****
4-
Jedan
od najboljih živih reditelja (top-5, što se mene tiče) + jedna od najboljih
živih glumica u glavnoj ulozi (top-5, što se mene tiče; ali mogu odmah da kažem
i bez sumnje THE Number One) + intrigantan, provokativan zaplet u oblandi žanra
(triler) = to ne može da ne valja, pa da jebe oca! I (ako ocena 4- nije
dovoljno rečita) – tako je i bilo: dobili smo izvanredan novi film i kandidata
za top-5 ove godine, a za sada, barem meni, i sasvim sigurno Number One!
Ne
znam da li sam ovde na blogu hvalospevao i udivljavao se Izabel Iper, ali ako nisam, moram ovde reći da je to redak primer
glumice kojoj se divim i obožavam je na svim nivoima postojanja: dakle, i kao
glumicu, i kao ženu, i kao čoveka. Šta ta žena radi, kako se nosi, aura kojom
zrači, mikrogluma, najtananija mimika...
...a tek ludačka hrabrost u izboru uloga,
lišena sujete i kalkulisanja, hrabra da bude i ružna i gadna i mračna na način
duboko uznemirujuć a ne samo pop-zabavan – hoću reći, svako voli da igra zlu
kraljicu u nekoj fantaziji ili ženu-manijaka u nekom palp hororu, ali malo ko se
tako smelo upušta u mračne ponore psihe i seksualnosti kao Izabel, iako odavno
nije spring chicken – i zato je to sve za najozbiljniji respect i najdublji moj naklon!
Moje
prvo otkrovenje o tome KOLIKA se raskošna GLUMICA nalazi preda mnom bila je
njena uloga u PROFESORKI KLAVIRA Mihajla Hanekea (njegov daleko najbolji film,
bar za moj groš; i moram reći da ELLE umnogome podseća na njega; bila bi
savršeni „nastavak“ tog filma u nekom double
billu).
A sada, lik koji igra u ELLE predstavlja njen povratak u taj isti full-blown, no holds barred silazak u
WTF psihosexualni ponor jedne žene koja je istovremeno duboko, temeljno sjebana
(dakle: žrtva) i, kao mehanizam preživljavanja, razvila je moduse ponašanja
koji je, po mnogo čemu, čine zločinkom. A ako hoćete da vam neko igra na tankoj
žici između ta dva stanja, onda vam stvarno treba vrhunska umetnica u tome.
Ukratko, niko drugi do Izabel Iper. Ovo je njen šou: ona nosi ovaj film – i još
kako ga nosi!
Scenario
je potpuna genijalnost – zasnovan je na romanu koji sam skinuo s neta još pre
pola godine, ali (refren!) nikako ne
nalazim vremena za njega! Sad, nakon pogledanog filma, moraću da to vreme
nekako rodim. Neću da spojlujem ništa
više od polazne osnove: maskirani napadač upadne u stan IzabELLE (tj. kako se u
filmu zove – Mišelle) i siluje je.
Ona ne zove policiju potom, jer ima dobrog razloga da se kloni i pandura i
novinara (razlog je predivan, ali to otkrijte sami); umesto toga, način na koji
se nosi s tom činjenicom, i sa sobom samom nakon toga, i sa nekim drugim
direktno ili indirektno povezanim izazovima u svom životu – porodičnom,
poslovnom, sexualnom… e, u tim nepredvidivim, ludim, mračnim, crnozabavnim,
smešnogorkim obrtima koji zatim uslede leži draž ovog filma.
A ako vam treba neko ko ume
da bude crn dok je veseo, i pametan dok se zajebava, i duhovit dok je smrtno
ozbiljan i provokativan na zreo a ne klinački način (mada ume da bude i
infantilan, ali ne na američki plitki nego na onaj Euro-šmekerski način koji nikad
nije bez Đavla) – Hell, Verhoeven is your
Man!
Ni on odavno nije spring chicken, ali čiča je ostao vitalan i u glavi
i kao reditelj i može bez problema da levom rukom lupa čvrge 99% današnjih
mlađih reditelja. I on, naravno, balansira između svih tih tonaliteta, od drame
do trilera, od sexa do nasilja i krvoliptanja, od satire do satare, od LOL
komendije do retko dirljivih momenata, ali najčešće u svakom trenutku
ekvilibrira sa najmanje dve emocije istovremeno i čitav film je u tim
vibriranjima najneverovatnije uklopljenih nijansi, od drečavih do klot-crnih!
U suštini, ovo je film o
sjebanim porodicama, odnosno zatuljenim porodičnim odnosima, gde se zlo jedne
generacije reflektuje na narednu, i poprima nove oblike, i mutira, i
razvija-metastazira na nove načine, i širi se dalje… Apsolutno svi likovi u
ovom filmu (a ima ih poprilično, barem jedno tuce važnih) su u sjebanim
porodicama/vezama/brakovima, i većina njih su i žrtve i „zločinci” tj. i
trpioci i vinovnici problema i nesporazuma i promašaja…
Ali je takođe ovo i film o
seksu, o tome šta sve on može da bude, i da znači i da čini, direktno ili
indirektno, na koji način upravlja ljudskim psihama, sudbinama, odlukama, koliko
je sveprisutan, implicitan u maltene svakom odnosu, nebitno da li je ovaj (odnos) heteroseksualni, romantični, potencijalno sex-related ili nema s tim nikakve
vidljive veze (prijateljstvo, susedstvo, poslovna saradnja itd).
Uz to je ELLE i film o nošenju
sa bolom, sa žigom implantiranim i sa naknadno stečenim; i o slomu
tradicionalne religije – ali, ipak, sa varnicom šanse da ipak čak i to prevaziđeno
sujeverje može, nekome, da bude validan mehanizam za nošenje sa crnilom; a
povrh svega je o tome koliko je nezahvalno (i čak glupo) žuriti sa bilo kakvim
sudovima o drugima, lepiti etikete ove ili one: „žrtva” – „zlikovac“, „seksi“ –
„odbojno“, „normalno“ – „nenormalno“, „moralno“ – „nemoralno“, „kriv“ –
„nevin“, itd. i koliko je u pravu bio Kafka kad je govorio da pred svakim
čovekom treba stajati zamišljen, sa poštovanjem, kao pred ulazom u Pakao...
Način na koji Verhoven
tretira temu silovanja može biti problematičan površnima – kao što već i jeste
bio pojedinim (pretežno američkim) kritičarima – ali feminista u meni nema
apsolutno nikakvu zamerku na uistinu provokativan, ali više nego ukusan,
promišljen i odgovoran Verhovenov tretman jednog od poslednjih tabua na filmu
danas.
Slepilo slepcima, ali meni je, recimo, savršeno jasno da je ovaj film
itekako moćan, pa u izvesnom smislu i feministički, baš zato što žena u njemu
NE doživljava female empowerment na
neki od dva dominantna načina na koje se to na filmu obično prikazuje: ili kao
ŽRTVA (plačljiva, tugaljiva, slomljena...) ili kao OSVETNICA (žena-zmaj koja
hvata hladno i vruće oružje i krvavo se sveti silovateljima).
ELLE izbegava ove klišee;
ona je svakako ceo svoj život uredila tako da nikad više neće biti ničija
ŽRTVA, to prosto nije deo njenog identiteta i načina razmišljanja/ponašanja,
ali svakako ona ne postaje ni vulgarna desničarska heroina sa asortimanom oruđa
i oružja za sadističko tranžiranje – iako film sadrži i kraće poigravanje s
njenim praktikovanje streljaštva, pa je u jednom divnom kadru vidimo i kako
kupuje ozbiljno zajebanu sekiricu za uz uzglavlje, zlu ne trebalo!
Mislim da sam više puta na
blogu kazao da je, za moj groš, pravo umetničko delo ono koje te navodi na
misli, ali ti ne govori šta da misliš – dakle, misao-podsticajno a ne
misao-ubilačko. Ako nešto mrzim, to su „Poni ekspres“ filmovi – oni, sa jasno
sročenom „porukom“. Ako nešto volim – to su filmovi koji me izazivaju,
zbunjuju, provociraju, inspirišu, začuđuju, koji mi izazivaju višestruke i
suprotstavljene reakcije, o kojima ne znam šta da mislim (barem isprva, dok ne
sednem da sročim rivju...).
U tom smislu, niko ne bi
trebalo od ovoga da očekuje banalni „Rape is bad, m'kay?“ filmić „inspirisan“
dnevnim novinama i napisan za vladine i NGO fondove. Ovo je ozbiljno umetničko
delo koje ne trivijalizuje svoju temu time što bi je uguralo u jasne dihotomije
i predvidive obrasce nego poštovanje prema temi iskazuje upravo time što je
usložnjava i stavlja u širi kontekst (rekoh već gore, ovo nije film o silovanju
– silovanje je samo lakmus papir i okidač za nešto mnogo šire i dublje), što je
problematizuje, izmešta iz okvira svakodnevice (time što za junakinju uzima
vrlo specifičnu, idiosinkratičnu, unikatnu ličnost, a ne neku prosečnu
buržujsku everywoman), fikcionalizuje i preteruje kako bi se primakao višoj
istini od reporterske...
Uz sve ostale gorenabrojane
i nagoveštene kvalitete, ELLE je takođe redak noviji film koji je totalno nepredvidiv: delom zbog zaista
fenomenalne i unikatne glavne junakinje a delom i zbog ostalih likova i
njihovih odnosa koji su takođe vrlo fluidni i neuhvatljivi – a rezultat toga
jeste da dva sata i deset minuta trajanja (!) prođu očas posla, neosetno, u čistom
uživanju, a ne kao u WHAILINGu npr; dakle - bez gledanja na sat, bez proricanja razvoja situacije, bez coktanja
nad glupim odlukama i ponašanjem glavnih junaka, bez vrtenja glavom nad
njanjavim krajem...
Takođe, u eri sikvela i
prikvela i reimaginacija i sličnih sranja, mogu vam priznati da je ELLE zaista film kojem bih veoma rado gledao i nastavak, a naročito i ponajviše prikvel koji bi opisivao detinjstvo glavne junakinje i njen odnos
sa ćaletom... To se, naravno, neće desiti, jer živimo u najgorem od svih
svetova gde ćemo, umesto toga, dobiti i Čikovo detinjstvo i Vulvarinovu mladost
i Supermenove tinejdž godine i dvestotu varijaciju na X-MEN AVENDŽER POKEMON
IKS-OKS PODMORNICA TETRIS THE MOVIE, ali ne
i priču o tome kako je ona (elle!)
posta(ja)la to što jeste...
Jbg. barem je lepo maštati
o tome. A ko zna, možda u knjizi ima malo više detalja... Bacam se u nju čim mi
to okolnosti dopuste (za oko mesec dana)...
PS: Dobro, i zašto onda
ocena nije veća? Zato što 5 (*****) znači
antologijsko, vanvremensko delo od prvorazrednog značaja, gejm-čejndžer, itsl.
ELLE to ipak nije (mada nije mnogo daleko od toga). Režija i fotografija su
mogli biti i malo inventivniji i živahniji – ne, daleko od toga da su loši, ima
ovde vrlo luckasto-vickastih vizuelnih igrarija i prelaza/kontrasta i raznih
nekih čuda i muda, i to je sve više nego korektno i kako treba; ali ipak, fali
malo više one čarobne prašine, onog je ne
suis quoi što izdvaja remek-dela od „samo“ odličnih filmova.
Odnosno, kvaliteti ovog
filma su toliko duboko ukorenjeni u odličnom scenariju i u Izabel Iper da je
ovo sve mogao da režira i neko drugi u Evropi a da se ne izgubi mnogo. Jeste,
ima tu poprilično verhovenovskog wicked šmeka za one koji vole ovog divnog
reditelja, ali pitanje je: koliko mnogo je – dovoljno? Meni je falilo još malo
više toga (plus kreativnija vizuelnost) za peticu.
