KRV: KNJIŽEVNOST, KULTURA

Pre nekoliko dana iz štampe je napokon izašao zbornik Krv: književnost, kultura. Izdavač je Balkanološki Institut SANU, a priredile su ga dr Lidija Delić i dr Mirjana Detelić (potonja, nažalost, nije doživela njegov izlazak). Pošto je tema ovog zbornika naučnih radova jedan od fundamentalnih motiva i ikonografskih znakova horor žanra, bilo je neizbežno da i ja priložim rad, i to pod naslovom POETIKA SPLATERA: UMETNOST PROLIVANjA KRVI, kojim se i zatvara ovaj tom.

O tom radu kazaću nešto više malo niže, ali prvo – evo osnovnih podataka i opisa ovog zbornika, na osnovu njegovog uvodnog slova koje ovde, u skraćenom izdanju, prenosim. Inače, fotke kojima krasim ovaj blog post inicijalno sam bio namenio za ilustraciju mog rada, ali ispostavilo se da zbornik ipak neće biti ilustrovan, plus da bi bilo nezgodno i komplikovano tražiti dozvolu za korišćenje fotki iz svih ovih filmova, pa zato u njima uživajte barem ovde, na blogu. Verujem da ćete za većinu prepoznati iz kojih su filmova...

Zbornik Krv: književnost, kultura četvrti je u nizu temata inicijalno inspirisanih animalističkim studijama, koje su u kategorijama moći, reprezentacije i drugosti na novim osnovama počele da proučavaju životinje. Ideja ovog uredničkog pregnuća bila je da se u interferenciji različitih humanističkih disciplina životinje vezane za osnovne prostorne koordinate i osnovne prirodne elemente predstave i analiziraju u različitim vrstama umetnosti i različitim kulturnim stratusima.

U skladu sa osnovnom koncepcijom, zbornik Ptice: književnost, kultura (2011, urednici Mirjana Detelić i Dragan Bošković) i dva zbornika koja je potpisao isti urednički dvojac – Mirjana Detelić i Lidija Delić – Guje i jakrepi: književnost, kultura (2012) i Aquatica: književnost, kultura (2013), obuhvatili su prostornu vertikalu, horizontalu i tri osnovna elementa – vazduh, zemlju i vodu. Od četvrtog elementa – vatre – moralo se odustati, najpre stoga što vatra ne pruža uslove za život, a potom i zato što je i ono malo životinjskih vrsta koje je mitsko-folklorna imaginacija vezala za ovaj element – poput feniksa, žar-ptice ili salamandera – već obuhvaćeno prethodnim zbornicima.

Urednice su stoga odlučile da se okrenu motivu krvi u mitu, folkloru, umetnostima i kulturi najšire, ostajući time u graničnoj sferi „elemenata” i u semantičkom polju bliskom vatri. Knjiga koja je pred nama opravdala je, čini se, ovakav izbor. Istraživačke teme pokrile su širok raspon kultura, i u sinhronoj i u dijahronoj projekciji, širok opseg žanrova (usmenih, pisanih, filmskih), načinjen je svojevrstan presek kroz „istoriju ideje” o krvi u jezičkom, mitskom i istorijskom pamćenju.

Zahvaljujući multidisciplinarnosti i argumentaciji koju je nudila raznolika građa, do punog izražaja došla je ambivalentna priroda krvi, oličena u njenoj sakralnosti i tabuiranosti...

Nego, da vidimo šta tačno ima u ovoj podebeloj knjizi. Ja sam u krvavo-crvenom boldu istakao radove koji su, čini mi se, najbliži temama i interesovanjima i pristupima bliskim ovom blogu.

Sadržaj


Lidija Delić & Mirjana Detelić
O OVOJ KNjIZI 7

I LINGVISTIKA

Sofija Miloradović
OD RABOTU SE KRVAVEJE, A OD ŠKOLU LUDEJE 11

Marija Mandić & Ljubica Đurić
„KRVAVI” IZRAZI I PSOVKE
U SAVREMENOM SRPSKOM JEZIKU 17

Dejan Ajdačić
FRAZEOLOGIZMI SA KOMPONENTOM ‘KRV’ U SRPSKOM
JEZIKU I KNjIŽEVNIM DELIMA 43

Ana Sivački & Predrag Mutavdžić
FRAZEOLOGIZMI S KONSTITUENTOM KRV U POZITIVNIM
SEMANTIČKIM POLjIMA U ALBANSKOM JEZIKU
I NjIHOVI PREVODNI EKVIVALENTI U SRPSKOM.
PRILOG KONTRASTIVNOJ I FORMALNO-STRUKTURNOJ
I KONCEPTUALNOJ ANALIZI 55

II ISTORIJA, ISTORIJA UMETNOSTI

Radivoj Radić
SLOVA U REČI KRV (ΑΙΜΑ) ODREĐUJU REDOSLED 
VIZANTIJSKIH CAREVA. O JEDNOM PROROČANSTVU
S POČETKA DRUGE POLOVINE XII VEKA 81

Đuzepe Kaprioti
JEVREJI I KRV HRIŠĆANA. SVEDOČANSTVO SLIKA 87

Nela Lonza
LIK DUBROVAČKOG KRVNIKA IZMEĐU DRUŠTVENOG
PRIHVATANjA I ODBIJANjA (XIV–XVIII BEK) 101

Valentina Živković
PET HRISTOVIH RANA U RELIGIJSKOJ PRAKSI
POZNOSREDNjOVEKOVNOG KOTORA 117

Persida Lazarević di Đakomo
„U NjEGOVIM USTIMA SE VIDELO NEŠTO SVEŽE KRVI”.
RAZLOZI UKAZA CARICE MARIJE TEREZIJE O VAMPIRIZMU 129

III USMENE KNjIŽEVNE VRSTE, FOLKLOR

Biljana Sikimić
O SUZAMA I KRVI 153

Snežana Samardžija
„A IZ LICA IZGUBI SE KRVCA”. KRV U FORMULAMA
I FIGURAMA USMENOG PESNIŠTVA 173

Đorđina Trubarac Matić
KRVAVE ATMOSFERSKE PADAVINE
U NARODNOJ POEZIJI BALKANSKIH SLOVENA.
TIPOLOGIJA I ZNAČENjSKE KONOTACIJE MOTIVA 201

Lidija Delić
„NE PI’ KRVI, NE POGANI TELA”. KRV U JUNAČKOJ EPICI 215

Dragoljub Perić
PENE BELE I KRVAVE. FUNKCIJA I ZNAČENjE
EPSKE FORMULE 229

Milina Ivanović Barišić
KRV U KALENDARSKIM PRAZNICIMA I OBIČAJIMA 243

Dragica B. Popovska
SIMBOLIKA KRVI U OBREDNOJ PRAKSI I VEROVANjIMA
VEZANIM ZA SVETO KAMENjE 255

Ljubinko Radenković
VAMPIR IZMEĐU BEZOPASNOG STRAŠILA I KRVOPIJE 265

IV AUTORSKA KNjIŽEVNOST, FILM

Marija Šarović
KRV U NARATIVIMA I PREDSTAVAMA O VAMPIRIMA 287

Vladislava Gordić Petković
KRV NA ŽENSKIM RUKAMA. IMAGINARNA I STVARNA
KRIVICA U ŠEKSPIROVOM MAGBETU I ČUDU U ŠARGANU
LjUBOMIRA SIMOVIĆA 301

Marjetka Golež Kaučič
„MOJO SRČNO KRI ŠKROPITE…” KRV U SLOVENAČKOM
FOLKLORU I POEZIJI 313

Suzana Marjanić
KRV ŽIVOTINjA ILI REPREZENTACIJA ZLA U DOKUMENTARNIM FILMOVIMA O PRAVIMA, ODNOSNO
OSLOBAĐANjU ŽIVOTINjA ILI KAKO KULTURA KOLjE
PRIRODU: „PROBLEM ZLA” U KUCIJEVOM ROMANU
O ELIZABET KOSTELO 333

Dragana Mašović

CRNA KRV I BELO SRCE. TROPI KRVI I BESKRVLjA
U KULTURI POVRŠINE 351

Tijana Tropin
VAMPIRI U KNjIŽEVNOSTI ZA DECU 375

Jasmina Mojsieva Guševa
DOMINANTNI ATRIBUTI VAMPIRA I NjIHOVA
SIMBOLIKA U DISKURSU MAKEDONSKE PROZE 391

Nevena Daković & Biljana Mitrović
BALKANSKA KRV. BALKANSKI VAMPIRI I DRAKULA 407

Dejan Ognjanović
POETIKA SPLATERA: UMETNOST PROLIVANjA KRVI 427-452

Što se tiče mog rada, evo njegovog sažetka:

 

 POETIKA SPLATERA: UMETNOST PROLIVANjA KRVI 

Ovaj rad analizira upotrebu motiva krvi kao ikonografskog i značenjskog elementa u horor filmu, sa naglaskom na raznorodnim motivacijama za njegovu upotrebu, zatim prikazivačkim strategijama kojima se on ostvaruje i potencira, kao i ostvarenim učincima i značenjima. Sagledavanjem velikog broja uticajnih naslova, autora i podžanrova horora koji su postali sinonimni za prisustvo krvave ikonografije, odnosno stilizacije zasnovane na krvi, definisano je šest temeljnih funkcija prikazivanja krvi u horor filmu. To su: 1) neprikazivanje, estetski i vanestetski motivisano; 2) eksplicitni prikaz, komercijalno motivisan; 3) eksplicitni prikaz, idejno motivisan; 4) stilizacija, estetski motivisana; 5) eksplicitni prikaz, narativno/žanrovski motivisan (strava); i 6) eksplicitni prikaz, multi-žanrovski motivisan (humor). Motivskom i formalnom analizom paradigmatičnih scena iz najistaknutijih filmova u svakoj od ovih šest grupacija razotkrivaju se bogati žanrovski i nad-žanrovski potencijali krvi kao potentnog i multivalentnog izražajnog sredstva i ukazuje se na veliko bogatstvo izražajnih mogućnosti horor filma, kao i na složenost i širok spektar varijacija u strategijama prikazivanja krvi u njemu.

 

Ključne reči: Krv, splater, slešer, horor, žanr, krupni plan, usporeni snimak, cenzura, humor, strava, užas

U skladu sa gorenavedenim sažetkom, rad se sastoji od sledećih celina:

1. Nevidljiva krv: cenzura, autocenzura i sugestija

2. Krv kao spektakl: senzacija i eksploatacija

3. Krv kao metafora: krvopljus s porukom

4. Krv kao umetnost: lepota crvenog

5. Krv kao zabava (1): krv i strah

6. Krv kao zabava (2): krv i smeh

Zaključak
+ Izabrana, proširena relevantna filmografija

Evo kako taj rad počinje:

Horor žanr je na suštinski način, i tematski i ikonografski, povezan s krvlju: ako krv simbolizuje život, a horor se bavi raznim oblicima susreta i sukoba sa pretećom Drugošću koji neretko vode u smrt ili u transgresiju uobičajenih granica između života i smrti, onda je povezanost očigledna. Ova veza, tematski oformljena u horor književnosti, naročito je ispoljena u vizuelnim umetnostima i medijima (film, strip, video-igre) gde do izražaja dolazi slikovna upečatljivost jarko crvene boje. Zbog toga su vizuelne asocijacije na krv postale jedan od ključnih ikonografskih elemenata u samim delima, ali su prisutne već i na nivou njihove promocije i distribucije. Naslov knjige ili filma sa slovima crvene boje, sa "iskrzanim" fontom tako da krvave kapljice i trake cure sa teksta, jedan je od temeljnih signala žanrovske pripadnosti. Horizont očekivanja stvoren je korišćenjem ikonografije krvi još na nivou pred-razumskog, slikovnog, tako da potencijalni gledalac i pre nego što pročita naslov, samo na osnovu "krvavog" fonta može znati o kom se žanru radi. Međutim, krv kao motiv (unutar zapleta i tematike) i krv kao ikonografski činilac (na vizuelnom planu dela) sa sobom nosi čitav niz problema vezanih za modalitete i strategije njenog (ne)prikazivanja. Neki od njih su estetske a neki vanestetske prirode. Zadatak ovog rada je, stoga, da ukaže na neke od osnovnih strategija tretmana krvi u horor filmu, sa ciljem da se prikaže slojevitost jedne zanemarene a često i simplifikovano tretirane problematike. Naime, iako se ekscesivni prikaz krvi neretko automatski smatra niže vrednim u umetničkom smislu, dok se preferencija daje sugestiji i indirektnosti, analiza varijeteta unutar ove problematike pokazaće da krv u horor filmu ne mora nužno biti vulgarni element upotrebljen radi apelovanja na najniže porive publike od strane netalentovanih reditelja već, naprotiv, da krv poseduje konotativne i estetske kvalitete koji joj, unutar specifičnih autorskih poetika ili žanrovskih zahvata, mogu pružiti legitimitet autentičnog, multivalentnog izražajnog sredstva.

            Prizor stvarno prolivene krvi (dakle, izvan fikcije) već sam po sebi donosi uzbuđenje: to je alarm, zvono za uzbunu, znak da nešto nije kako treba, odnosno da je ono što treba da bude unutra i nevidljivo (krv) sada spolja i vidljivo. Takav prizor je "zazoran" u smislu koji mu daje Julija Kristeva: "Zazorno razbija zid potiskivanja i njegovih rasuđivanja. Ono vraća ja na granice odvratnoga od kojeg se odvojilo da bi postojalo – vraća ga na izvore ne-ja, nagona, smrti" (Kristeva 1989, 22). Reakcija na krv je instinktivna, gotovo animalna (šok, odbojnost, strah), ali je kod čoveka takođe i razumska, povezana sa socijalno uslovljenim (gnušanje, gađenje, stid), jer krv je, takođe, predmet tabua u svim ljudskim zajednicama, od tzv. primitivnih do tzv. civilizovanih. Prolivena krv je prizor od kojega čovek automatski okreće glavu jer ga na bazičnom nivou podseća na sopstvenu telesnost i krvavost; ali ga, takođe, taj isti prizor na ambivalentan način i privlači, i nagoni ga da mu se vraća u fascinaciji. To naročito važi onda kada ta krv nije njegova niti njegovih bližnjih (npr. radoznalost pokraj automobilske nesreće). 

Fascinacija je, međutim, kao reakcija na krv još češće prisutna onda kada se čovek nalazi u bezbednoj poziciji posmatrača umetničkog dela – dakle, fikcije. Onda kada život nije ugrožen, i kada je, prema podrazumevanom, nepisanom ugovoru sa proizvođačima i distributerima umetničkih filmskih dela, gledalac siguran da posmatra artificijelnu inscenaciju, sa lažnom krvlju i specijalnim efektima, a ne dokumentarni snimak istinskog pokolja, dolazi do sasvim osobene recepcije tzv. "art-horora", odnosno "žanra koji postoji u više umetnosti i medija a čije postojanje je već prepoznato u svakodnevnom govoru" (Carroll 1990, 12). Radi se o važnoj distinkciji između uživanja u umetničkom delu, i uživanja u autentičnim, dokumentarnim snimcima.

Budući da se radi o večitom izvoru fascinacije, ali i tabua, krv je oduvek bila okružena ambivalentnom aurom, kako kod stvaralaca tako i kod distributera, kritičara i krajnjih recipijenata (publike). Pitanje (ne)prikazivanja krvi, valja naglasiti, nije vezano samo za horor film nego i za većinu drugih žanrova gde ekstremnost nasilja takođe može dovesti do prizora obilatog krvoprolića, kao što su ratni (npr. Spašavanje redova Rajana / Saving Private Ryan, Steven Spielberg, 1998), kriminalistički triler (npr. Sedam / Se7en, David Fincher, 1995) i akcioni film (npr. Rambo, Sylvester Stallone, 2008). Ipak, u svesti publike krv se ikonografski i dalje prevashodno povezuje za žanrom horora, pa se, stoga, ovaj rad svesno ograničava na (ne)prisutnost krvi u filmovima tog žanra, te na raznorodne prikazivačke strategije, kontekstualizacije i funkcije koje prizornost krvi u njima može da ima. 

Sagledavanjem velikog broja uticajnih naslova, autora i podžanrova horora koji su postali sinonimni za obilato i nadahnuto prisustvo krvave ikonografije, odnosno stilizacije značajno zasnovane na krvi, došli smo do šest temeljnih funkcija prikazivanja krvi u horor filmu. To su: 1) neprikazivanje, estetski i vanestetski motivisano; 2) eksplicitni prikaz, komercijalno motivisan; 3) eksplicitni prikaz, idejno motivisan; 4) stilizacija, estetski motivisana; 5) eksplicitni prikaz, narativno/žanrovski motivisan (strava); i 6) eksplicitni prikaz, multi-žanrovski motivisan (humor). Podrazumeva se da ova podela ne implicira jednoznačnost upotrebe krvi u okviru konkretne grupe, već samo dominantu unutar nje, jer motivacija za korišćenje kao i krajnji efekti krvi retko kada su jednoznačni.

(...)

Ako ste nestrpljivi, i želite da ovaj zbornik imate na papiru, knjiga će verovatno biti u prodaji u Akademijinoj knjižari (ako to još postoji; ako ne, onda možda u knjižari Aleksandar Bjelić), ali nemam nikakvu predstavu o ceni. Na sajtu Balkanološkog instituta će verovatno takođe biti e-verzija (PDF), ali pitanje je koje godine… Balkanološki institut obično ima svoj štand na Sajmu knjiga pa ovo možete potražiti i tamo.

2016: NOVI HORORI (3. deo)

  

Kucnuo je čas da se osvrnem na neke novije horore gledane tokom prošlog leta. Ima tu nekoliko solidnih, gledljivih „tri minusa“, nije sve baš pitch black, pa eto, bacite pogled dole: poređani su od boljih ka slabijima i lošima.

Ujedno podsećam na prethodna dva zbirna osvrta ove vrste na horore gledane ove godine, koja imate OVDE i OVDE.

The Hexecutioners

USA, 15

**(*)

3-

Neka vas ne odvrati sirasti naslov – ovo je zapravo natprosečno dobro, meraklijski napravljen horor, prilično sick & creepy, o mini-timu za eutanaziju koji dođe jednom prebogatom matorom smrtno bolesnom čiči da mu po zakonu oduzme život i skrati muke. Čiča, naravno, ima malo drugačije planove... Trejler bi vas mogao navesti na pomisao da je ovo horor komedija; ne, nije. Atmosferičan, lep, pošten B-muvi, strejt horor; ništa za antologiju, ali sasvim pristojno za kasnonoćno uzburkavanje živaca.

Scare Campaign

AUS, 15

**(*)

3-

Rijaliti šou u trci za rejtingom pokušava da nasamari neslutećeg lika inscenacijom niza „horor“ dešavanja oko njega u jednoj napuštenoj ludnici, ali onda ovaj odlepi i počne da ubija. Ali, da li on stvarno ubija, ili je i on glumac u novom sloju ko-koga-ovde-jebe „rijalitija“? I koliko još ljuski crnog luka (tj. fejk stvarnosti, laži, iluzija, glume, spec. efekata...) imamo ovde da oljuštimo dok ne dođemo do toga što se, kao, stvarno dešava? Zabavno je to, i živahno režirano, ali u nekom trenu se prećera sa poigravanjima i twistovima i „dal je ovaj stavrno ubijen ili je samo maska i pretvaranje“ forama i fazonima, u toj meri da mene prestaje da bude briga. Izgubljen je balans i mera u tom poigravanju filmskom iluzijom toliko da film previše skreće pažnju na sebe, tj. svoj medijum, tako da je skoro nemoguće „izgubiti se“ u zapletu koji te stalno izbacuje iz sebe, a to je smrt za emotivni involvement. Pored toga, u drugoj polovini film postaje predvidiviji i malo manje zanimljiv nego što se prethodno činilo, iako u krajnjem saldu nije to sve loše i vredi pogledati.

I Am Not a Serial Killer

USA, 16

**(*)

3-

Tinejdž-sociopata koji s majkom radi u porodičnoj mrtvačnici njuška oko niza čudnih ubistava i sakaćenja u svom malom mistu, i počinje da sumnja da iza tih leševa kojima fale delovi tela spolja i iznutra stoji čiča iz komšiluka (tj. ludi naučnik iz POVRATKA U BUDUĆNOST), s kojim se zbližava. Delom APT PUPIL, delom FRIGHT NIGHT, ali ni blizu njihovom duhu i filmskoj snazi i impaktu, ovaj simpatičan filmić počinje kao indi-drama o otuđenom momku (zanimljiviji deo) a završava se kao prilično svedeni creature feature (manje nadahnut, skoro kao veštački nalepljen i nedovoljno razrađen deo).

 

Bilo bi bolje da je makar jedan od ovih sastojaka bio malko pojačan, jer iako prijatan za gledanje, film na kraju ispada previše mlak i kao drama i kao horor, i svakako neće ostati upamćen kao gorepomenuti naslovi.

SHALLOWS

USA, 16

**(*)

2+

Zgodna cura se nađe glupavo nasukana u plićaku, na jednoj hridi, kraj plaže na koju malo ko dolazi (how convenient!), a oko nje kruži velika bela gadna i gladna ajkula. Nakon što provedemo 2/3 filma u kvazi-drami i kvazi-realističnosti (prvo sećanje na mrtvu majku, posle mantanje po plaži i hridi i low-level pretnje uz druženje s jednim galebom bijelim), u poslednjih pola sata film kao da kaže: OK, deco, što smo gradili likove – gradili smo; što smo bili „realistični“ – bili smo. A sad: spektakl! Ludilo! Akcija „kao na filmu“! Pesničenje s ajkulom! Sumanuti superhumani stantovi kao iz SHARKNADO 5! Larger than life! Sve u svemu, u nekim krugovima neverovatno precenjen i prehvaljen šizofreni filmčić – ali pristojan za jednokratnu neambicioznu konzumaciju.

For Elise (Para Elisa)

SPA, 12

** 

2-

Od svih besmislenih torture pornića ovaj je najbesmisleniji ikada! ’Zaplet’ jedva popuni oko 65 minuta, a u njima vidimo: novčane probleme jedne curice, ljubavne probleme te iste curice, javljanje na mali oglas radi čuvanja deteta... Negde oko polovine filma ona ode u taj stan iz oglasa, baba joj drogira čaj, ispadne da ’dete’ koje će čuvati zapravo maloumna odrasla devojka (možda lobotomizirana), i onda tu posle malo povuci-potegni, vezujemo-odvezujemo, bežim ali ne predaleko – curu ubiju. Skroz bezveze. Film se, što je najgore, PREKINE pre kraja: naime, njen dečko je prati i nađe zgradu i zaredi po stanovima (ne znajući u kojem je ona), ali ova strada pre nego što on dođe tu. Da li je ikada stigao do tog stana i našao je mrtvu, da li je iko ikada saznao zašto ova baba radi to što radi (i kako je mislila da je ne uhvate, budući da su oglasi s njenim br. telefona po celom gradu izlepljeni) i sve ostalo što se ovde pokreće ali nema ko time da se bavi – who cares? Šteta, jer film nije loše napravljen u tehničkom smislu, čak je i gluma OK, šteta samo što su priča i dramaturgija i poenta – NEPOSTOJEĆI.

SHELLEY

DEN, 16

**

2-

Ni ovde nemam pojma šta su mislili, šta su hteli ovim! Danski bračni par plati siromašnoj Rumunki da im bude surogat majka, tj. da za pare rodi dete koje bi bilo njihovo, a onda – NEŠTO. Fuck me if I know šta onda biva, i zašto, i za čije babe zdravlje: film tone u iritirajući opskurantizam kojeg ne iskupljuje ni atmosfera ni fotografija ni gluma (iako je film OK na svim tim frontovima; uostalom, Rumunku igra cura koju znamo iz filma IZA BRDA) sve do WTF „kraja“. Znam da ovo sve zvuči mnogo zanimljivije nego što je sam film, pa ako neko ipak pogleda („sad ću da shvatim film koji Gul nije shvatio!“) – nek se javi ovde da vidim da li mi je nešto promaklo.

SENSORIA

SWE, 16

** 

2-

Ne može svako da bude Polanski (tačnije, ne može NIKO, sem njega samog): ovo je nešto kao poor man’s REPULSION, samo što u glavnoj ulozi nije Katrin Denev nego neka neupečatljiva Šveđanka, kamera je slabunjavi digitalac praćen lošim (ili nepostojećim) osvetljenjem pa sve više liči na home movie nego na FILM, a slabo-involvirajući scenario, odsustvo iole zanimljivih dešavanja i glacijalni „ritam-da-te-pitam“ čine gledanje ovog pokušaja psiho-drame napornim, a bez dovoljno pay-offa. Zapravo, kažu neki da je twist dobar, ali ja nisam izdržao do njega.

VAMPYRES

SPA, 16

*(*) 

1+

Apsolutno užasan, amaterski „rimejk“ inače vrlo dobrog filma iz ranih 1970-ih o vampiricama koje spopadaju namernike i piju im krv tokom ili nakon seksa. Lepo to zvuči, ali glumljeno je i pisano i snimano grozno, negledljivo. Ovo je toliki fletlajn od filma da mi nije jasno ni šta su mislili, ni šta su hteli ovim nemuštim isprtkom! Kadar koji kačim za ilustraciju ujedno je jedini vredan gledanja u celoj tvorevini, pa zato ne traćite vreme na ceo film zbog par sekundi ovoga. Ionako to ima bolje urađeno čak i u HOSTELU 2.

---NASTAVIĆE SE---

ANTIBIRTH (2016)

 **(*) 

 2+ 

Овца ми се јагњи, зато ћу бити кратак! Ovaj film počinje u prljavom i pank duhu, i za (anti)junakinje uzima nekakav raspali fun-loving polusvet narkomana, kurvi, proletera i kojekakve sirotinje – što je svakako dobrodošao odmor od uobičajenih srednjeklasnih priženjenih/udatih (ili tek što nisu) mediokriteta u kućicama u predgrađu (i od njihove takođe buržujske tinejdž dečurlije) kakvi inače napučuju današnji američki „horor“ kao maltene jedini pojmljivi junaci i junakinje.

Ovde u centru pažnje imamo trailer trash fufe od kojih jedna (Nataša Lion), nakon što je obeznane na jednom koncertu (turili joj drogu u soci), kao da postane trudna – i to ne baš s nečim ljudskim u sebi.

I to deluje sveže neko vreme, to njeno glupiranje i rantovi sa drugaricom (Kloi Sevinji što voli da se usvinji), ali onda se pretera sa ne previše zanimljivim, predugačkim scenama vezanim za tu žensku i njena svakodnevna priključenija sa obilatim duvanjem svakojakih narkotika (uprkos žgepčetu u utrobi), i to izgubi i meru i fokus, a ta čudna trudnoća maltene postane fusnota, slabo se šta hororično s tim uradi.

Uzgred, ne padajte na hajp po netu kako ovde navodno ima ne znam kolko krvi i grozota: prošli su dani Juzna-Gordon subverzivnog punk B-movie body horrora, i ovo malo što se ovde vidi više je nego skromno da bi se uopšte dizala neka prašina oko toga.

Onda se u priču (such as it is) dovede Meg Tili pa se i ova inače zabavna glumica (plus kao rođena za ovakav materijal) uglavnom protraći, ili barem ne izmuze ni blizu koliko treba, samo da bi se sve završilo na zatupast način scenom koja je trebalo da bude na sredini filma, a ne na njegovom „kraju“ (tj. prekidu).

Dotaknute su ovde ozbiljne teme – socijalni čemer i beznađe današnje Amerike, i pre svega (kao što i naslov sugeriše) nekrofilna antiživotnost i samoživost hedonističke „civilizacije“ koja je već ubila ljudskost u sebi i u kojoj ništa živo, čisto, nežno i lepo više ne može da se začne i neokaljano rodi, a kamoli da odraste...

Dotaknute su teme, kažem – ali ne i adekvatno razrađene, niti su u dovoljnoj meri dramaturški i filmofilski upriličene: ovo je film koji ima upečatljiv opšti ugođaj, ali nijednu konkretnu scenu za pamćenje. I tako, na kraju ostaje samo jedan skromni, zamalo-pa-B-kult klasik. Zamalo. 

Paul Verhoeven’s ELLE (2016)

 **** 

 4- 

            Jedan od najboljih živih reditelja (top-5, što se mene tiče) + jedna od najboljih živih glumica u glavnoj ulozi (top-5, što se mene tiče; ali mogu odmah da kažem i bez sumnje THE Number One) + intrigantan, provokativan zaplet u oblandi žanra (triler) = to ne može da ne valja, pa da jebe oca! I (ako ocena 4- nije dovoljno rečita) – tako je i bilo: dobili smo izvanredan novi film i kandidata za top-5 ove godine, a za sada, barem meni, i sasvim sigurno Number One!

            Ne znam da li sam ovde na blogu hvalospevao i udivljavao se Izabel Iper, ali ako nisam, moram ovde reći da je to redak primer glumice kojoj se divim i obožavam je na svim nivoima postojanja: dakle, i kao glumicu, i kao ženu, i kao čoveka. Šta ta žena radi, kako se nosi, aura kojom zrači, mikrogluma, najtananija mimika... 

...a tek ludačka hrabrost u izboru uloga, lišena sujete i kalkulisanja, hrabra da bude i ružna i gadna i mračna na način duboko uznemirujuć a ne samo pop-zabavan – hoću reći, svako voli da igra zlu kraljicu u nekoj fantaziji ili ženu-manijaka u nekom palp hororu, ali malo ko se tako smelo upušta u mračne ponore psihe i seksualnosti kao Izabel, iako odavno nije spring chicken – i zato je to sve za najozbiljniji respect i najdublji moj naklon!

            Moje prvo otkrovenje o tome KOLIKA se raskošna GLUMICA nalazi preda mnom bila je njena uloga u PROFESORKI KLAVIRA Mihajla Hanekea (njegov daleko najbolji film, bar za moj groš; i moram reći da ELLE umnogome podseća na njega; bila bi savršeni „nastavak“ tog filma u nekom double billu). 

A sada, lik koji igra u ELLE predstavlja njen povratak u taj isti full-blown, no holds barred silazak u WTF psihosexualni ponor jedne žene koja je istovremeno duboko, temeljno sjebana (dakle: žrtva) i, kao mehanizam preživljavanja, razvila je moduse ponašanja koji je, po mnogo čemu, čine zločinkom. A ako hoćete da vam neko igra na tankoj žici između ta dva stanja, onda vam stvarno treba vrhunska umetnica u tome. Ukratko, niko drugi do Izabel Iper. Ovo je njen šou: ona nosi ovaj film – i još kako ga nosi!

            Scenario je potpuna genijalnost – zasnovan je na romanu koji sam skinuo s neta još pre pola godine, ali (refren!) nikako ne nalazim vremena za njega! Sad, nakon pogledanog filma, moraću da to vreme nekako rodim. Neću da spojlujem ništa više od polazne osnove: maskirani napadač upadne u stan IzabELLE (tj. kako se u filmu zove – Mišelle) i siluje je. 

Ona ne zove policiju potom, jer ima dobrog razloga da se kloni i pandura i novinara (razlog je predivan, ali to otkrijte sami); umesto toga, način na koji se nosi s tom činjenicom, i sa sobom samom nakon toga, i sa nekim drugim direktno ili indirektno povezanim izazovima u svom životu – porodičnom, poslovnom, sexualnom… e, u tim nepredvidivim, ludim, mračnim, crnozabavnim, smešnogorkim obrtima koji zatim uslede leži draž ovog filma.  

A ako vam treba neko ko ume da bude crn dok je veseo, i pametan dok se zajebava, i duhovit dok je smrtno ozbiljan i provokativan na zreo a ne klinački način (mada ume da bude i infantilan, ali ne na američki plitki nego na onaj Euro-šmekerski način koji nikad nije bez Đavla) – Hell, Verhoeven is your Man! 

Ni on odavno nije spring chicken, ali čiča je ostao vitalan i u glavi i kao reditelj i može bez problema da levom rukom lupa čvrge 99% današnjih mlađih reditelja. I on, naravno, balansira između svih tih tonaliteta, od drame do trilera, od sexa do nasilja i krvoliptanja, od satire do satare, od LOL komendije do retko dirljivih momenata, ali najčešće u svakom trenutku ekvilibrira sa najmanje dve emocije istovremeno i čitav film je u tim vibriranjima najneverovatnije uklopljenih nijansi, od drečavih do klot-crnih!

U suštini, ovo je film o sjebanim porodicama, odnosno zatuljenim porodičnim odnosima, gde se zlo jedne generacije reflektuje na narednu, i poprima nove oblike, i mutira, i razvija-metastazira na nove načine, i širi se dalje… Apsolutno svi likovi u ovom filmu (a ima ih poprilično, barem jedno tuce važnih) su u sjebanim porodicama/vezama/brakovima, i većina njih su i žrtve i „zločinci” tj. i trpioci i vinovnici problema i nesporazuma i promašaja…

Ali je takođe ovo i film o seksu, o tome šta sve on može da bude, i da znači i da čini, direktno ili indirektno, na koji način upravlja ljudskim psihama, sudbinama, odlukama, koliko je sveprisutan, implicitan u maltene svakom odnosu, nebitno da li je ovaj  (odnos) heteroseksualni, romantični, potencijalno sex-related ili nema s tim nikakve vidljive veze (prijateljstvo, susedstvo, poslovna saradnja itd).

Uz to je ELLE i film o nošenju sa bolom, sa žigom implantiranim i sa naknadno stečenim; i o slomu tradicionalne religije – ali, ipak, sa varnicom šanse da ipak čak i to prevaziđeno sujeverje može, nekome, da bude validan mehanizam za nošenje sa crnilom; a povrh svega je o tome koliko je nezahvalno (i čak glupo) žuriti sa bilo kakvim sudovima o drugima, lepiti etikete ove ili one: „žrtva” – „zlikovac“, „seksi“ – „odbojno“, „normalno“ – „nenormalno“, „moralno“ – „nemoralno“, „kriv“ – „nevin“, itd. i koliko je u pravu bio Kafka kad je govorio da pred svakim čovekom treba stajati zamišljen, sa poštovanjem, kao pred ulazom u Pakao...

Način na koji Verhoven tretira temu silovanja može biti problematičan površnima – kao što već i jeste bio pojedinim (pretežno američkim) kritičarima – ali feminista u meni nema apsolutno nikakvu zamerku na uistinu provokativan, ali više nego ukusan, promišljen i odgovoran Verhovenov tretman jednog od poslednjih tabua na filmu danas. 

Slepilo slepcima, ali meni je, recimo, savršeno jasno da je ovaj film itekako moćan, pa u izvesnom smislu i feministički, baš zato što žena u njemu NE doživljava female empowerment na neki od dva dominantna načina na koje se to na filmu obično prikazuje: ili kao ŽRTVA (plačljiva, tugaljiva, slomljena...) ili kao OSVETNICA (žena-zmaj koja hvata hladno i vruće oružje i krvavo se sveti silovateljima).

ELLE izbegava ove klišee; ona je svakako ceo svoj život uredila tako da nikad više neće biti ničija ŽRTVA, to prosto nije deo njenog identiteta i načina razmišljanja/ponašanja, ali svakako ona ne postaje ni vulgarna desničarska heroina sa asortimanom oruđa i oružja za sadističko tranžiranje – iako film sadrži i kraće poigravanje s njenim praktikovanje streljaštva, pa je u jednom divnom kadru vidimo i kako kupuje ozbiljno zajebanu sekiricu za uz uzglavlje, zlu ne trebalo!

Mislim da sam više puta na blogu kazao da je, za moj groš, pravo umetničko delo ono koje te navodi na misli, ali ti ne govori šta da misliš – dakle, misao-podsticajno a ne misao-ubilačko. Ako nešto mrzim, to su „Poni ekspres“ filmovi – oni, sa jasno sročenom „porukom“. Ako nešto volim – to su filmovi koji me izazivaju, zbunjuju, provociraju, inspirišu, začuđuju, koji mi izazivaju višestruke i suprotstavljene reakcije, o kojima ne znam šta da mislim (barem isprva, dok ne sednem da sročim rivju...).

U tom smislu, niko ne bi trebalo od ovoga da očekuje banalni „Rape is bad, m'kay?“ filmić „inspirisan“ dnevnim novinama i napisan za vladine i NGO fondove. Ovo je ozbiljno umetničko delo koje ne trivijalizuje svoju temu time što bi je uguralo u jasne dihotomije i predvidive obrasce nego poštovanje prema temi iskazuje upravo time što je usložnjava i stavlja u širi kontekst (rekoh već gore, ovo nije film o silovanju – silovanje je samo lakmus papir i okidač za nešto mnogo šire i dublje), što je problematizuje, izmešta iz okvira svakodnevice (time što za junakinju uzima vrlo specifičnu, idiosinkratičnu, unikatnu ličnost, a ne neku prosečnu buržujsku everywoman), fikcionalizuje i preteruje kako bi se primakao višoj istini od reporterske...

Uz sve ostale gorenabrojane i nagoveštene kvalitete, ELLE je takođe redak noviji film koji je totalno nepredvidiv: delom zbog zaista fenomenalne i unikatne glavne junakinje a delom i zbog ostalih likova i njihovih odnosa koji su takođe vrlo fluidni i neuhvatljivi – a rezultat toga jeste da dva sata i deset minuta trajanja (!) prođu očas posla, neosetno, u čistom uživanju, a ne kao u WHAILINGu npr; dakle - bez gledanja na sat, bez proricanja razvoja situacije, bez coktanja nad glupim odlukama i ponašanjem glavnih junaka, bez vrtenja glavom nad njanjavim krajem...

Takođe, u eri sikvela i prikvela i reimaginacija i sličnih sranja, mogu vam priznati da je ELLE zaista film kojem bih veoma rado gledao i nastavak, a naročito i ponajviše prikvel koji bi opisivao detinjstvo glavne junakinje i njen odnos sa ćaletom... To se, naravno, neće desiti, jer živimo u najgorem od svih svetova gde ćemo, umesto toga, dobiti i Čikovo detinjstvo i Vulvarinovu mladost i Supermenove tinejdž godine i dvestotu varijaciju na X-MEN AVENDŽER POKEMON IKS-OKS PODMORNICA TETRIS THE MOVIE, ali ne i priču o tome kako je ona (elle!) posta(ja)la to što jeste...

Jbg. barem je lepo maštati o tome. A ko zna, možda u knjizi ima malo više detalja... Bacam se u nju čim mi to okolnosti dopuste (za oko mesec dana)...

PS: Dobro, i zašto onda ocena nije veća? Zato što 5 (*****) znači antologijsko, vanvremensko delo od prvorazrednog značaja, gejm-čejndžer, itsl. ELLE to ipak nije (mada nije mnogo daleko od toga). Režija i fotografija su mogli biti i malo inventivniji i živahniji – ne, daleko od toga da su loši, ima ovde vrlo luckasto-vickastih vizuelnih igrarija i prelaza/kontrasta i raznih nekih čuda i muda, i to je sve više nego korektno i kako treba; ali ipak, fali malo više one čarobne prašine, onog je ne suis quoi što izdvaja remek-dela od „samo“ odličnih filmova.

Odnosno, kvaliteti ovog filma su toliko duboko ukorenjeni u odličnom scenariju i u Izabel Iper da je ovo sve mogao da režira i neko drugi u Evropi a da se ne izgubi mnogo. Jeste, ima tu poprilično verhovenovskog wicked šmeka za one koji vole ovog divnog reditelja, ali pitanje je: koliko mnogo je – dovoljno? Meni je falilo još malo više toga (plus kreativnija vizuelnost) za peticu.