u ovako stilizovanom filmu čak i taj otuđujući učinak ima smisla, makar bio i nenameran.

Crno-bela fotografija je odlična, na momente i izuzetna, svetska. Slowburn ritam je uglavnom dobar, stilizacija sa „odsecanjem“ lica svih osim glavnih junakinja je dobra fora, a čak i ta Lakobrijina full-body kreatura na kraju solidno izgleda.

E, sad, što se tiče značenja i simbolike, tu već nisam siguran koliko to sve ispravno stoji. Nominalno, film kao da stoji na strani LGBT populacije, ali u stvari, kroz prikaz patološke „ljubavi“ (ako je ta opsesija prava reč za to), kao da demonizuje i nju, pa time i ostale. Pretpostavljam da reditelj nije ni mislio da pravi film o lezbijkama nego o ljubavi „uopšte“, ali svejedno je ovakvo čitanje prilično nametnuto ovom dramaturgijom. Takođe mi naprasno pristajanje i lezbizacija dotad nezainteresovane cure pred kraj deluje ničim izazvano, naglo.

A tek o „monstrumu“ ne znam šta da mislim: čitav taj kraj mi, i vizuelno i konotativno, oscilira između sublimnog i ridikuloznog. Slično važi i za kulminaciju sa novim dečkom (kojeg „igra“ sam reditelj, i to ne baš dobro), koja  deluje psihološki i motivacijski da dolazi niotkuda – a u spoju sa sublimno-ridikuloznom odjavnom pesmom sve to kao da svodi  na nivo otkačene privatne šale.

Takođe, stiče se utisak da je OTVORENA neopravdano razvučeni kratki film jer nema tu „mesa“ dovoljno za glavno jelo, tj. dugometražni film (iako to traje jedva nekih 70-ak minuta) i u smislu gledalačkog užitka moglo se tu pružiti više, dinamičnije, zanimljivije.

Uz sve zamerke na tretman teme i ideja, stilski je ovo zadivljujuće. Reditelj Momir Milošević u svojim dosadašnjim kratkim filmovima (a pre svega MRAK i MRKLI MRAK, ali i INTENZIVNI UDARAC U GLAVU) pokazao je sklonost ka hororu i mračnoj tematici, kao i hvale vrednu vizuelnu kulturu, ali - što je u njegovoj generaciji prilično retko, naročito među žanrovcima - i izrazite ambicije u pravcu građenja karaktera i istraživanja međuljudskih odnosa, uz manje ili više krvoliptanja. Od Momira imam umereno visoka očekivanja i sa pažnjom ću pratiti njegove naredne projekte.

OTVORENA u bioskope kreće 29. septembra: overite je tamo dok možete.

PS: OTVORENA je dobila spec. nagradu na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. To je lepo. Mada, kad pogledam koji su još „filmovi“ tu dobili glavne nagrade, ne znam baš koliku to sve težinu ima...

PPS: Zbog elemenata psiho-nadreal-horora ovo je naslov koji će dobiti detaljniju analizu u apdejtovanoj verziji moje knjige o srpskom (a sada i svekolikom ex-Yu) hororu, tako da je ovaj šturi rivju samo skica u tom pravcu. Tom prilikom ću i raščistiti s nekim stvarima oko kojih za sada, nakon jednog gledanja, nisam sasvim siguran.
PPPS: Ovde možete pogledati insert iz pomenutog kratkog filma INTENZIVNI UDARAC U GLAVU u kojem se načas javlja i Nenad Bekvalac, a u ubilačkoj ulozi je Dragan Mićanović:

Unseaming: Fourteen Tales of Horror - Mike Allen

            U okviru akcije “Pisao sam za Ru Morg, a sad čitajte i vi ekskluzivno na srpskom”, evo prikaza jedne knjige vredne pažnje.

Unseaming: Fourteen Tales of Horror

- Mike Allen

Antimatter Press, 2014

(c) Dejan Ognjanović

 

Jednostavno ne možete skrenuti pogled sa ove korice by Danielle Tunstall: šavovi kože se raskidaju i otkrivaju novo meso ispod ... Ova slika je savršen uvod u nezaboravni svet Majka Alena (Mike Allen), jednog od najoriginalnijih praktikanata body horror podžanra koji se pojavio na sceni još od Clive Barkerovih Books of Blood.

Artwork na korici je inspirisan pričom "The Button Bin" (2008 Nebula Award Finalist for Best Short Story) i njenim nastavkom, noveletom "The Quiltmaker". Priča uvodi ideju o ljudima koji su u stanju da "rasparaju" nečiju kožu i uđu osobu, gutajući je celu. "Vertikalni šav na nadlanici iznenada se razjapio, poput otvaranja novog oka (...) Prestanite! kažeš, ali on raskopčava ručni zglob, koža se razdvaja kao manžetna, nešto svetlo i svetlucava i živo otkriveno je ispod." Ono što je otkriveno je više nego "samo" razigrani način da se izvrne fiziologija: opisani koncept se koristi kao moćno metafora za izopačene identitete, maske normalnosti i tajne skrivene odmah ispod kože.

"The Quiltmaker" je razrada istog koncepta do veličine novele, sa širim opsegom koji obuhvata ceo komšiluk kroz niz neverovatno filmskih, polu-apokaliptičnih set-pisova (zamislite: Brian Yuzna's Society meets Shinya Tsukamoto's Tetsuo trilogy).

Već samo ove dve priče vrede cene knjige, ali srećom postoje takođe i drugi dragulji ovde, kao što je "Her Acres of Pastoral Playground", sumorna priča o pokušajima jednog farmera da odloži invaziju Velikih Starih kroz mutirano telo njegove supruge; "The Hiker’s Tale" o mladiću zalutalom i zaglavljenom u kolibi starog nemačkog para koja se nalazi u blizini mesta opterećenog brojnim planinarskim "nesrećama"; "The Music of Bremen Farm" je prijatno staromodna priča o vešticinoj originalnoj osveti svojim neprijateljima, i još mnogo toga.

Ovo je sigurno jedna od najboljih zbirki horor priča u 2014. godini, i dobar pokazatelj moći pisca koga Laird Barron u svom uvodu, svrstava na čelo "novog novog talasa" moderne horor proze. Njegova sposobnost da prikaže stvarnost kao nestabilnu a tela / identitete kao plastično-promenljive sigurno ga čini dostojnim praktičarem savremenog horora i imenom koje ubuduće valja pratiti.

*

A u međuvremenu izašla je i njegova nova zbirka, SPIDER TAPESTRIES, čiji jedan extra primerak imam ponuditi prvoj zainteresovanoj osobi koja mi se javi na mejl.

 

“Mike Allen will infect your subconscious with hallucinatory and alarming delight. This book is a must-read for fans of weird fiction and dark fantasy.”

—Helen Marshall, World Fantasy Award-winning author

“Surrender yourself to The Spider Tapestries and let these tales rewire your mind.”

—Scott Nicolay, World Fantasy Award-winning author

The Spider Tapestries, Mike Allen’s sophomore short story collection, takes a wrecking ball to genre boundaries, showcasing seven stories that mix transhuman noir, Lovecraftian horror, and surrealistic sorcery in an exploration of the further reaches of the Weird. Readers who savored the disorienting strangeness in Allen’s debut collection Unseaming, a Shirley Jackson Award finalist and Amazon.com horror fiction bestseller, will find The Spider Tapestries begins whereUnseaming left off.

Mike Allen

TABLE OF CONTENTS

Introduction by Nicole Kornher-Stace

-The Spider Tapestries

-Sleepless, Burning Life

-Twa Sisters

-Silent in Her Nest

-She Who Runs

-Stolen Souls

-Still Life With Skull

Paperback, 140 pages

Ghouls Feeding

Na današnji dan, 20.08.1890. rođen je H. F. Lavkraft. I to je datum kada se tradicionalno na ovom blogu prisetimo ovog genija.

Pominjemo ga, naravno, i tokom godine, kad bude prigode – a biće još jedna, uskoro – ali na ovaj dan obavezno.

Dovoljno sam o ovom velikanu horora već pisao, i u časopisima, i u knjigama, i u stripovima, i u izdanjima koja sam uređivao, pa i na ovom blogu, da sad ne znam šta bih još tome dodao, osim da mu uputim jedan veliki slikoviti omaž kroz ono što je i mene i ovaj blog definisalo, a to su – gulovi.

Moj nick (Ghoul), pod kojim me mnogi prevashodno znaju, kao i inspiracija za naziv ovog bloga (The Cult of Ghoul), potiču od Lavkrafta, odnosno kod njega sam prvi put za gulove čuo, kao i za naslov Les Cultes des Goules (iako je, strogo gledano, tu fantomsku knjigu izmislio Robert Bloh, nakon čega je bila pozajmljivana kod drugih pisaca iz HPL okruženja, pa i u par Lavkraftovih priča).

Zbog toga sam odlučio da na ovaj sveti dan podsetim sve vas (i edukujem one koji to još ne znaju) – šta su gulovi i čime se hrane.

Gul - (eng. Ghoul) je zloduh ili demon iz bliskoistočne mitologije, nalik Harpiji ili Lamiji, za koga se verovalo da je najstrašniji od svih sličnih stvorova. Lavkraft se s njim verovatno sreo u romanu Vatek Vilijema Bekforda.

Naziv potiče od arapskog ghul (zgrabiti). Ponekad ga opisuju kao jednookog krilatog demona sa obličjem životinje (najčešće psa) koji se na grobljima hrani raspadajućim leševima. Očito je nastao inspirisan psima i šakalima koji su u pustinji običavali da raskopavaju grobove i komadaju sahranjene.

U prenosnom smislu se u engleskom često koristi za svaku osobu koja na opsceni i dijaboličan način koristi leševe, od onih koji ih iskopavaju radi medicinskih eksperimenata pa do klasičnih nekrofila. Ređe se može naći i kao sinonim za oživelog mrtvaca, odnosno zombija.

Gulovi su nešto što me je oduvek fasciniralo i što me kao senka prati: jedan od prvih mojih prevoda uopšte, inače moj prvi prevod Lavkraftove proze, i jedan od prvih ozbiljnih eseja koje sam o hororu napisao, tiču se upravo gulova, doslovnih i metaforičkih. Mislim na priču „Gonič“ i na esej „Nekrofilija – nekad i sad“...

U Lavkraftov priči „Pikmanov model“ pominje se jedna slika naslovnog umetnika, pod nazivom „Ghoul feeding“. A. B. Nedeljković je to svojevremeno preveo kao „Zveri se hrane“. Ovakvo rešenje potpuno uništava aluzivnost tog naslova.

Zveri se hrane – to može značiti nekoliko lavova koji rastržu gazelu, ili tako neki prozaičan prizor iz OPSTANKA. Ali sva suština je baš u tome KOJE su to konkretne „zveri“, i ČIME se, tačno, HRANE.  

Izvorni čitalac tu aluziju ima jasnu pred sobom, jer zna da se gulovi hrane – (ljudskim) leševima. 

Već sam taj naslov, „Ghoul feeding“, u svesti iole maštovitog čitaoca može da pobudi adekvatnu sliku, bez piščeve potrebe da opisuje detalje tog čina, kidanje trulog mesa, čerečenje i ostale eksplicitnosti. Sve je u mašti, gde horor i treba da bude.

Naime, u mašti čitaoca originalnog teksta. Srpski čitalac koji pročita naziv slike „Zveri se hrane“ teško da će zamisliti nešto bogzna kako fantastično ili grozno ili nadnaravno, i preći će preko toga ne osetivši ništa.

            Zato se u verziji priče „Pikmanov model“ u NEKRONOMIKONU ta slika zove – "Gul se hrani". A ako ima neko da ne zna šta je gul – piše lepo u NAPOMENAMA na kraju knjige. 

            Inače, pisao sam već na blogu o problemima sa prevođenjem Lavkrafta, pa i o ovom konkretnom gulovskom problemu; toga se možete podsetiti OVDE.

            Gulovi, inače, kod Lavkrafta najveću i najupečatljiviju ulogu, osim u pomenutoj priči, imaju u romanu SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM, koji će u mom prevodu izaći na proleće 2017.

            Toliko priče o gulovima; sad vas prepuštam slikama, uz preporuku da i vi, svako na svoj način (manje ili više gulovski), odate počast Tati Svih Gulova, velikom i besmrtnom H. F. Lavkraftu!

OVAKO JE LAVKRAFT NACRTAO GHOULA

OVAKO JE RASTKO ĆIRIĆ NACRTAO GHOULA
U KNJIZI 'ALE I BAUCI'

OVAKO JE IVICA STEVANOVIĆ NACRTAO GHOULA

OVAKO JE GHOUL NACRTAO GHOULA
(inspirisano jednim snom)

GHOUL SE HRANI