Crkva „Pokajnica“

            Ono kad ubiješ rođenog kuma, i to ne na megdanu nego kurvinski, na spavanju, a rečeni kum je uzgred bio jedan od najvećih junaka dotadašnje srpske istorije, pa ti onda bude nešto kao malko krivo, da ne kažem blago neprijatno, spopadnu te gorušica i loši snovi, pa onda, brže-bolje, da spereš tzv. savest, rešiš da deo dukata koje si ukrao od ubijenog kuma iskoristiš da podigneš crkvicu.

            Rezultat je – crkva „Pokajnica“.

            Eh, ima li Srbina koji nije u svom životu prošao kroz goreopisani scenario, bilo u ulozi kurvoizdajnika, bilo u ulozi kurvinskiizdatoga? Svi se prepoznajemo u toj priči, u ovoj ili onoj ulozi.

Iz skromnog "Karađorđevog muzeja" u okviru manastira

            Elem, u okviru letošnjeg obilaska Velike Plane i njene bliže okoline posetio sam Radovanjski lug, poprište Karađorđevog ubistva, i slikoviti izveštaj sa tog svetog mesta imate OVDE.

            Logična sledeća stanica bila je, zatim, i ova skromna crkva – skromna i po izgledu i po veličini i po svemu, ali ne i po konotacijama. Čak i takva kakva je, ona govori mnogo. Ko ima oči, neka gleda!

BOGO sve gleda odozgo!

            Sve fotke ovde načinili moj tamošnji domaćin, Mladen Milosavljević i ja.

                       

Crkvu – brvnaru, kojoj je narod kasnije nadenuo simboličan naziv Pokajnica, podigao je u ataru Starog Sela kod Velike Plane, u prvoj polovini 19. veka budući knez smederevske nahije, Vujica Vulićević.

Želeo je time Vujica da spere krivicu sa svoje duše, jer je učestvovao u ubistvu svog kuma. Kako veli istorija manastira, novac koji je našao u bisagama svog kuma Karađorđa, Vujica je dao za zidanje prvobitno crkve, a potom i manastira Pokajnica, kod Velike Plane. Tako je Srbija dobila spomen na surovost ovog čina, koji se nikako ne da zaboraviti.

Poznato je da je crkvu, a danas manastir Pokajnicu kod Velike Plane sagradio vojvoda Vujica Vulićević, koji se istako u borbi protiv turskih okupatora. Međutim, srpski narod više od njegovog herojstva svakako pamti sramni čin u kome je učestvovao, kada je ubio svog kuma, vođu Prvog srpskog ustanka, vožda Đorđa Petrovića – Karađorđa.

Istorija manastira, a više od nje narodno predanje navodi da je vojvoda Vujica u julu mesecu 1817. godine bio jedan od glavnih učesnika zavere, koja se okončala Karađorđevim ubistvom. U neposrednoj blizini manastira, u Radovanjskom lugu se odigralo ubistvo, a smatra se da je upravo vojvoda Vujica bio taj koji je poneo sa sobom odrubljenu Karađorđevu glavu, ali i njegovu sablju, odelo, pa i ordenje i bisage u kojima je bilo čak 4 000 dukata.

Kako dalje navodi narodno predanje, a beleži istorija manastira, vojvoda je zastao da se odmori na obližnjem proplanku. Veruje se da je tek tada shvatio šta je zapravo učinio i da je tada odlučio da upravo na tom mestu podigne crkvu, ne bi li barem nekako spravo krivicu. Tadašnji srpski knjaz Miloš i njegova supruga, kneginja Ljubica su mu dozvolili da iskoristi dukate koje je pronašao u Karađorđevim bisagama, a smatra se da su i oni novčano pomogli granju crkve – brvnare.

Crkva je posvećena letnjem Svetom Nikoli, odnosno Svetom ocu Nikolaju Miriklijskom, te prenosu Njegovih moštiju, ali je ostala upamćena po nazivu koji joj je nadenuo narod – Pokajnica, mada je prvi zvaničan naziv bio Velikoplanska.

U crkvi se i danas nalazi natpis i to na prestonoj ikoni Svetog Đorđa da ju je sagradio ”gospodar Vujica za pomen 1818. godine “.

Današnji manastir Pokajnica kod Velike Plane je prvobitno korišćen kao parohijska crkva, koja je bila namenjena stanovnicima Novog i Starog Sela, te sela Rakinac i Radovanje, kao i Velike Plane. Episkop Hrizostom ju je 1954. godine proglasio muškim manastirom, a odlukom episkopa Save 1992. godine, manastir Pokajnica kod Velike Plane biva proglašen ženskim manastirom. O manastiru su tada brinule monahinje koje su prethodno boravile u manastiru Sveta Trojica na Kosovu i Metohiji, a na njihovom čelu je bila igumanija Ilarija.

Istorija manastira beleži i podatak da je 1979. godine manastir Pokajnica kod Velike Plane stavljen pod zaštitu države kao Kulturno dobro od izuzetnog značaja.

Isus ima pločica na stomaku koliko krmača što ima sisa!

Sažetu istoriju i glavne podatke o ovom mestu, kao pratnju mojim slikama, preuzeo sam odavde.

Inače, o tome koliko je ova zemlja prebogata istorijom svedoči i praistorijski čamac pronađen u ovom kraju i sačuvan zahvaljujući katranoidnoj supstanci kojom je premazan (ili u kojoj je bio pronađen) a koji stoji izložen elementima, pod strejom ovog manastira.

Jedan drugi aspekt bogate istorije, novije ali ništa manje hororične (dapače!), nalazi se odmah pored ove crkve i manastira, praktično odmah pred kapijom – a to je sablasni napušteni hotel koji sam obilato slikao i te slike okačio OVDE.

 

„Ko zna znaće, ko ne zna — neznaće“: INTERVJU

  

            Nedavno je ekipa Radio Sputnjika došla u Niš, i iskoristila kao povod dešavanje tzv. „Filmskih susreta“ da napravi poprilično iscrpnu emisiju posvećenu kulturnom životu Niša. Jezgro ekipe činile su ljubazna, srdačna i dobro pripremljena novinarka Valentina Bulatović i urednica, Dejana Vuković s kojom sam lepo sarađivao u vreme dok su Večernje novosti mogle normalno da funkcionišu i kad je bilo para za tzv. „Kulturni dodatak“, za koji sam jedno vreme pisao a Dejana ga uređivala; danas para nema (refren!), dodatak je skresan za polovinu i uređuje ga neko drugi, a Dejana uređuje emisiju „Orbita kulture“ na pomenutom radiju...

            Učesnici-sagovornici ove emisije bili su direktorka tzv. Niškog „kulturnog“ centra Bojana Simović, umetnički direktor tzv. „Filmskih susreta“ Vladan Živković, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Elena Vasić Petrović, reditelj filma Sporazum Predrag Radonjić, selektor „Filmskih susreta“ Dejan Dabić (koga neki pamte i kao inicijatora počivšeg filmskog časopisa Filaž) – i, iskreno vaš, Dejan Ognjanović, koga ne treba posebno predstavljati!

            Intervju koji su uradile sa mnom možete i slušati (audio!) i čitati (tekst, na ćirilici) OVDE. Inače, tekst je nešto sažetija, sređenija verzija. Ako hoćete da to sve dobijete u UNCUT obliku (ili barem relativno uncut; ima tu manjih edita...) onda je bolje da slušate nego čitate, ako to možete / hoćete.
          Ako vam je lakše da čitate nego da slušate, a hoćete da uhvatite SVE što sam rekao, savetujem da odslušate barem AUDIO deonicu od oko sedmog pa do devetog minuta koja nije preneta u tekstu a u njoj govorim o hororu zvanom NIŠ... Takođe, odslušajte deo od 13. minuta pa do kraja, jer tu sam pričao mnogo više nego što je u tekstu preneto.

            Ja sam to sve prebacio u latinicu, neznatno prilagodio ovom blogu, i s dopuštenjem Sputnjika sada ga ekskluzivno kačim i ovde. Kao što ćete videti, opet sam bio mračan, negativan i kritički nastrojen prema svemu, kako prema tzv. „niškoj kulturi“ tako i prema nepostojećoj kulturnoj politici ove marionetske i nekulturne kvazi-države. Zato sam i ovaj intervju prikladno ilustrovao fotkama pustog Niša (autorka: Ivana Antović) i proročkim SF-horror artvorcima Davorina Dinića.

„Ko zna znaće, ko ne zna — neznaće“

27.08.2016

Valentina Bulatović

Danas, kada nemamo ni sankcije ni ratove, kada nas Međunarodni monetarni fond tapše po ramenu i „nije normalno koliko nam je dobro“, kultura je u nikad gorem stanju, ironično u razgovoru za Sputnjik ocenjuje pisac, filmski i književni teoretičar, kritičar i publicista Dejan Ognjanović.

Da li je niška kulturna scena otvorena prema „alternativnim“ sadržajima, koliko mlade Nišlije imaju mogućnosti da zadovolje svoje kulturne potrebe, kao i kakav je status horora ne samo u niškoj nego i u srpskoj sredini uopšte, neke su od tema o kojima je Sputnjik u emisiji „Orbita kulture“ razgovarao s Dejanom Ognjanovićem.

Festival glumačkih ostvarenja „Filmski susreti“ jedna je od najpopularnijih i najposećenijih kulturnih manifestacija u Nišu. Gde su, prema Vašoj oceni, „Filmski susreti“ danas?

— Nisam siguran gde su oni danas, jer ih sve manje i manje pratim: domaća filmska ponuda je sve slabija, a i atmosfera na tom festivalu mi ne odgovara — gledanje filmova s tolikom masom ljudi koji nisu filmofili nego su tu došli kao na neku vrstu vašara na kojem treba biti viđen. Više volim gledanje filmova s 10-15 filmofila u nekom malom bioskopu, nego s hiljadama žena, dece, rođaka koji su tu došli a ne znaju ni koji film gledaju, niti zašto ga gledaju.  

Mi sada imamo dva bioskopa, ali… To je jedna sasvim druga priča. Tu se sada prikazuju samo najveći hitovi, spektakli, blokbasteri. Nešto iole ekscentričnije, umetničkije, andergraund, lou badžet moguće je videti samo u okviru nekih filmskih revija na video-bimu. Iako je u tehničkom smislu bogatija — sada možemo da gledamo 3D filmove i razne tehničke novotarije — bioskopska ponuda je zapravo siromašnija.

Da li su mogućnosti veće kada govorimo o drugim sferama umetnosti, šta Niš nudi svojoj književnoj, likovnoj, muzičkoj publici?

— Već nekoliko godina glavne institucije u Nišu koje bi trebalo da se bave književnim sadržajima, organizovanjem književnih promocija i sličnih događaja, imaju veoma komplikovanu proceduru za dobijanje budžeta, čak i za putne troškove piscima, a kamoli za neke druge aktivnosti, honorare, dnevnice i sve ono što je u neka davna, praistorijska vremena funkcionisalo. Sve se, dakle, svodi na zavičajne pisce i na one koji su spremni da o svom trošku dođu iz neke malo manje daljine, da plate sebi kartu, jer institucije kažu da nemaju budžet. To je tužno.

Sećam se da je sredinom devedesetih, u vreme sankcija, bilo novca za sve ove stvari, za dovođenje ljudi iz Beograda, za pravljenje tribina, okruglih stolova. Danas, kada nemamo ni sankcije ni ratove, kada nas MMF tapše po ramenu, kada nije normalno koliko nam je dobro, kultura nam je u užasnom stanju.

Jednom prilikom ste, govoreći o kulturnoj politici, naveli reči Vinstona Čerčila koji je usred Drugog svetskog rata istakao da je kultura važna kao motiv ljudima da prežive.

— Odnosno da ona opravdava sve to preživljavanje, jer nama se danas preživljavanje nameće kao vrhovni ideal — težnja da imamo za „u se, na se i poda se“. Kultura se u tim nekim fantomskim ekspozeima više ne spominje ni kao fusnota. Od kulture nije ostalo ni „k“.

Hajde da, ipak, pokušamo da predstavimo i lepšu stranu ove priče: postoji li nešto, prema Vašoj oceni, čime Niš može da se pohvali kada je o kulturi reč?

— To bi, pretpostavljam, pre mogla da bude reč „entuzijasti“, nego „institucije“. To su ljudi koji su spremni da se bore protiv vetrenjača, protiv nekakvih aždaja, koji opstaju iz nekog svog fanatizma, odnosno posvećenosti onome čime se bave, iako institucionalno nemaju nikakvu podršku, nego samo prepreke. Mnogo je onoga što treba zaobići ili preskočiti, ali neke stvari se ipak dešavaju, neki festivalčići u zametku, neki festivali stripa, pa i „Filmski susreti“…

Kada govorimo o hororu kao žanru, većina ljudi ga vezuje za umetnost koja je manje vredna. Da li je zaista tako? Vi se hororom bavite i kao pisac i kao kritičar i teoretičar, uspevate li da razbijete te predrasude?

— Jednom kad nešto postoji u knjižarama ili bibliotekama, tu prestaje moj posao, nisam ja nikakav propovednik ili neko ko će nekoga da vrbuje ili zavodi. Moje je da se najozbiljnije što mogu bavim svojim poslom. Kroz ediciju „Poetika strave“ za novosadski „Orfelin“ pokušavam da popunim rupe nastale tokom poslednjih stotinak godina, da neke od najvećih klasika ovog žanra, koji dosad nisu izlazili na srpskom, ili su zastupljeni s po jednom do dve pričice, predstavim na ozbiljan način, i vizuelno i kritički. Nastojim da sve to propratim detaljnim stručnim pogovorom koji nije zasnovan na prepričavanju s Vikipedije na jednoj ili dve stranice, kako obično izgledaju pogovori u našim knjigama, nego na dvadesetak stranica na kojima čitaoci mogu da se malo više upoznaju i sa samim autorom i s njegovom poetikom, pa implicitno i s poetikom strave. Često citiram jednu lapsusoidnu izjavu jednog bivšeg ministra iz ovih krajeva koji je uoči nekog upisa đaka ili studenata rekao: „Ko zna znaće, ko ne zna — neznaće“. Dakle, ko želi da zna, naročito sada u vreme interneta, može to da ostvari.

Kako ste se i kada zainteresovali za horor u vreme kada ga kod nas gotovo nije bilo?

— U moje vreme nije još bilo svih tih gedžeta, ajfonova, interneta. Imao sam dedu i babu s obe strane, čije su me priče anegdotalnog tipa, prepričavane kao stvarni događaji o duhovima, vampirima, povratcima iz mrtvih, fascinirale od najranijih dana. Budući da u moje vreme u našoj književnosti i nije bilo horora, govorim o ranim osamdesetim, stripovi i poneki film koji se na tadašnjoj državnoj televiziji prikazivao bili su jedini način da se susretnem s ovim žanrom. Kako su se bližile devedesete i svi horori u našoj stvarnosti, tako je to počelo da se menja, i horor se pojavio i kod nas, prvo zahvaljujući videu, a potom DVX-u i DVD-u. Koren je, međutim, u tim nekim ruralnim pričama, u etno, folk fazonu kojem sam se praktično odužio u svom romanu „Zavodnik“, koji je upravo smešten u jedno selo u ovim krajevima, odakle su moji deda i baba, koji su me najviše i inspirisali za tu priču.

Vi ste priredili poetiku horora koja se bavi anglosaksonskom književnošću. Da li ste razmišljali o tome da se bavite poetikom horora u srpskoj književnosti, da li je ona vredna toga?

— Ona je vredna bavljenja jer je naša. To nešto malo što postoji vredi izučiti, valjalo bi neko to da uradi, a kako stvari stoje izgleda da ću to morati da budem ja, iako me više interesuju neke druge stvari, nešto što sam najavio još na odbrani doktorata, a to je evropski horor, odnosno ovaj žanr izvan engleskog govornog područja — francuski, nemački, italijanski, španski, belgijski. Raduckam i na toj srpskoj priči, i kroz primarnu literaturu i kroz pokušaje nalaženja nekih kritičkih osvrta na nju u poslednjih sto i više godina. Ono što je izvesnije jeste znatno proširena verzija knjige „U brdima, horori“ iz 2007. Ona se pionirski bavila hororom u srpskom filmu, a proširena verzija će biti dopunjena filmovima nastalim posle 2007. godine. Tu je bilo i te kako vrednih stvari.

Chan-Wook Park’s THE HANDMAIDEN (2016)

 *** 

 3- 

            Novi Čanvuk mi je prijao otprilike toliko kao i njegov prethodni, pomalo potcenjeni STOKER, ali zbog preteranog trajanja užitak je ovde malko razvodnjen. Ipak, ova njegova SLUŽAVKA je blago natprosečan film: delom period-drama, delom krimi-triler, delom lezbo-seksijada i fetiš-parti a sve zajedno, kako smo već od Parka i navikli, jedan veliki eye-candy.

            Radi se o zapletenom i ne baš mnogo pametnom/ubedljivom pokušaju da se jedna bogatunka liši svog nasledstva putem hohštaplerskog zavođenja a deo te igre postane i naša mlada služavka, „naivna“ džeparoškinja koja, ipak, iako se radi o J. Koreji u 1930-im, spremno uskače u gazdaričinu kadu i krevet kao da se radi o gay-friendly 21. veku!

            I tako, malo hopa-cupa u bogataškom krevetu (njoj se mili u svili!), malo zavođenje od strane služavkinog muškog kompanjona i inicijatora šeme, dvije žlice perverznog ujaka, a sve to u luksuznom ambijentu prenakićene vile građene delom u azijatskom a delom u zapadnjačkom stilu.

            Konotativno, film se dotiče tematike odnosa Koreje, s jedne strane prema okupatorsko-zlikovačkom Japanu, a s druge prema Zapadu (Amerika i Engleska - biće zemlja proleterska) ali to je više „window dressing“, iliti sipino mastilo za mućenje vode, negoli što je prava tema ili nešto što nudi ne znam kakve uvide i slojeve postojećoj priči. Barem meni izmiče neka dublja simbolika svega toga, ali rad sam čuti eventualne interpretacije koje će od ovog galimatijasa napraviti nekakvu parabolu o Koreji juče danas sutra...

            Pošto mu ovo dođe nešto kao retro-neo-noar (sic! upravo sam izmislio novi podžanr!), naravno da stvari ne idu glatko-slatko, da ima tu twistova i shouta, ali je putanja svega toga već od polovine prilično jasna – naročito onima koji su gledali BOUND i još uvek ga se sećaju (ja sam ga upola zaboravio, ali Aca R. me je podsetio).

            Sa trajanjem od 2,5 sata sve je to ipak predugačko, a nema ni tu dinamiku ni to ludilo i nepredvidivost i WTF iskakanja kakve ima ovogodišnji THE WAILING tako da čovek može da se, nakon nekog vremena, smori i overdozira svim tim baroknim preterivanjem. 

Moglo bi se reći da je, baš kao i Refn u na-net-upravo-procurelom NEON DEMONU, i Čanvuk napravio još jedan film koji je više o tapetama i zavesama i tepisima i baldahinima nego o ljudskim bićima.

            Zbog toga se može reći i da je ovo nešto kao Del Torov goth-barok CRIMSON PEAK ukršten sa BOUND-om, ali na način THIRSTA i STOKERA: ukratko, jedna prenakićena ekstravagancija koja je vrednija zbog svoje egzotične farbe i mirisa i ukusa, negoli zbog svoje supstance.

            Realno, ovo je kao da vam neko parčence mesa od 50 grama stavi na ogroman tanjir, pa ga nakiti raznim graškovima, pirinčima, peršunima, šargarepama, karijima, sosovima, kurcima i palcima metnutim samo radi dekora, ali na kraju obroka ipak kući odete polugladni. Daj mi, bato, radije 300 g suvih rebaraca na kajmaku a te tvoje ikebane i hrizanteme i hortikulture sačuvaj za baštu, a ne za moj gurmanski astal!

            Ili, koristeći jednu malo drugačiju metaforu, za SLUŽAVKU se može reći skoro isto što već rekoh za STOKERA: Čanvuk je u ovom slučaju upotrebio čitavu filharmoniju da bi odsvirao jednu prostu i čak tupavu vergl-melodiju jedva vrednu da se odzvižduće, a rezultat mu oscilira između prepotentne isprazne budalaštine i – nečega što prevazilazi reči i ipak se mora videti/čuti!

            SLUŽAVKINA priča (sic), istina, nije ni blizu toliko napadno glupa kao ona u STOKERU, ali je svakako tanka i sekundarna: garnirung je ono što je ističe, a ne ona sama po sebi.

            Nekima će par prilično žestokih scena lezbo-seksa (uključujući i jedno snažno makazičenje) svakako biti “glavno jelo” u ovom obroku, ali ja moram priznati da mi je posmatranje obnaženih azijatskih aktera u seksualnim činovima napaljujuće otprilike koliko i da gledam kučiće kako se pare. Bez uvrede, ništa rasizam, samo govorim o erotsko-estetskim preferencijama. (Isto tako 'primamljiva' mi je i azijatska kuhinja, ako ćemo već tako...) Ima ko to voli, pa nek izvoli.

            Druga polovina filma sastoji se, dobrim delom, iz flešbek-varijacija na dešavanja viđena u prvom delu, ali iz druge (prilično drugačije) vizure: i to je, donekle, zabavno kao gimik, ali pošto nam „otkriva” stvari koje smo već slutili ili znali, sve se svodi na relativno mehaničko poigravanje tipa „aha, ona scena u kojoj se činilo da njih dvoje OVO, zapravo je, kad se vidi ucelo, ili s one strane, bilo ONO...“ 

Previše je toga. Ovaj film bi, kao i WAILING, dobio kad bi izgubio jedno pola sata. Možda i više od pola sata. Nema potrebe da ova 150-minutna (!) egzibicija traje duže od 100-ak minuta (BOUND, recimo, traje 108 min).

            Ili, ako se već išlo s ovim megalomanskim trajanjem, mogao je perverzni ujak da dobije više prostora (Aca ga zove proto-Vukmir, i sanja o side-projektu sa njim u glavnoj ulozi). 

Realno, ni on, ovakav, nije bio neophodan za ovu priču, ali kad već, takav, jeste tu, film bi bio znatno zabavniji i perverzniji da mu je dato da se još više razmahne. I on, i njegov veliki oktopod (koji ovde služi, avaj, samo za ukras!)...

            Sve u svemu, SLUŽAVKA je jedno prijatno, mada pomalo efemerno, zaboravljivo gledalačko iskustvo – odnosno, i likovi i zaplet ispariće vam iz svesti vrlo brzo; naročito snažne emocije teško da ćete osetiti tokom „melodrame“, a jedino ako vas pali žuta lezbo akcija bićete srećni tokom otprilike 5 minuta ukupnog trajanja toga, garniranih sa još 145 minuta u kojima te akcije nema nimalo.

            Ali što su tapete! Zavese! Baldahini! Haljine! Nameštaj! Drvenarija! Bašte! Sve je to baš onako (glasom Zorana Radmilovića) – leeeeepo.