Izašla BOŽIJA VOLJA – Đorđe Kadijević

Orfelin izdavaštvo iz Novog Sada na nedavnom Sajamu knjiga u Beogradu predstavio je fragmetarni roman Đorđa Kadijevića Božija volja, u ediciji „Gluvo doba“ koju uređuju Dejan Ognjanović i Milenko Bodirogić. Detalje o ovoj knjizi imate OVDE.

Ovom prilikom želim da skrenem pažnju na dve stvari vezane za nju.

1) Dobio sam nešto autorskih primeraka, pa zainteresovani da ovu knjigu kupe direktno od mene mogu to sada učiniti. Cena je i dalje sajamska – odnosno, 600 din + ptt (ukupno: 660).

Nemam baš mnogo primeraka, pa bolje požurite i javite se na moj mejl radi dogovora i rezervacije. Ko zakasni – knjigu može kupiti i direktno od izdavača, ili (po nešto većoj ceni) u svim većim knjižarama u zemlji.

2) U „Kulturnom dodatku“ Večernjih novosti pre nedelju dana, odnosno u petak 11.11.2016. izašao je poveći članak o ovoj knjizi pod naslovom "Brutalne slike izrasle iz gneva". Tačnije rečeno, veći njegov deo čine citati iz mog pogovora, a zatim i Kadijevićeve izjave, ali lepo je to uobličeno i mislim da daje dobru sliku o tome šta očekivati od knjige.  

Evo kako izgleda taj članak. 

Zbog pomalo nezgodnog preloma, isečen je u dva dela radi lakšeg čitanja na blogu. Uživajte, a onda – pohitajte da nabavite ovaj crni biser! Kliknite na ove slike za veću i čitkiju verziju:

Ovaj tekst sada možete čitati i u onlajn izdanju Večernjih novosti, OVDE.

HACKSAW RIDGE (2016)

  

 ***(*) 

 3+ 

                        Pre svega, da raščistimo par stvari.

1) Gibson! Ja nemam nikakav lični odijum prema Gibsonu kao čoveku, a sve i kad bih ga imao, ne bi mi smetalo da prihvatim njegov umetnički rad kao vredno delo; prosto, tako funkcionišem i inače, tako gledam na stvari. Većina mojih omiljenih ljudi su „kontroverzni” ako ne i „troubled”, iz raznoraznih moralnih i srodnih razloga. 

E. A. Po i njegova tinejdž-rođaka i supruga; njegova pijana svadljivost. Lavkraft i njegova eugenika, anglofilija i rasizam. Barouz i njegova narkomanija i slučajno ubistvo žene. Selin i njegov rasizam (naročito antisemitizam). Polanski i njegova nesrećna epizoda s tinejdžerkom. Hič i njegov sadizam prema glumicama. Itd.

U svim ovim, i drugim sličnim slučajevima, ili lično ne vidim preveliki problem sa onim što zgražava svetinu, ili –onde gde ni sam ne odobravam „problem“ - to mi ipak ne smeta da poštujem i volim umetnine tih ljudi. Prosto, premalo je genijalnosti i remek-dela na ovome svetu da bismo još od njihovih tvoraca tražili da budu uzorni, čestiti, dosledni, uvek i svuda fini i dobri i nežni prema svima… To su kvaliteti koje možete tražiti od svog zeta – ili komšije – a ne od umetnika! Inače, zbogom umetnosti.

Konkretno: iako mi je idejnost njegovog STRADANJA HRISTOVOG odurna (elaborirao sam zašto još pre 10 godina, u knjizi FAUSTOVSKI EKRAN), priznao sam i priznajem i sada da tu ima izuzetno jakih momenata i scena. Uostalom, njegov portret Satane jedan je od 4-5 najboljih u celokupnoj istoriji sedme umetnosti. Slučajnost? Ne bih rekao! Dao sam mu jaku trojku, isto kao i za BRAVEHEART (film koji, istina, nisam gledao u ovom veku, iako mu se odavno spremam za reprizu). 

O APOKALIPTU mislim sve najbolje, kao što sam već odavno pisao OVDE. Gibsona smatram izuzetno nadarenim rediteljem snažne vizije i umeća, velike vere i volje, i nesumnjivog talenta. Ukratko, ne da nisam imao problem s njim, nego sam s nestrpljenjem čekao njegov novi rediteljski projekat (uzgred, šteta što su njegove novije glumačke akcije bile uglavnom u srednjačkim, zaboravljivim, tek-gledljivim ali nebitnim filmovima koji ga zapravo ne zaslužuju).

2) Rat, propaganda, patriotizam, Amerikaaa… Da, nominalno, ovaj film se bavi slavnom američkom borbom protiv Japanaca u II svetskom ratu, izdiže njihov heroizam, i mada za glavnog junaka ima čoveka koji zbog prigovora savesti odbija da takne pušku a kamoli da puca iz nje – ovo ipak nije antiratni film; 

implicitno on ipak slavi borce, oni koji jesu pucali i ubijali, prikazuje rat kao nužnost – ružnu i zlu, i baš zato neizbežnu, sa nama, ovakvima. Ljudi poput Dosa, glavnog junaka ovog GREBENA, uvek će biti najminornija manjina, izuzeci, specijalni slučajevi, fusnote a ne pravilo – ALI: vidi niže.

Da, mogu da zamislim kako se ovaj film pušta američkim vojnicima po svakojakim ratištima širom sveta za dizanje morala (ali i za spuštanje na zemlju po pitanju toga šta da od vojevanja očekuju). Nažalost, propagandna dimenzija ovog filma je neizbežna, inherentna je priči, iako ona tu nije primarna.

ALI! Ono gde mene ovaj film pre svega i lično gađa, onaj privatni G-spot koji mi tako stručno dirka preko dva sata jeste u tome što ovo nije tek još jedan (anti)ratni film; nije, zaista, o II sv. ratu, o Americi, o vojsci, o puškaranju i makljanju. Ovo je film o čoveku koji ima nešto u šta veruje, duboko i iskreno, posvećeno, i zbog čega je spreman da ispravi kičmu i kaže NEĆU svima oko sebe: i familiji, i (najbolnije) verenici, 

...i „drugarima” i „autoritetima” i SVIMA koji ga navode (i zavode) da poklekne, da se preda, da zažmuri na jedno oko pred svojim principima i da malo pragmatično „savije” svoju veru u skladu sa stvarnošću, sa „stanjem na terenu“, da se prilagodi, da načini izuzetak... A on uprkos svemu i svima ipak tera to svoje, jer ispravno shvata da s tim nema pogađanja i kalkulisanja. Ili jesi ili nisi.

Opis ovog filma stvarno ne zvuči obećavajuće. Pa još ono zlokobno „Prema istinitoj priči“! Kao što ja to uvek ponekad kažem, jedini genijalan film ikada snimljen po istinitoj priči je DEAD RINGERS. U rukama nekog bljuzgavog odradeka poput Rona Haurda ili Zemekisa ovo je mogao da bude samo još jedan jadni mamac za Oskara, jedan od onih „igrao je jedno ljeto“ filmića poput, maltene, svega što je dobijalo Oskare poslednjih godina i bilo smesta zaboravljeno (THE KING'S SPEECH anyone? CAROL – sjećate se?).

 HACKSAW RIDGE, uveren sam, ima ono što naš narod zove „staying power“: ovo je film koji će da traje, da se pamti i da se gleda – zato što je više nego što na prvi pogled izgleda: zato što nadgrađuje svoju priču i od nje pravi nešto univerzalnije.

Ovo je film o VERI. I pravi ga čovek koji iskreno VERUJE. I ta VERA čini čuda. Ona čini da Gibson uspeva –svojom rediteljskom magijom, i uz pomoć glumaca koji mu se potpuno predaju, s poverenjem i, ehm, da: verom – da čak i konvencije (neko zloban i zločest kazao bi: klišee) oživi tako da deluju kao da ih nikad dosad nismo videli. 

Ili barem, ako i ne uspe baš uvek da ubije svest o tome da gledamo opšte-prepoznatljivu situaciju iz srodnih filmova, on uspeva da to oživi i učini zanimljivim, zabavnim, sočnim, tako da čak i kad nam uvali kliše, on nam ga uvali tako stručno i nežno, s ljubavlju, da mu na tome ne zamerimo, nego se nasmešimo i tražimo još. To je umetnost u kojoj je Spilberg čarobnjak, samo što je u tome manipulativniji. Jevrejčina, viknuo bi Gipson posle 3-4 ljute!

            Svako ko pažljivo prati ovaj blog – i moj rad, uopšte – zna šta mislim o pošasti Hrišćanstva, Biblije, popova itsl. Ali ako to znate, onda će vam biti još jasnije kolika je ovde umetnost na delu kad je Gibson uspeo da napravi odličan film u kojem je konstantno i dosledno prisutna religijska simbolika, i gde se glavni junak ne razdvaja od džepne Biblije, a da ja i dalje na to lepim svoj precious Pečat Preporuke!  

Uostalom, ovo je film koji na kraju nimalo suptilno – a opet, predivno – prikazuje doslovno vaznesenje u nebo svog glavnog junaka. Ne, ovo nije spojler: nisam kazao da je poginuo i otišao na nebo. Film samo insinuira da je dostojan da na Nebo ode. 

I to čini „samo“ ingenioznom promenom perspektive kamere – odnosno, istim postupkom koji sam prvi put zapazio tako genijalno jednostavno a super-efektno primenjen u OLIMPIJADI Leni Rifenštal, kad ova velika rediteljka pametnom montažom i uglovima snimanja učini da se izgube uobičajeni odnosi o tome šta je gore a šta dole, i stvara utisak da skakači sa onih jebenih dasaka zapravo počinju da lete, da se uznose u nebo, da prkose gravitaciji i drugim zemljinim zakonima... 

Isto to radi i Gibson ovde, na kraju, i radi to ko mator! Zlobnici bi rekli: pa da, naci-Gibson je dobro izučio zanat kod naci-rediteljke! Ali njima mogu da kažem samo XXXXXXXXXXXX (Ovde mora doć' cenzura!). Uostalom, Leni je samo još jedan večito-živi dokaz gorepomenute teze o „problematičnim“ umetnicima.

A Gibson je nesumnjivo jedan od takvih. Kako samo taj čovek oslikava PAKAO na zemlji u tim scenama opustošenog bojnog polja! Kako samo rastura scene borbe – bez šejki kema ali i bez slou moušna: munjevito, a opet jasno i precizno, bolno jebitačno! Kako samo (po ko zna koji put!) uspeva da pričom i poentom opravda neverovatne količine prvorazrednog splattera! 

Kako mu polazi za rukom onaj najređi trik, da dobije i jare i pare: da sačini vrhunske scene borbe, pucnjave, pirotehnike, kasapljenja, akcije – usred filma o čoveku koji se tome dubinski protivi (naravno, to je sve estetski opravdano jer slika kontrapunkt vrednostima našeg protagoniste). 

Kako mu uspeva da mu klišei prodišu, da naizgled dvodimenzionalni ipak zadobiju i treću dimenziju – da i prividni „zlikovci“ budu ljudski opravdani. Kako vešto hoda po minskom polju patetike a da nikad ne nagazi minu! Kako pravi saspens čak i onda kad znaš (ili misliš da znaš!) kako se to sve završava i ko će i da li će preživeti! Kako izvlači genijalne performanse iz fucking Spajdermena i (gasp!) Vinsa Vona!

            I da ne nabrajam dalje.

            Reći ću, za kraj, još ovo: samo grešnik ima pravo da (mi) govori o veri. Grešnik koji je posrnuo i iz tog posrnuća se vozdigao, onaj koji je video i osetio i lice i naličje vere. Nešto kao onaj pop u genijalnom ruskom filmu OSTROV, recimo. Ili kao Mel Gibson. Koji u poslednje vreme nosi dugačku, vrlo neholivudsku ali izrazito pravoslavnu bradu. Slučajnost? Ne bih rekao!

            Ovaj film će naproleće dobiti brdo Oskara, to vam garantujem. Iako je to odavno devalvirana nagrada, narednu dodelu ću pratiti sa zanimanjem, jer najzad ću, posle dugo vremena, imati za koga da navijam. Gibsonu je potrebno ovo vaskrsenije, i on će ga i dobiti.

Gledajte GREBEN SPASA sada, u bioskopu kako jedino i valja doživeti ovakav superspektakl – ne da biste bili „in“ nego zato što se radi o pravom, dubokom, slojevitom bioskopskom doživljaju: visceralnom, emocionalnom i spiritualnom. Plakaćete. Smejaćete se. Grozićete se. Bljuvaćete u svoje lavore s kokicama. Grišćete nokte i stezaćete stolicu od napetosti. I verovaćete.

Verovaćete da se može ići nasuprot struji, nasuprot svima, da nije zlo biti jedan i jedinstven, verovati u sebe (ako, prethodno, uopšte imate nekakvo svoje ja). Verovati, po svaku cenu. Jer, praćke i strele sudbine (i kretena oko vas) mogu se istrpeti i podneti, nije to strašno – ako duša ostane netaknuta. Jer, šta vam vredi da zadobijete carstvo; duša gde je onda? Golkonda, Golkonda!

PS: Kako da ne volim film u kojem junaci nose oba moja nadimka: postoji tu jedan koji ima moj ratni nick (ratnick) - "Profa", i drugi, još zapaženiji, koji ima moj mirnodopski nadimak, "Ghoul"!

PPS: Film sam s drugarom odgledao u novootvorenom niškom Sinepleksu. Bio sam skeptičan oko rentabilnosti tog projekta, ali sudeći po poseti ove konkretne večeri, izgleda ima nade. Lepo je bilo ovakav film odgledati sa masom koja, začudo, čak i nije nešto mnogo šuškala, mljackala niti brbljala tokom filma. Valjda ih ponela priča, šta li? The Power of Gibson compels you!

PHANTASM: RAVAGER (2016)

 *(*) 

 1+ 

Gospode bože, kakva abominacija! Spalite, bombardujte ovu bogohulnost iz stratosfere!

Ova orgija jeftinog amaterizma, ovaj niz nasumično nabacanih epizodica, sirovih fan-videa i houm-videa stvarno NIKOME nije potrebna, i teško da će zadovoljiti čak i najzagriženije (i meni sasvim neshvatljive) fanove ovog ionako zatupastog serijala u kojem jedino II deo zaista valja – a kamo li nekog filmofila ili bar hororfila sa iole nešto ukusa i zahteva.

Prvi deo je bio simpatična detinjarija – goofy charm and all, sa svim tim WTF momentima izmišljanim u hodu (otkinuti patuljčev prst koji se pretvori u zubatu bubu! da, kako da ne! BOOOOYYYY!);

drugi je jedini imao i budžet i priču i glumce (Džejms Le Gros mudro zamenio onog antipatičnog klinca bez talenta + tu su čak dve seksi ženske, dobra curica i "zla") i stvarno odlične efekte maske (rastapanje Visokog Čoveka na kraju je za sve antologije!);

treći je bio nesnosno zbrkan i bezvezan, ali to je bio tek početak – taj je barem ličio na low-budget film koji pokušava da priča neku kao pričicu;

od četvrtog počinje jeftino krpljenje nekakvim WTF nelinearnim skakanjima tamo-vamo po vremenu i prostoru i gde se definitivno preteralo sa (za ovaj serijal tipičnim) iritirajućim poigravanjima „dal je ovo vizija, paralelna stvarnost, san il java il marti misterija“...

...a sve to kulminaciju dobija u ovom, petom delu, gde su kroz prozor bacili i poslednje pokušaje zapleta, logike, smisla, budžeta, glume i bilo čega, i valjda zaključili da će, ako potroše iljadu dolara na film na konto poznatog naslova naći dovoljno budala, ovaj, fanova, koji će svi zajedno platiti bar dve iljade da OVO govno gledaju, pa će tvorci imati za žvake i kikiriki jedno nedelju dana.

Nije čudo što se Koskareli povukao i rediteljski trejler (ha ha!) prepustio tamo nekom asistentu, ali njegovo ime ostalo je na špici. On je čak nešto kao producent, šta li, mada mi niej jasno kako, kad ovde produkcija ne postoji. Ni fanovi (takvi kakvi su) ni serijal (kakav-takav) NISU zaslužili OVAKAV završetak.

Ako je ovo uopšte kraj – jer debilna završna scena implicira da će možda još da cede ovu suvu drenovinu sa drugim, još glupljim likovima. A to nešto govori, kad smo u prethodna 4 dela za junaka imali smešnog proćelavog Redžija koji je operisan od glume. OK; ako tako želite, samo izvol'te – sad ste me prešli i nikad više! Orevuar, ćao, zbogom!

Ono kad osetiš transfer blama zbog učesnika u ovom Jutjub-video radu, a naročito zbog sirotog (sad već pokojnog) Angusa Skrima koji je, u vreme snimanja ovoga, bio jednom i po nogom u grobu, i koji u ovim snimcima otprilike i izgleda jezivo i preteće i moćno kao čovek sa jednom i po nogom u grobu.

Prosto ne znam da li su gore talking heads deonice snimljene nekim jeftinim mobilnim telefonom, ili pokušaji da se s budžetom od 100 dolara snime neke pompezne scene masovne destrukcije, pustošenja i onostranih paklova i ludila - sa CGI-jem koji bi i u 1990-im bio ismejan.

U svakom slučaju, mislim da moje reči u spoju sa slikama dovoljno jasno govore da onaj ko vam preporuči ovaj film ne samo da vam nije prijatelj nego je zreo za neku ustanovu zatvorenog tipa iz koje ne može da naudi ni sebi ni drugima.

Gledajte prve dve Fantazme ako baš morate, a ostalo zaboravite da postoji, ako ikako možete!

 

Koncert Džona Karpentera (Foto izveštaj)

            U tužno današnje vreme kad kojekakve šuše i nikogovići svake godine iz svojih netalentovanih sfinktera izbacuju bar po jedan „film“ – genije kao što je Karpenter oteran je u prinudnu i prevremenu penziju. Kako bi prekratio staračke dane nečim što nisu igrice i košarka, dao se u komponovanje muzike za filmove koje mu nije dato da snimi, pa su tako nastala dva albuma pod naslovom Lost Themes (prvi izuzetan, drugi – solidan).  

Na njima je muzicirao sa svojim sinom Kodijem, a onda se, potaknut njihovim velikim (i zasluženim) uspehom, pod stare dane bacio „on the road“ i počeo da daje koncerte sa svojom muzikom – kako onom iz legendarnih filmova, tako i iz legendi iz paralelnog univerzuma, koje ćemo morati (na osnovu ove muzike) samo da zamišljamo.

            Iako Karpenter mrzi da leti preko okeana i uopšte da se smara bez potrebe (matora mrcina! ali ko njemu bilo šta može zameriti?!), očito je da mu je upala sekira u med sa ovim koncertima, kad je sebe naterao da ih povremeno izvodi čak i po njemu dalekoj Evropi. Pošto mi (Srbija) nismo Evropa, niti ćemo biti, ovdašnji fanovi su prošle nedelje otišli na poklonjenje na nama najbližu lokaciju – Beč.  

Jedan od njih je i moj drug i čitalac ovog bloga (pa čak i sporadični saradnik), Ognjen Simić, i on nam ovog puta (na moj nagovor, ali nije ga mnogo ni trebalo nagovarati) nudi svoje ekskluzivne fotke sa ovog koncerta, kao i jezgrovite ali rečite utiske, plus dva kratka, krišom usnimljena videa! Overite ih dok ih Jutjub nije sklonio! Evo kako je to bilo u Beču, nedavno...

London, pre poprilično godina, naživo

  John Carpenter in Wien  

izveštaj by Ognjen Simić

fotke i text

(c) Ognjen Simić, za The Cult of Ghoul

Trećeg novembra 2016. ispred Wiener Stadthalle, ulaz F, jedan Austrijanac koga sam samo par minuta ranije tu i upoznao, pokazao je na nas i rekao svojim prijateljima na savršenom američkom engleskom: “These people have come all the way from Belgrade, Serbia to see John Carpenter. Now that’s dedication... or craziness!” Ni sam ne znam šta je od ta dva istina... tu sam, gde sam, a do kraja večeri će stvari, valjda, postati jasnije.

Sala je sva u crvenim i crnim tonovima, boja sedišta i platno iza bine me asociraju na staru salu Beogradske kinoteke. Na internetu piše da prima 2000 ljudi. Meni se nekako ne čini toliko velika, ali su zato sva mesta zauzeta. Čuje se žamor na nemačkom, engleskom, a bogami tu i tamo i na srpskom. Videh i Miroslava Lakobriju sa nekim društvom. Čoveka nikad nisam upoznao, tako da nismo razgovarali ovom prilikom, ali jedan od njegovih saputnika mi je, par minuta ranije, rekao da su tog jutra krenuli iz Srbije i da već sutra pale nazad.

Još otkad sam kupio kartu, pitao sam se kojom će temom otpočeti koncert. Nekako sam se nadao da će to biti ili Assault ili Escape from NY. Za mene su to, uz Halloween naravno, kvintesencijalne Karpenterove teme.

Tako i bi! Prve note Escape-a su odzvonile sa zamračene bine i par sekundi kasnije, uz blesak reflektora, Karpenter je izašao praćen ogromnim likom Zmije Pliskina koji se, sa video bima, u lisicama i lica zaklonjenog senkom, nadvijao nad celom salom.

Mislim da nikad u životu nisam iskrenije udario u aplauz. I nisam bio usamljen, svi su poskočili da pozdrave ovu dvojicu (anti-)heroja. Ovako entuzijastičan odziv publike nastavio se kroz ceo koncert, i sve nedoumice oko toga da li je vredelo potegnuti čak u Beč da se ovo vidi i čuje bile su raznesene u paramparčad.

Sam aranžman je vrlo profi, dve klavijature (Karpenter za glavnom, njegov sin Kodi, za drugom), mikseta, dve gitare, jedan bas i bubnjevi. Zvuk u Wiener Stadthalle je, naravno, potpuno savršen - svaki ton kristalno jasan i čist.

Odmah posle Escape-a, filma koji ponajbolje ilustruje Karpenterov individualistički i antiautoritarni stav, došao je red i na Assault on the precinct 13, moj lični favorit! Bezlični, zombifikovani banditi koji tiho klize niz ulicu, nišane u prolaznike i kroz sladoled ustrele malu devojčicu u srce… a matori, sedi Karpenter udara u dirke!

Tih nekoliko pulsirajućih tonova savršeno opisuju narastajuću, apokaliptičnu tenziju koja će kulminirati u večnoj noći u kojoj sve prestaje. Atmosfera potpune propasti koja samo što nije, i junak koji joj se, iako nema nade, hrabro suprotstavlja, jesu ono što obožavam kod ovog režisera.

Posle ovakvog početka Karp nam se obratio po prvi put. “Good evening Vienna, my name is John Carpenter!”. Cela sala skače na noge i pozdravlja starog majstora. Karpenter jeste ostario ali se dobro drži, vidno uživa u ovim nastupima i vrlo je živahan na sceni. Ako se i penzionisao kada je snimanje filmova u pitanju, žar za muzikom nikako nije zgasnuo. Najavio je jednu odličnu novu stvar, „Vortex“, sa Lost themes albuma i krenuli smo dalje.

Sve filmske teme bile su propraćene insertima. Kad se sve to čuje u tako velelepnom aranžmanu i kad se sagleda taj opus koji čine filmovi kao što su The Thing, Halloween, Escape from NY, Assault on the precinct 13, They Live, Big Trouble in Little China, The Fog, Prince of Darkness, Christine i In the Mouth of Madness čovek se priseti kakva je Karpenter faca! Takav žestoki, fuck-you attitude, takva mudovitost, nažalost više ne postoje u američkom filmu i zbog toga su njegovi radovi, kako vreme odmiče, sve bolji i bolji.

Pre nego što je krenula muzika iz They Live, cela postava je izvadila crne naočare za sunce, a sa video bima su sevale raskrinkane subliminalne poruke kojima vanzemaljski japiji oguljene kože ispiraju mozak zabludelom ljudskom stadu. Služi. Lova je tvoj Bog. Bleni u TV/monitor. Radi. Spavaj. Ne postavljaj pitanja. Tek kad sam i sam počeo da radim za jednu bezličnu korporaciju prepunu ovakvih kreatura shvatio sam proročku moć ovog filma i svu važnost onog sedmominutnog razvaljivanja od batina, kako bi, makar još jedan član stada, progledao.

The Fog je, naravno, bio propraćen maglom koja je polako, sa bine klizila u publiku dok su nas gnjile mrcine streljale užarenim pogledima. Najdivniji momenat se desio nedugo potom, kada je Karpenter povikao “My name is John Carpenter! I make horror movies, I love horror movies, horror movies will live forever!” a odmah zatim je šestogodišnji Majkl demaskiran i krenula je da otkucava tema iz Halloween-a! Opšte oduševljenje je dodatno podstakao jedan od fanova koji je ustao sa svog mesta u prvom redu, i sa maskom Majkla Majersa, krenuo da vitla nožem iznad naših glava.

Sa klasičnim temama smenjivale su se numere sa Lost Themes albuma i budile želju za gledanjem filmova koji nikada nisu snimljeni. „Night“, vrlo evokativna tema koju je, uz onu iz Assault on the Precinct 13, Gaspar Noe već iskoristio u svom poslednjem filmu je najupečatljivija. Slušanje ove numere u meni izaziva utisak koji je Shinya Tsukamoto jednom prilikom opisao: “Kao da sam otišao na neko mračno mesto, da uradim nešto ilegalno". Vibrirajući ritam evocira otkucaje uplašenog srca koji prethode seksu sa nepoznatom osobom u nekoj mračnoj ulici ili skrivanju u senci radi kupovine halucinogenih droga i slične, zabranjene trenutke koje ja, na žalost ili sreću, nikada nisam doživeo.

“We would like to dedicate this next one to the greateast film music composer of all time!” - krenuo je The Thing! Onaj Austrijanac sa koji sam pričao ispred sale je rekao kako je imao svega dvanaest godina kada je ovaj film išao u bioskopima, kako je tada već uveliko voleo horore ali da je Stvor ipak uspeo da ga na smrt isprepadao. I ja sam Stvora prvi put gledao sa dvanaest godina. Znao sam kakvu reputaciju film ima i dlanovi su mi se znojili još od prvog prizora haskija koji trči kroz ledenu pustoš. Do kraja filma nisu postali suvi, a za mene je Stvor postao ono što jeste i danas. Savršenstvo! A takva je i Morikoneova muzička tema. Jednostavna. Užasavajuća. U ritmu večnog leda i mutirajućeg tkiva. Napeta. Savršena.

Još jedna posveta je bila na redu. “This next one is for my good friend. We made five movies together, but the most fun we’ve ever had was when we were looking for a girl... with green eyes!” Nepravedno zapostavljeni klasik, Big trouble in little China išao je sledeći. Verovatno najduhovitiji Karpenterov film i jedan od onih koje sam kao klinac sto puta gledao na staroj VHS kaseti.

Kada je došlo vreme za bis cela sala je ustala na noge i aplauz i zvižduci nisu prestali čitava dva minuta. Sve je proletelo tako brzo! Ruku na srce, to su kratke teme, vrlo jasne i precizne ali tako slušljive da mi ne bi smetalo ni da su malo produžene ili da su ubacili još koju.

Prince of darkness je odgovorio na naš poziv i počastio nas svojom muzikom sa one strane ogledala i prizorom zelene tečnosti koja se sliva uvis, a posle toga smo još jednom poludeli sa Semom Nilom uz In the Mouth of Madness. Za sam kraj nam je Karpenter poručio: ”When you go home this evening, drive carefully because Christine... is out there!” Kristina nas je i ispratila. Još jedan skrajnuti klasik. Drago mi je da ga nisu preskočili.

Jedina zamerka na celu priču je kratko trajanje. Tačno sat i dvadeset minuta. Kad su lepe stvari u pitanju čovek uvek želi još! A kako bih se utešio zbog tog malenog nedostatka, smesta na licu mesta kupih jednu Halloween majicu, za uspomenu! Time je spektakl završen.

            Ghoul's PS: A ako se pitate zašto ja, kao osvedočeni obožavalac tla po kojem Karpenter hoda i uvek-spremni ljubilac njegovih stopala, nisam otišao na ovaj koncert i lično sa njega izvestio – evo, kazaću vam i to. 1) Ne volim koncerte uopšte, bilo čije i bilo kakve; nisam koncertski tip; mrzim rulju, masu, guranje, tiskanje, stiskanje u istoj, ma kakvim povodom; ako je povod filmski, još i mogu nekako da istrpim da sedim u gomili nekih koji manje-više ćute i gledaju platno; ali ako je povod muzički, nimalo mi ne prija da se guram u rulji koja skače, urla i komeša se. 2) Još manje mi privlačno zvuči ideja koncerta u kojem dobar deo toga ide sa matrica i laptopa. 3) Nije mi odgovarao odnos između povisoke cene karte i onoga što se za nju dobija; kad bi te pare garantovale još i sat vremena u 4 oka s Karpenterom, e, onda bih rado i peške, ako treba, od N. Banje otišao do Beča – meni, inače, vrlo dragog grada i mesta gde imam gde i kod koga otići i zanoćiti...  

Iako sam se lomio i premišljao oko ovoga, na kraju sam procenio da meni, ovakvom, sa mojim preferencijama i ogradama, to ne bi bilo TO. Nije isključeno da se u nekoj eventualnoj narednoj prilici predomislim (jer moje unutrašnje glasanje ovim povodom bilo je 49% ZA odlazak na koncert, 51% PROTIV odlaska), ali ovog puta, eto, moja odluka je bila da NE odem. Naravno, svaka čast i respect onima koji jesu! Još jednom hvala Ognjenu na ovom izveštaju, fotkama i na dva njegova video klipa koja ovde kačim!