„Ko zna znaće, ko ne zna — neznaće“: INTERVJU

  

            Nedavno je ekipa Radio Sputnjika došla u Niš, i iskoristila kao povod dešavanje tzv. „Filmskih susreta“ da napravi poprilično iscrpnu emisiju posvećenu kulturnom životu Niša. Jezgro ekipe činile su ljubazna, srdačna i dobro pripremljena novinarka Valentina Bulatović i urednica, Dejana Vuković s kojom sam lepo sarađivao u vreme dok su Večernje novosti mogle normalno da funkcionišu i kad je bilo para za tzv. „Kulturni dodatak“, za koji sam jedno vreme pisao a Dejana ga uređivala; danas para nema (refren!), dodatak je skresan za polovinu i uređuje ga neko drugi, a Dejana uređuje emisiju „Orbita kulture“ na pomenutom radiju...

            Učesnici-sagovornici ove emisije bili su direktorka tzv. Niškog „kulturnog“ centra Bojana Simović, umetnički direktor tzv. „Filmskih susreta“ Vladan Živković, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Elena Vasić Petrović, reditelj filma Sporazum Predrag Radonjić, selektor „Filmskih susreta“ Dejan Dabić (koga neki pamte i kao inicijatora počivšeg filmskog časopisa Filaž) – i, iskreno vaš, Dejan Ognjanović, koga ne treba posebno predstavljati!

            Intervju koji su uradile sa mnom možete i slušati (audio!) i čitati (tekst, na ćirilici) OVDE. Inače, tekst je nešto sažetija, sređenija verzija. Ako hoćete da to sve dobijete u UNCUT obliku (ili barem relativno uncut; ima tu manjih edita...) onda je bolje da slušate nego čitate, ako to možete / hoćete.
          Ako vam je lakše da čitate nego da slušate, a hoćete da uhvatite SVE što sam rekao, savetujem da odslušate barem AUDIO deonicu od oko sedmog pa do devetog minuta koja nije preneta u tekstu a u njoj govorim o hororu zvanom NIŠ... Takođe, odslušajte deo od 13. minuta pa do kraja, jer tu sam pričao mnogo više nego što je u tekstu preneto.

            Ja sam to sve prebacio u latinicu, neznatno prilagodio ovom blogu, i s dopuštenjem Sputnjika sada ga ekskluzivno kačim i ovde. Kao što ćete videti, opet sam bio mračan, negativan i kritički nastrojen prema svemu, kako prema tzv. „niškoj kulturi“ tako i prema nepostojećoj kulturnoj politici ove marionetske i nekulturne kvazi-države. Zato sam i ovaj intervju prikladno ilustrovao fotkama pustog Niša (autorka: Ivana Antović) i proročkim SF-horror artvorcima Davorina Dinića.

„Ko zna znaće, ko ne zna — neznaće“

27.08.2016

Valentina Bulatović

Danas, kada nemamo ni sankcije ni ratove, kada nas Međunarodni monetarni fond tapše po ramenu i „nije normalno koliko nam je dobro“, kultura je u nikad gorem stanju, ironično u razgovoru za Sputnjik ocenjuje pisac, filmski i književni teoretičar, kritičar i publicista Dejan Ognjanović.

Da li je niška kulturna scena otvorena prema „alternativnim“ sadržajima, koliko mlade Nišlije imaju mogućnosti da zadovolje svoje kulturne potrebe, kao i kakav je status horora ne samo u niškoj nego i u srpskoj sredini uopšte, neke su od tema o kojima je Sputnjik u emisiji „Orbita kulture“ razgovarao s Dejanom Ognjanovićem.

Festival glumačkih ostvarenja „Filmski susreti“ jedna je od najpopularnijih i najposećenijih kulturnih manifestacija u Nišu. Gde su, prema Vašoj oceni, „Filmski susreti“ danas?

— Nisam siguran gde su oni danas, jer ih sve manje i manje pratim: domaća filmska ponuda je sve slabija, a i atmosfera na tom festivalu mi ne odgovara — gledanje filmova s tolikom masom ljudi koji nisu filmofili nego su tu došli kao na neku vrstu vašara na kojem treba biti viđen. Više volim gledanje filmova s 10-15 filmofila u nekom malom bioskopu, nego s hiljadama žena, dece, rođaka koji su tu došli a ne znaju ni koji film gledaju, niti zašto ga gledaju.  

Mi sada imamo dva bioskopa, ali… To je jedna sasvim druga priča. Tu se sada prikazuju samo najveći hitovi, spektakli, blokbasteri. Nešto iole ekscentričnije, umetničkije, andergraund, lou badžet moguće je videti samo u okviru nekih filmskih revija na video-bimu. Iako je u tehničkom smislu bogatija — sada možemo da gledamo 3D filmove i razne tehničke novotarije — bioskopska ponuda je zapravo siromašnija.

Da li su mogućnosti veće kada govorimo o drugim sferama umetnosti, šta Niš nudi svojoj književnoj, likovnoj, muzičkoj publici?

— Već nekoliko godina glavne institucije u Nišu koje bi trebalo da se bave književnim sadržajima, organizovanjem književnih promocija i sličnih događaja, imaju veoma komplikovanu proceduru za dobijanje budžeta, čak i za putne troškove piscima, a kamoli za neke druge aktivnosti, honorare, dnevnice i sve ono što je u neka davna, praistorijska vremena funkcionisalo. Sve se, dakle, svodi na zavičajne pisce i na one koji su spremni da o svom trošku dođu iz neke malo manje daljine, da plate sebi kartu, jer institucije kažu da nemaju budžet. To je tužno.

Sećam se da je sredinom devedesetih, u vreme sankcija, bilo novca za sve ove stvari, za dovođenje ljudi iz Beograda, za pravljenje tribina, okruglih stolova. Danas, kada nemamo ni sankcije ni ratove, kada nas MMF tapše po ramenu, kada nije normalno koliko nam je dobro, kultura nam je u užasnom stanju.

Jednom prilikom ste, govoreći o kulturnoj politici, naveli reči Vinstona Čerčila koji je usred Drugog svetskog rata istakao da je kultura važna kao motiv ljudima da prežive.

— Odnosno da ona opravdava sve to preživljavanje, jer nama se danas preživljavanje nameće kao vrhovni ideal — težnja da imamo za „u se, na se i poda se“. Kultura se u tim nekim fantomskim ekspozeima više ne spominje ni kao fusnota. Od kulture nije ostalo ni „k“.

Hajde da, ipak, pokušamo da predstavimo i lepšu stranu ove priče: postoji li nešto, prema Vašoj oceni, čime Niš može da se pohvali kada je o kulturi reč?

— To bi, pretpostavljam, pre mogla da bude reč „entuzijasti“, nego „institucije“. To su ljudi koji su spremni da se bore protiv vetrenjača, protiv nekakvih aždaja, koji opstaju iz nekog svog fanatizma, odnosno posvećenosti onome čime se bave, iako institucionalno nemaju nikakvu podršku, nego samo prepreke. Mnogo je onoga što treba zaobići ili preskočiti, ali neke stvari se ipak dešavaju, neki festivalčići u zametku, neki festivali stripa, pa i „Filmski susreti“…

Kada govorimo o hororu kao žanru, većina ljudi ga vezuje za umetnost koja je manje vredna. Da li je zaista tako? Vi se hororom bavite i kao pisac i kao kritičar i teoretičar, uspevate li da razbijete te predrasude?

— Jednom kad nešto postoji u knjižarama ili bibliotekama, tu prestaje moj posao, nisam ja nikakav propovednik ili neko ko će nekoga da vrbuje ili zavodi. Moje je da se najozbiljnije što mogu bavim svojim poslom. Kroz ediciju „Poetika strave“ za novosadski „Orfelin“ pokušavam da popunim rupe nastale tokom poslednjih stotinak godina, da neke od najvećih klasika ovog žanra, koji dosad nisu izlazili na srpskom, ili su zastupljeni s po jednom do dve pričice, predstavim na ozbiljan način, i vizuelno i kritički. Nastojim da sve to propratim detaljnim stručnim pogovorom koji nije zasnovan na prepričavanju s Vikipedije na jednoj ili dve stranice, kako obično izgledaju pogovori u našim knjigama, nego na dvadesetak stranica na kojima čitaoci mogu da se malo više upoznaju i sa samim autorom i s njegovom poetikom, pa implicitno i s poetikom strave. Često citiram jednu lapsusoidnu izjavu jednog bivšeg ministra iz ovih krajeva koji je uoči nekog upisa đaka ili studenata rekao: „Ko zna znaće, ko ne zna — neznaće“. Dakle, ko želi da zna, naročito sada u vreme interneta, može to da ostvari.

Kako ste se i kada zainteresovali za horor u vreme kada ga kod nas gotovo nije bilo?

— U moje vreme nije još bilo svih tih gedžeta, ajfonova, interneta. Imao sam dedu i babu s obe strane, čije su me priče anegdotalnog tipa, prepričavane kao stvarni događaji o duhovima, vampirima, povratcima iz mrtvih, fascinirale od najranijih dana. Budući da u moje vreme u našoj književnosti i nije bilo horora, govorim o ranim osamdesetim, stripovi i poneki film koji se na tadašnjoj državnoj televiziji prikazivao bili su jedini način da se susretnem s ovim žanrom. Kako su se bližile devedesete i svi horori u našoj stvarnosti, tako je to počelo da se menja, i horor se pojavio i kod nas, prvo zahvaljujući videu, a potom DVX-u i DVD-u. Koren je, međutim, u tim nekim ruralnim pričama, u etno, folk fazonu kojem sam se praktično odužio u svom romanu „Zavodnik“, koji je upravo smešten u jedno selo u ovim krajevima, odakle su moji deda i baba, koji su me najviše i inspirisali za tu priču.

Vi ste priredili poetiku horora koja se bavi anglosaksonskom književnošću. Da li ste razmišljali o tome da se bavite poetikom horora u srpskoj književnosti, da li je ona vredna toga?

— Ona je vredna bavljenja jer je naša. To nešto malo što postoji vredi izučiti, valjalo bi neko to da uradi, a kako stvari stoje izgleda da ću to morati da budem ja, iako me više interesuju neke druge stvari, nešto što sam najavio još na odbrani doktorata, a to je evropski horor, odnosno ovaj žanr izvan engleskog govornog područja — francuski, nemački, italijanski, španski, belgijski. Raduckam i na toj srpskoj priči, i kroz primarnu literaturu i kroz pokušaje nalaženja nekih kritičkih osvrta na nju u poslednjih sto i više godina. Ono što je izvesnije jeste znatno proširena verzija knjige „U brdima, horori“ iz 2007. Ona se pionirski bavila hororom u srpskom filmu, a proširena verzija će biti dopunjena filmovima nastalim posle 2007. godine. Tu je bilo i te kako vrednih stvari.

Chan-Wook Park’s THE HANDMAIDEN (2016)

 *** 

 3- 

            Novi Čanvuk mi je prijao otprilike toliko kao i njegov prethodni, pomalo potcenjeni STOKER, ali zbog preteranog trajanja užitak je ovde malko razvodnjen. Ipak, ova njegova SLUŽAVKA je blago natprosečan film: delom period-drama, delom krimi-triler, delom lezbo-seksijada i fetiš-parti a sve zajedno, kako smo već od Parka i navikli, jedan veliki eye-candy.

            Radi se o zapletenom i ne baš mnogo pametnom/ubedljivom pokušaju da se jedna bogatunka liši svog nasledstva putem hohštaplerskog zavođenja a deo te igre postane i naša mlada služavka, „naivna“ džeparoškinja koja, ipak, iako se radi o J. Koreji u 1930-im, spremno uskače u gazdaričinu kadu i krevet kao da se radi o gay-friendly 21. veku!

            I tako, malo hopa-cupa u bogataškom krevetu (njoj se mili u svili!), malo zavođenje od strane služavkinog muškog kompanjona i inicijatora šeme, dvije žlice perverznog ujaka, a sve to u luksuznom ambijentu prenakićene vile građene delom u azijatskom a delom u zapadnjačkom stilu.

            Konotativno, film se dotiče tematike odnosa Koreje, s jedne strane prema okupatorsko-zlikovačkom Japanu, a s druge prema Zapadu (Amerika i Engleska - biće zemlja proleterska) ali to je više „window dressing“, iliti sipino mastilo za mućenje vode, negoli što je prava tema ili nešto što nudi ne znam kakve uvide i slojeve postojećoj priči. Barem meni izmiče neka dublja simbolika svega toga, ali rad sam čuti eventualne interpretacije koje će od ovog galimatijasa napraviti nekakvu parabolu o Koreji juče danas sutra...

            Pošto mu ovo dođe nešto kao retro-neo-noar (sic! upravo sam izmislio novi podžanr!), naravno da stvari ne idu glatko-slatko, da ima tu twistova i shouta, ali je putanja svega toga već od polovine prilično jasna – naročito onima koji su gledali BOUND i još uvek ga se sećaju (ja sam ga upola zaboravio, ali Aca R. me je podsetio).

            Sa trajanjem od 2,5 sata sve je to ipak predugačko, a nema ni tu dinamiku ni to ludilo i nepredvidivost i WTF iskakanja kakve ima ovogodišnji THE WAILING tako da čovek može da se, nakon nekog vremena, smori i overdozira svim tim baroknim preterivanjem. 

Moglo bi se reći da je, baš kao i Refn u na-net-upravo-procurelom NEON DEMONU, i Čanvuk napravio još jedan film koji je više o tapetama i zavesama i tepisima i baldahinima nego o ljudskim bićima.

            Zbog toga se može reći i da je ovo nešto kao Del Torov goth-barok CRIMSON PEAK ukršten sa BOUND-om, ali na način THIRSTA i STOKERA: ukratko, jedna prenakićena ekstravagancija koja je vrednija zbog svoje egzotične farbe i mirisa i ukusa, negoli zbog svoje supstance.

            Realno, ovo je kao da vam neko parčence mesa od 50 grama stavi na ogroman tanjir, pa ga nakiti raznim graškovima, pirinčima, peršunima, šargarepama, karijima, sosovima, kurcima i palcima metnutim samo radi dekora, ali na kraju obroka ipak kući odete polugladni. Daj mi, bato, radije 300 g suvih rebaraca na kajmaku a te tvoje ikebane i hrizanteme i hortikulture sačuvaj za baštu, a ne za moj gurmanski astal!

            Ili, koristeći jednu malo drugačiju metaforu, za SLUŽAVKU se može reći skoro isto što već rekoh za STOKERA: Čanvuk je u ovom slučaju upotrebio čitavu filharmoniju da bi odsvirao jednu prostu i čak tupavu vergl-melodiju jedva vrednu da se odzvižduće, a rezultat mu oscilira između prepotentne isprazne budalaštine i – nečega što prevazilazi reči i ipak se mora videti/čuti!

            SLUŽAVKINA priča (sic), istina, nije ni blizu toliko napadno glupa kao ona u STOKERU, ali je svakako tanka i sekundarna: garnirung je ono što je ističe, a ne ona sama po sebi.

            Nekima će par prilično žestokih scena lezbo-seksa (uključujući i jedno snažno makazičenje) svakako biti “glavno jelo” u ovom obroku, ali ja moram priznati da mi je posmatranje obnaženih azijatskih aktera u seksualnim činovima napaljujuće otprilike koliko i da gledam kučiće kako se pare. Bez uvrede, ništa rasizam, samo govorim o erotsko-estetskim preferencijama. (Isto tako 'primamljiva' mi je i azijatska kuhinja, ako ćemo već tako...) Ima ko to voli, pa nek izvoli.

            Druga polovina filma sastoji se, dobrim delom, iz flešbek-varijacija na dešavanja viđena u prvom delu, ali iz druge (prilično drugačije) vizure: i to je, donekle, zabavno kao gimik, ali pošto nam „otkriva” stvari koje smo već slutili ili znali, sve se svodi na relativno mehaničko poigravanje tipa „aha, ona scena u kojoj se činilo da njih dvoje OVO, zapravo je, kad se vidi ucelo, ili s one strane, bilo ONO...“ 

Previše je toga. Ovaj film bi, kao i WAILING, dobio kad bi izgubio jedno pola sata. Možda i više od pola sata. Nema potrebe da ova 150-minutna (!) egzibicija traje duže od 100-ak minuta (BOUND, recimo, traje 108 min).

            Ili, ako se već išlo s ovim megalomanskim trajanjem, mogao je perverzni ujak da dobije više prostora (Aca ga zove proto-Vukmir, i sanja o side-projektu sa njim u glavnoj ulozi). 

Realno, ni on, ovakav, nije bio neophodan za ovu priču, ali kad već, takav, jeste tu, film bi bio znatno zabavniji i perverzniji da mu je dato da se još više razmahne. I on, i njegov veliki oktopod (koji ovde služi, avaj, samo za ukras!)...

            Sve u svemu, SLUŽAVKA je jedno prijatno, mada pomalo efemerno, zaboravljivo gledalačko iskustvo – odnosno, i likovi i zaplet ispariće vam iz svesti vrlo brzo; naročito snažne emocije teško da ćete osetiti tokom „melodrame“, a jedino ako vas pali žuta lezbo akcija bićete srećni tokom otprilike 5 minuta ukupnog trajanja toga, garniranih sa još 145 minuta u kojima te akcije nema nimalo.

            Ali što su tapete! Zavese! Baldahini! Haljine! Nameštaj! Drvenarija! Bašte! Sve je to baš onako (glasom Zorana Radmilovića) – leeeeepo.

2016 NON-HORROR (Pregled kod doktora)

Prošlo je već 2/3 ove godine a, ako se ne varam, još od zimus se nisam zbirno i masovno osvrtao na nehorore viđene nedavno, pa evo, da počnem, manje-više redom kojim sam ih gledao. Ukratko, jer malo je tu stvari vrednih detaljne analize. Ovi ispod ipak zaslužuju bar kratke komentare.

EMELIE

USA, 15

**(*)

3-

Bebisiterka iz pakla najavljuje vrlo wicked film, i on je umereno zabavan i obećavajući u prvoj polovini, kad se dešavaju (ili barem prete) neke gadne stvari toj dečici, ali onda to gubi i ritam i poentu i skreće u znatno nemaštovitiju i konvencionalniju i nezanimljiviju teritoriju prema kraju, što je šteta za potencijal kako premise tako i te glumice (Sarah Bolger) koja igra naslovnu psiho-Emeliju. Uprkos tome, ima ovde nagoveštaja nečeg prljavijeg i zločestijeg nego što inače dobijamo u generičkim trilerima, pa zbog svoje prve polovine ovo vredi overiti.

I, Olga Hepnarova

CZ, 15

** 

2+

Devojka (preslatka Michalina Olszanska) sa nerešenim lezbo-sklonostima u soc-Češkoj krajem 1970-ih (što vidimo po tome što je film crno-beo; tad tamo još nije bilo kolora) odlepi u jednom trenutku, sedne u kamion i usklikne, zajedno s Radovanom III: „Da pobijem govna i gotova stvar!“ I tako ona pogazi gomilu slučajnih prolaznika koje pretežno čine neke tetke s cegerima s pijace, nekakvi dede i babe. Njena mržnja prema celom svetu je zabavna kao polazišna emocija, i neko vreme boravka u njenoj sjebanoj sociopatskoj mizantropskoj lezbo-samomrzećoj glavi može biti prijatno (ako je to prava reč) gledaocima sa sličnim emocijama i sklonostima, ali sve je to za moj groš previše eliptično, presporo, nejasno, nedokuvano, prevelika je distanca od te junakinje (inače, izvrsno i saživljeno, predano odglumljene) a film čini grubu grešku kada pred kraj (anti)junakinju koja je mogla simbolizovati neke univerzalne emocije i stanja razotkrije kao PACIJENTA, kao mentalno obolelu osobu sa poremećajima u percepciji stvarnosti, tako da se poništava njen autsajderski status i sve svodi na jedan patetični case study. Da, rađeno je po istinitom događaju. Sporo, dosadnjikavo, usiljeno arty i samo na vrlo kratke momente dirljivo ali mnogo češće – krajnje otuđujuće. Time ovaj film postaje sasvim nalik svojoj junakinji: vidite da ima problem, želite da mu pomognete, hoćete iz sve snage da ga volite, ali on vam to ne da, drži vas na distanci, ne trebate mu, dovoljan je samom sebi, frustrirajuće samodovoljan...

MOJAVE

USA, 16

**(*) 

3-

Umereno zabavna ali nedokuvana triler-drama-akcija o ne baš mnogo simpatičnom suicidalnom bogatunu koji ode u pustinju da se ubije, pa se predomisli, i tamo mu se nakači psiho nejasnih intencija i motivacija, sem da sjebe ovoga. Počinje igra mačora i... mačora. Nije loše dok traje, ali nakon kraja neće u pamćenju dugo da potraje.

PANAMA

SRB, 15

** 

2

Ovo je KLIP za fensere, sa boljim muškim i slabijim ženskim glumcima, bez folka, bez sirotinje (ovde imamo na nedelu dobrostojeću stoku) i bez kuraca, pravih ili lažnih, svejedno. Dakle, ova priča o „ljubavi“ među totalnim IDIOTIMA svoje predvidive i površne truizme nema ničim naročito zanimljivim da podvuče i ilustruje, sem natprosečno dobrom fotografijom. KLIP je bio znatno snažniji, hrabriji, maštovitiji, nekonvencionalniji film na sličnu temu – pored ostalog i zbog smele odluke da svoju antijunakinju (Isidora Simijonović) ne čini simpatičnom, ne brani je, nego je prikazuje bez šminke, kao šuplje, prazno Govno od lika. PANAMA, pak, pokazuje previše simpatije prema lepuškastom šmekeru (Slaven Došlo - najzad jedno muško lice u domaćem filmu koje, za promenu, NE izgleda rođeno da igra ratnog zločinca!) i njegovim imbecilnim prijateljima s kojima se takmiči u „udaranju recki“ toga koliko je, kojih i kakvih fufa namamio u krevet i na koje ih je sve radnje naveo... 

PS: Čak i scene sexa su ovde u svakom pogledu oskudnije nego u KLIPU.

SMRT U SARAJEVU

BIH, 16

**(*)

2+

Još jedan bosanski plačipičkasti film (Oskarovac, Penis Tanović, prema dramici Bernarda-Henrija Levyja Hotel Evropa), ali ovog puta ne plaču protiv Srba – barem ne kao glavne mete, što ne znači da nema uzgrednih pljuckanja – nego protiv toga koliko im je „dobro“ sad kad su „nezavisni“, u raljama novog svetskog neoliberalnog kapitalističkog bezdušnog poretka. Ćekaj, ba, ne valja vam „nezavisnost“? A nije valjala ni Jugoslavija, ba? Pa, đe vam je, ba, Alija? Ne, nego je Gavrilo Princip opet kriv (pošto se deo filma vrti i oko 100-godišnjice početka I svetskog rata), a i jedan njegov današnji potomak je prikazan karikaturalno, tipična Srbenda (neobrijani impulsivni divljak), iako na kraju balade (too little, too late) on bude nešto kao pozitivan, pa čak ispadne i žrtva. Ipak, on je epizodna žrtva, a zna se ko su dežurne žrtve za exploataciju i silovanje ovde... OK, nije to sve baš tako crno, film je umereno gledljiv za nešto što dolazi s ovih prostora i bavi se ovim (jezivo prepoznatljivim) temama, ali ipak je to samo za hardkor fanove novog bosanskog filma (i za CHEX-radoznalce, poput mene).

ghost graduation

SPA, 16

**(*) 

3-

Dobra, duhovita i čak mestimično dirljiva ghost-komedija o profesoru koji u jednoj srednjoj školi ima da pomogne nekolicini problematičnih učenika da prođu završni ispit i pređu S One Strane. Eh, da, ti učenici su mrtvi, odnosno – duhovi, zatočeni su tu na tavanu, i samo žele da što pre odu odavde. Don’t we all? Stvari ne idu tako glatko, ali na kraju je sve ipak gorko-slatko. Solidni likovi i glumci i pošalice čine ovo simpatičnom razbibrigom.

SACRIFICE

SCO, 15

** 

2

Ova kliše pričica sa Radom Mičel se ponegde izdaje za horor, ali zapravo je mlaki triler o sekti koja vlada jednim škotskim ostrvom – što, zapravo, verovatno zvuči zabavnije nego što u praksi ova gomila predvidivih klišea jeste. THE WICKER MAN this ain’t! Više je neki generički movie of the week (or weak).

11 minut

POL, 16

**(*) 

2+

Stilska vežba odnosno egzibicija kojom se na silu ispreplete gomila slabo zanimljivih epizodica (sve se odviju tokom istih 11 minuta jednog popodneva) što sve kulminira u totalno preposterous nemreš bolivit završnici sasve klifhengerima i melodrama-akcija-pirotehnikom, ali sve je toliko mehanički, usiljeno i besmisleno da je prosto neverovatno da se jedan nekad ozbiljan reditelj (Jerži Skolimovski) zamlaćivao ovako nečim, odnosno filmom koji bi više priličio nekom mladom nadrkanom a šupljoglavom tarantinoidisanom „jooo, mama, vidi me kako montiram!“ FDU debitantu.

COSMOS

POL, 16

** 

2+

O pokojniku sve najbolje, ali testamentarni film dragog mi Zulavskog uopšte nije moja šolja kakaa (čaj ne pijem!) a otprilike je namenjen jedino njegovih najtvrdokornijim mrljama, odnosno fenovima. Ja verovatno nisam baš toliko tvrd jer me je hladnim i skoro ugnjavljenim ostavila ova „anything goes“ kvazifilozofijada, prelepo uslikana ali iritirajuća na svim pojmljivim nivoima, od scenarija i dijaloga pa do kastinga dvojice glavnih „junaka“ koji su bolni za oko; lepa argentinjanka (Victória Guerra) ublažava stvari ali nema je ni približno dovoljno često na ekranu dok ova dvojica mrsomude!

Hardcore Henry

RUS/UK, 16

**(*)

2+

Šta reći o ovome a ne upotrebiti otrcanu floskulu o posmatranju, preko nečijeg ramena, drugoga kako igra video-igricu (od „1st person shooter“ sorte)? Na formalnom planu nije to nezanimljivo posmatrati sa zapitanošću „Kako li su OVO snimili?“ i „Da li je ovde, i gde, bio CGI a odakle dokle je bio pravi kaskaderizam?“ Ali to je otprilike jedina intriga u ovoj savršeno uninvolving paradi besmislenog nasilja gde su i likovi i zaplet skroz naskroz otrcani i bezveznjački, odnosno prilagođeni ciljnoj grupi ovakvih igrica i filmova, što će reći, deci i infantilnima svih uzrasta.

    +++    

A ovo dole - mrzi me i da ih komentarišem! Muka mi je od same pomisli na ove filmove: zaobiđite ih!

NINA FOREVER

USA, 16

**              2

PRINS

HOLL, 15

**              2

Ava’s Possessions

USA, 16

**              2

Hail Ceaser

USA, 16

**(*)        2+

LES DEMONS

CAN, 16

**(*)         2+

SYMPTOMA

GRE, 16

**             2

L

GRE, 16

**(*)        2+

VICTOR FRANKENSTEIN

USA, 15

**(*)         2+

Kill Command

USA, 16

**              2

Observance

AUS, 16

*               1+

SON OF SAUL (SAUL FIA, 2015)

 **(*) 

 3- 

Naturalistički prikaz o tome kako su Jevreji patili u II sv. ratu – ovog puta „iz prvog lica“: ne baš bukvalno, kao u HARDKOR HENRIJU, ali fokalizovano tako da je pozicija i vizija glavnog lika privilegovana, pa ne vidimo mnogo više od onoga što je njemu u vidokrugu.

Vešto su snimateljski-rediteljski izbegnute eksplicitnosti zverstava, tako da se sav taj užas genocida u gasnim komorama i okolo predočava indirektno, kroz pripreme za to i posledice, kroz detalje, ovlaš spažene. I to je efektno, neko vreme.

Ali kad se film pretvori u saspens oko sakrivanja leša jednog dečaka kojeg je naš Savle rešio da sahrani po propisu, kako Knjige indžijele nalažu (dok desetine i stotine njegovih vršnjaka iz tog istog logora to neće dobiti nego će biti spaljeni ili bačeni u rupu bez obreda iz „svetih knjiga“), i kad se krene sa svim tim usiljenim situacijama, to priđe previše blizu nenamernoj grotesci.

Saživljavanje s tim likom i njegovom motivacijom skoro je nemoguće – barem meni – jer njegov „simbolički gest“ je, u datom kontekstu, toliko snažno obesmišljen razmerama i intenzitetom okružujućeg zločina da je „spas“ jednog tela/duše sasvim beznačajan. Da, u teoriji, jasno je on ne spasava dečakovu nego svoju dušu; ali u praksi, u predugačkom filmu koji nam ostavlja previše vremena da razmišljamo o tome šta gledamo, ja ne vidim čoveka u borbi za svoju dušu, nego patološki tvrdoglavu budalu koja besmisleno rizikuje ne samo svoj nego i živote mnogih drugih oko sebe radi jednog jalovog simboličnog gesta.

Uprkos tome, ima ovde zaista memorabilno odvratnih „less is more“ scena, sugestivno košmarnih i retko-viđeno klaustrofobičnih, a naročito oko gasnih komora, kao i nešto saspensa u tim ne baš mnogo verovatnim, skoro holivudski preteranim i “how convenient” preganjanjima sa Švabama i njihovim slugama u logoru… sve do kraja koji je besmislen kao i sve što je dotad naš Savle radio.

Time što demonstrira kako bez insistiranja na grozotama, kroz veštu sugestiju, prikazati zločin ovih razmera, ovaj film ukazuje i na jedan mogući način da se pristupi skoro  nerešivom zadatku, odnosno neizrecivoj i neopisivoj temi kakva je, recimo, Jasenovac (i Jastrebarsko). Kad/ako se iko ikada na ovim prostorima drzne da to filmuje... Za sada to nije niko. 

Pri kraju je, trenutno, postprodukcija neke jezive amaterštine made in Serbia o onom famoznom ustaškom koljaču koji naiđe na starca koji mu mirno kaže nešto kao "Samo ti, sinko, radi svoj pos'o..." - slike i tekstovi i najave toga smrde do neba. Za to vreme, u Hrvatskoj se sprema film o Dijani Budisavljević, koja je spasila grdnu decu iz ustaških logora i o kojoj je svojevremeno Kadijević trebalo da snima film, pa je to propalo (čitajte kako i zašto u knjizi KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, jednog dana kad bude izašla...).